Душекорисни садржаји

[JESSY]

 

[Bokisha]

КОМАРАЦ И ОРАО - Ава Јустин о Владици Николају

Прочиатјте беседу Аве Јустина Поповића коју је одржао на десетогодишњем парастосу Владици Николају у Лелићу. Упоређујући себе са комарцем Ава Јустин, Владику Николаја назива орлем и највећим Србином после Светог Саве... „Комарац треба да говори о узлетима и полетима орла. Највећег Српског орла у историји Српског народа и овог светог краја. Шта комарац може да одзуји? Шта!? Шта свећица да каже о Сунцу? Како ће свећица да хвали Сунце? Опростите, али сви данашњи Срби — ситне смо мале свећице, а Сунце, запловило по српскоме небу, друго сунце, је Свети Владика Николај."

 

„Комарац треба да говори о узлетима и полетима орла. Највећег Српског орла у историји Српског народа и овог светог краја. Шта комарац може да одзуји? Шта!? Шта свећица да каже о Сунцу? Како ће свећица да хвали Сунце? Опростите, али сви данашњи Срби — ситне смо мале свећице, а Сунце, запловило по српскоме небу, друго сунце, је Свети Владика Николај. Ми, крпељи, данашњи Срби, крпељи, не можемо да видимо Сунце. Зарили смо се у руно европске културе: биоскопе, позоришта, благостања, гардеробе, јеловнике… Крпељи! Нама блиста сунце а очима га не видимо. Многи су Срби тако рођени. Многи намерно ослепели себе данас. Гле, зар ти можеш ценити сунце, када Творца сунца не признајеш. Ти, угашена свећицо Србска! Кад не би Господ сваку моју реч претворио у Херувима, у Серафима, у Анђела, ја не бих могао достојно, ни изблиза достојно, похвалити највећег Србина после Светог Саве, Равноапостолног Светог Владику Николаја Србског.

Два човека има Српска Црква и Српски народ. Први Свети Сава, једино до сада Равноапостолни. Опрости Свети Владико! А ти за мене и за све здраве Српске душе, други си Равноапостолни Владика Жички. Српски Свети Златоуст!

И све што је рекао — небеско је благо. Све што је написао — непропадљиво, небеско, вечно злато. Заиста, ако учините излет кроз велике светитеље Божије, кроз велике свете писце Цркве Христове, после Светог Јована Златоустог, Цариградског Свесунца, најближи њему је Свети Владика Николај и Свети Дамаскин и још мало њих. Како је он неисказано велики. О Срби, бедни, несрећни Срби! Видесте ли свог Владику у Академији наука Српских? Не, не, не!

Срби, мутави народ, муцави народ… Да није овог славног Златоуста Српског, зар би Србиново песништво и свег Српства постојало? Ево Србског Светог Дамаскина. Ево у истину највећег песника Српског. Већег од свих славних великих песника. Само да је оставио Духовну Лиру, био би раван Светом Дамаскину. А он? Свака му је реч песма, песма вечна, песма о Вечности. Песма о Вечној Истини, песма о Вечној Правди, песма Једином и Истинитом Богу свих светова — Господу Христу.

Данас, то је мит, легенда. Легенда за кога? За кога?! Творац свега највећег у Српској историји, свега највећег у историји рода људског и ове губаве звезде што се земља зове — Господ Христос, за многе и многе Србе после Светога Саве. Господе, опрости Србима!

Шта Србин зна о Српској науци? О Србској Црквеној науци? О науци уопште? Ево Српског Светог Василија Великог. Шта је био Свети Василије?

У 4. веку био је највећи и најученији човек свога доба и Светитељ Божији. Али је он знао да учење ништа не значи без Светитељства Божијег. Данас, ми Срби имамо њега — Српског Светог Василија Великог, у истину великог. И све тајне, тајне велике, тајне свих светова Божијих, сусрећемо у његовим делима. Сећате се његових беседа које је говорио као млади Јеромонах до његових дивних химни Господу Христу, до акатиста Васкрситељу Христу.

Сва бића, од молекула до Арханђела, све је захватила његова света и велика душа. Његов огромни ум дао је науку какву српски човек и српски народ знао није. Сви муцави, сви мутави до њега! Кроз њега је проговорила Српска душа, проговорила Светосавски сјајно, Херувимски, громовски проговорила оглувелој Српској души. Оглувелој од политике, од странаштва…

Оглувелој за све што је вечно, за све што је Христово за све што је Светосавско. И он, он прост Јеромонах исмевани Калуђер Србски, Београдским улицама иде у најскромнијој мантији. Многи се стиде и гнушају Њега. А, он? Он овамо диже устанак, највећи устанак после Светог Саве који је учињен у Српскоме роду. Тај је духовни устанак створио млади Јеромонах Николај. Почео као млади Јеромонах а завршио као Равноапостолни Светитељ Охридски и Жички. То је Црквена философија, Црквена мудрост! А Српска философија, философија наших универзитета? Авај!

А он? У философији Српској у ствари једино философ. Он, Свети Григорије Богослов — Српски Свети Григорије Богослов. Кад то кажем, ја кажем највећи комплимент, највећу похвалу која се може рећи. Григорије Богослов, највећи ум који је сагледао тајне божанског бића. Више него ико од људи по дару Божијем. Ето, њему слична дао је Господ Српскоме роду. Српски вечни Григорије Богослов.

Али, комарац има још да зуји! Еванђелист међу Светим Еванђелистима. Ево Српског Светог Еванђелиста. Замислите, свака реч његова је блага вест. Свака реч његова — мало Еванђеље. Као мирисави корен, што га више тареш, то више мирише. Тако, када читаш Владику Николаја, што га више читаш, ти се више молиш кроз Његова читања и осећаш колико небеског мириса Арханђелског у његовим делима. Колико Еванђеља вечног, оног Еванђеља у које Анђели желе завирити. Он, он је нама Србима то Еванђеље казао најречитије. Најречитије за човека па и за Анђеле.

Међу Светим Апостолима, ево њега Српског Светог Апостола! О, ко је тако Српску земљу проходио, Еванђеље Христово и Благовест Христову проповедао као он? Од Охрида до Будима, од Пирота до Врања, од Прохора Пчињског до Ријеке. Нико као он, Апостол — Епископ. Апостол и Епископ — Равноапостолни Свети Владика Николај.

Ево највећег Мученика Српског после Светога Саве. Шта кажем, после Светога Саве? Јер Мученик Свети Сава, није дао мира непријатељима Крста Христова. Непријатељима истинитога Бога није дао мира док му нису спалили тело на Врачару у Београду. Мученик и после смрти, Свети Сава Мученик и сада, гледајући Српски род и у њему хиљаде издајица Светосавског аманета. Мученик је Свети Владика био на земљи. Они који знају његов (у малом), и најинтимнији живот, знају његов плач чести. Знају његово јецање љубостињско за време рата. Знају Немци, непријатељи ондашњи наши, шта је за њих значио Владика Николај. Та је уста требало ућутати. Њих ућутати, ућутао си Српски род. Гле, Он који је у Светој Љубостињи оплакао тужну Српску судбину за време рата, оплакао братоубиство међу браћом Србима, оплакао све муке и невоље Српскога рода, постао је заточеник Манастира Војловице потом одведен у Дахау на смрт ради Бога, ради нас свих Срба. Мученик над Мученицима — то је Владика Николај!

И данас, данас он са неба више плаче над нама Србима земаљским него ли што се радује. И ради чега? Шта је главно за Светитеља Божијег, за човека који с неба гледа све светове? Шта је главно? Бог, истинити Бог. Његова Вечна Правда — Господ Христос. А шта Срби раде са Господом Христом? Шта Срби раде са својом вером? Шта Срби раде са својом славом? Кукавице! Многи не славе, многи Иконе склањају из својих домова, многи их крију по орманима, крију их по подрумима и таванима. Бестидно стадо, слепо отпало стадо од Светога Саве. Шта је то, какав је то зечији дух ушао у Српску душу? Где је Обилић? Где је Обилић да брани своју веру, да брани свој вечни образ, да брани своју историју? Да, Свети Мученик Српски, ето ко је Владика Николај.

Међу Светим Исповедницима, ево Српског Светог Исповедника, равног Светом Максиму Исповеднику, Светом Теодору Студиту, Светом Николају Грузијском Исповеднику и многим другим Светим Исповедницима. Он је тако смело, тако неустрашиво проповедао и исповедао Истину Господа Христа, Истину твоју Србине несрећни! Истину целе Српске историје! Истину свега рода људског. Нико као он, нико тако исповедао није у Српском роду.

Када су у тешким невољама умукла многа Српска уста он је немачким тиранима говорио: „Ево мене испред моје пастве. Ви стрељате моју децу по Краљеву, дошао сам да мене прво стрељате па онда њих“. Био је збуњен официр и командант немачки. Говорио је савршеним немачким језиком.

Онда Љубостиња. Док су с њим ишли професор Пешић и други, вођен је у Крушевац под стражом немачких војника. Тамо, тамо се тако неустрашиво држао. Немцима је рекао сву истину, све им прорекао. Да, заиста Српски Свети човек.

Међу Светим Врачима, међу лекарима, међу Чудотворцима, ево Српског Светог Лекара — Светог Владике Николаја. Реците ви мени, ко може избројати све душе које је Владика Николај својом речју и својом молитвом исцелио у Српскоме народу?! Ко може набројати болеснике које је он исцелио? Ко би могао набројати многобројне оболеле савести које је Свети Владика излечио давши им истиниту веру у Истинитога Бога. Ко?

Заиста, Он лекар душа и савести Српских. Небески лекар савести Српских.

А међу Светим задужбинарима — ко је он? Нови Српски задужбинар. Највећи после Светих Немањића. Да, ви сте сведоци тога. Од Охрида до Жиче, подизао је и обнављао Манастире до у срце Шумадије, и изван Шумадије. Свуда његов дух. Он, неуморни зидар, неуморни неимар, обнавља задужбинарство Светих Немањића.

Тако је то — зује комарци по земљи Србији. Међу тим комарцима најгори Архимандрит Јустин. Земаљска Србијо! Где је рођен Владика Николај? Где су његове Свете Мошти? У туђини! Ниси био достојан Србине да највећи Србин иза Светог Саве издахне у Србији и пошаље душу своју у онај свет где га чека Свети Сава. Било је много муке у души великог Светог Саве, када је напустио земљу и умро у Бугарској. Једна поука за ондашње Српске владаре, за ондашње Српске земље, за ондашњи Српски народ. И ево друга поука, друга историјска поука се понавља. Владика Николај умире у Америци, тамо у Либертвилу. Симболично браћо моја драга и предрага. Симболично и страшно. Други највећи човек умире ван наше земље. О, како смо недостојни! О, како је срамно бити човек издавши највеће људе своје, највеће Светитеље своје. О, како је страшно бити Србин без Христа! Како је страшно бити Србин без Светога Саве! Злочин до злочина!

Десет година званична Српска Црква није издала парастос највећем Српском Владици. Шта је то? Каква то мрачна и страшна легенда хода Србском земљом? Ми се и даље мучимо. Ми се са земље непрекидно мучимо. Ми, који смо то мученици Господе, када своје издајемо?

Данас Небеска Србија, данас, о не само Небеска Србија, него Православна Црква Небеска, слави Највећег Мученика у роду Српском после Светога Саве, Светог Равноапостолног Србског Николаја. Данас њега славе Серафими и Херувими, јер им је раван по благовестима које је ширио земљама, свима земљама Европе, Америке и Азије као Херувим! Њега данас сигурно грли — ко? Свети Сава грли свог Најмилијег Сина у Српскоме роду. А са њим, око њега, и многобројни Србски Светитељи са Светим Савом, Светим Симеоном Мироточивим и осталим Српским Светитељима. Данас на небу, Небеска Србија слави највећег Српског Светитеља. Данас Сви Свети, све велможе, сви Свети Немањићи на небу, поздрављају Новог Српског Мученика, Највећег Српског Новог Еванђелиста, Највећег Новог Српског Апостола—Светог Владику Николаја.

Данас, сви они што гинуше за Крст Часни и Слободу Златну, сви они протерани од НДХ-а, свих оних стотине хиљада Срба што за Православну веру изгубише животе, сви они стоје на ногама и на молитви и прослављају највећег Србина, Светог Владику Николаја. И причаће се Београдом, причаће се у Скопљу, у Загребу, у Москви, у Вашингтону, причаће се свом земљом! Лелић, Лелић је дао Српскоме роду Највећег Светитеља, Највећег Човека после Светога Саве.

Ми данашњи Срби, ми не знамо шта имамо? Али ето, Бог нам је послао и Пророка, и Апостола, и Еванђелиста! А зашто смо ми, ова генерација наша — најгори Срби! Зато што смо издали све што се не сме издати! Зато што издајемо Господа, Његову Истину, Вечни Живот, Царство Небеско! За све што видиш очима, за биоскопе, за позоришта и за телесна уживања!

Авај! Авај! Да молимо Светог Владику Исповедника да нас спасава из пакла, из нашег најдубљег пакла. Нас савремене Србе. Да нас сврста у Своју Небеску војску, да нам да Херувимску неустрашивост да Господа Христа изнад свега волимо и љубимо, као он. То је његов аманет. Цео његов живот је био аманет и тестамент Светосавски, Косовски! Све жртвовати за Христа. Христа низашта. То је аманет Светог Владике Николаја. То је аманет Светога Саве. То је аманет Светога Кнеза Косовског.

Питај себе, питај данас себе о овогодишњем парастосу Светог Владике Николаја. Нема већег Учитеља, нема већег Небеског звона над Српском земљом од Светог Владике Николаја. Громовник као Свети Илија, али и благ и милосрдан попут Господа Христа. Ми, ми имамо само један пут, један излаз из нашег пакла, један једини пут у рај наш — то је пут Светога Саве и Светога Николаја.

Нека би благи Господ пробудио Српске душе за све што је вечно, за све што је Свето. И нека би Свети Владика Николај умножио своје молитве у Небеској Србији за нас многогрешне на земљи. Нека преклиње са Светим Савом и свима Српским Светитељима Господа Христа да Србе умудри, да Србе опамети, да Србе приведе вери. Да их Васкрсне из свих безбројних гробова њихових. Гробова саможивости, братомржње, братоубиства. Авај, свих размирица и несрећа. Мржња је опчинила Србе. Господе уклони са Српске душе братомржњу.

Свети Исповедниче, са Свима Светитељима моли се, да се Срби опамете. Да се браћа измире, да нестане раскола те највеће куге — куге данашње којом се заразио Српски народ.

Опрости Свети Исповедниче Равноапостолни, ето ја, комарац Српске земље, одмуцах Теби или мени.

Амин!”

Ава Јустин Поповић

У манастиру Лелић 1966 године

[Bokisha]

ОД НЕПРАВДЕ ДО СПАСЕЊА

 

Сећам се Митро, мале веселе девојчице. Оболела је од акутне леукемије. Беше дете особене смирености и трпљења, милог погледа који њено бледо лице непрестано упућиваше к другима. Суочавала се с најагресивнијим терапијама којима су је подвргавали. А колико год да је она подносила, толико су њени родитељи немоћали, изгубивши постепено са својим надама и последње мрвице своје вере. Ионако нису били верујући људи. Но нешто је постојало у њима. Послали су је у добру школу. Имала је учитељицу коју је неизмерно волела. Сваки пут пре но што би пошла на спавање, прекрстила би се, говорећи: „Крсте Христов, спаси нас силом Својом.“ Тако ју је научила учитељица.
„Зашто се крстиш?“, питала би је мајка.
„Да би ми Христос подарио снагу.“, одговарала би, „Тако нам је рекла госпођа Параскева у школи“.
„Није ли боље рећи Му да учини да теби буде боље?“
„Није потребно, јер ми даје снагу и радост.“
Родитељи нису наваљивали. Нису много тога ни разумели. Али, будући да је болест узнапредовала – окренули су се против Бога. Но нису се могли окренути против свог детета, које је наставило да се крсти и да изговара своје молитвице.

Митро је умрла са својих осам година, тражећи од мајке да јој чита „Оче наш“, јер она то више није успевала. Испустила је своју лутку из наручја, прекрстила је своје ручице и испросила молитву. Мајка јој није могла покварити вољу. Ово чињаше с јецајима. Оставила је по страни логику аргумената и доказа, уског разума и мисли и служила је свету свог детета. Заједно са сузом из ока, из свога срца је изнедрила и веру. Губивши Митро, задобијала је Бога. Њена ћеркица је њена духовна мати. Присетила се њених речи. У своме наручју више није имала своје живо дете, но задобила је снагу, трпљење и радост.

из књиге ТАМО ГДЕ СЕ БОГ НЕ ВИДИ, митрополита Месогејског Николаја (Хаџиниколау)

http://manastirpodmaine.org/od-nepravde-do-spasenja/

 

[PredragVId]

OVAJ DOGADJAJ JE ZABELEZIO SV.VLADIKA NIKOLAJ SRPSKI. ZIVEO JE BOGAT COVEK POBOZAN U NEKOJ MERI, DAVAO JE MILOSTINJU, TJ.POMAGAO KOGA JE HTEO, IMAO JE DOBRO IMANJE I DA KAZEM SRECAN ZIVOT. ALI DOGODI MU SE DA MU SE DETE RAZBOLE, lPOCE DA KOPNI I DA NESTAJE I NESTAJE. PADE NA POSTELJU A ON POCE OCAJAVATI I POCE SVUGDE POMOC TRAZITI, CAK ODLAZASE I KOD MAGOVA I VRACARA DA NE KAZEM ZRECEVA. NO NJEGOV SIN UMIRASE, U TOLIKOM OCAJANJU JE BIJO DA JE I RUKU HTEO DICI NA SEBE,. RESI DA OBIDJE SVO IMANJE I DA VIDI STA CE DALJE. KRENU ON KISICA ROMINJA I KADA DODJE DO PSENICE SVOJE TU BEJASE JEDNO DRVO, NO ISPOD DRVETA SEDJASE COVEK U MONASKOJ RIZI. PRIDJE ON UZE BLAGOSLOV I PITASE GA STA RADIS TU OCE KAD JE SUTON I KISA PADA.? TAJ MONAH BESE LICA STROZIJEG A BOJA MU BESE KAO VOSAK. RECE MU ON DA JE U PROLAZU I PITA GA STA NJEGA TOLIKO MUCI DA JE TUZAN.? OVAJ MU RECE STA GA SNASLO I TRAZASE MOLITVE OD STARCA ZA DETE. RECE MU STARAC DAJES LI MILOSTINJU? ON RECE PA DAJEM, A OVAJ GA UPITA JEL DAJES REDA RADI CISTO DA BI DAO JER TAKO TREBA, ILI DAJES IZ LJUBAVI I ZATO STO SI DUZAN POMOCI BLIZNJEG SVOGA.? ON GA POGLEDA I RECE PA DAJEM REDA RADI, BEZ LJUBAVI. E RECE MU STARAC IDI SADA I DAJ DA NE ZNA LEVICA STA DADE DESNICA, I IZ LJUBAVI DAVAJ, PA DODJI TACNO ZA GODINU DANA CEKACU TE OVDE DA JOS PROZBORIMO REC KOJU. ODE STARAC ODE I DOMACIN I POCE TAKO DAVATI MILOSTINJU, CAK I KOMSIJI UGINU VO, A ON ODNESE PARE I DADE DA KUPI VOLA, AL MU RECE NIKOM NE KAZUJ I POMOLI SE ZA DETE MOJE. ZA GODINU DANA TACNO OZDRAVI SIN GAZDIN A OVAJ KRENU U POLJE DA SE VIDI SA MONAHOM. NO MONAHA NEMADE POD TIM DRVETOM, ON ODE TUZAN JER GDE SAD MONAHA NEMA, ODE KUCI I LEZE DA SPAVA. USNI SAN I JAVI MU SE MONAH BLAGOSLOVI GA I RECE ZDRAV JE SIN TVOJ, ETO TAKO OD SADA ZIVI I UZDAJ SE U HRISTA BOGA. ON GA UPITA KO SI TI,? A SVETI MU RECE....JA SAM SVETI #VASILIJE #OSTROSKI #CUDOTVORAC. PA ETO DRAGI MOJI NEKA NAS MILI I LJUBLJEN BOG SPASE OD NAS SAMIH I OD NEPRIJATELJA NASIH MOLITVAMA MATI CAREVE BOGORODICE I MOLITVAMA SV. JOVANA KRSTITELJA GOSPODNJEG, SV. VASILIJA OSTROSKOG I SV. NETARIJA MITROPOLITA PENTAPOLJSKOG CUDOTVORCA, SV. GERASIMA KEFALONIJSKOG, SV. LUKE KRIMSKOG, SV. VRACI KOSME I DAMLJANA, SV. GEORGIJA CUDOTVORCA I POBEDONOSCA, SV. NIKOLALJA ARHIEPISKOPA MIRLIKIJSKOGA CUDOTVORCA, I SVIH OTACA I MATERA SVETIH KOJI OD PAMTIVEKA BOGA LJUBISE I BOGU UGODISE..

[JESSY]

" Кад имаш Божију милост, доносиш мир у неред и светлост у таму..." Размислимо о овоме ако заиста желимо да имамо дух Цркве, Христа и свих светитеља.Ово говорим зато што данас сведочимо сејању нереда, страха и уништења.

Тмурна пророчанства, парадоксално и апсурдно тумачење појава које стварају забуну и разочарење, најчешће нервозу, мајку свих зала у људској души.

Знате ли шта је отровније од вакцине које се толико плашимо, иако смо примили вакцине у детињству да би се спречиле неке фаталне болести?Да ли знате шта убија људе?

Страх, паника, конфузија и разочарење.Има ли већег отрова од страха и стреса?Има ли ишта већу токсичност? Не, нема.

Зато је наш Христос, кроз мирисна уста светитеља наших, представљен као господар мира, спокоја и смирења.Он је онај који вас, као што помиње Свети Порфирије, не плаши, не прети, не бори се са вама и не узнемирава.

Исус ти не каже:

"Плаши ме се - него: Воли ме, а све остало је на мени."

Тако каже Исус, и тако смирује душу и тело човеково.

Међутим, ми смо се поставили као спаситељи.Контролишемо све и свакога, желећи да све протумачимо сопственом логиком.Зато смо и уморни, јер нисмо научили да пустимо и препустимо.

Црквени оци нам дају једноставне и практичне савете како бисмо схватили да ли онај који говори или чије речи читамо има дух Божији.Тако они кажу: " лажни дарови доводе до нервозе..."

Па погледајте да ли вас је оно што сте прочитали или чули смирило.Ако вам је дало снагу, наду, храброст, светлост онда ту дише Дух Свети.Тамо где су Дух Свети и Божија милост, одатле излазе људи смирени, снажни, пуни наде и постају светлост и радост за све око себе. Старац Емилијан је говорио да кад нас људи виде треба да се радују зато што нас имају у свом животу.

Зато посебно у овим тешким данима, великог теста, пазимо шта читамо, шта слушамо, шта ширимо, шта дајемо као информацију себи и другима јер није све што сија Христос. Све што фасцинира није лепо и истинито. Није хришћанин онај који се само изјашњава, већ животом сведочи.

Отац Хараламбос Пападопулос

[JESSY]

"Волим људе који не знају за саблазан.

Којима је и најмањи и најгрешнији и даље човек и брат.

Оне који не деле људе по вери или невери.

Волим људе који се не плаше да запевају и да се нашале.

Дражи су ми од оних који форсирају своју тугу због календара и обзира према правилима.

Волим људе који пуштају своју душу да дише, лети, псује и прети.

Они бар прете отворено, да се одбране. Лицемери ти се осмехују док праве сплетке иза леђа и прикривено нападају.

Волим људе који се не плаше да се упрљају животом.

Који не дају себи за право да друге разврставају на овакве или онакве.

Који ће те загрлити јер си им драг , макар немали други разлог.

А зар је потребан?

Волим људе који цене добро скуван пасуљ у котлићу, флашу пива и препричану анегдоту. Који се радују тренуцима проведеним са драгим људима.

Не дам их за све душебрижнике овог света.

Волим људе који те воле ма колико другачији и несхватљив им био. Који те воле баш због тога.

Сутра ћу се одрећи свих оних који моје стопе гурају у туђе трагове у песку, али не дам оне који ме храбре да будем различит, с надом да ћу да крчим само свој пут.

Волим људе који те гледају једнако и за трпезаријским столом, и кад ти пружају руку да устанеш колико год дубоко пао.

За њих си особа, за њих сам Марко, а не пратилац идеологије, религије или морала.

Волим, волим моје добре момке, моје пријатеље, и не дам их.

Можда су атеисти, или агностици, можда ни сами не знају шта су, али су јединствени и драги. Можда греше, можда су некад себични, или само кукавице, али су у томе веома слични мени. И као што они прихватају моје лудости ја прихватам њихове. Јер то је пријатељство. Волети човека без обзира на све.

Не разумем људе који се саблазне човеком.

То значи да себе сматрају пуно бољом особом од њега.

То значи да с њим не би појели пасуљ из котлића и попили флашу пива."

Марко Радаковић

[JESSY]

ПРОТОЈЕРЕЈ ДИМИТРИЈ КЛИМОВ

Људи код нас воле да путују на ходочашћа. И при многим манастирима обавезно постоји јеромонах, који седи после службе на клупи гледајући на придошле аутобусе са ходочасницима.

Аутобус довози бабе – тетке из разних крајева наше простране домовине, они излазећи виде: седи монах са брадом, може бити чак и седом. И одмах се око њега образује кружок слушалаца, којима он почиње да приповеда. А приповест – то је посебан разговор. Потом ови ходочасници одјезде и у својим парохијама почињу да емитују оно што су чули, да су «на светим местима старци рекли ово или оно». Често на ужас – настојатеља (парохије). А какве везе овај монах има са светим местом где седи на клупи, нико не размишља. Јадно је – свети Сергије Радоњешки, Тихон Задонски, а друго је – монаси који су се сабрали тамо где почивају мошти ових великих подвижника. Али људима се из неког разлога чини да светост места на нас прелази кроз проповеди таквих монаха који седе на клупама.

Тада парохијском свештенику треба много времена и труда да некако врати свог парохијана у нормално стање. А други настојатељ ће убудуће десет пута размислити пре него што благослови парохијане на поклоничко путовање у нека света места.

[Вукашин]

Данас у календару стоји име Светог Никодима Тисманског, великог српског светитеља, апостола Румуније.

 

Преподобни Никодим Тисмански (1310-26. децембар 1406) (познат и као Никодим Освећени, Никодим Грчић (због грчког порекла?) или Никодим Вратненски (по манастиру Вратни) је православни монах и светитељ.

Рођен је светитељ или у Прилепу или у Костуру[1], мада постоје и неки извори који наводе да је рођен у граду Прилепац у близини Новог Брда на Косову[2]. Био је један од исихаиста — следбеника светог Григорија Синаита, који су се подвизавали умном молитвом[3].

Национална припадност и место рођења
У Бугарској су крајем 20. века почели да га сврставају у бугарске светитеље, сматрајући да је Македонија у којој је рођен била настањена Бугарима. Српски и румунски извори га сматрају Србином[2]. Радојчић претпоставља да му је отац био "Грк" из Костура, а мајка Српкиња из Прилепца.[4] Радослав Грујић сматра да је Никодим само због доброг владања грчким језиком, прозван "Грчић".[5]

Постоји више могућих места рођења. Једно је област Македонија (Костур или Прилеп)[1]. Међутим српски историчар и академик Ђорђе С. Радојичић који се бавио српском средњевековном историјом сматра да је рођен у месту Прилепац[6] у близини Новог Брда на Косову, родном месту Кнеза Лазара, са којим је био у сродству). Том чињеницом објашњава да је Кнез Лазар изабрао Никодима да учествује у решавању спора између Српске православне цркве и Цариградске патријаршије, као и чињеницу да је Лазар финансирао изградњу манастира са обе стране Дунава[2].

Румунски митрополит Нестор Вороническу (рум. Nestor Vornicescu) сматра да је Никодим био Србин, а да је течно говорио Грчки и Словенски језик[2]. Румунски историчар Александру Пиру (рум. Alexandru Piru) наводи да је прво житије Никодима Тисманског било на српском језику, а да га је после прерадио и на румунски језик записао Стефан Тисмански 1839. године. Он такође наводи да му је отац био Грк из града Костура и да је Никодим био рођак Кнеза Лазара[2]. Румунски историчар Никола Јорга (рум. Nicolae Iorga) у неким делима наводи да је пореклом био Цинцар, док у другим наводи да је био Србин и да је писао српским језиком[2].

Румунски књижевни историчар Ђорђе Ивашку (рум. George Ivașcu) сматра да је Никодим био српско-грчког порекла[2].

Никодим је преписивао четири јеванђеља и у румунској литератури се наводи да су она записана на Словенском језику, док Бугари сматрају да је то „старобугарски језик“[2]. Међутим по Љуби Стојановићу, текст тисманског јеванђеља из 1405. године је очигледно српски.[7

Биографија

Икона са ликом светог Никодима
Тачан датум његовог рођења није познат. Монаси у манастиру Тисман наводе да је умро са 109. година живота. По тој верзији је рођен око 1297. године. Други извори наводе да је рођен око 1320. године[2]. Место рођења је такође спорно. По најновијим сазнањима Никодим је рођен 1310. године, а умро 26. децембра 1406. године.[8] Као могућа места рођења се помињу Прилеп, Костур и Прилепац на реци Прилепници.

Од ране младости одгајан у побожности и честитости, истакао се великом даровитошћу за учење. Упознавши неке монахе из манастира Хиландара, Никодим је са њима отишао на Свету гору где се ревносно и истрајно подвизавао. По смрти тадашњег игумана хиландарског, братија на његово место поставља преподобног Никодима, који је био чувен по свом врлинском животу. Био је пријатељ са многим познатим људима тог времена, између осталих то су били Кнез Лазар, Исаија Светогорац, патријарх Јевтимије Трновски и многи други[1]. Постоје извори који тврде да је био у сродству са Кнезом Лазаром[2].

Напустивши Атос, због честих турских упадања, преподобни Никодим је дошао у Србију. Кнез Лазар је желео да га постави на високу духовну функцију, но он је то одбио и настанио се у источним крајевима земље, у близини места Кладова на Дунаву[1]. Чувши за његов подвижнички живот, око њега се окупила бројна братија, и на том месту устројише манастир са црквом Свете Тројице. Овај манастир је познат као Манастирица. У новооснованом манастиру је увео исхаистички начин живота који је научио на Светој гори[3].

По откровењу Божијем, Преподобни је прешао реку Дунав и настанио се у северинском Банату, где је подигао манастир Водицу и посветио га преподобном Антонију Великом, утемељитељу монаштва. Када је благоверни кнез Лазар послао групу монаха на челу са старцем Исаијом у Цариград, ради измирења Српске и Цариградске патријаршије, са њима је ишао и преподобни Никодим, јер је био одличан зналац грчког језика. По повратку из Цариграда, преподобни је на реци Тисман у месту Пишетор подигао манастир Тисман у Румунији, посвећен Пресветој Богородици. Син војводе Раду Негруа, Дан је после смрти оца наставио градњу тог манастира и завршио га, што се види из његове повеље од 3. октобра 1386. године.[9] У подизању манастира доста су му помогли српски кнез Лазар и влашки војвода Раду I. Кнез Лазар је манастирима Водици и Тисману, не само новцем помогао него и подарио имања у својој српској држави, што потврђује његов син деспот Стефан, хрисовуљом из 1396. године.[10] За време живота обновио је Никодим и манастир Вратну, као и манастир Прислоп[1].

У подизању и развоју манастира помогла му је подршка грчког митрополита у Влашкој Антинома Кристопулоса, познатих исихаста који су били на високим функцијама у црквеним организацијама околних земаља, али и велика финансијска помоћ српског кнеза Лазара и влашких војвода (Раду I), као и деспота Стефана Лазаревића, угарског краља Жигмунда и Јована Хуњадија[11]. Св. Никодим је изградио поред наведених, још неколико православних манастира. Били су то: Гура Мотрулуј, Тополница, Висина у Влашкој.

До краја живота је живео као исхатиста, повучен у пећину у близини манастира Тисман[2].

 

[Вукашин]

Просветитељ
Свети Никодим Тисмански је један од оснивача књижевности и писмености у средњем Подунављу. Између 1359. и 1360. године на српској редакцији исписан је и видински „Зборник житија“. Један од примера јаког утицаја који је Никодим оставио на писменост Подунавља је чињеница да је 7. 11. 1462. године влашки угарски вазал Влад султану Мехмеду II послао писмо на српско-словенском, молећи помоћ у рату против Угарске, а 1455. године Османлије издају повељу, такође на српско-словенском, којом се Молдавији и њеном владару Петру III Арону гарантује мир.[11]

Познат је и по преписивању Четворојеванђеља на српско-словенском (из румунског манастира Тисмана) које се данас налази у Националном музеју у Букурешту[11]. Текст јеванђеља у чисто српској редакцији има запис да га је 1405. године писао "поп Никодим из Угарске земље".[12]

Пошто је византијски цар Јован V Палеолог у октобру 1369. године прешао у римокатолицизам утицај те цркве се ширио. Такође јачањем Угара на територији средњег подунавља су почели прогони хришћана. Тежак период за православље и прогони престају тек 1404. године када је деспот Стефан Лазаревић склопио савез са Угарима. Тада уједно почиње и са јачањем привилегија православним црквама у Угарској[11].

Смрт

После великих трудова земаљских, преподобни Никодим је преминуо 26. децембра 1406. године у манастиру Тисман гдје је и сахрањен. Православни румунски народ поштује преподобног Никодима, као свог просветитеља називајући га „Никодим Освећени“. У манастиру Тисман се сваке године, 26. децембра скупљају верници из целе околине[2].

Данас је непознато где се налазе његове мошти. У манастиру Тисман се налази само један прст који се чува у златном ковчегу, а где се налази остатак моштију, није познато[2]. Још почетком 15. века, неколико година по упокојењу мошти су сакривене од Турака, али није сачуван њихов положај. Остављен је десни кажипрст за целивање.

Православна црква верује да свети Никодим од младости има дар чудотворства, а после смрти исцељивања болести и избављења од нечистих духова[13] .

Православна црква га слави 26. децембра, Румунска по Миланковићевом прилагођеном грегоријанском календару, а Српска по јулијанском (тј. 8. јануара по званичном секуларном календару).

Свети архијерејски синод Српске православне цркве је 1986. године објавио књигу „Србљак“ у којој се налазе службе посвећене овом светитељу које се певају на великом вечерњеу, на јутрењу и на литургији. Ове службе су преведене са румунског језика. Служба посвећена светом Никодиму се у црквама одржава 26. децембра (осим недељом када се преноси у неки други дан). У храмовима који су посвећени светом Никодиму, пева се заједно са васкршњом службом и службом светих Отаца.[13]

Референце
 Јустин Поповић. „Житија светих 26. децембар”. svetosavlje.org. Архивирано из оригинала на датум 09. 11. 2013. Приступљено 8. 11. 2013.
 Т. Балкански. „Трансилванските (седмиградските) българи. Етнос. Език. Етнонимия. Ономастика. Просопографии”. svetosavlje.org. Приступљено 8. 11. 2013.
 „Преподобен Никодим Прилепски-Тисмански”. Пројекат Растко Македонија. Приступљено 8. 11. 2013.
 Ђорђе С. Радојичић: "Творци и дела старе српске књижевности", Београд 1963.
 Радослав Грујић, Слободан Милеуснић: "Азбучник српске православне цркве по Радославу Грујићу", Београд 1993.
 "Митолошки зборник", Београд 2006.
 Љуба Стојановић: "Стари српски записи и натписи", књига прва, Београд 1902.
 "Митолошки зборник", Београд 2006.
 "Српски сион", Карловци 4. март 1907. године
 "Српски сион", Карловци 1907. године
 Ранко Јаковљевић (2008. године). „Православље и дело светог Никодима”. Пројекат Растко. Приступљено 18. 01. 2015. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
 Зоран Колунџија: "Војводина I", Нови Сад 2008.
 Непознати преводилац са румунског (1986. године). „Србљак, pp. 224,225” (PDF). Свети архијерејски синод Српске православне цркве. Приступљено 8. 11. 2013. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)

 

Никодим Тисмански — Википедија, слободна енциклопедија

SR.WIKIPEDIA.ORG

 

[Вукашин]

Тропар глас 1.
Рођеном од Дјеве, Началнику Пастира, следио си, оче наш Никодиме. Постом, бдењем и молитвама, постао си становник неба, исцељујући душе оних који ти притичу с вером. Зато кличемо: Слава Оном Који те је прославио и моћ дао; и кроз тебе даје исцељења.
 
Кондак глас 8.
Био си на земљи као анђео у телу и као дрво насађено поред воде уздржавања. Опрао си нечистоћу потоком својих суза и постао си божанско обиталиште и чудотворац. Угасио си пламен огњени, и он те се није дотакао. Бог те је прославио и примио си од Њега као награду царство небеско. Њега непрестано моли да дарује опроштај грехова нама који с љубављу празнујемо твоју свету успомену.

 
 

[Вукашин]

Предивно је и пречудно Еванђеље Христово и Православна вера наша хришћанска. Јер еванђелска вера Православна спасава подједнако све људе и народе и сједињује их у једну заједницу Тела Христовог, које је Црква Православна, стуб и тврђава Истине. И у тој заједници Духа Светога у Христу нема Јеврејина ни Грка, нема Грка ни Србина, нема Србина ни Румуна, него су сви једно у Христу Исусу. Најбољи пример тога је овај свети човек Божји, о коме је овде реч. Јер овај свети Никодим беше Еванђељем подједнако и Грк и Србин и Румун, јер не гледаше на телесно порекло своје, него на благодатну светост и богоугодност, којима себе и друге вечно украси у Грчкој, Србији и Румунији.

Преподобни отац наш Никодим беше родом из средишних крајева Македоније,[26] рођен од оца Грка и мајке Српкиње.[27] Од ране младости одгајен је у побожности и честитости, и вредно учаше књиге, јер беше врло даровит. Особито изучавајући божанску науку Светог Писма и свето учење Православнога богословља, он заволе свом душом монашки живот и мољаше се Богу да га удостоји монашког звања и чина. Бог услиша његове молбе, и посла му неке монахе из Српског манастира са Атонске Горе, те свети младић са њима отиде на Свету Гору и тамо се замонаши. У монашком живљењу преподобни Никодим прође све положене подвиге и удостоји се и ђаконског и презвитерског чина. По смрти игумана тамошњега манастира, преподобни Никодим би изабран за игумана, јер беше украшен сваком богоугодном врлином и сваким људским и божанским знањем.

Знање овог Светитеља огледало се и у томе што је он одлично знао српски и грчки језик, и могао је дивно да говори и преводи на оба ова језика. Био је пријатељ са многим истакнутим људима тога времена (а то је било у четрнаестом веку), као што су били: дивни старац Исаија Светогорац, свети кнез Српски Лазар, патријарх Јевтимије Трновски и многи други.

Но овом светилнику не беше прилично да остане сакривен под судом, него да изађе на видело и светли многима на спасење. Зато, по недознајним за нас судовима и путевима Божјим, он крете из Свете Горе Атонске у Србију и дође у државу славнога кнеза Лазара. Лазар га хтеде уздићи на високи духовни положај

у својој земљи, но свети Никодим то одби и настани се као обичан јеромонах у источним крајевима Лазареве земље, око места Кладова на Дунаву. Ту се светитељ одаде богоугодним подвизима, по којима се ускоро прочу на далеко, тако да к њему стадоше долазити многи људи жељни монашког живота и подвига. Пристигоше и неки монаси из Свете Горе и из појединих манастира из Србије, тако да се око преподобног Никодима ту створи повеће братство. На том месту он подиже и цркву у име Свете Тројице и живљаше ту неко време.

Потом, по откривењу Божјем, он пређе реку Дунав и настани се у крајевима Угровлашким (у северинском Банату, близу данашњег града Тур-Северина у Румунији). Са њим пође и известан број монаха и јеромонаха, и када тамо стигоше би основан преподобним Никодимом дивни манастир Водица (на реци Водици) и посвећен Светом Антонију. Ово би за време Влашког господара Владислава-Влајка Воде (то јест Војводе, који је владао од 1364. до 1377. године). Војвода Влајко потврди самовласност манастира Водице својом владарском повељом (године 1374.). Подизање овог манастира потпомаже и Српски владар Св. кнез Лазар, који веома љубљаше Светог Никодима.

Ускоро затим, када Св. кнез Лазар и Српски патријарх, ради измирења Српске и Цариградске патријаршије, послаше у Цариград групу монаха из Свете Горе, на челу са свечесним Старцем Исаијом (1375. године), у ту групу би позван и укључен и преподобни Никодим Грчић, као добар зналац српског и грчког језика и као мудар тумач и дипломата. О томе овако пише у Житију Старца Исаије (које се чува у Хиладнару): "Узе са собом (Исаија) и Никодима, мужа часна и освећена, силна у књигама, и још силнијег у мудрости и речима и одговорима; пореклом Грка, који у Унгровлашкој земљи подиже два велика и часна манастира. Он силом и помоћју Светога Духа сакупи тамо велика мноштва монашког општежића, који на тој земљи сија као светла звезда сваком духовном врлином". О благополучном завршетку овог светог дела око помирења двеју Патријаршија говори се опширно у Житију Св. кнеза Лазара (под 15. јуном).

Преподобни Никодим подиже у Влашкој и велики манастир Тисман (на истоименој реци) и посвети га Пресветој Богородици. У томе га помогоше Влашки војвода Раду I (1377-1384. г.) и Српски кнез Св. Лазар, који подари манастиру Тисману многа села. Преподобни је подигао и још неколико цркава и манастира у Румунској земљи (цркве Вратну и Монастирицу, и манастир Прислоп), и ови су манастири постали духовни расадници монаштва и духовног живота не само у Влашкој, него и у Молдавији и осталим Румунским крајевима. Зато православни Румунски народ од самог почетка поштује Светог Никодима као свога просветитеља, и назива га благодатним именом Освећени.

Преподобни Никодим мирно почину у Господу 26. децембра 1406. године и би чесно погребен у свом манастиру Тисману.
 

[Вукашин]

рад Стаматиса Склириса

[Вукашин]

Тисмански манастир.

[Вукашин]