Свети Јован Златоусти - ПОУКЕ

[Viktor Ljvovic]

Voleo bih da saznam odgovor jer su neki raskolnici to potezali u razgovoru sa mnom, a ja zbog neznanja nisam mogao da im odgovorim.

[Viktor Ljvovic]

Zna li neko da mi odgovori?

[Sir Oliver]

Ja ne znam ali sam slušao Rašu Popovića na jednom predavanju kada je pomenuo nešto o sv. Jovanu.

Kako samo on to zna da kaže, rekao je da je Jovan bio prognan zbog jezika. Na jednoj propovedi je caricu Jevdoksiju poistovetio sa Irodijadom rekavši "ponovo besni Irodijada...", a kasnije je sve vizantijske careve nazvao portirima, jer (ako se ne varam) oni su se sahranjivali u priprati crkve 12 apostola, a patrijarsi u lađi.

Što se tiče njegovog progonstva, dobro je prošao.

Ovo da li je služio ili nije, on nije više imao crkvu o kojoj se brine, bio je na tuđem terenu. Da li je sasluživao sa lokalnim episkopom? Moguće...

[andrej]

Da li je sv.Jovan Zlatousti posle svog rascinjenja i progonstva: 1) nastavio da sluzi sv.Liturgiju 2) pricescivao se na Liturgijama koje su drugi sluzili 3) pricestio se na kraju zivota?

Одговори на Ваша питања су, у суштини, садржани у горњим постовима које је у овој теми постављала Лазарица - ако Вас не мрзи да читате?

Укратко, свети Јован је смењен незаконитим сабором "Под Дубом" који је, уз подршку двора, организовао Теофило александријски. Рим је дао подршку светом Јовану, мада је, традиционално, био у бољим односима са Александријском патријаршијом. Ови детаљи су Вам, Викторе, врло лепо и детаљно описани у књизи А.В. Карташова: ВАСЕЛЕНСКИ САБОРИ. Пренео бих само два краћа цитата из два врло детаљна поглавља која се баве "случајем" светог Јована:

"Јован је бојкотовао двор. Године 403. императорска породица није дошла у Цркву; исто се то поновило и на Ускрс 404. године. Међу клиром се ширио раскол. Златоустог су држали у кућном притвору, тј. фактички jе био ухапшен. Најзад су његови непријатељи Северијан Каваљски, Аким Веријски и компанија, успели да добију од императорке Евдоксије дозволу да се судска одлука да на извршење. Одлука њиховог сабора је била удаљавање Јована Златоустог са константинопољске катедре, и то у мало познате регионе (данас бисмо рекли у Сибир) како би све пало у заборав. Петог дана после Педесетнице остварили су оно што су наумили. Одредили су да ухапшеник Јован 20. јуна крене на далеки пут преко Мале Азије, дозволивши му да се поздрави са блиским клирицима и ђаконисама. Приликом растанка Златоусти је оставио пријатељима у аманет да његов наследник буде покоран пред властима; једино их је молио да никако не потписује акта у којима се он осуђује. За то време је гомила народа опседала зграде у близини Свете Софије. Јована су тајним пролазима извели и одвезли." (стр. 245)

Ову реченицу сам ја болдовао. Такође, Карташов описује и крај живота светог Јована:

"Преписка Јована Златоустог са папом и Антиохијцима забрињавала је његове константинопољске непријатеље, Северијана и Порфирија. Они су молили императора Аркадија да уклони Јована из Кукуза, које је сад постало врло познато место и да га прогна у неку забаченију и удаљенију забит. Тако је било одређено приморско месташце Питиун, данашња Пицунда, па су заточеника који је као и раније био слаб, исцрпљен и неспособан да се пешке креће у удаљеније прогонство, ипак по беспућу повели према северозападу. Међутим, у близини насеља Комане Јован је буквално спао с ногу, издала га је последња снага. Однели су га у најближу цркву мученика Василиска у којој је предао Богу душу, рекавши: „δὸξα τῷ θεῷ πὰντων ἑνεκα!-"Слава Богу за све!" (стр. 248)

Све у свему, Артемијев случај је потпуно неупоредив са случајем светог Јована Златоустог, по било ком замисливом критеријуму.

[Tane]

Део из књиге И.В. Попов, Св. Јован Златоусти и његови непријатељи (http://www.jovanzlatousti.org/o-zlatoustom/knjige/18-iv-popov-sv-jovan-zlatousti-i-njegovi-neprijatelji)

"Па шта је онда био Златоуст у историји хришћанске Цркве? Која одликујућа црта карактерише његову личност и делатност? Значај овог великог светитеља у историји лежи у томе што је он сву своју снагу и мисли посветио религиозно-моралној обнови хришћанског друштва. Он је био савест света у којем је живео и деловао. Као његова савест, он је на друштво деловао силом истине и кристалном чистотом моралне свести; неподкуљив и директан, стојао је између угњетених и угњетавајућих, а његов глас, као глас савести, остао је незаглушен страстима.

Златоуст је био религиозни делатник. Седео је на једном од најистакнутијих и најутицајнијих престола хришћанског света у време када се Црква борила против паганства и јереси, и када је, добивши власт у држави, могла да се послужи железним мачем императора. Природно је пре свега питати на које снаге се светитељ ослањао у својој делатности?

У рукама епископа тога времена лако је могла да се нађе и грађанска власт, и физичка сила верујућег народа који је већ у то време чинио већину. Међутим, св. Јован Златоусти био је одлучан противник таквих средстава.

Век Златуста још увек је близак оном великом догађају када је римски император постао хришћанин. Та велика тековина Цркве, у своје време, испунила је срца хришћана, до тог тренутка прогоњених и са осећајем незаштићености у држави, најрадоснијом надом. Но, Златоуст је остао хладан према тој великој победи. У свим његовим многобројним делима нећемо наћи ни једног редка који би наговештавао његову жељу да се у својој делатности ослони на власт императора који се поклонио пред крстом и скинуо свој венац пред моштима мученика[14]. Напротив, са јасношћу која не допушта никакву сумњу, он говори:

"Хришћанима није допуштено да заблуде обарају принудом и насиљем; нама је заповеђено да људе спасавамо речју, убеђивањем и снисхођењем.

Ниједан хришћански император, наставља даље он, није издао, нити ће издати указ против пагана[15]. И премда је светска власт у свом старању о овоземаљској добробити принуђена да прибегава насиљу, оно је за свеште­ника, у религиозном животу, апсолутно недопустиво. Цар и свештеник су супротности.

Цар приморава, свештеник убеђује; први наређује, други саветује; први има оружје чулно, други духовно[16].

Ништа мање енергично проповедник устаје против могућег узимања правде у своје руке од стране верујућих, који су тада већ чинили већину, а такође и против честих провала фанатизма и непријатељства према паганима и секташима."

Изузетна студија о Светоме...па ко има времена нека изволи да прочита  0212_rolleyes !! Свако добро

[marko_13]

Део из књиге И.В. Попов, Св. Јован Златоусти и његови непријатељи (http://www.jovanzlatousti.org/o-zlatoustom/knjige/18-iv-popov-sv-jovan-zlatousti-i-njegovi-neprijatelji)

"Па шта је онда био Златоуст у историји хришћанске Цркве? Која одликујућа црта карактерише његову личност и делатност? Значај овог великог светитеља у историји лежи у томе што је он сву своју снагу и мисли посветио религиозно-моралној обнови хришћанског друштва. Он је био савест света у којем је живео и деловао. Као његова савест, он је на друштво деловао силом истине и кристалном чистотом моралне свести; неподкуљив и директан, стојао је између угњетених и угњетавајућих, а његов глас, као глас савести, остао је незаглушен страстима.

Златоуст је био религиозни делатник. Седео је на једном од најистакнутијих и најутицајнијих престола хришћанског света у време када се Црква борила против паганства и јереси, и када је, добивши власт у држави, могла да се послужи железним мачем императора. Природно је пре свега питати на које снаге се светитељ ослањао у својој делатности?

У рукама епископа тога времена лако је могла да се нађе и грађанска власт, и физичка сила верујућег народа који је већ у то време чинио већину. Међутим, св. Јован Златоусти био је одлучан противник таквих средстава.

Век Златуста још увек је близак оном великом догађају када је римски император постао хришћанин. Та велика тековина Цркве, у своје време, испунила је срца хришћана, до тог тренутка прогоњених и са осећајем незаштићености у држави, најрадоснијом надом. Но, Златоуст је остао хладан према тој великој победи. У свим његовим многобројним делима нећемо наћи ни једног редка који би наговештавао његову жељу да се у својој делатности ослони на власт императора који се поклонио пред крстом и скинуо свој венац пред моштима мученика[14]. Напротив, са јасношћу која не допушта никакву сумњу, он говори:

"Хришћанима није допуштено да заблуде обарају принудом и насиљем; нама је заповеђено да људе спасавамо речју, убеђивањем и снисхођењем.

Ниједан хришћански император, наставља даље он, није издао, нити ће издати указ против пагана[15]. И премда је светска власт у свом старању о овоземаљској добробити принуђена да прибегава насиљу, оно је за свеште­ника, у религиозном животу, апсолутно недопустиво. Цар и свештеник су супротности.

Цар приморава, свештеник убеђује; први наређује, други саветује; први има оружје чулно, други духовно[16].

Ништа мање енергично проповедник устаје против могућег узимања правде у своје руке од стране верујућих, који су тада већ чинили већину, а такође и против честих провала фанатизма и непријатељства према паганима и секташима."

Изузетна студија о Светоме...па ко има времена нека изволи да прочита  0212_rolleyes !! Свако добро

Овај сајт је одличан! Свака част творцима. 

[Tane]

Део из књиге И.В. Попов, Св. Јован Златоусти и његови непријатељи (http://www.jovanzlatousti.org/o-zlatoustom/knjige/18-iv-popov-sv-jovan-zlatousti-i-njegovi-neprijatelji)

"Па шта је онда био Златоуст у историји хришћанске Цркве? Која одликујућа црта карактерише његову личност и делатност? Значај овог великог светитеља у историји лежи у томе што је он сву своју снагу и мисли посветио религиозно-моралној обнови хришћанског друштва. Он је био савест света у којем је живео и деловао. Као његова савест, он је на друштво деловао силом истине и кристалном чистотом моралне свести; неподкуљив и директан, стојао је између угњетених и угњетавајућих, а његов глас, као глас савести, остао је незаглушен страстима.

Златоуст је био религиозни делатник. Седео је на једном од најистакнутијих и најутицајнијих престола хришћанског света у време када се Црква борила против паганства и јереси, и када је, добивши власт у држави, могла да се послужи железним мачем императора. Природно је пре свега питати на које снаге се светитељ ослањао у својој делатности?

У рукама епископа тога времена лако је могла да се нађе и грађанска власт, и физичка сила верујућег народа који је већ у то време чинио већину. Међутим, св. Јован Златоусти био је одлучан противник таквих средстава.

Век Златуста још увек је близак оном великом догађају када је римски император постао хришћанин. Та велика тековина Цркве, у своје време, испунила је срца хришћана, до тог тренутка прогоњених и са осећајем незаштићености у држави, најрадоснијом надом. Но, Златоуст је остао хладан према тој великој победи. У свим његовим многобројним делима нећемо наћи ни једног редка који би наговештавао његову жељу да се у својој делатности ослони на власт императора који се поклонио пред крстом и скинуо свој венац пред моштима мученика[14]. Напротив, са јасношћу која не допушта никакву сумњу, он говори:

"Хришћанима није допуштено да заблуде обарају принудом и насиљем; нама је заповеђено да људе спасавамо речју, убеђивањем и снисхођењем.

Ниједан хришћански император, наставља даље он, није издао, нити ће издати указ против пагана[15]. И премда је светска власт у свом старању о овоземаљској добробити принуђена да прибегава насиљу, оно је за свеште­ника, у религиозном животу, апсолутно недопустиво. Цар и свештеник су супротности.

Цар приморава, свештеник убеђује; први наређује, други саветује; први има оружје чулно, други духовно[16].

Ништа мање енергично проповедник устаје против могућег узимања правде у своје руке од стране верујућих, који су тада већ чинили већину, а такође и против честих провала фанатизма и непријатељства према паганима и секташима."

Изузетна студија о Светоме...па ко има времена нека изволи да прочита  1000000001010 !! Свако добро

Овај сајт је одличан! Свака част творцима. 

Super je, i ja sam ga sinoć slučajno otkrio!  smej.gif

[anajrim]

nesiguran

[Владан]

О Цркви

Име Цркве је име не поделе него уједињења и слоге. Црква подвојене сабира у једно, пошто име Цркве јесте име слоге и једнодушности... Црква је установљена не зато да се они који не сабирају у њој деле међусобно, већ да се подвојени сједине. Црква не зна за разлику између господара и роба; она разликује и једног и другог по врлини.

Христос је глава Цркве а ми тело. Између главе и тела може ли бити икаквог растојања? Он је темељ, ми грађевина; Он је чокот, ми лозе; Он је женик, ми невеста; Он је пастир, ми овце; Он је пут, ми путници; ми смо храм, Он обитавалац; Он је црвенац, ми браћа; Он је наследник, ми сунаследници; Он је живот; ми они који живе; Он је васкрсење, ми они који васкрсавају; Он је светлост, ми они који се просветљују. Све то означава јединство, и не допушта никакву поделу, чак ни најмању поделу, јер ко се мало одвоји, тај ће се потом одвајати и много. Тако тело, задобије ли и малу рану од мача, квари се; грађевина, распукне ли се макар малко, сруши се; лоза, одломивши се макар мало од чокота, постаје неродна. на тај начин; то мало већ је не мало него скоро све. Зато, када погрешимо ма у чему мало, или осетимо лењост, немој мо превиђати то мало јер не обратимо ли пажњу на њега, оно ће убрзо постати велико. Тако и хаљина, почне ли се цепати, а мије је не закрпимо, она ће се сва подерати; исто и кров, падне ли са њега неколико црепова, и тако буде остављен, разрушиће се цела кућа. Стога, имајући то пред очима, будимо увек будни према малим гресима, да не би смо упали у велике.

Као што тело и глава сачињавају једног човека, тако су једно Црква и Христос. Као што наше тело јесте нешто једно, и ако се састоји из много делова, тако и у Цркви сви ми сачињавамо нешто једно. Иако се Црква састоји из много чланова, но ти многи су једно тело. Један Дух саставио је из нас једно тело и препородио нас Јер није једном Духу крштен један а другим други. и није само дух који нас је крстио један, него и оно ушта нас је крстио, то јест ради чега нас је крстио, јесте једно, пошто смо се ми крстили не зато да сачињавамо разна тела, него да ми тачно сачињавамо једно тело један према другоме, тојест крстили само се ради тога, да сви будемо једно тело.

До оваплоћења Бога Логоса, вели свети Златоуст, небеско и земаљско били су одвојени једно од другог и нису имали једну главу. Али оваплоћењем Господа Христа Бога постави једну главу за све, за анђеле и људе, тојест даде једно врховно начело и анђелима и људима: једнима Христа по телу, а другима Бога Логоса. Као кад би неко рекао за кућу да је у н>ој нешто труло а нешто јако, па би обновио кућу, тојест учврстио је појачавши јој темељ: тако и овде све је подвео под једну главу. Тада је једино и могуће сједињ>аван>е, тада ће и једино бити савршен савез, када све, имајући неку неопходну свезу горе, буде подведено под Видиш ли, пита даље свети Златоуст, шта је Бог учинио? Васкрсао је Христа, зар је то мало? Али погледај даље: посадио Гаје с десне стране Себи. Каква реч то може изразити? Онога који је од земље, онога који је безгласнији од роба, онога који је био играчка демона, одједном је подигао на висину. Заиста је неизмерна величина моћи Његове! Обрати пажњу куда га је подигао. Подигао га је на небеса изнад сваке створене природе, изнад сваког поглаварства и власти. Стога је заиста потребан Дух, потребан просвећен ум, да би Га познали; заиста је потребно откривање. Замисли колико је растојање између човечанске и Божанске природе! Међутим Он је човечанску природу од њене ништавности уздигао у достојанствено Божанске.

За ово је потребно прећи не један, не два, не три степена. Зато је и апостол не просто рекао: горе него: изнад. А изнад ваших Сила је Бог. и на такву висину је Он уздигао човека; од најнижег унижења на највиши степен власти, иза које не постоји неко више достојанство. Све то апостол говори о Васкрслом из мртвих, што и јесте достојно удивљења; но ни у ком случају он не говори о Богу Логосу. Јер што су комарци према људима, то је сва творевина према Богу. И шта ја говорим о комарцима Та када су сви људи пред Богом као капља и као прашина (Ис. 40, 15) онда Невидљиве силе можеш сматрати као комарце. Дакле не говори о Богу Логосу, него о Ономе који је код нас. То у ствари и јесте велико и чудесно, што Га је уздигао из земљине преисподње. Када су сви народи пред Богом као капља, онда један човек колики ли је делић капље! Међутим бог Њега уздиже изнад свега не само у овоме свету него и на ономе, и све покори под ноге Његове... 0, заиста дивна и запањујућа дела! Тиме што бог Логос постаде човек, човеку сва саздана сила постаде робиња. Но можда постоји неко који је изнад Њега, који иако нема потчињене, ипак поседује веће достојанство? Овде се ни то не може предпоставити, јер апостол тврди: све покори под ноге Његове. И то покори не просто, него покори до потпуне потчињености, тако да веће подчињености не може бити. Зато је и апостол и рекао: под ноге Његове, и Њега даде за главу цркви над свим. Гле, и Цркву колико је узвисио! Као неком дизалицом подигавши је, Он је уздигао на велику висину, и посадио је на истом престолу: јер где је глава, тамо је и тело: нема никаквог прекида између главе и тела, јер када би се веза између главе и тела прекинула, онда не би било ни тела ни главе. Апостол вели: над свим. Шта значи: над свим? Значи, или Христос изнад свега видљивог и умом замисливог, или даје од свих доброчинстава, учињених нам Њиме, највеће то што је Сина Свог учинио главом Цркве, не оставивши притом никог вишег: ни анђела, ни арханђела, нити никог другог. Бог нас је почаствовао не смо тим преимућством што је човека Христа узвео горе, него још и тиме што је припремио да сав род људски уопште иде за Њим, држи се Н>ега, следују Њему. “Која је тело Његово." Да ти, чувши реч “главу", не би ту реч схватио само у смислу власти него и у буквалном смислу, и да Христа не би сматрао само као начелника него Га гледао као стварну главу тела, апостол додаје: “пуноћа Онога који све испуњава у свему." Шта то значи? Значи ово: Црква је пуноћа Христа. Јер пуноћа главе је тело, и пуноћа тела је глава. Видиш, апостол не пропушта никакво поређење, само да би изразило Божију славу. Он каже: “пуноћа," тојест што се глава допуњује телом, јер се тело саставља из свих делова, и сваки је део неопходан. Видиш, апостол показује да су Христу као глави потребни сви делови уопште, јер када многи од нас не би били један рука, други нога, трћи неки од осталих делова, онда тело Његово не би били потпуно. Дакле, тело Његово саставља се из свих чланова. То значи: тада се испуњује глава, тада тело постаје потпуно, када сви ми будемо чврсто сједињени и повезани. Видиш ли “богатство славе наследства"? Видиш ли “неизмерну величину моћи на онима који верују"? Видиш ли “наду звања"? Имајмо страхопоштовање према нашој Глави; помислимо какве смо Главе тело, којој је све покорено. Имајући то у виду, ми треба да будемо бољи од Анђела и већи од Арханђела, пошто смо удостојени веће части него сви они. Јер као што апостол каже у Посланици Јеврејима. Бог прими природу не од Анђела, него од семена Авраамова (Јевр. 2,16). Не природу Поглаварства, ни Власти ни Господства, нити икоје друге Силе, него нашу природу Он узе на Себе и посуди је горе. И шта ја говорим:

посади? Учини је својом одећом; и не само то, него и све покори под ноге Његове... С трепетом ценимо блискост и сродство наше с Богом; бојимо се да се ко не одсече од овога тела, да ко не отпадне, да се ко покаже недостојан. Када би нам неко ставио на главу царску круну, златан венац, реците, шта све не бисмо учинили да се покажемо достојни тог мртвог камења? а овде нашу главу покрива не царска круна, него је сам Христос постао наша Глава, што је несравњено веће; међутим ми томе не придајемо никакву важност. Та Анђели, Арханђели и све Небеске Силе с побожним страхопоштовањем чествују нашу Главу, а ми, тело Његово, зар је нећемо с молитвеним страхопоштовањем чествовати? И каква нам после остаје нада на спасење? Размишљај о царском престолу том, размишљај о превеликој части тој. То треба да нас плаши више него пакао. Јер када и не би било пакла, то за нас, који смо удостојени толике части а потом се показали недостојни ње и зли, лишење ове части требало би да буде највећа казна, неисказана мука, Замисли, близу кога заседа твоја Глава? с десне ст ране кога се налаз! Она засад изнад сваког Поглаварства и Власти и Силе: а тело Њено и демони г:ие? Но, не било тога! Када би било тако, онда већ не би било ни тела. Но пошто је реч о телу Господњем, онда се и сетимо оног Тела које је било распето, приковано, на жртву принесено. Ако си тело Христово, онда ниси крст, јер гаје Он носио: подноси пљување, подноси шамаре, подноси клинце. Такво је било Његово тело, нако је било безгрешно. И пошто говоримо о телу Његову, имај мо на уму да се у тајни Причешћа ми причешћујемо Телом које се ништа не разликује од онога Тела које седи горе, коме се Анђели поклањају, које се налази близу Непропадљива Силе, то Тело управо ми и једемо. 0, колико нам је путева откривено ка спасењу! Господ Христос нас је учинио Својим телом, дао нам је Своје Тело, и све то нас не одвраћа од зла. 0, помрачења! 0, дубоког бездана! 0, неосетљивости! Заповеђено нам је: Мислите о ономе што је горе, где седи Христос седи с десне стране Бога (Кол. 3,21). Међутим, једни се брину о богатству, други пропадају у страстима. Тумачећи богонадахнуте речи првоврховног апостола: “Какво је богатства славе тајне ове (тојест Цркве) међу незнабошцима" (Кол. 1,26), свети Златоуст вели: Људе, неосетљивије од камења, одједном узвести у достојанство Анђела, и то једноставно помоћу голих речи и саме вере без икаквог труда, стварано је то слава и богатство тајне; слично томе као кад би неко гладног и шугавог пса, гадног и одвратног, који избачен издише и није више у стању да се миче, изненада учинио човеком и поставио га на царски престо. Обрати пажњу незнабошци су се клањали камењу и земљи, били заробљени, и сужњи ђавола, и гле, одједном нагазише на главу његову, и стадоше господарити над њим и бичевати га; слуге и робови демона постадоше тело Господара Анђела и Арханђела; они који чак ни знали нису да постоји Бог, одједном постадоше сапрестолници Божји. Хоћеш ли да видиш безбројне ступњеве које они прескочише? Требало је да они сазнаду: прво да камење нису богови; друго, да не само они нису богови, него да ни земља, ни животиње, ни растиње, ни човек, ни небо, ни оно што је више неба, такође није Бог, треће, да ни камење, ни животиње, ни биљке, ни стихије. ни оно што је горе ни оно што је доле ни човека, ни демона, ни Анђеле, ни Арханђеле, нити икоју другу од тих Вишњих Сила природа људска не треба да обожава. Као црпући из неке дубине, њима је ваљало познати: да Господар свега и јесте Бог, да само Њега треба обожавати; да чудесно устројство живота јесте благо; да садашња смрт није смрт; да садашњи живот није живот; да ће тело устати, постати нетрулежно, узиће на небо, удостојити се бесмртности, настанити се са Арханђелима. Човека, који је стајао тако, ниско, пошто је те све ступњеве прескочио, Господ Христос посади на небесима на престо; човека који је био нижи од камења, Он постави изнад Анђела и Арханђела и Престола и Господства. Заиста је свети апостол дивно рекао: Какво је богатство славе тајне ове! Христос нека буде за вас све и сва. и вредност, и род, и у свима нама Он. Јер сви ви постадосте један Христос, пошто сте тело Његово. Црква је место Анђела, место Арханђела, царство Божије само небо. Зашто врата паклена нису одолела Цркви? Зато што Христос свагда борави с нама. Када он не би био с нама, онда Црква не би однела победу.

[Guest - . . .-]

"Има случајева када се свештеник ни по чему не разликује од оних који су под његовим началством, на пример, када се треба причестити страшним Тајнама... А у молитви, како свако може приметити, много помаже народ... И молитве благодарења такође су заједнике, јер благодарење не узноси само свештеник, него сав народ: јер свештеник отпочиње благодарење тек када од народа најпре добије одговор и затим израз слагања са тим да је оно што се врши "достојно и праведно". И шта има чудно у томе што се народ обраћа Богу заједно са свештеником, када тај исти народ узноси свештене песме скупа са самим херувимима и серафимима."

Како се почело одступати од праксе гласног читања молитава, император Јустинијан први донео је овакву наредбу:

"Заповедамо епископима и презвитерима да не узносе у тајности принос (Евхаристију) Богу и да моитву која се чита на светом Крштењу не изговарају у себи (дакле постојала је и ова погрешна пракса, пр. моја),него таквим гласом да би верни народ могао чути, како би душе слушалаца од овога доспевале у још већу устрепталост, још веће богохваљење и удостојавале се још већег благослова" (Новела 174, гл. 6)

[Guest - . . .-]

Ово је сасвим довољно да немамо изговора за неучествовање у Евхаристији.

[Milan Nikolic]

  Није само проблем у нечујном читању. Проблем је и затварање двери да би се свештеници причестили ,,тајно''.

  То је показатељ једног недостатка елементарне пристојности и човечности. Зашто је Црква допустила тако нешто, само Бог зна. Да ли је добро да тако остане на Цркви је да види и одлучи.

[Guest - . . .-]

   Није само проблем у нечујном читању. Проблем је и затварање двери да би се свештеници причестили ,,тајно''.

  То је показатељ једног недостатка елементарне пристојности и човечности. Зашто је Црква допустила тако нешто, само Бог зна. Да ли је добро да тако остане на Цркви је да види и одлучи.

Разне историјске околности су довеле до тога, разни утицаји на Цркву. Многи су ово искористили за накарадну теологију која ће свакако проћи јер нема снагу. Они који данас бране затварање двери, непричешћивање због недостојности (а питање је ко је достојан и штато значи), који бране да се чују евхаристијске молитве губе битку против Цркве, у то нема сумње. Свој пораз манифестују одласком из Цркве и уласком у секташтво и расколништво. Нажалост, поједини клирици који никада нису желели да бар мало о овоме размишљају су највећи кривци јер су они и повели своје присталице (јер не могу другачије да их назовем) на странпутицу. Оно штовидимкао главни проблем у искључивости ушраво таквих људи јесте гордост, у то сам убеђен. Мајка свих грехова. Неће он да га сада неко учи како да служи јер је он, ето, овако служио 30+ година, па неће тамо неки новотарци да му соле памет... да, неће, али не због било чега већ због гордости и невоље да чује друге и ако су му аргументи на стакленим ногама.

Скоро сам чуо од једног свештеника овај аргумент, када га је питао верник зашто не да људима да се причешћују на литургијама када није пост, а свештеник се сам причешћује, он је најозбиљније одговорио: Ја се причешћујем по службеној дужности! 

Треба ли даље коментарисати? Има ли можда неко бољи одговор?

[Milan Nikolic]

  Нема ту другог решења до појаве нове генерације епископа који ће прочистити кадрове.

  Жао је свакоме ако ће због тога неко постати као клошар. Ако неко не зна и неће да ради својим рукама за хлеб, то мора правилно да се излечи а не уласком у свештенство.

  Проблем лежи и у начину управљања епископијом и свештенством. Примања су неједнака. Неко не зна шта ће са парама а неко не зна шта ће без пара.

  Господ је лепо указао да свако треба да добије једнаку плату, и онај који је радио цели дан и онај који је радио један сат. Зашто је некоме зло око што је Бог добар?

[obi-wan]

Скоро сам чуо од једног свештеника овај аргумент, када га је питао верник зашто не да људима да се причешћују на литургијама када није пост, а свештеник се сам причешћује, он је најозбиљније одговорио: Ја се причешћујем по службеној дужности!

1405_love dada smej.gif