Tane

БЛАЖЕНА КСЕНИЈА-БЕЗДОМНА БОГОТРАЖИТЕЉКА ГРАДА СВ.ПЕТРА Тропар Св.Ксенији /4.глас/ Одбацивши таштину овога свијета Узела си на себе крст бездомног боготражитељства Ниси се плашила дубоког бола и немаштине, нити оних што ти се ругаше Јер си познала љубав Христову И сада наслађујући се овом љубављу на небесима Ксенија Блажена и божански мудра Моли за спасење душа наших ЖИТИЈЕ БЛАЖЕНЕ КСЕНИЈЕ ПЕТЕРСБУРСКЕ Једини писани траг о животу Блажене Ксеније је епитаф на њеном гробном мјесту: У ИМЕ ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА. ОВДЈЕ СЕ ОДМАРА ТИЈЕЛО СЛУШКИЊЕ БОЖИЈЕ КСЕНИЈЕ ГРИГОРИЈЕВНЕ, ЖЕНЕ ПУКОВНИКА АНДРЕЈА ФЈОДОРОВИЋА ПЕТРОВА. ПОЈЦА ПРИДВОРСКОГ ХОРА. ОСТАВШИ УДОВИЦА У СВОЈОЈ 26 ГОДИНИ, КАО БЕЗДОМНИ ХОДОЧАСНИК ЖИВЉАШЕ СЛЕДЕЋИХ 45 ГОДИНА И УПОКОЈИ СЕ У 71 ГОДИНИ ЗЕМНОГА ЖИВОТА. БИЈАШЕ ПОЗНАТА ПОД ИМЕНОМ АНДРЕЈ ФЈОДОРОВИЋ. НЕКА СЕ СВИ КОЈИ МЕ ЗНАДОШЕ МОЛЕ ЗА СПАСЕЊЕ МОЈЕ ДУШЕ И ТАКО НАЂУ СПАСЕЊЕ И ЗА СЕБЕ. АМИН. Нико не зна ко је написао ове ријечи, али су оне све што знамо о земном животу Блажене Ксеније: живјела је у вријеме владавине Царица Јелисавете Петровне и Катарине 2. и била је удата за пуковника Андреја Фјодоровића Петрова, појца придворског хора, Услијед недостатка писаних трагова у историјским записима тога времена, можемо претпоставити да није била аристократског поријекла. Ксенија је у дјетињству и младости водила обичан, чак лагодан живот. Након удаје живјела је у срећном браку, потпуно посвећена и одана своме мужу, који је живио овосвјетским животом. Такав живот је на крају несрећно скончао: током једне забаве Андреј, иако млад и доброг здравља, изненада је преминуо од пијанства. Смрт вољеног мужа у потпуности је уздрмала Ксенијин живот. Имала је 26 година и није имала дјеце. Услијед дубоког бола Ксенија је схватила сву пролазност и ништавност овога зивота, и свим својим срцем се предала Богу, молитвено ишћући Његову заштиту. Овоземаљска пролазна и пропадљива добра нису јој више представљала било какву вриједност. Кућу коју је имала поклонила је својој драгој пријатељици Параскеви Антоновој, под условом да она увијек пружи уточисте сиромасима који нису имали гдје да заноће. Сву преосталу имовину, буквално све што посједоваше, Ксенија раздаде потребитима. Сродници и пријатељи су помислили да је услијед неописивог бола Ксенија пореметила умом. На крају су од адвоката задужених да спроведу тестамент њенога мужа захтијевали да Ксенију спријече у намјери да разда сву наслијеђену имовину, правдајући свој захтјев очигледном неурачунљивошћу Ксеније, насталом као последица шока услијед мужевљеве смрти. Адвокати су позвали Ксенију, и након дугог и пажљивог разговора и испитивања утврдили да је потпуно здрава и свјесна својих поступака, те да има свако право да по својој вољи располаже наслијеђеном имовоном. Многи нису могли да разумију да је несрећа кроз коју је Ксенија пролазила била само спољашњи повод за овакве поступке и да се, схвативши да су материјална богатства препрека истинској срећи у Богу, Ксенија духовно родила. Изненада је напустила Петерсбург и није се враћала наредних 8 година. Сматра се да је те године провела у неком усамљеном манастиру предајући се, заједно са сестринством манастира, аскетском подвигу и узрастајући у духовном животу кроз молитву и савјете старца. Ту је Блажена осјетила призив на још већи подвиг усхођења ка духовном савршенству, подвиг јуродства Христа ради (1 Кор. 4,10). Одлучила је да се врати у Петерсбург и да овај претески подвиг изнесе тамо гдје јој је дубоки бол отворио духовни вид. Обукла војничку блузу свог вољеног мужа и отпочела бездомни живот испуњен молитвом. Тражила је да је сви зову мужевљевим именом, Андреј, јер „Ксенија је умрла" а не њен муж за чије се спасење душе непрестано молила. Ксенија је тако на себе преузела не само терет сопственог несавршенства, већ и неисповјеђене гријехове свога покојног мужа, плачући због његовог одласка из овога свијета без Свете Причести. Ксенију су обицно виђали како лута најсиромашнијим дијелом Петерс-бурга, познатим као Петерсбурска Страна. Најчешће је била у близини цркве Св. Апостола Матеја, гдје су они најсиромашнији живјели у дотрајалим кућама. У почетку су људи мислили да је ова у дроњке обучена жена каква безазлена просјакиња. Често је трпјела увреде од уличних кавгаџија. Кротко и понизно Ксенија трпљаше сва понижења, имајући пред собом лик Онога који је највећи међу невиним страдалницима, Господа Исуса Христа, који је без роптања саслушао све оптужбе, поднио сва мучења, и кроз ужасне патње на крају био и распет. Подржавајући Његов примјер Блажена је подносила све патње кротко и без ријечи, опраштајући „дужницима својим" и понављајући последњу молитву Распетога Господа: „Господе опрости им , јер не знају шта чине" . Само једном су је грађани Петерсбурске стране видјели у праведноме гнијеву. Улицни дерани су видјевси сиротицу као и увијек, почели да је исмијавају. Блажена је ћутке подосила све увреде. Овај пут се зли дјечаци нису зауставили само на ријечима. Видјевши да Блажена не одговара на њихове увреде, почеше је гађати каменицама и блатом са улице. На крају је попустило стрпљење Блажене и са штапом у руци она крену ка деранима. Становници Петерсбурске Стране су се толико заплашили видјевши Блажену у таквоме стању да су се побринули да се тако што више не понови. Временом су људи схватили да Ксенија није само сирота просјакиња, већ да се иза кротког и напаћеног лица Блажене обучене у рите, крије нешто посебно. Почели су је позивати у своје куће и нудити топлом одјећом, не би ли је сачували током сурових Петерсбурских зима, а понеки јој даваше и милостињу. Блажена никада није прихватала одјећу, иако је недовољно обучена трпјела страховиту хладноћу, већ би само узимала мале, бакарне копејке које су звали „краљ на коњу", јер је на њима био утиснут лик коњаника (био је то у ствари Свети Георгије). Новћиће Блажена није задржавала код себе, веч би их првом приликом дијелила петерсбурској сиротињи, понекад им се обраћајући пророчким ријечима. Једном тако Блажена на улици срете неку побожну жену. Дајући јој новчић од 5 копејки рече: Узми овај петопарац. На њему је краљ на коњу. Он ће је угасити!. Зена побожно узе новчић и читавим путем ка кући размишљаше о значењу ових чудних ријечи. Но, тек што закорачи у улицу у којој становаше, видје своју кућу у пламену. Дотрчала је до куће и видјела да су људи већ угасили скоро сву ватру. Тада је разумјела ста јој је Блажена предсказала оним неразумљивим ријечима. Бог је Блаженој даровао дар прозорљивости. Могла је да предвиди будуће догађаје као да су се одвијали ту, пред њеним очима и да прозире у срца и мисли људи које би срела. Једном је Блажена изненада дошла у кућу Параскеве Антонове коју јој је поклонила по смрти свога мужа. Улазећи, продорно погледа Антонову и рече: „Ти овдје мирно сједиш и пришиваш дугмад, а не знаш да ти је Бог подарио сина. Одмах иди на Смоленско гробље." Знајући Ксенијин богоугодни живот и знајући да празне ријечи не прелазе преко њених усана, Антонова није испитивала значење ових чудних ријечи, већ је дубоко вјеровала да ће се нешто необично догодити, те се одмах журно упутила ка Смоленском гробљу. У једној од улица Васиљевског Острва, у близини гробља, Антонова је видјела мноштво људи окупљених око кочије. Пришла им је покушавајући да дозна шта се догодило. Рекоше јој да је кочијаш налетио на трудну жену, која се услијед удара породила на самој улици и одмах потом умрла. Сажаљевајући невино дијете, Антонова га узе у свој дом. Сви напори петерсбурске полиције да открије идентитет мајке и сазна гдје зиви отац или сродници маленог сирочића показаше се узалудним, те дијете остаде да живи са Антоновом. Она се њежно старала о дјечаку, подижући га са љубављу, као да је њен рођени син. Касније је дјечак постао значајан чиновник, и са пуно љубави се бринуо о својој помајци. Такође се са побозношћу сјећао Слушкиње Божије Ксеније, која је искрено вољела његову помајку и која се на тако чудесан начин умијешала у његову судбину. Међу пријатељицама Блажене Ксеније била је и удовица госпођа Голубјева, која је живјела са својом седамнаестогодишњом ћерком. Ксенија је нарочито вољела ову тиху дјевојку због њене добродушности и кротког и благог карактера. Једном Ксенија додје у њихову кућу и Голубјевљеве је, као и обицно, са радосћу примише и дјевојка поче да спрема кафу. „Љепотице моја", реце Ксенија гледајуци у дјевојку, „док ти овдје спремаш кафу, твој муж сахрањује његову жену у Окти. Иди брзо тамо." Дјевојка је била изненађена. „Мој муж? Али ја нисам удата... и још...сахрањује своју жену." „Брзо да идеш тамо", понови строго Ксенија прекидајући даља питања и остављајући без објашњења запрепашћене жене. Знајући да Блажена не говори празне ријечи Голубјевљеве су без поговора послушале њен савјет и одмах кренуле ка Окти. На самом уласку у град прикључиле су се погребној поворци која је управо кретала пут гробља. Од ожалошћених људи сазнадоше да сахрањују младу жену локалног доктора која је умрла приликом порођаја. Након Свете Литургије и опијела, уз плач и сузе младу зену сахранише на октанском гробљу. Након сахране људи су се полако почели разилазити. Пробијајући се кроз гузжву Голубјевљеве се случајно нађоше поред несрећног удовца, који је клечећи јецао над свјежом хумком. У том тренутку је изненада изгубио свијест и пао испред њих. Голубјевљеве му помогоше да поврати свијест и њежно га тјешише. Након свега, постадоше пријатељи, и млада Голубјева се на крају удаде за доктора. Божији дар прозорљивости се изабранима не даје само да би пророковали добре вијести. Неријетко Свети, обдарени овим даром, прорицу надолазеће болести или смрт, како људе ове недаће не би затекле неприпремљене. Једном је тако Блажена ненајављена посјетила госпођу Крапивину (крапина - коприва) која је тога дана примала госте. Сви су је са радошћу дочекали и лијепо угостили. Ксенија је кратко разговарала са свима и убрзо потом устала захваливши се на гостопримству. Излазећи из куће Ксенија се наједном обрати Крапивиној говорећи: „Овдје је коприва сада зелена, али ће ускоро увенути." Није нам знано да ли је Крапивина разумјела ове ријечи, али остали гости нису томе придавали било какав значај. Утолико су се више запрепастили када се Крапивина, иако млада и доброга здравља, ускоро разбољела и умрла. Тада сви разумјеше да су чудесне ријеци Блажене предсказале смрт Крапивине. Грађани Петерсбурга су Ксенију временом завољели, увидјевши узвишеност подвига и чистоћу душе Блажене, која је презрела све земаљско зарад Царства Небескога. Увјеривши се у дар прозорљивости којим је Блажена била обдарена и гледајући њен прости и кротки живот, људи су схватили да пред собом имају живи примјер јуродивости Христа ради. Људи су сматрали улазак Блажене у чију кућу као нарочити знак и благослов, а мајке су се радовале када би, заставши, пољубила њихову дјечицу. Наиме, примјетиле су да када би Блажена помиловала или пољубила неко болесно дијете, болест би се брзо повлачила и дијете би ускоро потпуно оздравило. Зато су се родитељи утркивали да поставе дијете пред Блажену када би је видјели на улици, јер су чиста срца сматрали да ако их Ксенија поглади или пољуби, дјеца неће бити болесна. Кочијаши су молили Блажену да је барем мало превезу кочијом, јер би након тога веома брзо зарадили новца колико за цијели дан рада. Трговци су настојали да јој нешто поклоне, јер се показало да би им се у том случају промет осјетно повећао. Људи су тако прихватили да је њено чудно понашање било знак нарочите благодати Божије. Два дана пред празник Рождества Христовог 1761. године видјели су Ксенију како узнемирено трчи снијегом завејаним улицама вичући: „Пеците палачинке! Пеците палачинке! Ускоро ће цијела Русија пећи палачинке." Иако су сви знали да је древни руски обичај налагао да се у знак сјећања на умрле пеку палачинке, нико није могао да проникне у значење ових необичних ријечи. Дан касније је Царица Јелисавета Петровна изненада умрла. Тада су сви разумјели пророчке ријечи Блажене. Неколико дана прије убиства Царевића Јована ВИ (Антоновића, пра-праунука Цара Алексеја Михајловића), који је, мада још малољетан проглашен за Цара, Блажена је јадиковала: „Крв, крв, крв!" С времена на вријеме Ксенија би посјетила пријатеље или познанике, и усред разговора би ућутала, као да је слушала неки унутрашњи глас у себи а не ријечи својих домаћина. Тада би нагло, без ријечи устајала, журно се упутивши некуда. Ако би је неко упитао зашто одлази и гдје се упутила, Блажена би, махнувши штапом кроз ваздух у журби рекла: „Морам да пожурим. Људи ме тамо требају." Ксенија не посједоваше ништа осим распаднуте одјеће на себи, те су се многи нудили да је опскрбе свиме потребним за живот. Блажена би, одвраћајући их, само кратко одговорила: „Ја све имам." Када би ушла у дом некога познаника, радосно би узвикнула: „Ево мене и свега мојега!" Када се одјећа њеног упокојеног мужа од дотрајалости распала, обукла се у још јаднију одећу, отањалу и исцијепану, а на ногама је имала избушене ципеле без чарапа. Током зиме која је у Петерсбургу посебно оштра, није облачила топлију одјећу и напаћено тијело је излагала несносном мразу. Дуго нико није знао гдје Блажена проводи ноћи. Нису се само становници Петерсбурга чудили како преживљава сурове петерсбурске ноћи, већ је и полиција знатижељно испитивала гдје Ксенија одлази ноћу. Открили су да нејака и ћутљива жена проводи ноћи на отвореном, обично у пољу ван града, молећи се и правећи поклоне у сва четри правца, и то не марећи какво је вријеме. Право је чудо Божије како је преживјела сурове петерсбурске зиме живјећи напољу. Понекад би Блажена ноћи проводила и на други начин. При самом крају зивота Блажене, 1794 године, почела је градња нове цркве на Смоленском гробљу. Радници који су радили на цркви примјећиваше да неко кришом, са првим сумраком, узима цигле одложене на градилишту, и односи их до самог врха нове конструкције, управо до оног мјеста гдје би се сутрадан радови настављали. Запањени радници одлучише да открију ко је њихов неуморни помагач на овом богоугодном послу. Поставили су ноћног чувара и открили да је то Слушкиња Божија Ксенија. Говорећи о Блаженој Ксенији један писац је удивљено написао: „Она или посједоваше неку натприродну снагу или је у себи тако снажно распалила пламен духовне ватре, ону зестоку и непоколебљиву вјеру са којом и немогуће постаје могуће. Међутим, имајући пред собом примјере великих Светитеља Божијих, који својом вјером учинише безбројна и прекрасна чуда несхватљива људском уму, видимо да аскетски подвизи Блажене нису нешто немогуће људима са дубоком и цврстом вјером. Ксенија је заиста у себи носила ону вјеру којом је све могуће чинити." Њена душа, иако још у трошном тијелу, уздизала се изнад овога свијета пребивајући у живој и личној заједници са Богом. Блажена Ксенија је увијек и свуда притицала у помоћ свим потребитима. Током дана је ова бездомна боготражитељка ходала улицама Петерсбурга, лица које је сијало благошћу и кротошћу и отсликавало њену преображену дужу пуну топлине и љубави. Ноћу, по киши и снијегу, одлазила је у поље и коленопреклоно ступала у молитвену заједницу са живим Богом. На концу, Ксенију нису више виђали како ходи улицама Петерсбурга или како се моли у пољу, са лицем које је неком натприродном снагом блистало међу сиромашним кућицама парохије Светог Апостола Матеја. Бог је позвао своју слушкињу да се одмори од борби и подвига и узео је Себи. Ксенија је била једна од оних свијеца које Бог распаљује на земњи с времена на вријеме, како би освијетлио узани пут спасења вјернима, као што сам Спаситељ нас рече: "Уска су врата и узан пут који у живот води и мало је оних који га налазе."(Мт. 7, 14). Блажена Ксенија се представила крајем 18 вијека, и тачан датум на који се упокојила није нам познат. Сахрањена је на Смоленском гробљу у Петерсбургу, у близини оне нове цркве, чију је градњу, иако стара и немоћна, предано помагала. Ходочашћа на њен гроб почесе убрзо по њеној смрти. Блажена Ксенија се често јављала и притицала у помоћ свима који су је са вјером призивали и позната су многа чуда која сотвори. Николај Селиванович Головин, чиновник из Гродног, често је доживљавао непријатности на послу. Отишао је у Петерсбург да доведе ствари у ред, али су се оне још више искомпликовале. Головин је био веома сиромасан и издрзавао је своју стару мајку и двије сестре. Сетао је улицама Петерсбурга и у оѕајању, иако бијаше вјерујући, у његову душу се увукла помисао да се баци у Неву и тако изврши самоубиство. У том моменту испред њега се појавила нека непозната жена, која га је изненадила својом појавом и подсјетила на сиромашну монахињу. „Немој да тугујеш. Пођи на Смоленско гробље и одслужи помен Ксенији, и све ће бити у реду", рече Головину. Послије ових ријечи непозната жена је постала невидљива. Головин је послушао њен савјет и његови послови су се потом средили на најбољи могући начин. Цар Александар 3. , у вријеме док је био престолонаследник, оболи од тешке врсте тифуса. Велика Војвоткиња Марија Фјодоровна веома се уплашила због болести свога мужа. Један од слугу, видјевши је у ходнику, испричао јој је како Блажена Ксенија притиче у помоћ болеснима, те да је и он излијечен од болести молитвама праведнице. Дао јој пијесак са њеног гроба, који је Војвоткиња положила под јастук болесника. Исте вечери, док је сједила код узглавља болеснога мужа, имала је видјење Блажене Ксеније која јој је рекла да ће се болесник опоравити и да ће се у њиховој породици родити ћерка. Предсказање Блажене се у потпуности испунило. Не само да је Цар Александар убрзо оздравио, већ су недуго потом добили ћерку. Неки човјек из Петерсбурга дошао је у посјету својој рођаки, земљопосједници из Пшковске губерније и испричао јој колико се Блажена Ксенија поштује у главноме граду. Под утицајем његове приче побожна жена се пред спавање помолила за покој душе Блажене. Те ноци уснула је како Ксенија ходи око њене куће и посипа је водом. Ујутро се амбар са сијеном запалио, али се ватра није проширила на кућу, иако је то било скоро немогуће. Удовица једног пуковника дошла је у Петерсбург да пријави своја два сина у престижни Кадетски Корпус. Међутим, у томе никако није успијевала. Новац који је позајмила за пут већ је био потрошен и удовица је горко плачући ходала улицама Петерсбурга. Изненада пришла јој је нека проста жена и рекла: „Одслужи парастос Ксенији, она помазе у невољи." „Ко је та Ксенија," питала је несрећна удовица. „Ко тражи наћи ће", одговорила је проста жена и брзо се изгубила. И заиста, удовица је лако сазнала ко је Ксенија и одслужила јој помен на Смоленском гробљу. Неочекивано брзо послије тога, добила је вијести да су њена оба сина примљена у Кадетски Корпус. Сабор Руске Заграничне Цркве је 1978. године прибројао броју Светих Блажену Ксенију Петерсбурску, јуродиву Христа ради. Њен спомен прославља се 6. фебруара (24. јануара по црквеном календару) Слузбу Блазеној Ксенији је написао Св. Јован (Максимовић), Епископ Шангајски и Санфранцискански, чудотворац последњих времена, један од највећих Светитеља овога вијека. Е П И Л О Г Скит Блазене Ксеније у Калифорнији Братство Св. Германа Аљасканског, које су по благослову Св. Јована (Максимовића) основали Глеб (касније о. Герман) Подмосенски и Јудзин (о. Серафим) Роуз, купује 1979 године парче земље на само 12 километара од њиховог манастира, у дивљој, али предивној природи Северне Калифорније. Као и Св. Јован, о. Герман и о. Серафим су поштовали Блажену Ксенију и хтјели су да оснују и духовно воде један женски манастир посвећен овој праведници Божијој. Августа 1980 године о. Серафим је постигао у монашки чин Барбару Мекарти, која је инспирисана монашким идеалом напустила успјешну оперску каријеру и тако постала прва монахиња Скита Свете Ксеније. О.Герман јој је дао име Бригита, у спомен прве монахиње-светитељке Ирске, земље њених предака. Сестринство се временом увећавало, да би на Велики четвртак 1992 десет Американки обраћених у Православље било заручено за Небеског Женика. Тако је Блажена Ксенија која сиротовасе улицама Петерсбурга у 18 вијеку, мистично походила Америку готово 200 година касније. Њеним молитвама и заступништвом основан је Скит у дивљини Сјеверне Калифорније, тако далеко од Свете Русије у којој је живјела. Нека би Блажена Ксенија својим молитвама умилостивила Свемогућег Бога да и у нама распали свећу вечне истине, како би Сина Његова и Бога Нашега Исуса Христа дочекали спремни и готови да уђемо у Царство Његово. МОЛИТВАМА БЛАЖЕНЕ КСЕНИЈЕ ПЕТЕРСБУРСКЕ ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ ПОМИЛУЈ НАС. АМИН. http://www.pasinac.com/index.php?option=com_content&view=article&id=159:2010-05-11-12-39-01&catid=3:2009-10-08-11-09-06&Itemid=15

Jel' misliš? Tema je sjajna i prilično vesela, bez brige Oliver! ha ha ha whackado

Спасиба! 1405_love

Немој да верујеш ни мени ни њему - дао ти Бог памет, а модерна цивилизација средства, распитај се сам, па види шта је истина... eheeeej Жао ми је што је текст који сам преузео са интернета, а који у једном делу помиње Распућина изазвао малу забуну. (Бићу убудуће пажљивији при одабиру, или ћу бар стављати линк greengrin) А иначе ја о Распућину и не знам ништа, до оно што се може прочитати уопште у текстовима и неким историјским записима и није ми био циљ да о њему овде и причамо (И боље ако није био монах и ја то не тврдим и та тема ми није интересантна као ни он, било као историјска личност или самозвани монах). Занимљиво је да у Руском Филму Повратак један историча говори да та улога Распућина и није била толико велика на царицу како се прича, иначе он је моли да му син јединац буде изузет из војске, када је почео рат. Међутим та његова молба је одбијена као неоснована. Црква је своје рекла о Светој Царској породици и то је најважније. А рекао је и народ Руски и уопште читав православни свет, кроз своје покајање и искрене молитве Царским мученицима. Заиста, диван је Бог у светима својим! 1405_love kriminalac

ЗАШТО ИДЕМ У ЦРКВУ - ОДГОВОРИ ДЕЦЕ Деца одговара на питање "Зашто идеш у цркву?" Идем у цркву, зато што ми се свиђа да идем у цркву. Молим се за здравље својих ближњих. + + + Идем у цркву зато што сам крштен и верујем у Бога. Он нам поможе у свему. + + + Не идем у цркву зато што немам времена. Идем на фолклор, на цртање, на самбо, али желим да идем у цркву. + + + Идем у цркву да окајем своје грехе. Желим да замолим Баћушку, да не правим глупости, и да ми све успе у животу. + + + Идем у цркву да ме баћушка благослови и да сперем своје грехе. Тамо се молим за све људе. Људи пале свеће и моле се Богу. У цркву жене иду са марамама, а мушкарци обично. Мени се допада да идем у цркву! + + + Да окајем грехе, да се исповедим. Црква не учи ничему лошем. Тамо се може молити, упалити свећа за своје ближње, за упокојене, оставити цедуља са именима за здравље и упокојене. + + + Сваке недеље идем у цркву са баком. Идем у цркву зато што верујем у Бога. Код куће се пре одласка у школу молим пред иконама. + + + Иако сам крштена, не успевам да идем (имам пуно задатака). Али када треба (смрт, венчање, крштење), могу да одем. Много пута сам молила маму, али мама и тата остају на послу до касно. Не дозвољавају ми да сама излазим из куће. + + + Идем у цркву скоро сваке недеље. Држим постове, али некад не све. Сматрам да треба ићи у цркву да бисмо се молили Богу за отпуст наших грехова. Треба се молити за своје ближње, исповедати и причешћивати. Сматрам да је то дуг и част, пре свега пред Богом, а затим и пред Отаџбином. Треба се молити и чекати, да на Бог услиши, разуме и помогне. + + + Идем у цркву зато што волим да будем на служби. Допада ми се ток службе. Када уђеш у храм, постане лакше души. + + + Идем у цркву да се помолим за своје другове. Ја сам не очекујем помоћ од горе, јер ми није потребна, више волим да се уздам у себе и да се суочим очи у очи са проблемима. Моји пријатељи имају много проблема, и ја се трудим да им помогнем, не мислећи о себи. Не желим да радим нешто само због себе, одговара ми стање у којем је свима добро, а ја остајем по страни. Многи моји пријатељи имају проблеме са девојкама, а ја сам чак другу препустио девојку коју волим, и молим се, да им све буде добро. Није ми било лоше због тога, јер се надам, да ће уз Божију помоћ, све око нас бити боље. Ја сам на овом свету не због тога да тражим, него да помажем. Волим своје пријатеље и увек им помажем, иако сам често бирам самоћу. + + + Зашто не идем у цркву? Има тренутака када не верујем у Бога! Али не могу да схватим зашто. Сви су ми говорили, да је Бог близу и да ми увек може помоћи, али нисам веровала! Много пута сам молила Бога да ми помогне и било је тренутака када сам то осетила. Сада ми је живот тежак. Не учим добро, лажем родитеље, пијем, а понекад и пушим! Стидим се пред Богом. Дешава се да због љубави наносим себи бол. Тело ми је у модрицама, а руке у посекотинама! Не знам шта да радим. А не знам ни зашто моја породица не иде у цркву. Можда нема времена? Не знам. Искрено, ја бих радо ишла у цркву. Тамо је веома лепо. Не знам како да живим даље! + + + Идем у цркву зато што је то обавеза сваког православног човека. Када идем у цркву, искупљујем своје грехе. Одласци у цркву чисте моју душу од лоших помисли. Буде ми лакше. У цркви пишем цедуљице са именима за здравље, да моји ближњи никада не буду болесни, и за упокојене. Црква је најсветлије и најбоље у животу човека. + + + Не идем у цркву, јер ме не воде родитељи. Била сам четири пута, када смо ишли на екскурзију. Имам велику жељу да идем чешће у цркву. + + + Идем у цркву зато што треба у нешто да верујем, а ја верујем у Бога. И када Га молим за нешто, на пример, када се молим да недеља у школи прође добро, или за нешто друго – често се догоди да се то испуни. Идем у цркву да се молим и да принесем жртву великом Богу. Идем и да исповедим своје грехе. Идем у цркву РПЦ, зато што је та вера увек била главна у Русији. Без вере у Бога се не може, сваки човек треба да верује у то, да ће му неко помоћи да реши свој проблем. И непријатности које се човеку догађају - то је Промисао Божији, односно, ништа се не догађа случајно: Бог шаље човеку искушења, а човек треба да их истрпи. Без вере човек постаје туп, спреман да уради све што му се каже, такви су комунисти. Ја идем у цркву да утолим своју туги и патњу. + + + Идем у цркву зато што верујем у Бога. То је свакоме потребно. Када идем у цркву, осећам лакоћу у души. Идем у цркву за сваки празник. Мислим да је потребно ићи у цркву. + + + Зашто ја идем у цркву? Да будем ближе Богу. Да се молим. Да се очистим од својих грехова. Црква ми помаже да очистим своју душу. Када одем код свештеника, причам о својим проблемима. Када изађем из цркве, буде ми лакше на души, испричала сам се, очистила сам се. + + + Не идем у цркву јер имам веома мало времена – у школи дају много домаћих задатака; али када би било мало слободног времена, ја бих га провела у цркви. Веома ми се свиђа да будем на служби и молим за Божији благослов. У цркви има много различитих интересантних икона, и ја, када идем у цркву, их гледам и палим свеће за здравље и за покој душа. Када бих имала слобоног времена , обавезно бих отишла у цркву! + + + Идем у цркву зато што сам верујући човек. Верујући људи треба да славе све црквене празнике. Да држе постове. Сваки човек треба да иде у цркву, да се моли, да тражи опроштај од Бога или да Му благодари за нешто. Али не раде то сви. Свако има право да иде или не иде. Свако ко уважава себе треба да иде у цркву. Зато што се треба молити. Поштујем себе и своју веру. Идем у цркву, не стално, наравно, али се трудим да идем често. Дођем у цркву, испричам се , говорим о томе што ме је повредило, молим се, молим за опроштај. Када изађем из цркве, осећам се «поново рођеним». + + + Идем у цркву, зато што одлазећи у цркву, ти улазиш у неки други свет, свет доброте, топлине и љубави. У цркви се заборављају сви проблеми и бриге, залече се све душевне ране, а пријатан мирис у ваздуху и појање црквеног хора испуњавају твоју душу топлином и светлошћу. Главни циљ, с којим идем у цркву, - је служење Господу Богу. Идем у цркву да молим за опрост грехова, да очистим своју душу од накупљене нечистоће, да добијем разумевање, помоћ и да тражим савет. Наравно, не заборављам упокојене ближње и молим Господа Бога да их удостоји Царства Небеског, молим се за здравље живих. При изласку из цркве, стиче се неки нови осећај. Човек воли све живо што га окружује. Због тога ја идем у цркву. + + + Идем у цркву зато што верујем у Бога. Када имам неки проблем, молим се и палим свеће, молим да ми Бог помогне. Бога ми увек у свему помаже. + + + Родитељи су ме крстили са три године. Сада имам петнаест година и православна сам. Али искрено, ретко одлазим у цркву. Зашто идем тамо? У цркви молим Бога за опроштај, тражим помоћ или савет. Црква је најчистије место на земљи. Када сам тамо, осећам да сам чистија, сигурна. У цркви сам окружена добрим, драгим људима. Они су ту у сваком тренутку и пазе ме. Похађала сам недељну школу при храму. Тамо су нам говорили о Богу, одговарали смо, учили црковенословенски језик. Ишла сам тамо око 4 или 5 година. Сада ми то веома много фали. Уопште, не може се живети без Бога. Једном су ми рекли: ко верује у Бога, тај је слаб, јер тражи помоћ и не може сам да реши своје проблеме. Али ја мислим да то није тачно. Мени је оних што тако мисле чак жао. Ми од Боге молимо такве ствари, које сами не можемо да урадимо. На пример, здравље ближњих. Не може се живети без вере. Искрено верујем у Бога. Много пута ми је помагао, и не желим да Га повредим. Све људе, који не верују у Бога, позивам и молим да се замисле. Бога нам увек може опростити, ако се покајемо. + + + Идем у цркву зато што другачије не знам, како бих. Када се дође у цркву, гасну све туге и патње, срџбе, одмах постаје лакше, нестаје униније (ако га је било). Често се после Причешћа иде кући са таквом радошћу у души. Верујем у Бога, уздам се у Њега. Од детињства имам навику да идем у цркву да не пропуштам богослужења. Када се стоји на васкршњој ноћној служби, расположење је такво… Радост, дошао је празник, Христос воскресе! Не могу да не идем у цркву. Ако ме нешто мучи, одем, кажем баћушки и он помогне. Када се деси да пропустим службу, расположење је сасвим другачије. Када у недељу дођем у цркву, као да сам.... не знам како да опишем… избацио (није сасвим исправно) то, што сам за недељу дана накупио. Затим идем кући – и радостан сам, наравно, ако одмах после службе не разговарам, не седнем пред телевизор или за рачунар. У храму сам се избавио од свега што сам акумулирао током недеље, а ако не одем бар једном недељно, радости је далеко мање. Чак и ако пропустим службу због болести. А када идем у манастир, тамо је то уопште… Када се уђе у храм, страхопоштовање… Спокој, све се заборавља (мада не увек). Велики сам грешник, а Господ је тако милостив према нама… Нисам то заслужио својим делима, могу само да Му благодарим и да Га молим за опроштај греха. + + + Идем у цркву, зато што су ме томе научили. Играм у тиму чији тренер је веома религиозан. Скоро цео тим иде са њим у цркву пред сваки меч, а понекад и за празнике. Такође, и моја мајка иде у цркву и када имам времена, ја идем са њом. Мислим да треба ићи у цркву, јер свако од нас је грешан и једном месечно човек мора посетити свето место. Када сам први пут отишао у цркву, завртело ми се у глави, имао сам узвишен осећај, орасположио сам се. Од тада често идем у цркву и мислим да је тако исправно. + + + Веома ретко идем у цркву. Када сам била мала, ишла сам често, а сада сам престала, ни сама не знам зашто. Последњи пут сам ишла у цркву пре испита. Молила сам Бога, да ми помогне да положим своје прве испите, много сам се плашила јер нисам знала како то изгледа. Била сам у цркви и када смо са разредом били на школској екскурзији. Баћушка нам је испричао много тога интересантног. А пре око две године сам путовала у храм у Москву. Тамо ми се веома свидело, тамо су нам такође организовали екскурзију. Сада браћа не иду са мном у цркву јер они не верују у Бога. Тачније речено, они сами не знају, да ли Он постоји или не. Раније сам у цркву ишла само када ми је лоше. Ипак сада схватам да не треба да идем у цркву само када ми је лоше. Увек када идем у цркву, палим свеће за здравље ближњих и за оне којих више нема. Била сам и у мушком манастиру, такође на екскурзији. Тамо ми се сивдело. Уопште, сматрам да понекад треба ићи у цркву. + + + Идем у цркву зато што сасвим искрено верујем у Бога. У цркви су људи који су ми блиски духом. У цркви сви радимо исто: молимо се. Али у цркви се врше и свете тајне као што су исповест, причешће, и то ми помаже да пронађем душевни мир, да се очистим од својих греха. + + + Идем у цркву, али не тако често. Обично пред школу или ако се деси нека непријатна ситуација. И када дођем у цркву, осетим такав спокој у души и буде ми много лакше. Догоди се да не могу да одем у цркву, али тада код куће испред иконе молим Бога, да све прође без проблема, и да све буде добро. Била сам у врло непријатној ситуацији, код куће сам се пред иконом молила Богу два дана, и после тога је све постало много боље. + + + Идем у цркву зато што је то место где се може осетити душевни спокој, а постоји и могућност да се отклони све негативно што се накупило на души за дуго време. Без обзира на то што ретко одлазим у цркву, када нађем времена да одем, осећам се продуховљено. Црква је из мог угла, најважнији део духовног. Када човек упозна духовне вредности, њему буде боље, лакше се односи према свему што га окружује, радује се сваком новом дану. Без сумње, црква чини људе таквим, какви они стварно треба да буду: праведни, искрени, истинољубиви, да имају снагу воље и да буду добри. Црква људе преображава изнутра. http://www.rusija.rs/sveta-rusija/besede/1262-zasto-idem-u-crkvu.html torta

Предивна књига! Sjajna je! Ne znam da li si čitao knjigu, Ilja Surgučov "Detinjstvo cara Nikolaja drugog"...to je super knjiga, naravno preporuka torta

Ovu sam i ja želeo da postavim 1312_womens

1312_womens womens bleh womens Preporučujem, ko nije čitao, knjigu: Pjer Žilijar "Na dvoru poslednjeg Ruskog cara"...u Beogradu se čak može naći i kupiti i kod uličnih prodavaca womens (na Slaviji, Bulevaru kod depoa...bar je bilo ranije, ali sigurica je da ima u knjižari Delfi na Slaviji womens)

Царица Aлександра Фјодоровна Романов Александра рођена је 6. Јуна 1872. у Дармштату, у Немачкој. Њени родитељи били су Луис IV, велики војвода од Хесе - Дармштата и принцеза Алис, ћерка краљице Викторије. Имала је плаву косу и плаве очи као дијете. Управо због тога имала је надимак "Sunny" али ,касније, њен тен тамни након што јој мајка умире од дифтерије 1878. Први пут упознаје свог будућег мужа на сестрином венчању када је имала само 12 година. Провели су доста времена заједно причајући и размјењујући цвеће. Међутим, проћи ће још пет година пре него што се поново сретну. Са 17 година Александра одлази у Петерсбург да посети сестру и зета. Поново се среће са Николајем и рађа се љубав. Николај је проси на свадби његовог брата Ернија и Александра одбија али ускоро прихвата. Венчање је одржано 26. Новембра 1894. Венчање је било још увек праћено успоменом на Николајевог оца, цара Александра. Александра ће рећи да је дан венчања оличавао сахрану гдје је она уместо црне носила белу хаљину. На почетку заједничког живота , младенци бирају Александрову палату за свој дом. 1895. Александра остаје трудна са првом кћерком-Олгом. Касније на свијет долазе још три кћерке: Татјана , Марија и Анастасиа. Иако је јако много волела своје кћерке Александра је жељела сина који би наследио руски трон. 12. Августа 1904. Алексеј је рођен срећан и здрав. Међутим, касније се установила да Алексеј има крвни поремећај- хомеофилију. Један удар могао је да проузрокује велику бол и смрт због непрестаног крварења. Болест је пренесена преко мајке и Александру је ова вест сломила. Постала је веома побожна и константно се моли за чудо које ће да излечи Алексеја. Покушала је све да пронађе лек за сина, али сви покушаји су били безуспјешни. Када је сибирски монах успио да излечи један Алексејев напад, Александра је мислила да је пронашла спасиоца. Присуство овог младог монаха у ужем кругу Романових довело је до опадања Александрине популарности међу Русима који су вјеровали да Александра проживљава љубавну везу са Распућином. Тврдње су биле неосноване. Међутим, при избијању Првог светског рата царица све више губи на популарности међу руским народом јер је била рођена Немица и сматрана за шпијуна. 1917. Русију је захватила револуција и читава Александрина породица стављена је под кућни затвор. 1918. царска породица стријељана је у Сибиру од стране својих чувара бољшевика. Александра је убијена са 46 година. ОЛГА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВА Олга је на свет дошла 3. новембра 1895. године и била је најстарија кћерка Николаја и Александре. Описивали су је као «дивно дијете», дебељушкасто али лепо са дугом, бајном косом. Била је на оца са плавом косом и плавим очима. Била је најученија међу принцезама и изузетно интелигентна. Ипак, Олга је понекад била тврдоглава, па је, с време на време, улазила у конфликт са осталим члановима породице. Изузетно блиска са својом 18 месеци млађом сестром Татјаном, зато су биле прозване «Велики пар», јер се сестре нису одвајале. Обема је додељен пук војске које су принцезе имале право да контролишу. Када је почео Први свјетски рат , Олга је постала свесна незадовољства који је руски народ осјећао према њеној породици. Заједно са мајком прошла је болничку обуку и као медицинска сестра лечила рањене војнике. Након што су Романови стављени у кућни притвор постала је мање весела и тиха. Имала је скоро 23 године када је стрељана. Татјана Николајевна Романов Била је Велика књегиња од Русије, друга кћерка цара Николаја II и његове жене Александре Фјодоровне. Рођена је 11. јула 1897. године, а умрла је са само 21 годином, 17. јула 1918. године, када су њу и њену породицу стрељали бољшевици. Татјану Романов су често описивали као најлепшу Цареву кћерку. Била је омиљена својој мајци, Царици Александри. Свог најбољег пријатеља је видела у својој старијој сестри Олги, са којом је делила собу и "титулу" Великог пара. Њима је касније, додељен пук војника Елизаветских девојака и дат ранг пуковника. У време Револуције, Татјана је заједно са мајком и сестром Олгом неговала рањене војнике попут праве болничарке. Свом млађем брату Алексеју била је као друга мајка у Тоболску, селу где је породица Романов била заточена неколико месеци. Бринула је о њему када мајка није била у тој могућности. Након што је добила мале богиње, нагло је смршала и променила се. Када су је стрељали, имала је само двадесет и једну годину. МАРИЈА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВ Марија је рођена 14. Јуна 1899. и била је трећа руска принцеза у породици Николаја и Александре. Ова принцеза била је прави анђео породице а уједно и Николајева миљеница. Права лепотица са дугом смеђом косом и великим плавим очима које су у породици биле познате као «Маријине зделице» Изузетно љупка и топла девојка изјавила је да јој је жеља да се уда за руског војника и има 20 деце. Остале сестре нису је сматрале правом сестром, јер је била толико добра да никада није упадала у невоље. Николај је често говорио за Марију де се боји да јој не нарасту крила.. Заједно са Анастасијом делила је собу и ове две сестре биле су познате као «Мали пар». Осјећала се и велика доминација енергичне Анастасије над најмирнијом принцезом. Марија је била пунија девојчица у детињству али након напада богиња постала је јако мршава. Изузетну храброст показаће за време боравка у Сибиру пре стрељања. Било јој је 19 када је убијена. АНАСТАСИЈА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВ Анастасија је рођена 5. Јуна 1901. и била је најмлађа кћерка Николаја и Александре. Имала је смеђу косу и плаве очи и била enfant terrible породице у којој је глумила клауна. С обзиром да је имала три старије сестре све до тада већ је било виђено и она је преузела улогу забаве у породици. Заједно са Маријом делила је собу. Њих две су биле «Мали пар породице «. Захваљујући својој енергичности и ентузијазму Ансатасија је имала велик утицај на своју омиљену сестру. Била је јако мршава и ниска али за време кућног притвора Романових постала је дебља и ментални развој најмлађе принцезе био је јако успорен. Иако је тада проживљавала тешке тренутке успевала је, још увијек, дa забави и растерети своју породицу својим маштовитим представама. Већина људи заиста верује да је Анастасија погинула у својој 17. години на стрељану Романових у Сибиру. Али, постоје претпоставке да је преживела. Иако су се провела многа истраживања и јавност била заиста заинтересована за ову мистерију , судбина Анастасије остаће неразрешена мистерија 20. века. АЛЕКСЕЈ НИКОЛАЈЕВИЧ РОМАНОВ Алексеј, најмлађе дете царског пара Николаја и Александре, рођен је 12. августа 1904. године. Имао је плаву косу и плаве очи и био једини наследник царског трона. Родитељи су му угађали у потпуности и давали све што је могао да пожели. Изгледало је да је на свет дошао здрав руски наследник, све док беба није напунила доба од 6 седмица. Дошло је до крварења на пупку и родитељи су ускоро схватили да Алексеј има хемофилију- болест која узрокује згрушавање крви. Као дете, Алексеј је морао да пази када се играо јер би свака повреда довела до слевања крви у зглобове и настајала би неподношљива бол. За младог принца увек су ту биле две медицинске сестре које су га штитиле и помагале да се не повреди. За време читавог детињства за њега је увијек ту био Деревенко, морнар у руској морнарици који ге је носио при сваком нападу али који га је и оставио после Октобарске револуције. Међутим, други морнар, Нагорни наставио је да га његује за време кућног притвора Романових. Иако је имао много људи око себе, Алексеј се често повређивао. Са 8 година је замало преминуо од напада хемофилије. Био је код Спала на породичном одмору када је претрпио повреду на горњем делу ноге. Чинило се да се опоравља али је крварење постало горе и скупило се у зглобове што му је проузроковало невероватну бол. Тада су Романови примили од сибирског монаха Распућина који им је поручивао да ће Алексеј да живи . Сутрадан је следио брз опоравак. Те кобне ноћи, када су убијени, Алексеј је био толико болестан да није могао да хода, те га је отац, цар Николај, носио у наручју до смрти. Убијен је у својој 13. години.

Срећа на Руском "Пошто данас многи, па чак и одрасли, немају неког одређеног појма о срећи, већ је представа о њој једнострано-потрошачка, очигледно да оне који су заборавили вреди подсетити на тачно значење речи срећа у Руском језику. На руском имати срећу (рус. счастје) значи поседовати део (рус. част) или имати удела у нечему. Израз имати удела такође има везе с поседовањем, али с поседовањем целине, без поделе на делове. У томе је предност кад се има удела. Навешћемо примере. Шта се може присвојити? Део земље, део општег богатства, зграбити део колача, упознати неке „корисне људе“ итд. Ту је очито ниско, користољубиво схватање среће. Оно не пружа душевну радост, већ доноси само привремено задовољство због успеха. У самој идеји поделе је садржано зло. Свака превара, блуд, невера, макар и на речима доводе до губитка целомудрености (честитости), ремећења човекове целовитости. Зло се састоји у непрестаној подели. Почев од грамзивог повика „моје!“ и завршавајући одузимањем душе од тела, после чега леш сместа почиње да се распада. Формула злотвора на власти гласи: „подели и владај“. Парола свих неваљалаца гласи: „после нас макар и потоп“. Али, онај који другима одузима, ни сам није срећан. Његово задовољство се састоји из рефлекса улова (као код звери). Уграбио си, откинуо, прогутао. Заситио си се, одморио, огладнео и -- поново „у лов“. Спазио си нешто код суседа -- позавидео му, почео да машташ, изгубио спокој. Није ти успело да набавиш -- наљутио си се, постао љубоморан, почео да се светиш. У нечему већем ниси имао среће -- запао си у очајање. То не мирише на одважност. Друга је ствар -- имати удела у нечему разумном, добром, вечном. Ту човек престаје да се боји за своје сопство, већ спознаје радост услед јединства са себи сличнима. „Љубав је -- по Платону -- жеђ за целовитошћу“, тежња за сједињавањем делова. Честитост (рус. порјадочност) означава љубав према реду (рус. порјадок). У честитом друштву је свима добро, али човек и сам треба да буде честит. Треба имати савести, умети жртвовати своје ради заједничког. Понашање честитих људи одликује култура, уљудна брига за околне људе. Целомудрени не само што себе узалуд не троши, него и ништа унаоколо не разара, чува природу, цени туђи рад, поштује закон. Услед тога садржајност занимања, ширина погледа, одсуство потрошачке забринутости чине живот културних људи неупоредиво радоснијим од „престижног“ животарења „ловаца“. Али ни то још није крајњи домет. Врхунско духовно значење среће се састоји у томе да се има удела у Извору бесмртности, у сједињавању човека са Богом. Покајање припрема верника за сусрет. А Православни Хришћани се у самој Светој Тајни Причешћа сједињавају са Васкрслим Христом, кушају Хлеб вечног живота. Шта може бити радосније од поседовања тог дела битка? Ко се боји да твори зло, тај има „страх Божији“, који је „почетак мудрости“ (Пс. 111, 10). Значи да је тај и мудар, јер је ослобођен страха од смрти, а с њим и свих осталих страхова. Тај је, значи, и богоподобник, то јест сасвим човечан. Па то и јесте срећа -- живети, не бојећи се никога до Бога! У томе је и савршена одважност. И све је тако једноставно! Први људи у рају нису знали за страх. Били су бесмртни и срећни, док нису спознали зло, док су веровали Богу и извршавали Његову заповест -- не диратии забрањене плодове знања добра и зла. Поверовавши змији-кушачу, изгубили су истинску веру, самовољно прекршили спасоносну заповест и стекли удео у злу. Тада су окушали смрт и лишили се рајског блаженства. Изгубивши страх Божији, почели су да се боје свега осталог. И тада је, ради спасења заблуделих, смртном човечанству била дарована врлина одважности. Она нас како изнутра тако и споља штити да нас не подјарми тама. Али, одважност се стиче једино уз свесно одрицање од зла. Кад се има удела у добру." http://www.rusija.rs/sveta-rusija/besede/187-making-immigration-easier-in-us.html greengrin

"Крајем XIX века, када је Косово још било под турском влашћу, сазнало се да се у једној албанској породици налази дрвени крст пронађен на месту Косовског боја. Судећи по изгледу крста и по свим осталим обележјима, припадао је самом кнезу Лазару; све време је представљао светињу те породице која је била српска, а у старо доба примила ислам и етнички прешла у Албанце (што је у оно доба било масовна појава). Вест о проналаску крста мученика кнеза Лазара пронела се читавом Србијом. Многи Срби су пожелели да купе ту светињу. Међутим, свесни истинске вредности крста, Албанци су затражили баснословну своту. Толики износ је могла да плати само једна благочестива Београђанка, Драгиња Петровић. Крст је откупљен и донет у Београд, где су спретни јувелири израдили оков за њега. Тај крст се као власништво госпође Петровић извесно време налазио у београдским црквама, где га је свако могао целивати. Међутим, ма колико то чудно изгледало, госпођа Петровић није намеравала да ту изузетно велику светињу задржи у Србији. Одлучила је да косовски крст кнеза Лазара подари Његовом Императорском Величанству Цару Николају Другом на дан његовог ступања на престо. Такав поступак благочестиве жене је мотивисан дубоким поштовањем према Русији и руском Цару као главном и једином заштитнику Православља. Цару је на дан крунисања уручен крст заједно са следећим писмом: „Ваше Царско Величанство, Свемилостиви Господару, С дубоким осећањем оданости смерно се клањам пред Величанственошћу Цара Читаве Русије, Заштитника и српског народа, и падајући на колена пред подножјем престола Вашег Величанства, дрзнух се да на дан светог крунисања Самодршца Цара Николаја Александровича и Царице Александре Фјодоровне подарим ово свето знамење спасења хришћанског. Имајте доброту, Велики Господару Императоре, да свемилостиво примите овај Свети Крст на данашњи велики дан светог крунисања и миропомазања Вашег, од љубави православне Српкиње и у име свих Срба који осећају оданост и љубав према Русији. Овај Крст (само дрво) пронађен је на Косовом пољу где је погинуо српски цар, великомученик Лазар, бранећи веру православну, свој народ и своју државу од Агарјана. Уздамо се да ће Господ Исус Христос, Који чује и зна све своје верне и Који је Русију уздигао да брани веру и Божју Цркву, спасти читаво Православље. И Србима ће засјати Сунце Правде уз помоћ милости Монарха Руског – Првог Словена. Падам на колена пред престолом Вашег Царског Величанства и дарујем ово свето знамење из велике љубави према Цару Читаве Русије – вазда заштитнице српског народа. Маја 1896. године, Београд. Вашем Царском Величанству најпокорнија Драгиња Петровић Сваки народ у своје време полаже духовни испит. Такво искушење је за српски народ био 28. јуни 1389. године. И као што знамо, српски народ је часно поднео то искушење. За руски народ и руског Цара такво искушење је била 1914. годиа, када је Аустроугарска упутила ултиматум Србији у коме је један од захтева било увођење аустријског батаљона у Београд. Пристати на такав ултиматум значило би губљење независности српске државе. У тој ситуацији Србију нико није могао заштитити осим Русије, која у то време није била спремна за рат широких размера. Тада се Цар Николај Александрович нашао пред истим избором који је стајао пред кнезом Лазаром. Као што ни кнез Лазар није бирао само за себе, већ и за свој народ, исто тако је и руски Цар, како су показали потоњи догађаји, начинио избор за читав руски народ, не само за тадашњи нараштај, већ и за будуће. И поред тога што Русија није била спремна за рат и што су многи предвиђали њен пораз, руски цар, кога поједини оптужују за колебљивост, одлучно је устао у одбрану Србије, самим тим једнозначно начинивши духовни избор за Русију, приволевши је Царству Небескоме." http://www.rusija.rs/sveta-rusija/ruski-svetitelji/127-kosovski-krst-cara-mucenika.html

Gospode, i kada se ja zaboravim, Ti me nemoj zaboraviti... 4chsmu1 0442_feel

Свети Патријарх Тихон!

Романови...

Протојереј В. Соколов 24.05. Ноћ уочи св. Кирила и Методија, оданије Пасхе. Са свих страна допире црквена звоњава. Свуда празнују, моле се и радују се. А ја седим и мислим само једну мисао - да ли ће ускоро доћи по моју душу. Господе, каква невесела судбина! Тешко ми је да се обуздам да не молим и не преклињем: изведи из тамнице душу моју, услиши глас мољења мога. Измучено је, изнурено срце у овом мучном ишчекивању. И не знам, чак и ако ме мимоиђе ова чаша, да ли ћу икада ваљати за било шта. Претворићу се у болесног инвалида. Сада желим само једно, да ме негде протерају одавде. То принудно путовање би ме можда оживело, подигло би ми дух, ојачало моје снаге. А без тога ипак тешко да ћу бити у стању да поднесем овај тешки ударац. Бојим се и за вас, драга моја децо, бојим се да и ви од туге и суза себи не навучете нешто. За мисаоног човека туга је врло опасна ствар. Добро је и много ће вам помоћи то што имате много брига и послова и то разноразних. У тим пословима ћете се ипак некако разонодити и забавити. А затим око вас су људи који ипак одвлаче вашу пажњу од болне тачке и дају вам да предахнете. Ето баш у том погледу је наш положај овде најужаснији. Седиш и дан и ноћ сам самцит. Против воље у главу као да је забијен ексер - једна те иста ужасна мисао о предстојећој смрти и о безнадежности твог положаја. Како ти је драго када неко кроз прозорчић на вратима нешто упита или нешто каже. То си већ спреман да сматраш великим догађајем и срећом. А како споро пролази време овде! Дан који почиње у 6 часова чини се бескрајним. А ноћ је, за мене који мало спавам, још дужа. Бојим се чак и тих ноћи, зато што овде ноћу долазе и купе људе да их пошаљу на онај свет. Одслужио сам последњу пасхалну службу. Да ли ћу још имати прилику да певам Пасху на земљи? Ти једини знаш, Господе! А ако не, удостоји ме да се причестим вечном Твојом Пасхом у незалазном дану царства Твога.