Слободан Грујић

Свима су познати они верници који нешто мало науче и већ паметују свима, а ево једног посве другачијег случаја. Један такав верник који тек учи прва слова али има чисту веру ми је испричао како није хтео да иде за Васкрс на Литургију да не би правио проблем Цркви, а пошто је хтео да се причести нашао је на интернету рецепт како се припрема хлеб -просфора за Литургију. Мислио је да је ствар у рецепту, јер то свакако није исти хлеб као у било које друге сврхе. Придржавао се свих упустава и на крају испекао просфору. Ујутру, уз молитву благодарења он и његови укућани су се тим хлебом и вином причестили. Саопштио ми је то потпуно опуштено, са потпуном вером да се причестио Прво сам у чуду застао, а онда видећи његово ,,незнање" и веру рекао сам му на здравље и спасење, а онда му објаснио да није само ствар у рецепту, али пошто је ванредна ситуација важи се

Zmaj, ovim si i zakljucio ili zaokruzio temu cele diskusije.

Стаза светлости и мудрости Христове Пре пуних осамнаест година, у систем школског образовања, уведен је предмет верска настава. Сада, слободно, са радошћу можемо рећи, да је предмет верска настава, дочекао своје пунолетство. Најлепши и најбогатији предмет у школском систему, без обзира на статус изборног предмета. Јер, ако дете направи избор ка Христу, похађајући верску наставу, почиње да корача стазом светлости и мудрости Христове. А на том путу, оно што је сигурно, је, да су чуда итекако могућа. Другим речима,наш предмет се изградио у довољно оснажен предмет, који иза себе има аргументованост кроз вероучитељски рад, како у оквиру школа, тако и у све пунијим храмовима и све богатијем литургијском животу ученика и њихових родитеља. Као што дете у свом одрастању мења и свој физички и унутрашњи свет, по законима природе, тако је и верска настава пролазила и пролази кроз мноштво искушења и борби, да танано и суптилно продре што шире у све слојеве друштва. Услови су били веома тешки, недефинисани, без постојања адекватних уџбеника. Често се наилазило на мноштво неразумевања и неприхватања у колективима и вероучитељи су морали увек да заузимају витешке улоге и да истрајавају, стремећи ка циљу. Обзиром да је православље начин живота, вероучитељи су личности у непрестаној молитвеној борби, која има за задатак, да за собом оставља посејано здраво семе, које се клијајући уздиже ка сунцу Христа правде. Стога, вероучитељ увек мора да буде присан и допадљив деци, али на довољној дистанци, да представља ауторитет. Верска настава је предмет, који од детета ствара личност, трудећи се да у њему пробуди све таленте, којим га је Господ наградио. Управо то је велика вероучитељска просветна мисија. На верском путу, пробудити у детету оно што је најтананије и највредније. Многи људи проживе читав живот, са неоткривеним талентима, несвесни личних квалитета, које им је Бог даровао. Иако верујући хришћани, сигурно да у тим људима сазревањем, долази до отрежења и жала, што нису од раних година усмерили живот ка вишим циљевима, успаваним у њиховој личности. Што нису исписали своју личну историју, управо Божијим даровима, који их и чине посебном и јединственом индивидуом. Просвета је кроз време имала тенденцију да гуши ученике мноштвом података, не остављајући довољно простора за лични развој. А просвета баш може и мора да покаже човеку пут личног развоја ка Богу. Јер, просвета је богонадахнуто знање о себи и свету који нас окружује. Верска настава је доказ да Бог и у 21. веку наставља своје дело на плодоносној њиви Његове доброте и славе. Улога родитеља је кључна у верском образовању. Деца у својим породицама, малим црквама, уче од родитеља и других одраслих, како да се понашају и шта да цене. Образовање у кући је образовање кроз љубав, на делу. У већини случајева, то, да ли ће дете одабрати верску наставу, управо је одлука, која се доноси у оквиру породице. Верска настава је помогла и многим родитељима да се приближе Христу. Често се могло чути да родитељи читају сваки вид верске литературе, који су деца уносила у куће. Са будном пажњом родитељи слушају сваку причу, коју је вероучитељ испричао на часу и такође уче. Символ вере,као и друге молитве, родитељи су савладавали паралелно уз децу, а неретко су и мајке кришом бојaле дечије бојанке са ликовима Светитеља. Евидентна је била потреба родитеља, да поред своје деце, науче што више могу о својој, православној вери. Данас је и верско образовање родитеља, донекле, управо, продукт досадашње верске наставе. Вероучитељ има велику одговорност, да деци дубиозно објасни смисао Крсне славе, која вековно одржава домове, неугасивим пламеном огњишта предака. Веронаука је многим породицама помогла да се кроз знање и учење Житија Светитеља, прославља и акцентује светост породице, а не само богата трпеза и материјализација живота. У првим годинама развоја предмета, родитељи су често доводили децу у храмове, предавали их вероучитељима и одлазили да за то време обављају текуће послове. Данас је то стање у пракси другачије. Родитељи су све редовнији на Литургијама. Прате своју децу и причешћују се. У домовима се породично пости, тако да су родитељи све већа подршка деци, а и вероучитељима. Наравно, овде не треба изоставити ни баке и деке, који се такође свесрдно труде да се православна вера преноси на њихове потомке и помажу им. Тако да верска настава, продирањем у домове, постаје све шира палета молитвених боја и тонова, ослањајући се на своје исконске тековине. Литургијски живот ученика Верска настава може на веома леп и креативан начин да се реализује у оквиру школске учионице, као што се то већим делом школске године и чини. Успешност наставе у највећем делу лежи у квалитету и способностима вероучитеља. Но, сама настава треба да буде припрема за учешће у литургијском, храмовном животу Цркве. Пре него што децу почнемо да уводимо у храмове, морамо код њих да развијамо емпатију. Што значи, да ученици морају да буду добро васпитани од стране вероучитеља. Ученицима мора да буде објашњено, да у храмове, на литургију, долазе људи са потребом ефхаристије Богу Оцу, али такође, да у храму делимо молитвене моменте са људима, који су под теретом разних брига и оптерећења. Стога, ученици морају бити упућени, да нико нема право да ремети богослужбени ток, само из разлога што је дете. Храмови никако не смеју бити простор за дечије превише слободно понашање, које је особина њихових година. Сву раздраганост детињства, ученици имају простор да исказују на другим местима и у неко друго време, али никако у оквиру храма. На тај начин, помажемо деци, да се од малих ногу и самоваспитавају, као што ће то морати да чине и касније, током живота. Било би пожељно да се деци благовремено, током часова, објасне делови литургије, које они сами у литургијском току могу да препознају. Наравно, ово је дуготрајан васпитно-образовни процес и не може се очекивати иста доза разумевања основаца и средњошколаца. Такође, ученици треба да знају све потребно, о светим тајнама исповести и причешћа, у којима узимају активну улогу. Постојање раја и пакла у нашим душама у овоземаљском животу, може да разуме свако дете, путем примера добрих и лоших дела, које чини у свакодневном животу и осећања, које та дела изазивају код сваког. На тај начин се детету приближава Света тајна исповести, јер су деца у својој, њима својственој искрености, свесна свега што није довољно добро, а то ипак, понекад чине. Наједноставнији, а истовремено најквалитетнији и најделотворнији начин успешности активне улоге ученика током литургије, јесте, припрема деце путем музике. Пожељно је да ученици науче пар композиција из Свете Литургије, али ако то није увек могуће, свакако их можемо увести у храм са знањем Јектенија и причесних песама. Деца уживају да певају, а и једва чекају моменат, када ће моћи гласно да запевају Христу, Богу Оцу нашем и на тај начин, дају свој молитвени допринос. Као што знамо: „Ко пева, тај се дупло Богу моли.“ Ученици литургију, обзиром на њихово поимање стварности, доживљавају и као велику, свечану сцену, која им окупира пажњу и буди интересовање. Одушевљавају се свештеничким одеждама, иконостасу и живопису који их окружује. Колико год могу, труде се да пропрате шта се све то дешава у олтару. Са будном пажњом слушају сваку свештеничку реч током беседе. Зато је веома важно да служашчи свештеник, у својој беседи, никада не изостави, да пар реченица посвети деци. Деца увек морају да изађу из храма са осећајем радости и задовољства. А, веома је важно истицати труд и пожртвованост младих душа, јер то је најсигурнији пут да ће са великом жељом ишчекивати следећи долазак на литургију. Деца, као и одрасли људи, увек се враћају тамо где осећају да су срећни. То је у људској природи, а Христов пут и јесте пут неизрециве радости и среће. вероучитељица Александра Гаруновић

Идите у инбокс људи шта се расправљате у недоглед. Забрана духовног кретања ван прописа припреме за Васркс, поготово у овој недељи!

Допада ми се како је потписано. Потпуно је у складу са обавештењем. А кад видим Управа храма, или Старешина храма, е ту онда видим да није стање како је описано у овом обавештењу. Ил народ не слуша, ил раде без креативности само по одлуци старешине.

Цвети 2020.код моје куме Ксеније

Наизглед фотографија из давних времена, а уствари православно монаштво у 21.веку. Архимандрит Доситеј са сестрама и великосхимницама манастира Гргетег. По речима блажено-почившег оца Гаврила лепавинског: Отац Доситеј је, с правом можемо да кажемо, једно светило српског савременог монаштва. Под његовим духовним руковођењем, не само гргетешке монахиње него и све обитељи на Фрушкој Гори добили су Игуманију Пресвету Богородицу Тројеручицу, чијим доласком је Фрушка Гора прозвана Света гора. Икона Њена и трон налази се у манастиру Гргетег који је у своје време био посед Патријаршије.

Можда применити трик из првих векова, осим што се сад зна да сте били на литургији,и то је то, ништа више. Не износите више из себе јер неће никоме донети користи. Како је рекао апостол -са Јелинима Јелин, са Јеврејима Јевреј... е па са земљанима будимо земљани. Живимо са њима земаљски живот,који већ живимо, а духовни живот не износимо. У њиховим очима бићемо исти као и они, а одлазак у Цркву, пост... ће изгледати као једна у низу наших приватних активности. Неко иде на спорт јер је здраво, ја ето постим, и то је то. Тек кад нас питају или се нађемо у ситуацији да изнесемо нешто из ризнице духовног живота онда треба рећи,објаснити, рецимо, суштину обреда,обичаја, али и то уз коментар да је то тако јер смо ми православци, дакле и они, и да је то наша вера само не треба да будемо површни. Можда чак буду и поносни на нас и почну да размишљају.Ето ја тако замишљам ситуацију.

Баш сам се изненадио валда онај део Грузије који нагиње Русији. Мислио сам да сам једини, али самном су и Милан Ракић и Жељко. Али због толико пасоша Малте су проваљени, најлакше је тако кад је малтешка култура спој неколико медитеранских култура, па кад не могу да процене између Италије, Шпаније, Грчке... они ставе у Малту и ту нема грешке http://sreda.org/igra/result?user_url=3d2f9c677350acd544d4aef7974334f7

Наслов вечерашњег предавања много наговештава, и нових сазнања као и преласка из речи у дело, правилну праксу.

- Какав став треба да заузме на политичком нивоу? У оваквим условима мислим: да увек каже свој став о одлукама легитимне или ,,легитимне" власти везане за друштвени живот у земљи -ту одлуку поздрављамо и подржавамо, ову не подржавамо из разлога ... Јер Богу Божије, цару царево. И као и до сада, ако може и боље, партнерско учешће у политици живота друштва јер ко ће то боље урадити него чуварка хришћанске културе и националног идентитета, па је то и позив на одговорност. - Какав став треба да заузме на теолошком нивоу? Мислим да се за сада креће у добром смеру, само мало више стрпљења и тактичности,у љубави, унутар јерархије и посебно са народом. - Какав став треба да заузме на мисионарском нивоу? Можда мало више прилагодити реализацију теологије друштву,условима живота...а не обрнуто. Такође, мислим да је обавезан практичан мисонарски рад са младима и младим брачним паровима. - Какав став треба да заузме на финансијском нивоу? Спрам садашњег стања у држави, можда привремено решење,мислим као у првим хришћанским заједницама, сви новци на једно место (можда по епархијама) и после на равне части Претпоствљам да би се онда многи више посветили пастирском раду, и они који имају мало више и они којима заиста недостаје,па према томе и повећање плате.

Лидија Миленковић није последње ОМ већ ОН -Исон. Значи не важи Омнибус а онда ни Ускрс, ух како бисмо наставили РС, можда -рскаво хахахах. Овако пошто је задња реч била Исон, ја настављам - Онисим (апостол)

Хвала драги оче Иване! Сада када имам мало више времена и знања у коришћењу интернета реших и званично да се придружим заједници :cheesy2: