Свети Јован Златоусти - ПОУКЕ

[Ljubičasta]

Двадесет четири молитве Светог Јована Златоуста, према броју часова дана и ноћи

Дневне:

Господе, не лиши ме небеских Својих добара!

Господе, избави ме вечних мука!

Господе, сагреших ли умом и мишљу, речју и делом, опрости ми!

Господе, избави ме од сваког незнања и заборавности, и малодушности, и окамењене неосетљивости!

Господе, избави ме од сваког искушења!

Господе, просветли моје срце које помрачи зла жеља!

Господе, ја као човек сагреших, а ти као милостиви Бог, помилуј ме, видећи немоћ душе моје!

Господе, пошаљи ми у помоћ благодат Своју да прославим свето Име Твоје!

Господе Исусе Христе, запиши мене, слугу Свога, у књигу живота, и подари ми добар крај!

Господе, Боже мој, иако ништа добро не учиних пред Тобом, ипак ми дај да по благодати Твојој поставим добар почетак!

Господе, окропи срце моје росом благодати Твоје!

Ноћне:

Господе, у покајању прими ме!

Господе, не остави ме! Господе, не уведи ме у напаст!

Господе, подај ми мисао добру!

Господе, подај ми сузе и сећање на смрт и умилење!

Господе, подај ми помисао за исповедање грехова мојих!

Господе, подај ми смерност, целомудреност и послушност!

Господе, подај ми трпљење, великодушност и кротост!

Господе, усади у мене корен добара, страх Твој у срце моје!

Господе, удостој ме да Те љубим свом душом својом и мишљу, и да у свему творим вољу Твоју!

Господе, заклони ме од неких људи и бесова и страсти, и од сваке друге неприличне ствари!

Господе, знаш да чиниш, како Ти изволиш нека буде воља Твоја и у мени грешноме, јер си благословен у векове! Амин

 

 

divno,hvala ti puno za ovo

[gavrosaurus]

У мом молитвенику (то је онај мали, хиландарски молитвеник) су овакве ове две, дневна и ноћна:

 

Молитва дневна Св. Јована Златоустог

 

Господе, не лиши ме Твога небесног добра.

Господе, избави ме вечних мука. 

Господе, ако сам згрешио умом, помишљу, речју или делом. опрости ми.

Господе, избави ме сваког незнања, и заборава, малодушности, и окамењене неосетљивости.

Господе, избави ме од сваког искушења. 

Господе, просвети моје срце које помрачи зла жеља. 

Господе, ја згреших као човек, а Ти, видећи слабост душе моје, помилуј ме као Бог милостиви.

Господе, пошљи ми у помоћ Твоју благодат да прославим свето име Твоје.

Господе Исусе Христе, запиш мене слугу Твога у књигу живота, и даруј ми добар свршетак.

Господе Боже мој, ако и ништа добро не учиних пред Тобом, дај ми да добро починем.

Господе, покропи срце моје росом благодати Твоје!

Господе неба и земље, опомени се у Царству Твоме и мене, грешног слуге твога, хладног и нечистог.

 

Молитва ноћна Св. Јована Златоустог

 

Господе, прими ме у покајању.

Господе, не остави ме. 

Господе, не допусти да паднем у невољу

Господе, дај ми сузе и сећање на смрт, смртни помен и скрушено кајање.

Господе, дај ми помисао, да исповедам грехова своје. 

Господе, дај ми смиреност, непорочну чистоту и послушност. 

Господе, дај ми трпљење, великодушност и незлобивост. 

Господе, засади у мени корен сваког добра и страх Твој у срце моје. 

Господе, удостој ме да Те љубим свом душом својом и мишљу, и да у свему вршим вољу Твоју.

Господе, заштити ме од рђавих људи, злих духова и страсти, и свега осталог непристојног

Господе, знаш шта чиниш оно што хоћеш, нека буде воља Твоја и у мени грешном, јер си благословен навек века.

Амин.

 

 

Нема неке битне разлике, наравно, али сам некако научио на ове.

[JESSY]

О, велики светитељу Јоване Златоусте! Многе и разноврсне дарове примио си од Господа, и као добри и верни слуга ти си ове дане ти таланте дивно умножио; због тога си заиста учитељ васељене постао, те се сваки узраст и свако звање поучава од тебе. Ти си дечацима — образац послушности, младићима — светило целомудрености, зрелим људима — наставник трудољубља, старима — учитељ незлобивости, монасима — правило уздржљивости, молећима се — богонадахнути вођа, жељнима мудрости — просветитељ ума, речитим говорницима — неисцрпни извор речи живе, доброчинитељима — звезда милосрђа, старешинама — узор мудрог управљања, ревнитељима правде — надахнитељ неустрашивости, гоњеним правде ради — наставник трпљења. Свима си био све, да како год спасеш кога. Но поврх свега овога ти си стекао љубав, која је свеза савршенства, и њоме си као божанском силом сабрао уједно све дарове у својој личности; и ту исту љубав, која раздељене измирује, ти си проповедао свима вернима тумачећи речи светих Апостола. А ми грешни, сваки имајући свој дар, немамо јединство духа у свези мира, бивамо сујетни, љутећи један другога, завидећи један другоме. Зато дарови који су нам раздељени показују нам се не на мир и спасење, него на омразу и осуду. Тога ради ми раздором витлани припадамо к теби, светитељу Божји, и скрушена срца те молимо: молитвама својим одагнај од срца наших сваку гордост и завист, које нас раздељују, да у многим удима буде једно тело црквено, да бисмо, по речи твоје молитве, заволели један другог и једномислијем исповедали Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносуштну и нераздељиву, сада и свагда и кроза све векове. Амин

[JESSY]

Ријеч на Свето Богојављење - светог оца нашег Јована Златоуста

Хоћу да празнујем, љубљени, и оран сам да светкујем. Јер је свето Богојављење печат празника и врата светковине. Запечаћује пећину витлејемску, где Вечни као одојче у јаслима лежаше; и отвара нам изворе јорданске, где се сада Он исти са грешницима крштава, дарујући свету опроштај грехова преко својих пречистих удова. Онда, родивши се на земљи из утробе пречисте Дјеве, јави се одојчадима као одојче, људима као човек, мајци као син, мудрацима као цар, пастирима као пастир добри који душу своју полаже за овце (Јн. 10, 11); а сада долази на воде јорданске, желећи да цариницима и грешницима спере грехе. О великом чуду таквога славља и премудри Павле громко говори: јави се благодат Божја која спасава све људе (Тит. 2, 11). Јер се сада свака светлост умножава свету: најпре се радује небо, слушајући глас Очев; ваздух се освећује летењем Духа; освећује се природа воде и учи да омива душе и тела; и сва твар заједнички ликује на земљи. Само ђаво плаче, гледајући где се спрема купељ који ће једино њега удавити.

 

http://www.svetigora.com/

[JESSY]

                                    

 

 

Понекад победа доноси штету а пораз корист. Тако међу људима раздраженим обично сматрају победиоцем онога ко више нанесе увреда. Но баш тај је побеђен и нагрђен најљућом страшћу; а ко је равнодушно поднео увреду, победио је и остао је на висини. Онај није могао да се излечи од свог сопственог недуга, а овај је отрпео туђи; онај је побеђен од себе, а овај је ликовао над другим; и не само што се сам није разгорео него је погасио задимљени пламен другога..

Зато не тражимо увек победу. Наравно, нападач обично односи победу над нападнутим; но то је жалосна победа, пошто она доноси пропаст победиоцу. Међутим, увређени и привидно побеђени, када подноси увреду великодушно, без сумље задобија сјајни венац. У многим случајевима боље је претрпети пораз; и ово је чак најбољи начин победе. Ако неко некога опљачка, или нанесе му ударце, или му позавиди, то онај ко не би показао противљење, остао би победилац. Но што говорити о отмици и зависти? Победилац је и онај, кога вуку на мучење, који сноси окове, бијење, сечење и грозну смрт. У обичној борби пад се сматра поразом, у нас (хришћана) победом. Ми никад не бивамо победиоци, када чинимо зло; свагда пак побеђујемо, када трпимо зло. Тако исто и сјајна победа бива онда, када ми трпљењем побеђујемо оне који нас вређају. Јасно је, да је оваква победа од Бога, зато што она има својство супротно обичној победи, а то служи доказом моћи. Тако и морске стене расецају таласе што о њих ударају. Тако су се и сви свети прославили и увенчали и уздигли себи сјајне трофеје онда када су одржали такву победу, страну противљењу. Не узнемируј се, не узбуђуј се: Бог ти је дао моћ да побеђујеш без борбе, само и једино кроз трпљење. Не војуј, не излази у бој — и одржаћеш победу. Не ратуј — и добићеш венац, Ти си јачи од најјачега твога противника. Што се застиђујеш себе? Не дај му да рече, да си ти победио ратујући, него пусти га нека се диви твојој непобедивој сили и свима говори, како си га ти победио без рата. Тако се и блажени Јосиф прославља због тога што је трпљењем победио своје злотворе. И браћа и египћанка смишљали су зло на њега, но он их је све победио. Не говори ми ни о тамници, где је он био затворен, ни о царској палати, где је живела она жена, но реци ми: ко је био поражен а ко је остао победилац, ко у жалости а ко у радости? Египћанка не само није могла победити овога праведника него ни своју сопствену страст; а он победио и њу и ову. Ако хоћеш, чуј баш њене речи, па ћеш увидети победу: слуга Јеврејин, којега си нам довео, дође к мени да ме осрамоти. Не срамоти те слуга, несрећна и ништавна жено, него ђаво, који ти је нашаптао, као да ти можеш скршити дијамант. А шта ради Јосиф? Он ћути; и тако бива осуђен као и Христос. Јер све што се случило с њим, служи праобразом онога што се случило с Христом. Јосиф је био у веригама, а она жена у царској палати. Но шта је с тим? Он је био славнији од свакога круненосца, мада је чамио у веригама; а она је била несрећнија од свакога сужња, мада је живела у царским одајама. У осталом не треба тражити победу и пораз само овде, него и у самом свршетку дела. У ствари, ко је достигао оно што је желео? Сужањ, а не царица. Он се трудио сачувати целомудреност, а она га хтела лишити тога. Ко је, дакле, задобио оно што је желео: он ли, који је отрпео зло или она, која је учинила зло? Очигледно он, који је отрпео зло. На тај начин он је остао победилац. Па кад ово знамо, онда иштимо ону победу, која се задобија кроз претрпљење зла, а избегавајмо ону која се достиже кроз нанесење зла. Тако ћемо провести садашњи живот безметежно и сасвим спокојно, и достићи будућа блага —- благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Коме нека је слава и сила на век века.

Амин.

 

 

[Иван ♪♫]

јел' може неко да ме подсети о чему се ради у овој причи о Јосифу

[JESSY]

јел' може неко да ме подсети о чему се ради у овој причи о Јосифу

Biblijska priča: Braća prodaju Josifa u ropstvo

 

3

„Tada je Juda rekao svojoj braći: ‘Kakva nam je korist ako ubijemo svog brata i sakrijemo njegovu krv? Hajde da ga prodamo Ismailcima, i ne dižimo ruke na njega. Ipak je on naš brat, naše telo.’“ (1. Mojsijeva 37:26,27)

Jakovljev greh i događaji, koje je taj greh izazvao, imali su svoje neizbežne negativne posledice – širili su uticaj koji je svoje gorke plodove pokazivao u karakteru i životu njegovih sinova. Kada su ti sinovi dorasli do muževnog doba, ispoljili su se ozbiljni nedostaci. Posledice mnogoženstva videle su se i u domu. To strašno zlo doprinelo je da su skoro presušili izvori prave ljubavi, svojim uticajem olabavilo je najsvetije međusobne veze. Ljubomora nekoliko majki zagorčavala je porodične odnose, deca su odrastala svađalački raspoložena, nesposobna da podnesu nadzor, a očev život bio je pomućen strahovanjima i žalošću.

Ipak, jedan od njih potpuno se razlikovao od ostalih – stariji Rahiljin sin Josif, čija je retka spoljašnja lepota odražavala unutrašnju lepotu uma i srca. Neporočan, živahan i pun veselja, dečak je pružao dokaze o svojoj moralnoj čvrstini i ozbiljnosti. Bio je poslušan očevim poukama, uživao je da sluša Boga. Vrline kojima se kasnije isticao u Egiptu – ljubaznost, vernost, istinoljubivost – već su se pokazivale u njegovom svakodnevnom životu. Pošto mu je majka umrla, osećajno se čvršće vezao uz oca, a i Jakovljevo srce prionulo je uz ovo dete koje mu se rodilo u starosti. Zavoleo je ‘Josifa najviše od svih sinova svojih’. Upravo je ova naklonost postala uzrok mnogih patnji i žalosti. Jakov je nemudro pokazivao da mu je do Josifa najviše stalo i time je izazvao ljubomoru ostalih sinova. Kada je Josif, videći da se braća rđavo ponašaju, postao vrlo uznemiren i usudio se da im nežno prigovori, samo je izazvao njihovu još veću mržnju i odbojnost. Nije mogao da podnese da ih mirno gleda kako greše Bogu, pa je problem izneo ocu, nadajući se da će ih on svojim autoritetom navesti da se poprave.

Jakov je pažljivo izbegavao da svojom strogošću i oštrinom izazove njihov gnev. Duboko uzbuđen, izrazio je svoju zabrinutost za sudbinu svoje dece, preklinjao ih je da pokažu poštovanje prema njegovoj sedoj kosi, da ne obeščašćuju njegovo ime i iznad svega, da ne sramote Boga takvim nepoštovanjem Njegovih propisa. Postiđeni što je njihovo nevaljalstvo otkriveno, mladići su se naizgled pokajali, ali su u stvari samo prikrili svoja prava osećanja, koja su upravo zbog ovog razobličavanja postala još ogorčenija.

Kada je otac nerazborito darovao Josifu skupoceni ogrtač, kakav su obično nosile istaknute ličnosti, braća su taj postupak shvatila kao novi dokaz njegove pristrasnosti. Posumnjala su da on namerava da zaobiđe svoju stariju decu i da pravo prvenaštva prenese na Rahiljinog sina. Njihova mržnja postala je još jača, kada im je dečak jednoga dana ispričao san koji je usnio. Rekao im je: “Vezasmo snoplje u polju, pa moj snop usta i ispravi se, a vaši snopovi su išli unaokolo i klanjali se mon snopu.”

“Da nećeš još biti car nad nama i zapovedati nam.” – uzviknula su braća, puna zavisti i gneva. Uskoro je usnio novi san sličnog sadržaja, pa je i njega ispričao braći: “Usnih opet san, a to se sunce i mesec i jedanaest zvezda klanjahu meni.” I ovaj san je isto tako brzo protumačen kao i prvi. Otac, koji se tu zadesio, prekorio ga je rečima: “Kakav je to san što si snio? Eda li ćemo doći ja i majka tvoja i braća tvoja da se klanjamo tebi do zemlje?” Uprkos prividnoj strogosti svojih reči, Jakov je verovao da je Gospod Josifu otkrio budućnost.

Dok je dečak stajao pred svojom braćom, a njegovo prekrasno lice blistalo nadahnuto Duhom, nisu mogli da mu se ne dive; ali nisu odlučili da ostave svoje zle puteve, već su još više omrznuli neporočnost koja je osuđivala njihove grehe. Isti duh koji je pokretao Kajina razgoreo se u njihovim srcima.

Josifova braća morala su da se kreću od mesta do mesta da bi našli pašu za svoja stada i često su mesecima bili udaljeni od svog doma. Posle događaja koji su upravo opisani, otišli su na mesto koje je njihov otac kupio u blizini Sihema. Prošlo je neko vreme. Pošto se nisu javljali, otac je počeo da se pribojava za njihovu bezbednost, sećajući se njihove nekadašnje surovosti prema Sihemljanima. Poslao je zato Josifa da ih nađe i da mu donese vesti o njima. Da je znao šta sinovi osećaju prema Josifu, ne bi se usudio da ga samog pošalje k njima, međutim, oni su svoju mržnju brižljivo prikrivali.

Radosna srca Josif se rastao od svoga oca. Nijedan od njih nije ni slutio šta će se sve zbiti pre njihovog ponovnog sastanka. Kada je, posle dugog i samotnog putovanja, Josif stigao do Sihema, nije mogao da nađe ni braću ni njihova stada. Raspitujući se za njih, saznao je da su otišli u Dotaim. Do tada je već prevalio više od osamdeset kilometara, a sada je morao da pređe novih dvadeset i pet, ali je požurio, zaboravljajući umor. Gonila ga je želja da razagna očeva strahovanja, ali i da vidi braću, koju je, uprkos njihovoj neljubaznosti, voleo. Braća su ga spazila dok se približavao; ali ni pomisao na dugi put koji je prešao da bi ih video, na umor i glad, na njegovo pravo da uživa njihovo gostoprimstvo i bratsku ljubav, nije mogla da ublaži gorčinu njihove mržnje. Pogled na ogrtač, na taj dokaz očeve ljubavi, učinio je da se žestoko razgneve. “Gle, evo onoga što sne sanja”, povikali su rugajući se. Zavist i osvetoljubivost, osećanja koja su dugo potajno gajili, sada su ih potpuno obuzela. “Hajde sada da ga ubijemo”, kazali su jedan drugome, “i da ga bacimo u koju od ovih jama, pa ćemo kazati: ljuta ga je zverka izjela! Onda ćemo videti šta će biti od njegovih snova!”

Da nije bilo Ruvima, ostvarili bi svoju zamisao. On se ustručavao da učestvuje u ubistvu svoga brata, pa je predložio da Josifa živoga bace u neku jamu. Potajno je, međutim, nameravao da ga spase i vrati ocu. Nagovorivši ostale da pristanu, Ruvim se udaljio iz društva, bojeći se da neće uspeti da vlada svojim osećanjima i da će njegove prave namere biti otkrivene.

Josif im je prišao, nesvestan opasnosti, radostan što se njegova duga potraga završila, ali, umesto očekivanih pozdrava, dočekali su ga srditi i osvetoljubivi pogledi od kojih se uplašio. Bacili su se na njega i strgnuli mu ogrtač s ramena. Poruge i pretnje svedočile su o njihovim ubilačkim namerama. Njegove molbe ostale su neuslišene. Bio je u potpunoj vlasti ovih razgnevljenih ljudi. Grubo su ga odvukli do neke jame, gurnuli ga u dubinu i, uverivši se da dečak ne može da se izvuče, ostavili ga da umre od gladi, dok su oni seli da jedu. Međutim, neki među njima nisu imali mira; osveta im nije donela zadovoljstvo koje su očekivali. Uskoro su ugledali grupu putnika koja im se približavala. Bio je to karavan Ismailjaca s druge obale Jordana, koji je natovaren začinima i drugom robom išao prema Egiptu. Juda je sada predložio da svoga brata prodaju tim neznabožačkim trgovcima umesto da ga ostave da umre. Iako će ga uspešno ukloniti sa svoga puta, ostaće čisti od njegove krvi, ‘jer nam je brat, naše je telo’, govorio je Juda. Svi su se složili s ovim predlogom i Josif je brzo izvučen iz jame.

Kada je ugledao trgovce, strašna istina mu je pukla pred očima. Postati rob bila je sudbina gora od smrti. U agoniji užasa obraćao se svojoj braći, preklinjući jednoga za drugim, ali bez uspeha. Neki su bili dirnuti, puni sažaljenja, ali se nisu usuđivali da bilo šta kažu, plašeći se poruge ostalih; svi su naime osećali da su otišli predaleko da bi se mogli povući. Kada bi poštedeli Josifa, on bi se svakako požalio ocu, koji ne bi mogao da pređe preko surovosti koju su pokazali prema njegovom najmilijem sinu. Ostali su gluvi za njegova preklinjanja i predali ga u ruke neznabožačkim trgovcima. Karavan je nastavio put i uskoro im se izgubio sa vidika.

Ruvim se vratio do jame, ali Josifa nije bilo. Užasnut, optužujući samoga sebe, rastrgao je odeću, potrčao braći i uzviknuo: “Nema deteta, a ja, kuda ću?” Saznavši za Josifovu sudbinu, nemoćan da ga izbavi, bio je primoran da zajedno sa ostalima pokuša da prikrije svoju i njihovu krivicu. Zaklavši jare, zamočili su Josifov ogrtač u krv i odneli ga ocu, govoreći da su ga našli u polju i da se boje da je pripadao njihovom bratu. Kazali su: “Vidi je li haljina sina tvojega ili nije?” Iako su se plašili ovog trenutka, ipak nisu bili spremni za veliku tugu, za potpuno predanje bolu, koje su morali da gledaju. “A on je pozna i reče: sina je mojega haljina; ljuta ga je zverka izjela; Josif je doista rastrgnut!” Uzalud su sinovi i kćeri pokušavali da ga uteše. On je iscepao ‘haljine svoje i vezao kostret oko sebe i tužio za sinom svojim dugo vremena’. Vreme naizgled nije moglo da ublaži njegovu tugu. “S tugom ću u grob leći za sinom svojim”, uzvikivao je, pun očajanja. Mladići, užasnuti onim što su učinili, bojeći se očevih prekora, nastavili su da u svom srcu kriju svest o svojoj krivici, koja je i njima samima izgledala veoma velika.

(Priča zasnovana na 1. Mojsijevoj 34, 35 i 37.)

[Иван ♪♫]

@@JESSY,

hvala Džesi, toga se sećam, interesovala su me ona događanja o kojima govori Zlatousti 

[Guest]

Свети Јован Златоуст: Беседа на дан Вазнесења Господа нашег Исуса Христа

13 четвртак јун 2013

Posted by radiosvetigora in Духовност

≈ Оставите коментар

 

 

 

У цркви Романисији говорена где су телесни остаци светих покрај јеретичких тела сахрањени лежали

 

Када смо раније тужну светковину крста вршили, чинисмо то ван окола града; а то и сад чинимо кад овај светли и блистави дан Христовог вазнесења празнујемо. А то чинимо, не што би хтели да сам град омаловажимо, но што се трудимо да мученицима почаст укажемо, да нас не би они кривили и говорили: „Ми се не удостојисмо да и само један дан Господа нашег у нашим засторима празнујући видимо”, и да нам не би пребацивали: „Ми крв нашу за Господа пролисмо и главе своје одрубити за Њега дасмо, а празновање Његовог дана, које би се овде у нашим становима вршило, не видесмо.” Због тога сада град и напустисмо, да на ноге овим светима дођемо, да се овим чином и за оно, што смо раније занемарили, њима извинимо. Јер, ако је требало да и пре овога великодушним овим борцима благочестивости прибегавамо, и то онда док су у незнатним местима лежали, колико више треба то сад да чинимо, кад бисери сами за себе леже, кад се овце од вукова одлучише и живи се од мртвих одвојише?

 

Њима, истина, није учињена баш никаква увреда због тога што су им тела заједно са телима неверних погребена била; јер тела оних чије душе на небу бораве, не могу се оштетити зато што крај њих и тела других погребена почи[244]вају. Чије су душе у рукама Божијим, њихови телесни остаци ништа због места погребења не трпе. Па и не беху повређени они, него народ, који, и кад са озбиљношћу к њима долазише, са сумњом се молише – јер гробови светитељски не беху познати, па се и није знало где истинито благо закопано лежи. Па се дешавало оно што би се заиста и догодило кад би стада оваца, журећи да се воде напију, чистим изворима притицала, а притом се, због неког смрада који се у близини осећао, устручавала да изворима приђу. А то се управо и са овом паством догађало. Јер ако и притицаху људи ка чистим мученичким изворима, опет беху од јеретичког смрада, који се у близини осећаше, некако увек задржавани. Али кад је то дознао овај наш премудри пастир и општи наставник који се само о напретку цркава стара, одмах је наредио да се та сметња отклони; он, рекох, топли љубитељ цркава и мученички ревнитељ. Па шта чињаше он? Погледајте премудрост! Заповедио беше да се мутне и смрдљиве воде заспу и доле заграде; а чисти извори мученика на чисто поставе. А погледајте у исти мах какво је милосрђе умрлима и поштовање мученицима и старање о људима показао. Умрлима је милосрђе показао тиме, што их је, и не дотакнувши се њихових костију, оставио да на том истом месту и даље почивају; а мученицима поштовање, што их је из злог суседства избавио; а о народу старање, што га није оставио да молитве своје са сумњом узноси. И то беше узрок, што смо вас и данас из града извели, а и што желесмо да збор овај светлијим учинимо и да би скуп овај светлији био; особито, што се не само људи у њега сабирају, но и мученици су ту; и не само мученици, но и анђели; а пошто су овде и анђели присутни, то постаде данашњи дан и сједињење мученика и анђела.

 

И ако желиш да видиш мученике и анђеле, а ти отвори очи вере и видећеш такав призор. Јер ако је сав ваздух анђелима испуњен, много је више црква; а ако је црква, колико је више данашњи дан у који се Господ наш вазнео?

 

А да је сав ваздух анђелима испуњен, слушај шта је апостол говорио кад је женама саветовао да покривало на главама носе. ,,Жена треба да има власт на глави ради анђела” (1 Кор 11,10), а и Јаков је рекао: ,,Анђео, који ме је из[245]бављао од свакога зла” (Пост 48,16). Исто су тако и они, што су са апостолима у једном дому били, одговорили: ,,То је анђео његов” (Дап 12,15); а Јаков, кад је анђеле угледао, још је и ово рекао: ,,Ово је око Божји” (Пост 32,2).

А како је могао он да на земљи око Божји види?

 

Као што цар својој војсци заповеда да по свим градовима борави, да не би градове непријатељска војска напавши опустошила, тако је, због тога што се беси у ваздуху налазе и као непријатељи мира прете да мир наруше, против њих анђелске војске поставио, да би их и самом својом појавом сузбијали, да би се свагдашњи мир одржао. А да познаш да су то анђели мира, слушај како ђакони при молитвама свагда говоре: ,,Анђела мира, верног вођу, чувара душе и тела наших, од Господа молимо.”

 

Видиш ли дакле, да овде и анђели и мученици с нама заједно бораве. Па ко је несрећнији од оних који су данас одсутни, и ко је срећнији од нас који дођосмо и овом се свечаношћу наслађујемо.

Но да о анђелима говоримо, то ћемо за друго време оставити; сада ћемо пак о повести предстојећег празника реч започети.

 

Какав је овај предстојећи празник?

 

Веома је он, љубљени моји, и поштован и велики! Он помисао човекову превазилази и достојан је да се као велика милост Божија, која га је и приредила, поштује. Јер данас је помирење Бога и васцелог човечанског рода обављено. Данас се дуговремена завада отклонила и велики рат прекинуо, данас се онај чудесни мир, који се раније ни очекивао није, повратио. Јер ко би се и понадао да ће се Бог са човеком помирити; не због тога, што би Господ немилостив био, но што је слуга немаран; не што је Господ жесток, но што је роб неразуман.

 

А желиш ли да чујеш колико смо ми нашег човекољубивог и кротког Господа прогневили? Али треба прво да узрок наше пређашње заваде сазнамо, да би се, кад видиш какве смо се части, ми непријатељи и злоће, удостојили, задивио милосрђу Онога који нас поштује, и да не би помислио да је таква промена по нашим заслугама настала, и да би, пошто Његову велику милост појмиш, настојао да му сваки дан за тако велике дарове благодаран будеш. Желиш ли, велим, да чујеш[246] како смо ми нашег човекољубивог, кротког, благог и на наше спасење увек спремног Бога раздражили?

 

Некада Он хоћаше да нас сасвим погуби и тако се беше на нас разгневио, да је васцели човечански род заједно са женама и децом, са зверима и скотовима и са свом земљом истребити наумио. И ако хоћеш да чујеш, ја ћу ти и саму пресуду Његову прочитати. ,,Хоћу – говораше он – да истријебим са земље људе, које сам створио, од човјека до стоке…јер се кајем што сам их створио” (Пост 6,7). А притом да познаш, да није Он нашу природу мрзео, но само се од греха одвраћао; Онај исти, који је изрекао да ће истребити са земље људе које је створио, са човеком разговара и каже: ,,Крај свакоме тијелу дође преда ме” (Пост 6,13) – али кад би мрзео човека, не би се с њим у разговор упуштао. А отуд се види и то, да Он и није хтео на силу да изврши оно чиме је претио, но се оправдава пред робом и као са Себи равним у разговор ступа, наводећи узроке намишљене погибије не због тога, да би човек тај узрок сазнао, но да би, када их и други чују почели поштеније да живе. И као што рекох, тако је род наш на странпутицу зашао да је сваки дан очекивао да и са земље одбачен буде.

 

Али ми, који ни земље не бесмо достојни, данас смо на небо уздигнути; ми, који и за најнижу владавину неспособни бесмо, у горње се царство уздигосмо, на небеса пређосмо, царски престо примисмо и природа наша, од које је херувим рај чувао, постави се данас изнад херувима.

Али на који је начин ово дивно и велико дело произишло? Како се ми, који смо Бога раздражили, земље недостојни постали па и од земаљске владавине отпали – како се тако високо подигосмо? Како се борба окончала и како гнев утолио?

 

Како? Та баш је то и чудно, што то помирење није учињено на молбу оних који се на Бога неправедно гневише, но на позив самог Оног који праведно негодоваше, као што је и написано: ,,Умјесто Христа, дакле, молимо, као да Бог позива кроз нас: Молимо у име Христово – помирите се са Богом” (2 Кор 5,20).

 

Па шта је то? Сам је увређен, а сам говори (моли)?[247]

 

Заиста је тако. Бог је Он, па зато као милосрдни отац и моли.

 

А погледај и како се савршава то дело. Ту не беше посредник, човек какав, а не ни анђео, ни арханђео, нити ико од створених, но управо јединородни Син самог Оног који моли.

 

Па шта чини тај посредник?

 

Дело испоручиоца. На пример: Као што кад се два човека један од другог одвраћају и неће да се помире, па трећи неко долази и пошто међу њих стане, свађу прекида, тако је и Христос овде чинио. Бог се на нас гневио, а ми смо се од Њега, чедољубивог Господа, одвраћали; а Христос, пошто се посред нас поставио, обе је природе, и божанствену и човечанску, помирио.

 

Па какво је Он ту посредовање учинио?

 

Какво? Казну коју смо ми од Оца имали претрпети, Он је на себе примио, и као што је казну са неба поднео, тако је и овдашње хуљење претрпео.

 

Хоћеш ли сада да сазнаш, како је Он и једно и друго на себе примио? ,,Христос нас је – стоји написано - искупио од проклетства закона поставши за нас проклетство” (Гал 3,13).

 

Видиш ли како је с више одређену казну примио? А ево како је и са земље хуљења претрпео: ,,Ругања – написано је – оних који Тебе руже падоше на мене” (Пс 68,10).

 

Јеси ли дакле увидео на који је начин уклонио мржњу и како није одустао, све док није творећи и страдајући и дејствујући, непријатеља и ненавидника (мрзитеља) самом Богу привео и пријатељем га учинио.

 

Свију пак тих блага данашњи дан је извор. Јер ону првину коју је Христос од наше природе примио, Сам је Богу принео. И оно, што на пољима са плодним класовима бива, као кад ко мало класова узме па, и не начинивши велики сноп, Богу принесе, те се малим тим приносом сва њива његова благосиља, тако је и Христос учинио, пошто је оним једним телом, као неком првином, учинио да се сав род наш благослови.

 

Али зашто Он није сав род наш узнео?[248]

 

Зато, што није првина кад неко све принесе, но кад неко малу част приноси, са малим, за све благослов добија.

 

Али рећи ће опет неко: Ако је то првина било, требало је првосазданог човека принети,јер оно је првина што прво израста, прво процветава.

 

Није љубљени! Није то првина ако први, али још недозрео и слаб плод принесемо, но ако најбоље принесемо. И пошто је први онај плод греху био крив, зато, ако и први беше, не беше принесен. А овај не беше никаквом греху крив, па се зато и принесе као првина. И да би се ти уверио да није онај плод првина која први израсте, но онај који је изврстан и најлепши, сведочанство ћу ти из самог Светог писма изнети, јер овако је Мојсије народу јеврејскоме говорио: А кад дођете у земљу и насадите свакојакош воћа, обрежите му окрајак, род његов; три године нека вам је необрезано, и не једите га. А четврте године нека буде сав род његов посвећен у хвалу Господу (Лев 19,23-24). Да је пак првина онај род био, који се први показао, онда би прве године тај у хвалу Господу посвећиван био; али говори: ,,Три године нека вам је необрезано, и не једите га”, па га не треба ни дирати, јер је слаб и немоћан и незрео, ,,а четврте године нека буде сав род његов посвећен у хвалу Господу”.

 

Погледај законодавчеву премудрост! Ни јести од таквога плода не допушташе народу, да га не би пре Бога примао, а ни приносити не дозвољаваше, да се не би незрело Господу принело. Не додируј ти то, јер је плод непотпун; па и не приноси, јер је недостојан части Оног коме приносиш. Па опажаш ли сад, како није првина оно што прво израста, но оно што је потпуно – то се првином назива.

 

И довде сам ја о принесеном телу говорио. Принео је дакле Христос првину природе наше Оцу и Отац је тим приносом тако задовољан био, што по достојанству приносиоца, што по чистоти приноса, да га је одмах Својим рукама прихватио и покрај Себе положио, рекавши: ,,Седи Мени с десне стране” (Пс 109,1).

 

А којој је природи рекао: ,,Седи Мени с десне стране?”

 

Оној, која је саслушала: ,,Јер си прах, и у прах ћеш се вратити ”(Пост 3,19).

 

Па зар не беше природи тој довољно што се и на небо[249] успела? Зар не беше доста, да је и међу анђелима остала? Зар не би и то неисказана част за њу била? Али она се винула и изнад анђела, прешла арханђеле, превазишла херувиме, узлетела више серафима, прошла начела и није се зауставила, док до Божијег престола није достигла.

 

Да ли видиш ти колико је небо од земље далеко? Али боље је одоздо да почнемо. Видиш ли колико је растојање од пакла па до земље; и опет од земље па до неба, и још од неба па до вишег неба; а од тога па до анђела, арханђела, до горњих сила и чак до самог престола царског? Па кроз сва та пространства и сву висину Христос је нашу природу узнео.

 

Погледај, молим те, на каквом је ниском месту она била и куд се успела? Нити ко сићи ниже могаше, где је човек сишао; нити пак више успети се, где га је Христос са собом узнео. А на ово је и Павле мислио кад је рекао: ,,Онај који сиђе то је исти који и узиђе” (Еф 4,10).

 

А где је сишао и где узиђе?

 

,,Сиђе – вели – у најдоња мјеста земље… и узиђе више свију небеса” (Еф 4,9-10).

 

Помучи се да схватиш, ко је узишао и каква природа и у каквом се стању пре овог налазила?

 

Намерно продужујем ја говор о нискости рода нашег, да бих тиме превасходство почасти, што нам милосрдни Господ учини, боље докучити могао.

 

Ми бесмо земља и пепео; али и ово још не беше порок, јер је та слабост нама природна, и бесмо од неразумних скотова много несмисленији, по написаном: ,,И човек у части будући, не разумеде, изједначи се са стоком неразумном, и постаде јој сличан” (Пс 48,21), а са стоком изједначити се, горе је него ли стока бити; јер што је по природи неразумно, то по својству природе у неразумности пребива, докле кад онај, што је разумом обдарен, у неразумност такву падне, није по природи но по својој злој вољи изопачен. Зато кад чујеш да се човек са стоком изједначио, не помишљај да је пророк оно изрекао зато што је намеравао да људе изједначене са стоком представи, но да покаже да су људи и од саме стоке гори постали.

 

И стварно. Ми бесмо и од бесловесних и гори и неосетљивији постали, не по томе што се као људи у скотове[250] претворисмо, но што до веће неблагодарности од самих скотова дођосмо – што и Исаија потврђује, када говори: ,,Во познаје Господара својега и магарац јасле господара својега, а Израиљ не познаје, народ мој не разумије” (Ис 1,3).

 

Али ми не треба да се тог нашег пређашњег стања стидимо: ,,А гдје се умножи гријех ондје се још већма умножи благодат” (Рим 5,20).

 

Јеси ли видео, како ми од стоке много гори бесмо? Желиш ли још да видиш, да смо још и од птица неразумнији? Ево: ,,И рода под небом зна своје вријеме, грлица и ждрао и ласта пазе на вријеме кад долазе; а народ мој не зна суда Господњега” (Јер 8,7). Ето како смо ми и од магараца и волова па и од птица, грлице и ластавице, много неразумнији.

 

А хоћеш ли и другу нашу неосетљивост да познаш? Тако смо се ми од природног разума били удаљили, да нас је Свето писмо и к мравима на науку слало: ,,Иди – говори оно – к мраву, љенивче, гледај путове његове, и омудрај” (Прич 6,6). По обличју Божијем саздани, постасмо ученици мрава, али не по вољи Саздатеља, но што сами своје обличје запустисмо.

 

А шта говорим ја о мравима? Та и од камења бесмо неосетљивији. Хоћеш ли и о томе да ти посведочим. ,,Слушајте – написано је – горе и тврди темељи земаљски, парбу Господњу,јер Господ има парбу с народом својим” (Мих 6,2). С људима парбу имаш, а темеље земаљске зовеш? Тако је заиста одговарао Бог, јер и од самих земаљских темеља људи су неосетљивији. Па какав би ти још и гори порок тражио, кад и од магараца глупљи, и од волова несмисленији, и од ластавице и грлице бесловеснији, и од мрава неразумнији, па и од камења неосетљивији бесмо. И шта још више? Показасмо да смо и са змијама једнаки: ,,Гњев је њихов – говори се – на подобије змије” (Пс 57,5); ,,Изоштрише језик свој као у змије, отров аспидин је под уснама њиховим” (Пс 139,4).

 

Али зашто да о неразумној неосетљивости нашој толико напомињем, кад је општепознато да бесмо и синовима самога ђавола названи: ,,Вама је отац – написано је – ђаво” (Јн 8,44).

 

И ми неосетљиви, неблагодарни, несмислени, од самог камења неосетљивији, од свега гори, бешчасни и сасвим[251] презрени – како ћу исказати, како изговорити, како произнети реч ову? Подла наша природа од свега неразумнија, данас је над свиме уздигнута. На данашњи дан задобише анђели оно што одавно жељаху; данас угледаше арханђели оно што од вајкада очекиваху, тј. природу нашу како са престола царског сија, славом и добротом бесмртном блистајући; а то су од искона и анђели хтели и арханђели још у самом почетку желели. Па иако је таква част наша њихову част и превазилазила, опет су се они таквој нашој срећи радовали, као што су и сажаљевали кад бејасмо кажњени и као што је и херувим сажаљевао то што му је да рај од нас чува поверено било. И као што слуга, који по налогу свога господара слугу равног себи у затвор ставивши чува, а опет, због наклоности ка томе другу равноме себи, њега сажаљева, тако је и херувим по Божијој заповести рај чувао, али је нас притом и сажаљевао.

 

И да познаш да је он заиста сажаљевао, ја ћу ти човечанским примерима доказати. Јер кад видиш да и обични људи своје сажаљење својим друговима, који се у патњи налазе, изјављују, онда се немој ни у херувиме сумњати. Та који је то праведник био, који није сажаљење своје онда изјављивао, када је опажао да се савременици његови због многих својих грехова, макар и праведно, кажњавају? А то је баш оно што је и најчудноватије, што су њих сажаљевали иако су знали њихове преступе којима су свог Творца огорчили. Ево како се Мојсије жалио: ,,Молим ти се; народ овај љуто сагријеши начинивши себи богове од злата. Али опрости им гријех: ако ли нећеш, избриши ме из књиге своје, коју си написао” (Изл 32,31-32).

 

Шта је то? Гледаш очима одступање од благочестивости, а кажњене сажаљеваш?

 

За то их – одговара – сажаљевам, што су под казном и што праведној казни повода даше.

 

Исто је тако и Језекиљ плакао кад је опазио да анђео људе посеца, говорећи:,, Јаох Господе Господе, еда ли ћеш затрти сав остатак Израиљев?” (Јез 9,8). А и Јеремија је овако тужио: ,,Карај ме, Господе, али с мјером, не у гњеву свом, да ме не би затро” (Јер 10,24).

Видите дакле, и Мојсије и Језекиљ и Јеремија сажаљеваху[252] своје савременике, па да ли је могло бити, да оне силе баш ни мало за нашу несрећу не марише. Но то се не може ни с разумом сложити? Јер да они наше догађаје за своје властите сматрају, видно је и отуд што се они, радоваху и онда кад уочише да се Господ с нама помирио; а та радост зацело не би свог места имала, кад нас не би пре тога сажаљевали. А да су се заиста тим призором обрадовали, познато је отуд што је и Христос рекао: ,,Да ће тако бити већа радост на небу због једнога грјешника који се каје” (Лк 15,7). А ако се на небу и онда радују, кад се само један грешник обраћа, како да се и на данашњи дан нису зарадовали, гледајући да се сва природа наша кроз првину на небо узноси.

 

Но и другим примерима можемо доказати да се небесни зборови о нашем измирењу радују. Већ и онда, кад се Господ наш телесно родио, они су били ти, који су, пошто су видели да се Бог с људима помирио (јер не би се толико унизио, да није опростио), хор на земљи саставили и из гласа клицали: ,,Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк 2,14). Дакле, да познаш да Бога прослављају због тога што је земља толика блага задобила – зато су и разлог навели, када су рекли: ,,На земљи мир, међу људима добра воља ”- међу људима отпадницима и неблагодарнима.

 

Јеси ли се дакле уверио, да они због туђе среће славе Бога; или боље због своје, пошто они нашу срећу за своју сматрају. А тако исто су се и онда радовали, када су Њега, како на небо узлази, видели, јер су по самим Христовим речима узлазили и силазили – као што је то и својствено онима, који желе да какав преславан призор виде.

 

Но откуд се зна да су анђели и силазили?

 

Ево откуд. Сам Христос је рекао: ,,Од сада ћете видјети небо отворено и анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човјечијега” (Јн 1,51). А то је и у природи оних који некога љубе. Јер такви и на одређено време не чекају, но од радости и рок скраћују, и силазе, јер журе да виде онај нови и чудновати призор „човека који се на небу појавио”. А због тога се анђели свуда и налазе. Они беху ту и када се Он родио, беху и када је васкрсао, па ево их и сад кад[253] се вазносио. ,,Гле, два човјека – написано је – у хаљинама бијелим стадоше поред њих (већ таквим оделом радост своју исказујући), и они рекоше: Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видјесте да одлази на небо” (Дап 1,10-11).

 

Овде молим за особиту пажњу. А због чега они тако говораше? Зар апостоли не имађаху очију? Зар нису оно што је бивало – видели? Зар није и јеванђелист рекао: ,,… док они гледаху, подиже се, и узе га облак испред очију њихових (Дап 1,9)? Па из ког разлога мораху и анђели да се ту покажу и да говоре да се Христос на небо вазнео?

 

Из два разлога. Први је, што су апостоли због одласка Христовог веома жалили. А да су жалили, ево шта им Сам каза: ,,Нико ме од вас не пита: куда идеш? Али зато што сам вам ово казао, жалостје испунила срце ваше” (Јн 16,5-6). Та ми не можемо лако да поднесемо, да се и од другова и сродника наших растанемо, а како да ученици не жале, када су очима својим гледали како им Спаситељ, Учитељ, и Старатељ милосрдни, кротки и преблаги одлази? Па због тога је анђео пред њих и стао, да их увери да ће се опет вратити, и да им тако жалост ту ублажи. ,,Овај Исус – рекоше – који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видјесте да одлази на небо.” Ви сте се и ожалостили што се Он вазнео, но немојте жалити, јер ће Он опет доћи – да не би и они учинили оно што је Јелисеј некада учинио. Јер и овај, кад је видео да му се учитељ одузе, разд’ра своју хаљину, а зато што никог ту не беше ко би га утешио и рекао му да ће Илија опет доћи. Дакле, да не би и они то учинили, потребно беше да им се јаве анђели који су их тешили. И то беше први разлог анђелске присутности.

 

Други пак, не мањи од тог, беше онај, због ког је анђео и рекао: ,,Који се од вас вазнесе на небо.”

А који је тај разлог?

 

Христос се на небо узносио а растојање од земље до неба није мало, и сила вида нашег не може тамо да допре, до Онога, који се чак на небо пење. Но као што птица која високо лети, колико више горе узлеће, толико се више из очију наших губи; тако исто и тело оно, колико се више на висину пењаше толико више невидљиво постајаше, пошто слабост очију[254] тако велико растојање не могаше пратити. Па да не би апостоли због тога помислили, да је и Христос као Илија само узет на небо, него да се баш на само небо вазнео, зато су се анђели ту нашли и зато рекли: ,,Који се од вас вазнесе на небо.”

 

Ове речи нису овде просто додате. Илија беше узет „као” на небо, због тога што је слуга био, а Исус се на само небо попео, јер је Господ. И онај, на кочијама огњеним, а овај на облаку. Кад беше дакле потреба слугу позвати, послане беху кочије, а кад се Син позиваше, царски престо; па и не само царски престо, но сами Очев, јер је о Оцу Исаија рекао: ,,Гле, Господ сједећи на облаку лаку…” (Ис 19,1); па пошто Отац на самом облаку седи, то је и по Сина облак послат. А осим тога, кад се Илија узносио, он је Јелисеју свој огртач оставио, док је Исус ученицима својим дарове оставио, уз помоћ којих су они касније не само једног Јелисеја, но небројене пророке производили, па и од оног много боље и славније.

 

Устанимо дакле љубљени, и на онај повратак погледајмо. Јер и Павле говори: ,,Јер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; а потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху” (1 Сол4,1б); но не – сви.

 

А да нећемо сви бити узети, но да ће једни остати, док ће се други узети, слушај шта сам Христос говори: ,,Двије ће мљети на жрвњевима; једна ће се узети, а друга оставити” (Мт 24,41). ,,И, у ону ноћ два ће бити на једној постељи, један ће се узети а други оставити” (Лк 17,34)

А шта садржи у себи прича ова? Шта значи ова непозната тајна.

 

Млинарима хоћаше Христос да означи све оне, који овде у сиротињи и беди живе; а постеља и одмарање представља оне, што се у богатству и части налазе. Па да покаже, да ће се и они што су сад у сиротињи, као и они што су у богатству или спасити или погинути, рекао је да ће и од тих што се у млину налазе „један узети а други оставити”, а тако исто биће и са онима што се на постељи одмарају, јер и између њих један ће се узети а други оставити; чиме је наговестио то, да ће грешни овде, у очекивању мучења, остати, док ће праведници бити узети на облацима. Па као што начел[255]ници и чиновници, кад се прочује да ће цар у какав град доћи, због тога што смелости пред њим имају, пред сам град излазе и тамо га пресрећу, док кривци и осуђеници у граду стоје и царску одлуку чекају, тако ће и када Господ буде долазио, они што добру наду имају, у самом ваздуху Њега сусрести, а криви и за многе грехе савешћу изобличавани, овде ће на земљи судију очекивати. А онда ћемо и ми узети бити – не рачунајући и себе у број узетих, рекао сам ја ми. Нисам ја толико неосетљив а и неразуман, да моје преступе не познајем. Јер кад се ја не бих чувао да радост предстојећег празника не помутим, горко бих при помену речи ове сузе пролио, јер ми греси моји на памет дођоше. Али пошто не желим да радост овог празника помутим, то ћу на овом месту и беседу своју окончати, напомињући вам само једно: Да се оног дана сећате, да се ни богати по своме богатству не би радовао ни сиромах по својој сиротињи себе за бедног сматрао, но да би свако по ономе, што у себи зна, ово или оно, чинио. Јер ни богати није ублажења, ни сиромах сажаљења достојан; но онај, који ће се на оним облацима узети, тај је срећан и пресрећан, макар да је овде и од свих најгори; као што ни беднији нико опет од оног неће бити, који ће се тога лишити, па макар тај овде и први и најбогатији био.

 

А о томе ја говорим зато, да би ми, који смо грешни, плакали, а добродетељни да би сву наду имали, или не само да би сву наду имали, него да би и опрезни били, а и да ми не би само плакали, но и грехове избегавали, што је штавише могуће и ономе који је у гресима живео – да се одуставши од грехова добродетељи врати и да се са онима који су од самог почетка добродетељно живели, изједначи (за шта и ми да се потрудимо). А и због тога да они, који су својих добрих дела свесни, у благочестивости остану, трудећи се да овакву своју тековину још и више умноже, да би се ми, који ни наде немамо а мноштво својих грехова знамо, кајали и да би смелост добродетељних задобили – како би сви заједно и једнодушно и са достојном славом примили Цара над анђелима, па и оно блажено весеље наследили са Христом Господом нашим, коме нека је слава и сила заједно са Оцем и Светим Духом сада, свагда и у векове векова. Амин.

 

 

Извор: Епархија нишка

[Number15648]

КАКО ИЗАБРАТИ ЖЕНУ?

 

Данас ћу вам поново говорити о браку. Хоћу да дам савет свима онима који желе да ступе у брак. Када купујемо покућство и робове ми се распитујемо за продавце и бивше власнике, као и за сама добра која узимамо. Занима нас способност и издржљивост њиховог тела као и њихово духовно устројство. Када, пак, бирамо жену, онда треба да покажемо далеко већу промишљеност. Ако је кућа лоша, ми је можемо вратити. И ако је слуга лењ послаћемо га натраг продавцу. Но, када узмемо жену, не можемо је поново вратити у род, него је морамо задржати све до краја. Према закону Господњем, ми сносимо одговорност за прељубу ако супругу отпустимо због тога што је лоша. Стога, кад бираш жену не читај само грађанске законе, него, пре свега, Црквене законе;. јер Господ на Страшном суду не суди по закону грађанском, него по своме Закону. Преступ државног закона често може да донесе зараду. Преступ Божијег закона доноси неизбежну казну и вечни огањ.

Када се спремаш за женидбу журиш да испиташ познаваоце државног закона. Пажљиво им постављаш питања. „Шта ће се десити ако моја жена умре бездетна? А шта ако има једно, двоје или троје деце? На који начин она може да се користи новцем свога оца за његовог живота, а како кад умре? Шта од њеног наследства добијају њена браћа и сестре, а шта муж? Када муж преузима бригу о њеном поседу, забрањујући свакоме да њиме располаже? Под којим условима он постаје власник целог добра?". Са знатижељом постављате и многа друга питања да бисте се уверили да ништа од женине имовине не добијају њени сродници. Као што већ рекох, било шта непредвиђено да се деси казна за пропуст је губитак новца. Стога водите рачуна да ништа не превидите. Зар то није неразумно? Када нам прети опасност да изгубимо новац добро пазимо на све, а када се излажемо опасности да душу изгубимо, ми не бринемо много. Треба да се замислимо над тим и да на првом месту мислимо о спасењу душе.

Стога, опомињем и саветујем оне који желе да ступе у брак, да се подсете речи светог Павла, и да прочитају правила брачног живота која је он дао. Научите, пре свега, оно што вам он налаже у случају да вам је жена болесна, непослушна, неразумна, лажљива, склона пијанству и сваком другом пороку. Онда, имајући то у виду, поново размислите о браку. Ако вам он допушта да се од ње раздвојите због тога што је лоша и да се вежете за другу, онда уживајте у својој ослобођености од брига. Ако вам, пак, то забрањује и приморава вас да са њом живите без обзира на све њене мане (осим кад је у питању нечистота), онда припремајте себе да поднесете све њене слабости. Пошто је то тешко и одговорно, поведите много рачуна да бисте изабрали добру, разумну и нежну супругу. Знаш да имаш само две могућности. Ако изабереш рђаву жену, мораш подносити тегобе; јер ако нећеш да је трпиш, сносиш одговорност за прељубочинство раздвајајући се од ње. Господ рече: Сваки који отпусти жену своју, осим због прељубе, наводи је да чини прељубу; и који се жени отпуштеницом; прељубу чини.[1] Када добро испитамо закон Божији пре венчања, пажљиво ћемо изабрати себи жену која је од самог почетка добра и подобна нашим особинама. Узимајући такву жену немамо само корист од тога што се од ње нећемо раздвајати, но и због тога што ћемо је и волети онако како свети Павле заповеда. Јер када каже: Мужеви, волите своје жене, он се не задржава само на заповести, но даје меру те љубави као што и Христос заволе Цркву.[2] А како је Христос волео Цркву, реците ми? „Себе предаде за њу". Значи, ако и живот треба да предаш за жену, не оклевај. Ако је Господ дао себе за своју помоћницу, како ли тек ми треба да волимо своје помоћнице у невољи?

Можда је лепота и врлина невесте привукла Женика? Не, била је ружна и нечиста, као што о томе и пише. Кад свети Павле каже Христос себе предаде за њу, одмах додаје да је освети, очистшши је крштењем у води.[3] Говорећи, „да је освети", свети Павле показује да је била обесвећена и нечиста, но, не на уобичајен начин, него најгором нечистотом. Била је оскрнављена крвљу, лојем, димом, и свим другим гадостима идолских жртава. Ипак Он је није одгурнуо због њене нечистоте, но ју је преобразио, очистио и опростио јој грехе. Мораш се угледати на Њега. Чак и ако твоја жена небројено пута више греши, ти мораш да јој опростиш. Узмеш ли осорну и грубу жену треба да је преобразиш својом љубављу и нежношћу као што је и Христос преобразио Цркву. Није јој само очистио нечистоту, него ју је и подмладио, отклонивши јој боре од греха. Свети Павле уз то још додаје: Да је стави преда се, славну Цркву, која нема мрље ни боре.[4] Није је учинио само лепом но и младом, и то не према природи њеног телесног изгледа, но према њеним душевним одликама. И није једино чудо то што је срамотну, нечисту и стару није презрео, него је чудо и то што претрпевши и смрт ради ње, преобразио је и учинио чудесно лепом. Веће је чудо то што је нечисту и изборану не одгурну од Себе, него је пригрли брижно и узе да је исправи. Реците ми, колико њих паде у грех пошто су постали верујући? Па ипак, Господ их не презре. Сетимо се примера верника Коринћанске Цркве који су грешили; Господ их није одлучио од Цркве; јер су припадали тој заједници Тела Христовог, но их је враћао себи.[5] Цела Црква Галата је била у побуни, заокупљена јеврејским обичајима, па опет је Он није одбацио, но ју је пославши светог Апостола Павла вратио у пређашње стање и обновио је. Када се разболимо ми не одсецамо болесни део тела, него се трудимо да болест излечимо. Исто треба да се учини и када је у питању жена. Не одбацуј жену ако је лоша, но се труди да одагнаш зло. Уосталом, могуће је да жену пошто одбациш поново вратиш, а одсечени уд сигурно не можеш повратити. Чак и кад знамо да је болест неизлечива ми не одсецамо уд. Видите да особе које су хроме, или имају осушене руке, или су слепи на једно око не одстрањују болесни део тела. Иако никакве користи нема од њега, иако он још служи на поругу другим удима, човек га задржава и негује као и остале. Зар то није неразумно? Када је немогуће излечити, а никакве користи нема, ми се толико бринемо и толико пажње посвећујемо; а када постоји нада у исцељење, ми негу одбацујемо. Нешто што је једном изгубљено не може се повратити, али се исклизнућа са правог пута увек могу исправити.

Чак и ако ти је жена неизлечиво болесна, и поред све пажње ружно се односи према теби, не смеш да је одгурнеш. Болесни уд се не одсеца, а она је твој уд, јер је писано биће двоје једно тело.[6]

Осим тога, никакву корист немамо негујући болесни уд који је неизлечив; а за труд што поучавамо жену која је болесна добијамо награду од Бога. Чак и ако нема много користи од тога за њу, Господ ће наградити нашу трпељивост јер смо тиме показали да Га се бојимо. Благошћу смо одагнали зло из ње и сачували свој део. Жена је део нас и због тога посебно треба да је волимо. О томе свети Павле учи говорећи: Тако су дужни мужеви да воле своје жене као своја тела... јер нико никад не омрзну на своје тело, него га храни и негује, као и Господ Цркву. Јер смо уди тела Његова, од меса Његова, и од костију Његових.[7] Као што Ева дође од Адама, тако и ми долазимо од Христа, и управо то значе речи „од меса Његова и од костију Његових". Сви знамо да је Ева створена од Адама. У Светом Писму јасно је речено да је Господ пустио тврд сан на Адама и од његовог ребра створио жену. Како да схватимо то да и Црква настаде од Христа? И ово стоји у Светом Писму. Када је Христос издахнуо на крсту, пошто је већ био распет, један од војника му прободе ребро и из њега потече крв и вода.[8] Из те крви и воде излази цела Црква. Господ нам сам сведочи за то речима: Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије.[9] Он крв зове „Дух". Крштењем ми се поново рађамо Духом и водом, и Христос нас прима у себе. Схватате ли сада како смо од Његовог меса и Његових костију, и како се рађамо крвљу и водом? Као што је жена створена кад је Адам пао у сан, тако је и Црква настала од Христа када је на крсту умро.

Жену морамо волети не само због тога што је настала од нас и што је део нашег тела, но и због тога што је Господ то одредио речима: Због тога ће оставити човек оца својега и матер, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело.[10] Свети Павле нас подсећа на овај Закон и учи да увек стремимо тој љубави. Видите мудрост овог светог апостола. Он нас не приводи љубави само законом Божијим, или наводећи само људске разлоге за њу. Свети Павле користи истовремено и једно и друго.

Мудрији и духовнији ће се поводити за небеским, а слабији ће тежити љубави из простих, земаљских побуда. Зато он почиње да говори наводећи Христова дела и позивајући се на Њега: Волите своје жене, као што и Христос заволе Цркву. Потом, користећи људско искуство, каже: Мужеви да воле своје жене као своја тела. Затим, поново говори о Христу: Јер смо уди тела Његова, од меса Његова, и костију Његових, да би се опет вратио на људско искуство: Тога ради оставиће човек оца својега и матер и прилепиће се жени својој.

После свега свети Павле каже: Тајна је ово велика.[11] Зашто је то велика тајна? Реците ми. Тајна је због тога што невеста, која је све до венчања чувана, никад раније није видела женика а воли га и чува од првог дана. С друге стране, женик који је ни видео није, нити је са њом кад разговарао, ставља је испред свих пријатеља, сродника, па чак и родитеља. Па и родитељи, да су из било ког разлога оштећени, они би се жалили и ишли на суд; а сада своју кћер поверавају ономе кога не познају и још уз њу дају мираз. Они то не сматрају губитком, но се радују том догађају. И када их кћер напусти, они не мисле више на блискост са њом, не жале се и не тугују, но су Господу захвални. То значи да је Господ услишио њихове молитве. Свети Павле на све то мисли: и како млади остављају родитеље и привезују се једно за друго; и како ова заједница бива много снажнија од оне у ранијој породици. Он је видео да то није људска творевина. Господ је дао љубав између мужа и жене.

Он је обавезао оне који ступају у брак, као и оне који су већ у браку, да им та заједница буде на радост. Стога свети Павле каже: „Тајна је ово велика."

Као што тек рођена беба препознаје своје родитеље чим их види иако то не може да каже, тако се и срца невесте и женика препознају на први поглед, а да их нико претходно не упозна. Видећи да се то догодило и са Христом и Црквом, свети Павле је био зачуђен и задивљен. Како се то догодило између Христа и Цркве? Као што женик оставља своје родитеље и долази својој невести, тако је и Христос оставио Оца и дошао својој невести. Он није призвао нас горе, но је сам дошао (то не треба да схватамо као суштинску промену, но као чин Христовог снисхођења људима, јер када је дошао нама и даље је био заједно са Оцем). Стога, кад свети Павле каже „тајна је ово велика", одмах наставља а ја говорим о Христу и о Цркви.[12] Пошто сад знате како је брак велика тајна, и како представља значајну ствар, не узимајте га више олако. Док тражиш изабраницу, никако не гледај на новац. Схвати да брак није посао, него заједница у којој се живи. Чујем да многи од вас кажу: „Тај и тај се браком обогати, а пре је био сиромашан. Чим је узео богату жену, одмах је добио сва задовољства и раскош." Шта говориш, човече? Зар жудиш за земним богатством? Зар те није срам? Не црвениш ли због тога? Требало би да од срамоте пропаднеш у земљу! Каквим речима се може назвати овакав муж? Жена има само једну дужност: да чува оно што смо стекли, да пази на нашу имовину, да брине о нашем домаћинству. Осим тога, Господ ју је дао нама за помоћницу у овоме, као и у свему другом. У целини гледано, наш живот је састављен из два дела: друштвеног и приватног. Када је Господ начинио ову поделу, жени је дао да управља домаћинством, док је мужу наменио све послове ван куће: трговину, војску, суд, скупштину и све остало. Жена не може натезати лук и хитнути копље, али може да прави одећу, припрема храну и брине о свему што се тиче домаћинства. Она не може да даје своје мишљење у скупштини, али зато то може да учини у кући. Често се дешава да, иако се муж разуме у домаћинске послове, жена их ипак боље познаје од њега. Она не може да води државне послове, но, зато може да подиже децу, што је још драгоценије. Жена, такође, може да надгледа послугу и да замени мужа у свим кућевним делатностима, као што су припремање зимнице, одржавање одеће, спремање обеда. Она води бригу о свим стварима које су за мужа неприкладне и тешке, без обзира на то колико је он вешт. Уосталом, ови послови су дати жени Божијом премудрошћу, да би се показало да онај који обавља много веће послове нема никаквог утицаја и потпуно је бескористан када су у питању мањи послови, тако да му је у томе неопходна женина помоћ. Да је Господ дао мужу да ради и једне и друге послове десило би се лако да мужеви занемаре женски род. Да је пак жену учинио способном за већа и важнија задужења усадио би у њој уображеност.

Због тога Господ није дао једном полу да управља и у једном и у другом, а други запоставио - учинивши га бескорисним и сувишним, нити им је дао подједнак приступ у обе сфере јер би се из те једнакости у части код жене створила жеља за старешинством. Ради мира у породици Божија промисао је сваком одредила одговарајући положај. Господ је наш живот поделио на два дела, дајући онај већи и значајнији мужу, а мањи жени. На тај начин, он је жену учинио зависном од мужа јер јој је његова услуга неопходна, а с друге стране, и сама има задужења тако да нема разлога да устаје против њега.

Знајући све ово, тражимо код жене само једну ствар: лепоту душе и племенитост духа, да бисмо уживали у радости вечне љубави. Како ће муж да спута своју жену која је богата, или је сиромашна а горда? Онај који узме жену подједнако богату или сиромашнију доноси у кућу благослов, јер је нашао себи помоћницу и утешитељицу. Њено сиромаштво ће је приморати да брине о мужу и да му се покорава у свему. Њиме се отклања свака непокорност, свађа, сујета и гордост. Сиромаштво држи пар у слози, миру, љубави и складу. Да бисмо уживали у радости не тражимо новац, но мир. Брак није дат да би се људи свађали, устајали једно на друго и живели немогућ живот, већ да би дом био испуњен радошћу, међусобним помагањем, и да бисмо у њему нашли уточиште од свих невоља. Колико мужева ожењених богатим женама, дане проводе у свађама за столом? Колико њих сиромашних, ожењених сиромашнијим женама, дан дочекује са радошћу и топлином? Богати мужеви, иако живе у раскоши, често желе да им жена што пре умре и ослободи их таквог живота.То значи да је новац бескористан ако живиш са неким ко нема добру душу.

Зашто да више говорим о миру и хармонији? Да бисмо стекли новац, често узимамо богату жену. Када човек миразом стекне иметак, у случају превремене смрти женине, он је приморан да сву заосталу имовину да њеним сродницима. Као дављеник са потонулог брода који је успео да извуче само живу главу, тако и овом човеку после буре препирки, увреда, свађа и понижења остаје само тело. Баш као што незасити трговац претоваривши лађу изазива њено тонуће, тако и муж жудећи за нечим већим од своје жене ускоро губи и оно што је имао. Равно таласу који изненада потопи брод, превремена смрт тако односи са женом сву мужевљеву имовину.

Знајући све ово, не тражимо од наше невесте новац, но нежност, благост, побожност и честитост. Мирна, пажљива и целомудрена жена, чак и ако је сиромашна, учиниће сиромаштво бољим од богатства. С друге стране немарна, свадљива и развратна жена, иако има небројено благо, разрушиће дом брже од олујног ветра, а мужу задати велике недаће и гурнути га у сиромаштво. Стога не тражимо богату жену, но ону која ће умети да располаже оним што имамо.

Пре свега, треба да научите какву сврху брак има и зашто уопште постоји. Ништа друго не треба да вас занима. Због чега је, онда, Господ дао брак људима? Слушајте шта свети Павле каже: због блуда сваки нека има своју жену.[13] Он не каже „да бисте се ослободили сиромаштва", или „да бисте стекли богатство", но шта каже? Да бисмо се уклонили од блуда, да бисмо угасили наше страсти, да бисмо се извежбали у целомудрености и да бисмо угодили Господу живећи задовољно са својом женом - то је плод брака, његова сврха, дар и корист. Не тражите онда мање, превиђајући веће. Богатство је неважно у односу на чистоту. Због тога треба да тражимо жену, да бисмо отклонили грех и уклонили се од блуда. Све до краја, брак треба да буде упориште заједничког стремљења чистоти. То ће се догодити само ако узмемо невесту која ће нам донети у мираз побожност, честитост и доброту. Телесна лепота, која није спојена са лепотом душе, мужа ће задовољити двадесет или тридесет дана, и никако дуже, чим се наруши и пропадне. Жене које зраче лепотом душе у браку показују сву племенитост свога достојанства и чвршће и топлије везују мужа за себе. Пошто нежност и оданост држи њихову заједницу на окупу, свака недостојност нема приступа. Без обзира на све навале нечистих помисли, муж је кадар да им се одупре, ако своју жену истински воли, и да настави Богоугодан живот са њом. Услед тога, Господ узима у заштиту и њега и његов дом. Свети људи Древних времена овако су бирали себи жене, тражећи од њих племенитост, а не трошна, земаљска блага.

Да бих потврдио ово што говорим, споменућу један брак за пример: А Аврам беше стар и бременит каже Писмо. И рече Аврам слузи своме најстаријем у кући својој, који беше над свим добром његовим: метни руку своју под стегно моје, да те закунем Господом Богом небеским и Богом земаљским да нећеш довести жену сину моме између кћери ових Хананеја, међу којима живим. Него да ћеш отићи у земљу моју и у род мој и довести жену сину моме Исаку.[14]

Видите ли врлину овога праведника? Видите ли, са колико промишљености он гледа на брак? Он није тражио проводаџије или старе пијане жене, но је ствар поверио своме слуги. То је показатељ патријархалне разборитости и опрезности, јер толико је поучио свог слугу да му је дао у руке тако важан посао. Као што видите, он није тражио богату или лепу жену, но ону која је племенита. Због тога је послао слугу тако далеко. Осврните се и на оданост овога слуге. Он не рече: „Чему то? Толико је племена око нас, толико богаташких ћерки, толико одличних и пријатних људи, а ти ме шаљеш у далеку земљу, међу непознате људе. С ким да говорим? Ко ће ме познати? Шта ако ми припреме клопку, и покушају да ми нашкоде? Није лако прихватити се таквог посла кад си странац". Он ништа од овог не рече, но, прелазећи преко свега, бринуо је само за оно што је и било вредно бриге. Без икаквог поговора показао је своју послушност. Мудрост и умешност показао је питајући једино где би било најбоље да се распитује. Но, шта га је једино бринуло? Шта је питао свога господара?

Ако девојка не хтедне поћи са мном у ову земљу; хоћу ли одвести сина твога у земљу из које си се иселио? А Аврам му рече: пази да не одведеш сина мога онамо. Господ Бог небески, Који ме је узео из дома оца мојега, Који ми је рекао и заклео ми се говорећи: Семену ћу твојему дати земљу ову, Он ће послати анђела својега пред тобом да доведеш жену сину мојему оданде.[15]

Видите ли његову веру? Није му дао за сапутника пријатеља или сродника, или кога другог, но самог Господа. Да би охрабрио слугу није само рекао: Господ Бог небески, но је додао Који ме је узео из дома оца мојега. То је значило: „Сети се како је био дуг тај пут, како смо тамо оставили све и дошли овде, у туђу земљу да уживамо већа блага. Видиш како је  немогуће постало могуће." То није једино тумачење његових речи „Који ме је узео из дома оца мојега", јер оне показују да му Господ нешто и дугује „Господ... ми је рекао и заклео ми се" вели Аврам сву земљу што видиш теби ћу дати и семену твојему до века.[16] Чак и ако смо бескорисни, Божијом промишљу ми се усавршавамо. Господ нам помаже, дужности олакшава, и испуњава наше прозбе ако му се искрено и предано молимо. Са таквом вером је и Аврам послао свога слугу.

Када је слуга стигао до свога одредишта, никоме се из тога града није обраћао за помоћ. Ни са ким није разговарао, нити се интересовао за ондашње девојке. Видите ли каква беше његова вера. Очекивао је свога посредника. Само је са Њим разговарао. Стајао је и молио се говорећи: Господе Боже господара мојега Аврама, дај ми срећу данас.[17]

Он чак није рекао:: „Господе Боже мој", него „Господе Боже господара мојега Аврама." То значи: „Иако сам ја нечист и бескористан молим у име мога господара. Нисам дошао овде ради своје потребе, но служећи њега. Ради његове врлине, молим ти се Господе испуни све моје прозбе". Да не мислите да је он тако говорио само због дуга слушајте шта даље каже: Учини милост господару мојему Авраму. Тиме је мислио: „Чак и ако нисмо учинили добра дела, молимо Ти се спаси нас својом милошћу. Молимо Ти се, услиши молитве наше, не због дужности или обећања, него ради љубави." Шта он у ствари жели? „Ево, ја ћу стајати код овог студенца, а грађанке ће доћи да захватају воде. Којој девојци речем: нагни крчаг свој да се напијем, а она рече: на пиј, и камиле ћу ти напојити; дај да то буде она коју си наменио слуги својему Исааку; и по томе да познам да си учинио милост господару мојему."[18]

Примећујемо слугину домишљатост у избору знака. Он не рече: „Девојка коју видим у колима која вуку муле, праћену бројним слугама и евнусима. Ону која се одликује великом лепотом, љупкошћу и красотом, нека то буде она коју си Ти наменио слуги Твоме". А шта је он рекао „Којој девојци речем: нагни крчаг свој да се напијем." Шта то чиниш човече? Тражиш жену своме господару, ону која носи воду и којој је дозвољено да разговара са тобом, странцем. „Да", вели он, „господар ме је послао да нађем племениту, а не богату жену. Често су управо ове жене што носе воду пуне врлина, док су оне из раскошних кућа обично горе од свих." Како ћеш знати да жена има врлину? „Уз помоћ знака који сам навео." На који начин је то знак за врлину? „То је непогрешиви знак за врлину. То је знак милосрђа на делу."

Заиста је то што он говори знак, чак и не мора да говори ово: „Тражим гостољубиву девојку, која ће се потрудити да ми послужи колико је у њеној моћи." Он има нарочити разлог зашто тражи управо милосрдну девицу. С обзиром на то да долази из куће у којој цвета гостољубивост, превасходно је тражио девојку чије ће особине одговарати особинама и навикама његових господара. „Доводимо је у кућу" вели он „која је отворен странцима. Желим да спречим свађе и несугласице које се често јављају тамо где муж не следи очев пример, јер му жена није рада да угости странце. Да бих то спречио, желим одмах да знам да ли је гостољубива. Свако добро долази од гостољубивости. Због гостољубивости је и мој господар добио женика на дар: постао је отац. Убио је теле и примио сина, умесио погаче и добио обећање од Бога да ће имати потомака као звезда на небу.[19] Пошто свако добро нама и нашем дому долази од гостољубивости, зато то тражим пре свега осталог. Не гледајмо тако једноставно на то што он тражи воду, но се трудимо да схватимо да тај поступак показује истинско милосрђе - да се не даје само оно што се тражи, но да се да преко тога.

И он још не изговори каже Свето Писмо а то Ревека дође[20] и испуни се реч пророка тада ћеш призивати и Господ ће те чути. Такве су молбе племенитих. Пре но што заврше прозбе, Господ их услиши. Стога и ви, када бирате жену не ослањајте се на људску помоћ, и немојте имати никаква посла са женама које тргују туђом несрећом и чији је једини циљ да извуку корист за себе. Ослоните се на Бога. Он се неће постидети да вам буде посредник. Он је сам то обећао: Иштите најпре Царство Божије и све ће вам се додати.[21] И никако не реците: Како ћу видети Бога, како ћу са Њим отворено разговарати?" То су речи маловерних.

Господ све може. Није потребно да нам говори да би нам помогао. Ни слуга није чуо глас, нити је ишта видео. Тек што је стао на студенац и помолио се, каже Свето Писмо а то Ревека, кћи Ватуила, сина Мелхе, жене Нахора, брата Аврамова, дође с крчагом на рамену и беше врло лепа, још девојка, још је човек не беше познао.[22] Зашто спомињеш њену лепоту? Да, би се ти научио значају чистоте, лепоти њене душе. Чедност је дивна, а најдивнија је кад се споји са спољашњом лепотом. Због тога када Свето Писмо говори о Јосифовој чистоти прво помиње лепоту његовог тела: А Јосиф беше лепа стаса и лепа лица.[23] Потом пише о његовој чистоти, како га телесна лепота не наведе на блуд. Лепота није сама по себи нечиста, као што и ружноћа није сигуран пут ка чистоти.

Многе жене које зраче спољашњом лепотом, много више исијавају чистотом. Оне, пак, које се појављују ружне и срамотне, у души су још нечистије, натоварене сваком прљавштином. Није то само природа тела, но и склоност душе да у телу пројави своју чистоту или нечистоту.

Није случајно то што се два пута понавља да је Ревека била девојка. Кад Мојсеј каже: Беше још девојка одмах додаје, још је човек не беше познао. Многе девојке чувају своје тело не оскрнављено, док су им душе упрљане сваком нечистотом. Оне су самозаљубљене, привлаче пажњу многих удварача, очијукају са њима и стално им плету замке. Мојсеј показује да Ревека не беше таква. Она је девојка била и по телу и по души: „Не беше још девојка, још је човек не беше познао." Истина, постоји много разлога да је човек позна: била је лепа, а и обављала је и посао који јој је то омогућио. Да је проводила време у својим одајама, како то девојке данас чине, да није излазила на тржницу, нити се удаљавала од куће свога оца не би било толико разлога за похвалу њене чистоте.

Ревека је, међутим, одлазила на тржницу, јер јој је дужност била да доноси воду сваки дан једном два, или више пута, па ипак ни један је човек није познао. Из тога закључујете зашто заслужује нарочиту похвалу. Девојке које ретко одлазе до тржница, које су ружњикаве и непривлачне, окружене бројним слугама, често се кваре при таквим изласцима. Ова девојка је излазила из куће сваки дан, и то не само на тржницу но и на извор где је виђала мноштво свакојаких људи. Како да се не задивимо онда њеној чистоти која није оскрнављена и поред излазака, лепоте и познанстава са многима, она је сачувала и тело и душу у чистоти, и то боље од оних које су седеле у женским одајама. То је девојка управо онаква какву је свети Павле видео: света и телом и духом.[24]

Она сиђе на извор, и наточи крчаг и пође; а слуга искочи пред њу и рече: Дај ми да се напијем воде из крчага твога. А она рече: На, пиј, господару. И брже спусти крчаг на руку своју, и напоји га. И кад га напоји рече: И камилама ћу твојим налити нека се напију. И брже изручи крчаг свој у појило, па опет отрча на студенац да налије, и нали свим камилама његовим.[25]

Велико је милосрђе ове жене и велика њена скромност. Учите се овим врлинама угледајући се на њене речи и дела. Видите ли како њена скромност није нарушила милосрђе, а милосрђе не умањи скромност? Из скромности није журила да се обрати непознатом човеку, нити да се упозна са њим. Због милосрђа и гостољубивости, није га одбила и презрела у прозби. Да му је прва притрчала и поздравила га пре но што јој се обратио, назвали бисмо је бестидном и неразумном. И да га је одбила када је од ње тражио помоћ, назвали бисмо је грубом и нечовечном. Ништа од тога није учинила. Нити је због скромности нарушила милосрдност, нити је због милосрђа изгубила скромност. Показала је праву меру ових врлина. Скромност је доказала чекајући да јој се први обрати, а милосрдност помажући му када је тражио. Право милосрђе није када се даје оно што је тражено, но кад се даје преко тога. То што је она дала само воду значи да је само то било у њеној моћи тог тренутка. Милосрђе се не вреднује према вредности поклона, но према могућности дародавца. Господ ће наградити и онога који да чашу студене воде.[26] Он такође каже да су две удовичине лепте веће од осталих прилога.

Речи „брже изручи" и „отрча" показују са каквом вољом је Ревека то учинила. Није показивала безвољност, као да ју је неко натерао на то, нити досаду. Из искуства знамо да то није мала ствар. Често нам се десило да некога са бакљом замолимо да нам за тренутак да мало светла, или некога са водом да нам да воде и он нас није помогао, но се још и наљутио на нас. Она, међутим, није само дала свој крчаг њему да се напије воде, него још и његовим камилама. Због гостољубивости је уложила толики труд и то са љубазношћу. Врлина јој се тако не показује само кроз оно што је учинила но и кроз вољност да чини. Човека је назвала „господару" иако га није познавала, иако га је видела први пут. Њен свекар Аврам није питао путнике „Ко сте ви? Где живите? Куд идете? Одакле долазите?". Он је најпростије показао своје гостољубље. Исто тако ни Ревека није питала: „Ко си ти? Где живиш? Зашто си овде дошао?"

 

[Number15648]

Трудила се да покаже гостољубивост избегавајући непотребну љубопитљивост. Оне који продају накит за злато занима само једна ствар - како да зараде новац од људи, а не какво је њихово порекло. И она је имала само то на уму - како да покаже што веће гостољубље и добије награду за то, како да што прикладније поступи у датом тренутку. Знала је такође да се странци стиде да сами траже оно што им треба. Због тога је требало да покаже извољност, а у исто време и меру уздржљивости, јер ако покажемо сувишну радозналост странац ће се збунити, уплашити и отићи тужан. Због тога она није постављала никаква питања, као што то није чинио ни њен свекар Аврам тројици путника. Он их је угостио како је најбоље умео, а онда их испратио на пут. Тада је ангелима указао гостопримство. Да је био радознао, награда би му била ускраћена. Стога га хвалимо не само због тога што је ангеле угостио но што је то учинио из незнања.[27] Да их је служио са знањем то не би било ништа чудновато. Драгог и важног госта и они најокорелијег срца дочекују срдачно. Има ли онда ишта чудновато у томе ако дочекате некога са почастима знајући да је уважен. Ревека је поступала исто као Аврам. Није познавала човека, није знала зашто је дошао, нити да је дошао ради ње. Мислила је да је неки странац или путник. Награда за гостопримство је утолико већа што је дочекала човека потпуно непознатог тако љубазно, а опет еачувала скромност.

Ревека се није понашала непристојно, бестидно, нити мрзовољно и љутито, но са прикладним достојанством. Мојсеј истиче то речима: А човек јој се дивљаше, и ћуташе, неће ли познати је ли Господ дао срећу путу његову или није.[28] Шта значи то „дивљаше јој се"? То значи да је пажљиво осмотрио како је одевена, како хода, како га гледа, разговара, и све остало, уочавајући тако њено душевно устројство. Но, ни са тим није био задовољан, но ју је ставио на још једну пробу. Пошто му је дала воде да пије, рекао јој је: Чија си кћи? кажи ми. Има ли у кући оца твојега места за нас да преноћимо?[29] И шта је она учинила? Стрпљиво и полако му је рекла очево име, и није набусито рекла: „Зашто си тако знатижељан? Шта те се тиче мој дом?" Шта је рекла Ревека? Ја сам кћи Ватуила сина Мелшина, којега роди Нахору. Још рече: има у нас много сламе и пиће и места за ноћиште.[30]

Опет је дала више него што је тражено од ње. Прво је тражио воду себи за пиће, она је дала и камилама. Исто се десило и сада, замолио је за смештај а она је понудила и сламу и пиће и много шта друго. На тај начин га је привукла и довела га у своју кућу и тако добила награду за своје гостољубље. Не гледајмо на то као на нешто споредно. Размислимо мало о себи и покушајмо да себе упоредимо са тим људима. Само тако ћемо разумети доброту ове жене. Често нас замарају посете пријатеља и сродника. Ако ли остану дуже од дан -два осећамо се тескобно... Она је довела у кућу потпуног странца и није само била спремна да услужи њега него још и његове камиле.

О мудрости овог човека највише говори оно што је учинио када је ушао у кућу. Пошто су му дали хлеба да једе, рекао је: Нећу јести док не кажем ствар своју.[31] Видите ли како је опрезан и разборит? Онда, пошто су га пустили да прича, чујте како је говорио. Да ли је говорио о томе како му је господар познат и угледан, цењен највише од свих у својој земљи? Истина да је о томе хтео да прича речи му не би недостајале. Уосталом, суседи су Аврама поштовали као краља. Па ипак ништа од тога није рекао. Занемарио је та људска занимања и почео да хвали оно што је много важније од тога говорећи: Ја сам слуга Аврамов. А Господ је благословио господара мојега веома, те је постао велик, и дао му је оваца и говеда, и сребра и злата, и слуга и слушкиња.[32] Споменуо је Аврамову имовину не да би показао како је богат, но како је волео Господа. Онда је споменуо женика: И још Сара жена господара мојега роди сина господару моме у старости његовој?[33]

Овде је намерно истакао природу тог рођења показујући да је до њега дошло Божијим промислом, а не природним путем. Тако и ви када тражите себи невесту или женика пре свега тражите то јер је Господу мило. Ако има такав благослов све остало долази само по себи. Ако то недостаје, чак и ако има све земаљско добро, оно постаје бескорисно. Да би домаћине спречио да питају: „Зашто не узме жену из своје земље?", слуга је рекао: А мене закле господар мој говорећи: немој довести сину моме жене између ових Хананеја, међу којима живим, него иди у дом оца мојега и у род мој, да доведеш жену сину моме?[34]

Да вам не досадим целом причом, рећи ћу вам крај. Када им је рекао како је чекао на студенцу, како је девојку замолио да му да воде, како је дала више него што је тражио, како је узео Господа за посредника, онда је заћутао. После ове његове беседе више у њега нису сумњали, нити су се колебали. Пошто их је Господ покренуо на то, одмах су му обећали кћер. Лаван и Ватуило рекоше: Од Господа је ово дошло. Нити не можемо казати ни зло ни добро. Ето, Ревека је у твојој власти, узми је па иди, и нека буде жена сину господара твојега, као што каза Господ?[35]

Ко се томе не би задивио? Ко се не би зачудио видећи како се све изменило за кратко време? Он је био странац, слуга, њима потпуно непознат. Дошао је из далека. Ни женик ни његов отац нису им били познати. Свака од ових чињеница је довољна да се брак спречи. Но, ипак га ништа није спречило. Све се десило лако и спонтано. Са радошћу су му поверили невесту као да им је сусед или дугогодишњи пријатељ. Господ им је био посредник, и зато се све лако одвијало. Ако било шта покушамо да урадимо без Божије помоћи, таман да изгледа лако, брзо ћемо наићи на препреке, тешкоће и безбројне невоље на нашем путу. То значи да ако нас Господ помаже, чак и ако је подухват тежак и неизвестан, све постаје лако и једноставно. Стога нити шта говоримо, нити шта почињимо док Господа не призовемо у помоћ, као што је чинио Аврамов слуга.

Видимо сада како је припремио свадбену гозбу пошто је пронашао невесту. Да ли је са собом повео свираче кимвала, флаута, певаче и плесаче? Не, само је са собом повео Ревеку. Друштво су му били ангели, које је његовом господару обећао Господ и послао им за сапутнике. Невеста је носила круну од благослова, која је вреднија од сваке дијадеме. Није се возила у кочији, но ју је носила камила. Девице старог доба су уз лепоту душе имале и невероватну лепоту тела. Њихове мајке их нису подизале овако како то чине данашње раслабљујући децу честим купањем, мирисним уљима, помадама и другим штетним навикама. Оне су своје кћери улепшавале напорним радом.

Стога је њихова телесна лепота поседовала невероватну свежину, јер је била природна, а не патворена. Због тога су имале и добро здравље. Њихова лепота није била нарушена никаквом болешћу и зато је била изузетна. Труд и рад уклонили су из њих сваку слабост и учинили их здравим. Због тога су оне својим мужевима биле привлачније и драже јер им врлина није красила само душу, но и тело.

Као што видите, тек што је стигла на камили у Аврамову земљу, Ревека је угледала Исака, и скочила са камиле. Схватате ли сада колико је била снажна, видите ли колико је била жилава? Са камиле је скочила. Чистота је тадашњим девојкама давала снагу. И рече слузи: које онај човек што иде преко поља пред нас? А слуга рече: оно је господар мој. И она узе покривало и покри лице.[36] Примећујете ли како се чистота и скромност пројављују кроз сваки њен поступак. Видите ли колико је имала поштовања? И одведе је Исак у шатор Саре матере своје. И узе Ревеку и она му поста жена, и омиље му. И Исак се утеши за матером својом?[37] То што се спомиње да се Исак утешио Ревеком после мајчине смрти, није случајно. Ова нам прича говори и учи нас правој сврси љубави и особинама невестиним које је донела са собом. Ко не би волео такву жену, тако лепу, пуну врлина, гостољубиву, милостиву и љубазну, а у исто време и храбру у души и јаку у телу?

Ову вам причу не испричах да бисте имали шта да слушатеу и шта да хвалите, но на шта да се угледате. Ви, очеви, угледајте се на Аврамову промишљеност, на његову мудрост при избору супруге за сина. Он није тражио новац, ни високородност, ни телесну лепоту, но племенитост душе. Ви мајке, одгајате своје кћери онако како је то чинила Ревекина мајка. И ви младожење када узимате девојку попут Ревеке, правите свадбену гозбу онакву каква је била њихова. Изоставите и плесове, неприличан смех, бестидне говоре, музику и све друго што је ђаволу мило. Нека вам Господ помаже у свему што чините. Ако овако уредите породицу, онда неће бити никаквих растављања, сумњичања за прељубу, љубоморе, свађа и других ружнота. Тако ћемо задобити мир и ред у породици.

Ако све то имамо, задобићемо и друге врлине. Када су муж и жена раздвојени у домаћинству се све окреће наопако и поред тога што се све друго одвија нормално, а када су заједно породица се одржава на окупу и дом цвета упркос насртајима тренутних зала. Ако брак на томе заснујемо, бићемо кадри да и децу васпитавамо на прави начин. Жена која се украси каквим врлинама биће драга и привлачна своме мужу, заувек ће га везати за себе. Тиме ће га још придобити и за помоћ око деце, а и Господњи благослов и заштиту ће добити њихов дом. Када Господ преузме управу над домаћинством, и када се он стара о свему, када децу васпитава, ништа непријатно не може да се деси. Све ће се у кући одвијати по реду ако господари правилно поступају. Само тако ће сваки муж са својим домаћинством (жена, деца и слуге) овај пролазни живот провести без страха и уселити се у Царство Небесно, које нам је свима обећао Господ наш Исус Христос коме приличи свака част и поклоњење са Оцем и животворним Духом сада и увек и у векове векова. Амин.

 

[1] Мт. 19,9

[2] Еф. 5,25

[3] Еф. 5,26

[4] Еф. 5,27

[5] 2. Кор. 2, 5-8

[6] Еф. 5,31

[7] Еф. 7,28-30

[8] Јн. 19,34

[9] Јн 3,5

[10] Мт. 19,5

[11] Еф. 5,32

[12] Еф. 3,32

[13] 1 Кор. 7,2

[14] Пост. 24,3

[15] Пост. 24, 6-7

[16] Пост. 24,7

[17] Пост. 24,12

[18] Пост. 24,14

[19] Пост. 15,5

[20] Пост. 24,15

[21] Мт. 6,33

[22] Пост. 24,15

[23] Пост. 39,6

[24] 1 Кор. 7,34

[25] Пост. 24,19

[26] Мт. 10,42

[27] Пост. 18,1-2

[28] Пост. 24,21

[29] Пост. 24,23

[30] Пост. 24,24

[31] Пост. 24,33

[32] Пост. 24,34-35

[33] Пост. 24,36

[34] Пост. 24, 37-38

[35] Пост. 24,50

[36] Пост. 24,65

[37] Пост. 24,67

 

http://www.pravoslavni-odgovor.com/Svet_oko_nas/o_braku_i_porodici_Zlatousti/06.htm

[DankaM]

ада купујемо покућство и робове

 

stigoh dovde  

[Анастасија]

"Kako izabrati muža?"

 

Pročitati sve savete svetih otaca na tu temu.Onda još jednom pročitati da se gradivo utvrdi.Naravno, ako naiđete na takav tekst,jer žene su generalno loša bića koje muškarce navode na loše stvari.Ne može da se desi da se udaš za lošeg muškarca, jer on je u stvari loš jer ti nisi dobra.

 

C.c.c,Dražene mani se ovih stvari i počni da živiš,a ne da čitaš život-

[Berkut]

 počni da živiš,a ne da čitaš život-

Vece mudrosti od ove nece naci.Amin

[Justin Waters]

Pokusavam razumijeti zasto su nezenje, i oni koji su se dobrovoljno odrekli stupanja u brak i krenuli monastvom ili na neki drugi nacin ostali van intimne sfere, posegnuli za tim da uce kako se stupa u brak.