Свети Јован Златоусти - ПОУКЕ

marija · Август 6, 2009

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

Слово 7, против оних који су отишли на војничка игралишта, и о јеванђеоској изреци: уђите кроз уска врата, јер су пространа врата и широк пут који води у погибију, и многи улазе њима, а на крају о богаташу и Лазару

ХТИО БИХ опет да се латим за обично учење и да вам предложим духовну трпезу, али оклијевам и суздржавам се, јер видим да ви не извлачите никаквог плода од непрестаног учења. И земљорадник, након што нештедећом руком баци сјемена у њедра земље и не види биљке које би одговарале његовом труду, не лаћа се са старим полетом за обраду земље, зато што увијек нада на плодан род олакшава тежину труда. Тако бих и ја лако поднио овај велики труд учења, када бих знао да се од мојих казивања барем нешто придодаје у вашу корист. А сада, када видјех како се послије многих мојих упозоравања, послије толико много наговарања и пријетњи (јер ја нисам престајао да вас подсјећам на страшни суд и неизбјежне казне, на огањ неугасиви и на црва који не умире), неки од оних који то слушаше (не изричем ову осуду против свих, не!), заборавивши све то, опет се предадоше сатанском зрелишту коњских стадиона; са каквом надом ја треба да се прихватим истог мог посла и да им предложим ово духовно учење? Видећи да они не извлаче из њега никакву корист за себе, него једноставно по навици аплаудирају мојим ријечима, и претварају се да са задовољством примају моје ријечи, а послије тога опет трком трче на коњске трке и са несуздрживим бјеснилом пљешћу коњским јахачима, са великим нестрпљењем се искупљају, често и препиру између себе и говоре: овај коњ није добро трчао, а онај је спотакавши се пао, и један навија за једног јахача а други за другог, а никада и не помисле и не сјете се мојих ријечи, ни духовних и страшних тајанстава која се овдје врше, него, као да су заробљени ђавољим мрежама, проводе тамо читаве дане, предавајући се сатанском гледалишту, дају себе на срамоту и јудејима и паганима и свима који хоће да исмију наше (учење), - ко, па макар био и сасвим камен и безосјећајан, може то поднијети без патње, а не ми, који се старамо да покажемо отачку о вама свима бригу? Нас растужује не само то што они који тако поступају навлаче на себе најтежу осуду. Ми за свој труд очекујемо награду од Владике; јер смо учинили све што је до нас - нудимо вам сребро, подијелили смо повјерени нам таленат и нисмо пропустили ништа од онога што смо требали да учинимо; али они који су добили то духовно сребро - какво ће, реци ти мени, имати оправдање, какав опрост, када се од њих затражи не само сребро које су добили, него и добит од њега? Каквим ће очима гледати на Судију? Како ће они поднијети тај страшни дан, те неиздрживе казне? Зар ће моћи да се позову на незнање? Сваки дан ми зовемо, објашњавамо, показујемо погибељност обмане, величину штете, лажљивост сатанског празновања, и опет вас не могадосмо дирнути! Али зашто ја говорим о страшном дану? Погледајмо за сад само ово овдашње. Како, реци ти мени, они који учествују у том сатанском гледалишту могу доћи овдје без страха, када се њихова савјест буни и громко вапије? Или они не чују шта говори блажени Павле, учитељ васељене: какво је општење свјетла са тамом, или какав удио има вјерни са невјерним (2 Кор. 6: 14-15)? Какву казну не заслужује то што вјерник који учествује овдје у молитвама и страшним тајанствима и духовном учењу, после овдашњег свештенодејства одлази и сједа на сатански стадион заједно са невјерним, - шта са блудећим у мраку бешчашћа чини озарени свјетлошћу Сунца правде? Како ми онда, реци ми, можемо заградити уста паганима и јудејима? Како ћемо стати и убиједити их да се обрате ка благочешћу, када они виде да се они који припадају нашој заједници мијешају са њима на тим погибељним и свакојаке мрскости испуњеним представама? И ради чега, кажи ми, ти, који си био овдје и очистио ум и настројио душу на бодровање и скрушење, одлазиш тамо и поново се скрнавиш? Или не чујеш шта говори један премудри: један гради, а други разграђује, шта ће успјети боље, само труд (Сир. 34:23)? Исто се и данас дешава. Када оно што смо изградили овдје непрестаним учењем и објашњавањем духовним ти, отишавши тамо, све истог часа срушиш и поравнаш, да тако кажем, са земљом: каква ће онда корист бити у томе што ми опет градимо зграду коју ви наново рушите? Није ли то крајње безрасудно и безумно? Реци ми: када би видио некога да то ради са стварним зградама, које су од камена сазидане, зар на њега не би ледао као на безумника који се непотребно и узалудно труди и траћи сва своја средства на такав погрешан начин? Исто тако расуђуј и закључуј и о овом духовном зидању. Ево, ја, откако сам постављен на ово (служење) благодаћу Божијом, сваки дан уздижем у висину ово духовно здање, и настојим да вас доведем до учења о врлини; а неки од оних који су сада овдје зграду која је подигнута великим трудом, по необјашњивој лакомислености, у једној минути, готово властитим рукама, руше до темеља, причињавајући тако мени велики бол, а себи највећу могућу штету и неподношљиви губитак.

2. Можда сам вас престрого обличио; обличење је престрого због љубави према вама, али због важности прегрешења оно још и није довољно силно. Међутим, пошто се мора пружати рука и палим, и показивати отачка брига за оне који су дошли до такве безбрижности, тако ни ја не очајавам за њихово спасење, само када би они одлучили да не падају опет у исте грешке, да не шире даље своју безбрижност и да престану да опет иду на коњска такмичења и од сваког томе сличног сатанског зрелишта. Ми имамо човјекољубивог, кротког и брижљивог Владику, Који, знајући немоћ наше природе, када ми, спотакавши се због небриге падамо у некакав гријех, од нас тражи само да не очајавамо, него да одустанемо од гријеха и пожуримо на исповијест. И ако то учинимо, Он нам обећава брзо помиловање; јер Он сам говори: зар онај који падне неће устати, или се онај који се одврати неће обратити (Јер. 8:4)? Према томе, знајући ово, не будимо немарни према човјекољубљу Владикином, него надвладајмо штетну навику, и не ходајмо пространим вратима и широким путем, као што данас чусте заједничког нам свима Владику, Који у Јеванђељу предлаже овакво упутство: уђите кроз уска врата, јер су пространа врата и широк је пут који води у погибију, и многи иду њима (Мт. 7:13). Слушајући о пространим вратима и широком путу, немој да се завараваш због таквог почетка, и не гледај на то што многи иду по том путу, него помисли на то да он на крају постаје тијесан. И о томе разумно помисли, да се овдје не говори о чулним вратима и просто о путу, него се предлаже прича која се односи на читав наш живот, која се тиче врлине и порока. Због тога Господ и почиње говор ријечима: уђите кроз уска врата, називајући тако врата врлине; затим, рекавши: уђите кроз уска врата, објашњава нам и разлог због којег Он тако говори. Иако су, говори Он, и тијесна та врата и веома је тешко проћи кроз њих, ако се пак мало потрудите, ући ћете на велику ширину и простор, који ће вам пружити велику радост. Дакле, говори Он, не гледајте на то што су та врата тијесна, нека вас не збуњује почетак, и нека вас тјескоба уласка не разлијени, због тога пространа врата и широки пут воде у погибију. Тако су многи, не погледавши унапријед шта ће бити даље, сами себе завараше и дођоше до погибије! Зато Он и говори: јер су пространа врата и широк је пут који води у погибију, и многи иду њиме. И с правом је назвао пространим вратима и широким путем који воде у погибију. Они који журе да иду на коњска такмичења и друге сатанске представе не брину за цјеломудрије, николико се не старају о врлини, хоће да се раскалаше, предају се весељу и презасићивању, свакодневно себе троше безумном и побјешњелом страшћу према парама и приљепљују се дјелима овога свијета, заиста и иду кроз пространа врата и широким путем; а када, далеко отишавши напријед и сакупивши велико бреме грехова, дођу до краја пута изнурени, више неће моћи да иду даље, јер ће их узаност пута задржавати и они, обремењени тежином гријеха, неће бити у стању ићи даље по њему; због тога ће неизбјежно пасти у саму пропаст погибије. Каква је, кажи ми, онда корист за оне који иђаху кратко вријеме широким путем то - што на крају бивају подвргнути вјечној погибији; развеселивши се малтене у сну - да казну трпе у стварности? Заиста, сав садашњи живот, у поређењу са казном и мучењем који нас очекују, јесте сновиђење једне ноћи. Па зар је све ово што је написано, написано да бисмо ми то само прочитали? Дејством благодати Духа ријечи Господње предане су писаним словима да бисмо ми, добивши од њих превентивне лијекове против наших страсти, могли да избјегнемо казну која нам пријети. Због тога Владика наш Христос, нудећи лијекове који одговарају ранама, предлаже овакву поуку: уђите кроз уска врата. Уским Он та врата није назвао зато што су она по својству своме уска, него зато што их наша воља, склона нерађењу духовном и безбрижности, сматра уским. И није их због тога назвао тијесним да би нас (од њих) одвратио, него да бисмо ми, уклонивши се од других, широких врата, и спознавши и један и други пут на основу њиховог краја, изабрали за себе пут тијесни.

marija · Август 6, 2009

3. Но, да би бесједа била јасна свима, ако немате ништа против, ја ћу приказати такве људе, који су ушли кроз пространа врата и ишли широким путем, и ми ћемо видјети какав је њихов крај; приказаћу и оне који су ушли кроз уска врата и ишли путем патњи, и дознаћемо каквих блага су ови достигли. Ради тога ја ћу вам представити једног од оних који су ушли кроз пространа врата, и једног од оних који иђаху по путу уском и скорбном, и доказаћу истину ријечи Господњих, такође помоћу исте те приче Господње. И тако дакле, ко је тај који је ушао кроз пространа врата и ишао широким путем? Унапријед треба рећи ко је тај, и какав просторни пут је прошао идући широким путем, а затим вам објаснити до каквог је конца дошао. Знам да сте ви, као упућени, већ схватили о коме ће бити ријечи; ипак, морам то да кажем. Сјетите се оног богаташа што се сваки дан одијевао у свилу и кадифу, приређивао бљештаве пирове, хранио џабалебароше и улизице, наливао много вина, претрпавао се сваки дан, предавао се великом весељу, ушао кроз пространа врата и непрекидно био у задовољствима и радости овоживотној. Све је притицало до њега, као што се извори уливају у ријеку - многобројна послуга, неописиво весеље, тјелесно здравље, вишак пара, поштовање од народа, похвале од улизица, и ништа га у то вријеме није жалостило. Осим тога он се, живећи у таквом изобиљу пића и посластица, није само наслађивао тјелесним здрављем и свакојаким задовољствима, него је и поред биједног Лазара, који је лежао поред врата прекривен ранама, окружен и лизан псима и растрзаван глађу, пролазио безосјећајно и није му давао чак ни мрвице. Тако је тај богаташ, ушавши кроз пространа врата, ишао по широком путу весеља, раскалашености, смијеха, задовољства, преједања, пијанства, изобиља у новцу, префињености у одјећи. И дуго, сво вријеме свог живота, иђаше он по широком путу, не доживјевши никакву тугу, него као да му је стално вјетар дувао у леђа, тако и он стално гураше напријед са великим задовољством и лакоћом. Нигдје не бијаше препрека, стрмине, ни хриди, ни бродолома, ни неочекиваног преокрета, него, као по чврстом и утабаном путу, тако он прође свој овоземаљски живот; иако је свакодневно био заливан таласима порока, он то није осјећао; иако је свакодневно био растрзаван гнусним жељама, он се још и наслађивао тиме; иако је стално био опсједан несуздржавањем, преједањем, безумном страшћу ка новцу, он уопште није осјећао та зла и није могао предвидјети чиме ће се завршити његов пут: напротив, наслађујући се само пријатношћу садашњице, он није ни размишљао о вјечној патњи, него је, да тако кажем, као зачаран ишао по широком путу, устремљен ка самој пропасти, коју није могао видјети од велике опјањености. Успјех у свим свјетовним дјелима, замагливши његов разум, ослијепио је његово мисаоно око и он је, као да је избугио вид, ишао, не знајући куда иде. А можда он више није ни размишљао о људској природи, видећи да код њега није могло бити никаквог неуспјеха. Он не само да се веселио, него је био и богат; не само да је био богат, него се користио и тјелесним здрављем; не само да се користио тјелесним здрављем, него и услугама других, и то са великом усрдношћу; гледавши како све притиче ка њему као што се извори уливају у ријеку, живио је у непрекидном задовољству. Видите ли, љубљени, каквим се све задовољствима наслађивао човјек који је ушао кроз пространа врата и ишао стално широким путем? Али нека се нико од слушајућих ово не усуди да прослави њега прије краја, него нека причека завршетак дјела, и нека тада донесе пресуду. А сада ћу, ако немате ништа против, представити онога ко је ушао кроз уска врата и ишао путем патње, и онда ћемо, погледавши и на крај једног и на крај другог, имати исправно мишљење и о једном и о другом. А кога другог бисмо могли представити сада, ако не Лазара, који је лежао код врата богаташевих, који је сав био прекривен ранама, који је гледао како се језик паса дотиче његових чирева, а није имао снаге чак ни да их отјера? Као што је онај, прошавши кроз широка врата, ишао по широком путу, тако је и овај, блажени (ја га већ називам блаженим за то што је он одлучио да уђе кроз тијесна врата) ушао кроз уска врата, у свему супротна широким. Као што се онај непрестано веселио, тако се овај непрекидно борио са глађу. Онај који се уз раскош и тјелесно здравље наслађивао и вишком пара сво своје вријеме је траћио у преједању и пијанству; а овај, изнураван крајњом биједом, сталном болешћу и неиздрживо болним ранама, није имао за основну храну, него је маштао о мрвицама богаташевим, а ни њих није добијао.

4. Видиш ли да је онај који је ушао кроз уска врата стално ишао по тијесном путу? Видиш ли да је онај који је прошао кроз пространа врата ишао и по широком путу? Погледајмо сада на крај обојице, како је овај дошао до тијесног краја, а онај до широког и испуњеног велике славе, да се не бисмо, добро то схвативши, на свакојаке начине домагали широког пута и да не бисмо настојали да уђемо кроз пространа врата, него да бисмо тражили уска врата и ишли по уском путу, како бисмо достигли заиста добар и славан крај. Када је дошао крај живота обојице (богаташа и Лазара), гледај шта говори (Господ) прво о оном ко је ишао путем патње. Умрије ништи, и однесоше га ангели у крило Авраамово (Лк. 16:22). Вјероватно, ангели су га водили, дочекавши га и оркужујући га, послије много патњи и тијесног корачања спроводећи га у земљу покоја. Видиш ли какав се простор отвара на крају уских врата и тијеснога пута? Погледај затим на погибељни крај широког пута. А умрије, говори Господ, и богаташ, и сахранише га. Нико га не дочека, нико га не прати на путу, као Лазара. Тако се он свим тим наслађивао на широком путу, и имао много оних који су га окруживали и угађали му, тј. улизица и џабалебароша; али када је дошао до краја, лишио се свега и остао сам послије многих задовољстава, или, боље речено, послије кратког задовољства и благостања; зато што је сав садашњи овоземаљски живот кратак у поређењу са будућим вијеком. Тако да је он, након кратковременог задовољства којим се наслађивао идући по широком путу, крочио у земљу тјескобе и патње. Овај се упокојио у крилу патријарха, добијајући награду за труд и многе патње, послије глади, рана и лежања крај врата, наслађивао се неизрецивом и неописивом радошћу; а онај, послије весеља и задовољстава, послије великог преједања и пијенства, подвргнувши се неизбјежној казни, страдао је у пламену. И, да би и један и други сазнали, први - корист тијесног пута, а други штету и гибељност широког, они виде један другог, на великој удаљености. Послушај како: и у аду, усмјеривши поглед нагоре, бивши у мукама, (богаташ) видје Авраама издалека, и Лазара у крилу његовом (ст. 23). Мислим да је богаташ осјетио најдубљу могућу патњу када је видио тако неочекиван обрт ситуације, како се онај који је лежао крај врата и био опсједан псећим језицима користи таквом одважношћу и лежи у крилу патријарха, а он сам - прекривен стидом, и уз то гори у огњу. На тај начин, видјећи да су околности дошле у потпуно изокренуто стање, да он сам, да тако кажемо, развеселивши се у сну и сјенци, сада трпи неиздрживу казну, и да су га широки пут и пространа врата довели до тако тијесног краја, а да се са Лазаром десило нешто сасвим супротно, и да се он за овдашње трпљење наслађује тамошњим неизрецивим благом, богаташ, када га је спопала велика смутња и када је властитим искуством спознао да је он сам себе подвргао потпуној обмани изабравши широки пут, обраћа се са молбом патријарху и изговара ријечи жалобне и пуне суза. Онај који раније није хтио ни да се обрати Лазару нити да гледа у тог биједника што је лежао крај врата и, може се слободно рећи, који га се гнушао због смрада рана његових и због властите префињености у којој је он стално живио са весељем, сада преклиње патријарха и говори: оче Аврааме, помилуј ме, и пошаљи Лазара, да умочи крај свог прста у воду, и расхлади језик мој; јер страдам у пламену овом (ст. 24). Ове би ријечи могле да ражалосте; међутим, он ни на тај начин није себи помогао, зато што ове ријечи не бијаху изговорене у своје вријеме, и молитва његова не бијаше принесена кад је требало. Пошаљи, говори он, Лазара, тог биједника, којег се раније ја гнушах, коме нисам ни мрвице давао; он мени сада треба и тражим тај прст који су лизали пси. Видиш ли, како га је казна смирила? Видиш ли - до каквог је тијесног краја довео широки пут? Он се са молбом не обраћа Лазару, него патријарху, и с правом: због тога што на биједног ни погледати није смио. Мислим да се он сјетио своје бесчовјечности и, размисливши како је сурово поступао са Лазарем, мислио је да га овај можда чак ни одговором неће удостојити. Због тога се и не обраћа њему са молбом, него преклиње патријарха. Међутим, ни овим није постигао никакав успјех: тако је велико зло неправовременост поступка и злоупотреба времена живота које нам је Божије човјекољубље дало за дјело нашег спасења. Какав дијамант не би смекшале ове ријечи и не ораспложиле према сажаљењу и саучешћу? Међутим, ни уз све то патријарх се не уклања ка задовољењу молбе, али га барем удостојава одговора, објашњава му да је он сам виновник својих недаћа. Патријарх му говори: чедо, сјети се како си примио блага своја у животу своме, а како је Лазар своје зло; сада се пак он овдје тјеши, а ти патиш. И над свим овим између вас и нас утврди се велика пропаст, тако да они који хоће да пређу одавде к вама не могу, нити отамо код нас прелазе (ст. 25 и 26). Страшне су ове ријечи и морале би ганути оне који имају ум. Да би богаташу дао до знања да он са своје стране осјећа саучешће са њим и да осјећа сажаљење, видећи тежину његове казне, али не може ништа учинити за њено олакшање, патријарх му, као да себе оправдава, говори: хтио бих ти ја пружити руку помоћи, олакшати твоје патње и умањити силу мучења, али ти си сам одраније себе лишио себе такве утјехе. Због тога и говори: чедо, сјети се. Погледај на благост патријарха: назива га чедом! Али иако то показује кроткост Авраамову, ипак никакву помоћ не пружа богаташу, зато што је он сам себе издао. Чедо, говори он, сјети се како си примио блага своја у животу своме. Подсјети се на прошлост, не заборави каквим си се весељем наслађивао, каквим задовољствима, каквом раскошју, како си провео сав живот у преједању и пијанству, мислећи да се у томе састоји сав живот и сматрајући то за благо. Одговорио је богаташу у складу са његовим начином размишљања; јер, не помишљајући ни на шта високо, и немајући пред очима недаће које га чекају у будућности, он је те насладе сматрао за благо.

marija · Август 6, 2009

5. И данас многи од оних који су се пристрастили к раскоши и преједању, када хоће да изразе веома велико задовољство, имају обичај да кажу: ми имамо много блага. Не називај, човјече, само такве ствари благом, расуђујући разумно да су та блага дата нама од Владике на то, да бисмо ми, користећи се њима са умјереношћу, подржавали живот и поткрјепљивали немоћ тијела, јер - постоје и друга, истинска блага. Ништа од овдашњег није благо - ни весеље, ни богатство, ни скупоцјена одјећа, него све то може бити само названо благом. Шта ја говорим: названо благом? Често ови предмети бивају још и узрок наше погибије, када се њима не користимо како треба. Тако, богатство би било благо за онога ко њиме влада ако би га он трошио не само на весеље, не на пјанство и штетна задовољства, него би, умјерено се користећи весељем, остало раздавао сиротињи за храну: тада богатство представља благо! А ако се пак тај преда весељу и другом разврату, богатство не само да му неће донијети никакву корист, него ће га сурвати у дубоку пропаст, што се и десило са овим богаташем. Због тога му патријарх и говори: чедо, сјети се како си примио блага своја у животу своме. Оно што си сматрао за благо - то си и добио; а Лазар је добио зло; - не зато што је Лазар то зло сматрао злом, не! - него у складу са мишљењем богаташевим (Авраам) је рекао и ове ријечи. Јер је он створио такво мишљење, према којем је богатство, весеље, преједање и префињеност сматрао благом, а биједу, глад и тешку болест је признавао за зло. Због тога, онако како си ти сам своју представу створио, сјети се да си ти, у складу са њом, примио та блага када си ишао по широком и пространом путу, и Лазар је примио зло, такође према твојој представи о томе, када је ишао уским вратима и тијесним путем. Међутим, док си ти гледао само на почетак пута, он је гледао и на крај, не постајући безбрижан на почетку пута; зато он данас прима утјеху, а ти страдаш; крај је и код једног и другог испао обрнут. Ви сте сада у стварности видјели крај широког и пространог пута; сазнали сте како је онај који је изабрао да прође кроз уска врата и иде по тијесном путу дошао до благог краја; послушајте и нешто још страшније. И над свим овим, између нас и вас велика се пропаст утврди, тако да они који одавде хоће да пређу доле не могу, нити они отамо прелазе код нас. Не прескачимо, љубљени, ове ријечи без пажње, него размислимо о тачности израза и о томе, каквом се чашћу и високим мјестом користи онај који лежаше крај врата, презрен, ништ, стално борећи се са глађу, покривен ранама, изложен псима. Ја се врло радо веома често враћам на овај предмет, да нико од оних који живе биједно или у болестима и глади не би презирао себе и сматрао се несрећним, него да би се, преносећи све са трпљењем и захвалношћу, хранио благим надама и очекивао ове неизрециве награде и плату за свој труд. И над свим овим. Шта је то - над свим овим? Казавши богаташу: ти си примио у свом животу све оно што си сматрао благом, Авраам је додао ове ријечи, објашњавајући му да је сваки од њих достигао одговарајући крај, поврх свега реченог: ти - патњу, тјескобу и неугасиви огањ, послије наслађивања оним што си сматрао за благо, а он - весеље и насладу благом и боравком са светим, послије борбе у току читавог свог живота са оним што си ти сматрао злом. И како је сваки од вас достигао одговарајући крај - тебе су пространа врата и широки пут довели до те тјескобе, а њега су уска и тијесна врата довела до овог весеља, тако се и над свим тим између вас и нас велика пропаст утврди. Погледај: биједник који је био прекривен ранама (опет говорим о томе) однесен је патријарху, код праведника; између нас и вас, говори он. Видиш ли каквог је удјела удостојен онај који је са трпљењем и благодарношћу преносио тешку болест и глад? Између нас и вас, говори, велика се пропаст утврди. Много, говори, нас дијели, не обична пропаст, него пропаст велика; због тога што је заиста велико растојање и велика разлика између врлине и порока: посљедњи је простран и широк, а прва је уска и тијесна; раскош је пространа и широка, а биједност и нужда уски су и тијесни. Зато, као што су овдје путеви супротни, и један иде по путу уском и тијесном, чувајући цјеломудрије, одабирајући несакупљање блага и презирући таштину; а други, журећи да иде по путу пространом и широком, предаје себе пијанству и весељу, безумној страсти ка новцу, неуздржавању и погибељним зрелиштима, а велика, огромна је разлика између овог и оног! - тако ће се и у вријеме кажњавања и награђивања показати велика разлика у плати. Пропаст, говори, се велика утврди између нас, то јест, праведних, добродјетељних, који смо се удостојили тог удјела, и вама, који проведосте живот у бешчашћу и гријеху. И толико је велика та пропаст, да они који би хтјели одавде да пређу доле не могу, нити отуда код нас прелазе. Видиш ли величину пропасти? Видиш ли одговор тежи од пакла? Када сте на почетку слушали о благостању богаташа и о великој услужљивости којом се користио будући окружен свиме и свакодневно себе предававши весељу, нисте ли га сматрали блаженим; такође, видјевши онога како лежи крај врата и страда од жестоких рана, нисте ли сматрали живот његов жалосним? Али ево на крају свега ми видимо нешто сасвим обрнуто - онога у пламену послије весеља и пијанства, а овог у крилу патријарха послије крајње биједе и глади! И тако, да не бисмо превише растегли говор, можемо поуку овдје завршити и замолити вас, љубљени, да не тражите пространа врата и широк пут и не домажете се на све начине удовољстава, него да помишљате на крај и једног и другог пута и, замишљајући у мислима удио који је постигао богаташа, да избјегавате широки пут, већ да тражите врата уска и пут тијесан, да бисте послије овдашње патње стигли у земљу славе. Бјежите, говорим вам, и разглашавам на сва уста, од сатанских зрелишта и штетног посјећивања коњских игралишта; јер сам због оних који су се тиме занијели ја и био принуђен да кажем ово, да би они, уразумивши се, оставили тај пут и пошли путем тијесним, тј. путем врлине, и тако се удостојили, попут Лазара, крила Авраамова, и да би се, избавивши се од пакленог огња, наслађивали оним неизрецивим благом, које око не видје и ухо не чу (Кор. 2:9), чега да се удостојимо сви ми, благодаћу и човјекољубљем Господа нашега Исуса Христа, и Оца и Духа Светога, Којима нека је слава, моћ и част, сада и увијек и у вијековима вијекова.

Амин.

Текст се наводи према издању: "Полное собрание творений Св. Иоанна Златоуста в двенадцати томах Томь первый. Книга вторая. Православная книга Москва 1991 стр. 867-877." Репринт издања: "Творения святаго отца нашего Иоанна Златоуста, Архиепископа Константинопольскаго, вь русскомь переводе. Томь первый. Вь двухь книгах. Книга вторая. Издание второе. С.-Петербургь. Издание С.-Петербургской Духовной Академии. 1898."

Руска верзија на сајту Православное Патрологическое Общество.

after_silence · Август 10, 2009

Nisam znala gde da stavim poruku, premestite gde treba... "Sve sto cinite cinite u slavu Gospoda" 0409_feel

Свети Јован Златоусти - Беседа на нову годину

Изговорена против оних који прате новомјесечја и устројавају бучне забаве у граду, а такође и на ријечи апостола Павла: Све на славу Божију чините (1. Кор. 10; 31) +++ Ријеч „каланде" или „календе" потиче од латинске именице цалендае и означава први дан римских мјесеци. Народ је тих дана празновао и прослављао. Како се са великом вјероватноћом може закључити из њеног садржаја, Св. Јован Златоуст је ову бесједу изговорио у Антиохији, 1. јануара 387. године по Рождеству Христовом. Њен пун назив гласи: „ Бесједа на Календе, у одсуству епископа антиохијског Флавијана, изговорена против оних који прослављају нову годину и праве бучна весеља по граду, као и на ријечи апостола: Све на славу Божију чините" (1. Кор. 10; 31) 1. Као што је хору неопходан хоровођа, а посади морепловаца кормилар, тако и ово данашње сабирање свештеника тражи свог заједничког оца, свог архијереја. Често се догађа да одсуство руководитеља и у хору и на броду узрокује велику пометњу и несигурност. Овдје се, међутим, није тако догодило. Премда(епископ) није овдје присутан тијелом, присутан је духом; он је и сада овдје и стоји међу нама, иако је код куће, исто као што смо и ми с њим, иако се налазимо овдје. Сила љубави је таква да она сабира и сједињује оне који се налазе на великом растојању један од другог. Онога, кога волимо, ми замишљамо свакога дана, чак и ако живи у туђој земљи и ако је од нас одвојен бескрајним морима. Исто тако и онога, од којега се одвраћамо, често као да уопште не видимо, чак и кад би стајао у нашој близини. Гдје постоји љубав, тамо просторно растојање ништа не значи; а гдје ње нема, тамо ни близина ничему не користи. Када сам недавно бесједио у похвалу блаженом Павлу, били сте толико радосни као да сте га видјели да је ту, међу нама, иако његово тијело лежи у царском граду Риму, а душа му је у рукама Божијим – душе праведника у руци су Божијој, и патња их се дотаћи неће(Прем. Сол.3,1). Међутим, сила љубави поставила га је испред ваших очију. И данас бих хтјео да се бавим овом темом, али устремљеност моје бесједе привлаче друге ствари, привлачи је сагрешење које данас извршава читав град. Нека они који желе да слушају похвале Павлу најприје почну да ревнују на његовим врлинама и нека се удостоје да слушају о њима. Иако, дакле наш духовни отац није са нама, започећу да вас поучавам крепећи се његовим молитвама. Иако се тјелом није налазио уз (израиљске) борце, Мојсеј је доприњео њиховој побједи, и то не мање од бораца, него и више од њих, јер је у вис подизао руке, храбрећи своје и силно застрашујући непријатеље (в. 2. Мојс. 17). Као што силу љубави не може да спријечи просторно растојање, тако је и са дејствовањем молитве: као што љубав сједињује оне који су раздвојени, тако и молитва може да донесе велику корист онима који су далеко један од другог. Смјело, дакле, ступимо у борбу, јер и нама сад предстоји бој, али не са Амалићанима као што је било онда, нити пак са неким другим варварима који насрћу, него са демонима који свечано пролазе тргом. Ова ђаволска славља, каква се данас дешавају, раскалашност, исмијавања, поруге, окупљања која трају по читаву ноћ и разуздано комедијашење поробили су наш град страшније од било ког непријатеља. Сада би пак сви требало да буду уздржани, да плачу и да се притаје, како они који су сагријешили, тако и они који нису, једни због својих грешака, а други гледајући на недоличност своје браће. Наш град се, међутим, разуздано весели, блиста и украшава; као нека жена која воли раскош и уљепшавање, и трг се данас брижљиво украшава, облачећи се у злато и раскошне одежде, обућу и друго томе слично. Сваки занатлија, износећи своје производе, труди се да надмаши све оне који се баве истим послом као и он. Премда такво надметање указује на дјетињаст ум и на душу која не помишља ни на шта велико и узвишено, оно није претјерано штетно: то је тек нека неразмна усрдност, која изазива подсмијех према онима који се у томе надмећу. Ако пак желиш да украшаваш, онда не украшавај своју радионицу, него душу; не украшавај трг, него свој ум, да би се дивили ангели, да би ти архангели били благонаклони и да би те Господар ангела наградио Својим даровима. Напротив, истицање(разметање) какво сада постоји подстиче на смијех и завист – на смијех оне што помишљају на нешто узвишеније, а на љубомору и завист оне што страдају од исте болести. 2. Овако надметање, као што сам рекао, не заслужује одлучну осуду. Данас су најжалосније од свега надметања која се одвијају по крчмама, препуним раскалашности и безбожништва. Кажем безбожништва због тога што они који се тиме баве прате(надзиру, означавају) дане, гатају и мисле да ће им, ако први дан овога мјесеца проведу у наслади и здаовољству, таква бити цијела година, и кажем: раскалашност, због зога што се и жене и мушкарци, напунивши бокале и чаше вином, све до зоре неумјерно опијају. То не доликује нашем мудрољубљу, без обзира чините ли ово сами, или допуштате другима – рођацима , пријатељима или сусједима. Зар нисте чули ријечи апостола Павла: Гледате на дане и мјесеце, и времена и године! Бојим се за вас, да се нисам узалуд трудио за вас (Гал.4; 10-11)? Крајње је неразумно ако због једног дана, проведеног у добром расположењу, очекујете да ће вам цијела година бити таква. Такво мишљење не само да је неразумно, него је и посљедица ђавољег утицаја према којем, тобоже, у стварима нашег живота не би требало да се ослањамо на сопствену ревност и склоности, него на временске периоде. Неће ти цијела година бити срећна ако се првога дана у њој будеш опијао, него ако и првог и сваког другог дана будеш творијо вољу Божију. Дан не бива лош или добар по својој природи – јер се дан од дана ни у чему не разликује – него услијед наше усрдности или немара. Ако си творио правду, дан ти је добар; ако си сагријешио, онда је лош и обремењен казном. Ако будеш тако расуђивао и тиме се руководио, свакога дана творећи молитве и дајући милостиње, онда ће ти цијела година бити срећна. Ако пак не будеш марио за врлине и ако будеш очекивао радост за своју душу у зависности од првог дана мјесеца и од рачунања дана, бићеш лишен свакога добра. Будући свјестан тога и настојећи да нас одвоји од труда на врлини и да угуши ревност наше душе, ђаво је научио људе да срећу или несрећу повезују са данима. Ко вјерује да су неки дани срећни а неки несрећни, тај се у несрећни дан неће бринути о добрим дјелима, мислећи да ће сав његов труд остати узалудан и бескористан усљед (кобне природе) дана. И опет, он се оваквих дјела неће прихватати ни током срећних дана, мислећи да му услијед добре природе самог дана његова љеност никако неће нашкодити. Он ће тако и у једном и у другом случају изгубити своје спасење, и, сматрајући свој труд час бескорисним а час сувишним, живот ће проводити у љености и пороцима. Знајући за то, требало би да избјегавамо ђавоље замке, да избацимо такве мисли из својих умова и да не пазимо на дане тј. да неки дан ненавидимо, а неки дан да волимо. Лукави демон не насрће на нас овако само зато да би нас гурнуо у љеност, него да би истовремено и оклеветао творевину Божију, и да би душу погрузио у безбрижност и безбожност. Ми тога морамо да се клонимо, и да јасно знамо да ништа није зло осим гријеха, а да ништа није добро осим врлине и угађања Богу. Радост не долази од пијанства, него од духовне молитве, она не долази од вина, него од поучне бесједе. Вино узрокује буру, а ријеч тишину; вино прави буку, а ријеч зауставља метеж; вино помрачује ум, а ријеч га просвјетљује и када је помрачен; вино уноси очајање (тјескобу, потиштеност) и тамо гдје није постојало, а ријеч га прогони и оданде гдје је постојало. Ништа тако не води у срећу и радост, као истине вјере( досл. Догмати философије): презир према садашњем, ишчекивање будућег, и то , да ништа људско не сматрамо за постојано – ни богатство, ни власт, ни почасти, ни поштовање. Ако си научен тој мудрости, онда те неће мучити завист кад видиш богатог, нити ће те, ако паднеш у сиромаштво, то сиромаштво понизити. На тај начин ћеш увјек моћи да празнујеш. Хришћанину не приличи да празнује одређене мјесеце, нити први дан мјесеца, нити пак само недељом, него читав свој живот треба да проводи у празновању какво му доликује. Какво је то празновање? О томе послушајте Павла који каже:Зато да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће неваљалства, него у бесквасним хљебовима искрености и истине(1. Кор. 5) Према томе, ако ти је савјест чиста, ти онда непрестано празнујеш, јер се храниш добирим надама и радујеш ишчекивањем будућих добара. Ако пак имаш грижу савјест и ако си крив за многе гријехе, онда ти ни хиљаду празника и прослава неће помоћи да се осјећаш боље од оних што плачу. Каква ми је корист од сунчаног дана, кад је моја душа помрачена пријекорима савјести? Према томе, ако желиш да имаш користи од почетака нових мјесеци, онда поступај овако: када видиш да се навршила година, заблагодари Господу што те провео кроз тај годишњи период. Буди скрушен у срцу, одмјери вријеме свога живота и сам себи реци: дани јуре и пролазе, вријеме се навршава, велики дио свога пута већ смо прешли, а шта смо урадили? Зар ћемо одавде отићи празни и лишени сваког доброг дијела? Суд је пред вратима, а живот незадрживо хрли ка старости. 3.Тако размишљај на почетку нових мјесеци; овога се сјећај кад се смијењују године; помислимо на будући дан (Суда), да и за нас не би неко рекао оно што је пророк рекао за Јудејце:Изчезоше у сујети дани њихови, и године њихове са хитањем (Пс. 77; 33). Онај празник, о којем сам говорио, постојан је и не ишчекује годишње периоде, и није ограничен на одређене дане. Њега подједнако може да празнује и богаташ и сиромах, јер ту није важан новац, ни богатство, већ само врлина. Немаш новца? Постоји стах Божији, највриједније од свих блага, јер се оно не може ни уништити, ни измјенити, ни потрошити. Погледај на небо и на небо небеса, на зељу, море, ваздух, разнородне животиње, различито биље и на читав људски род; сјети се ангела, архангела и вишњих сила. Имај на уму да је све то богатство твога Господара. Не може бити да је слуга тако богатог Господара сиромашан, ако је његов Господар милостив према њему. Гледање на дане не приличи хришћанској философији и припада јелинској(незнабожачкој, паганској) прелести. Ти си уписан у вишњи град и ти си његов житељ, ангели обитавају уз тебе. Тамо нема свјетолости која се претвара у таму, нити дана који окончава ноћ, него је увјек дан и увјек свјетлост. На њега ћемо стално да мотримо. Тражите оно што је горе, каже апостол, гдје Христос сједи с десне стране Бога( Кол. 3; 1). Ти немаш ништа заједничко са земљом, гдје постоји кретање сунца, његови периоди(циклуси) и дани. Ако пак живиш праведно, онда ће и ноћ за тебе постати дан, исто као што ће се за оне који живот проводе разуздано, у пијанству и неуздржању, дан претворити у ноћну таму, не зато што се сунце угасило, него зато што је њихов ум помрачен пијанством. Придавати толики значај неким данима, очекивати од њих посебно задовољство, палити свјетиљке по трговима и плести вјенце – све је то знак дјетиње узнемирености. Ти си се већ ослободио ове слабости, достигао си зрео узраст и уписан си међу грађане(житеље) неба. Не освјетљавау тргове вјештаственим огњем, него свој ум просвјетли духовном свјетлошћу, тако да се свјетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дијела и прославе Оца вашега Који је на небесима, рекао је Господ (Мт. 5; 16). Оваква свијетлост донијће ти велику награду. Не украшавај вјенцима врата свога дома, него води такав живот, да из руке Христове примиш вјенац правде на своју главу. Нека ништа не буде бесциљно и безразложно. Павле заповједа да све творимо на славу Божију. Ако , дакле, једете – каже он – ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините (1. Кор. 10; 31). Како је могуће, рећи ћеш ти, да једем и пијем на славу Божију? Позови сиромаха и учини да Христос буде заједничар у твојој трпези, па ћеш тако и јести и пити у славу Божију. Апостол није заповједио да се само то чини у славу Божију, него и све остало, као што је излазак на улицу или остајање код куће, тј.(заповједио је) да и једно и друго буде ради Бога. Како је пак могуће да и једно и друго буде ради Бога? Кад долазиш у цркву, кад учествујеш у молитви и у духовном поучавању, онда тај излазак из куће бива на славу Божију. Исто тако, могуће је да и код куће останеш на славу Божију. Како и на који начин? Кад чујеш буку, пометњу, ђаволске поворке, кад чујеш да су порочни и раскалашни људи испунили трг, онда остани код куће и удањи се од те вреве. Тако ће твоје остајање код куће бити на славу Божију. Као што је могуће да ради Бога и остајемо код куће и излазимо из ње, тако је могуће да на славу Божију и хвалимо и прекоравамо. Како је могуће, упитаћеш ти, да некога хвалимо или прекоравамо на славу Божију? Ви понекад сједите у радионицама и видите како поред вас пролазе рђави и покварени људи, намргођених обрва, умишљеног изгледа, у пратњи мноштва готована и улизица, у раскошним одеждама и са скупоцјеним накитом, грамзивци, који су приграбили туђе. Ако неко тада каже да овом човјеку треба завидјети и да је он срећан, онда таквога прекори, покуди га, затвори му уста, тугуј за њим и плачи. То значи прекорети Бога ради. За оне који сједе с тобом такав прекор поучиће мудрољубљу и врлини и одвратиће их од дивљења свјетовним стварима. Онога који је рекао нешто такво, запитај: „ Зашто га сматраш срећним?" Зар зато што има дивног коња са позлаћеном уздом, што има много слугу, што се одјева у блиставу одјећу, што свакодневно прекомјерно пије и једе? Он је због тога несрећан и убог и достојан безбројних суза. Видим да у њему самом не можете ништа да похвалите, па онда хвалите оно што је спољашње, тј. коња, узду и одјећу, који немају никакве везе са њим самим. Реци ми, шта је жалосније од тога, када дивљење изазива његов коњ, коњска узда, љепота одјеће и стаситост његових слугу, а у њему самом не може да се нађе ништа достојно похвале? Ко је сиромашнији од оног човјека, који нема ниједно сопствено добро, ништа са чим би могао да оде одавде( у вјечност), него се украшава туђим? Наш сопствени украс и богатство не представљају слуге, одежде и коњи, него душевна врлина, богатство у добрим дјелима и одважност пред Богом. 4. Напротив, када видиш сиромашног, одбаченог, презреног, који живи у бједи, али врлински, и када га они који сједе са тобом назову јадним, ти га похвали. Твоја похвала ће томе који пролази бити савјет и препорука за частан и добар живот. Ако кажу:„ како је несрећан и јадан", ти одговори да је блаженији од свих других, да му је пријатељ Бог, да живи врлински, да је стекао богатство које никада неће потрошити, да има чисту савјест. Какву је штету претрпио тиме што нема новаца, када је у насљеђе добио небо и будућа небеска блага? Ако и сам будеш овако размишљао и ако и друге будеш томе поучавао, добићеш велику плату и за прекор и за похвалу, јер си и једно и друго чинио на славу Божију. Као потврду да ово што вам говорим није испразно заваравање, да је велику награду Бог припремио онима што овако размишљају и да се слично расуђивање сматра за велику врлину, саслушај шта каже пророк, будући да он прекоревање порочних људи и похвалу оних што се плаше Бога убраја у врлине. Набројавши остале врлине човјека којега Бог треба да прослави и указавши на то какав треба да буде онај који ће се настанити на гори светој Његовој,тј. рекавши да треба да буде непорочан, да чини правду и да говори истину у срцу своме, да не слаже језиком, да не учини ближњем своме зла и да не прими поругу на сусједе своје, додаје да је пред таквим човјеком унижен лукави, а оне који се боје Господа он прославља( Пс. 14; 1-4). Он тиме показује да презирање лукавих (порочних) и похвала и величање благочестивих (добрих, благих) такође спадају у врлине. О томе говори и на дугом мјесту: А мени су веома цјењени пријатељи Твоји, Боже и : Зар нисам оне који Те мрзе, Господе; омрзао, и због непријатеља Твојих копнио и венуо(Пс. 138; 17, 21)? Не прекоревај онога којега Бог хвали, а Он хвали онога што живи праведно, макар био и сиромах. Не хвали пак онога од којега се Бог одвраћа, а Он се одвраћа од онога што живи порочно, чак и ако је окружен богатством. Било да некога хвалиш или да га прекореваш, и једно и друго учини у сагласности са вољом Божијом. Могуће је и да некога прекореваш, а да то буде на славу Божију. Како? Често се догађа да негодујемо на своје слуге. Како је, дакле, могуће да их прекоравамо Бога ради? Ако видиш да се неко опија или да краде било да је то твој слуга, твој пријатељ или неко други, ако видиш да хита у позориште или да је немаран према својој души, да се заклиње, да крши заклетву или да лаже, онда узнегодуј, казни га, побрини се за њега и исправи га. Тако ћеш све учинити Бога ради. Међутим, ако видиш да ти је у нечему сагријешио или да запоставља своја задужења, опрости му и опростићеш Бога ради. Сада пак многи чине сасвим супротно, и у односу на слуге и у односу на пријатеље. Кад неко сагријеши против њих самих, постају строге и немилосрдне судије, а када неко вређа Бога или погубљује своју душу не кажу на то ниједну једину ријеч. И опет, да ли је потребно да задобијемо пријатеље? Нека то постану Бога ради. Да ли треба да задобијемо непријатеље? Нека и то постану Бога ради. Како је, међутим, могуће да и пријатеље и непријатеље задобијемо Бога ради? Ако не будемо тежили да нам пријатељи буду они чијим новцем можемо да се користимо, који ће нас позивати на раскошне трпезе или они поред којих ћемо имати људску заштиту, и ако, насупрот томе, будемо свесрдно настојали да пријатељима учинимо оне што могу да устроје нашу душу, да нас долично посавјетују, да нас прекоре кад гријешимо, да нас покуде кад смо у заблуди, тј. оне који ће нас својим савјетима и молитвама приближити Богу, онда смо задобили пријатеље Бога ради. Исто тако, могуће је да и непријатеље задобијемо Бога ради. Ако видиш раскалашног, гнусног и преиспуњеног пороцима и нечистим учењима човјека који може да те сруши и да ти нашкоди, одбаци га и удаљи се од њега као што је и Христос рекао: Ако те око твоје десно саблажњава, ископај га и баци од себе(Мт. 5;29). Он нам тиме наређује да и оне пријатеље, које волимо као сопствене очи и коју су нам потребни у житејским стварима, одсјечемо и одбацимо уколико наносе штету спасењу наших душа. Ако се налазиш на неком скупу и водиш дуг разговор, онда и то чини ради Бога; и опет, ако ћутиш, онда ћути Бога ради. Како је пак могуће да Бога ради будемо и на скупу? Ако за вријеме док тамо сједиш не говориш о свијетовним или безначајним и испразним стварима које су сасвим недоличне, него о нашем мудрољубљу, о пакленим мукама и о небеском Царству, умјесто што би говорио о сувишним и бескорисном, нпр.о томе ко је дошао на власт, ко ју је изгубио, а ко је кажњен, како је неко извукао корист па се обогатио, шта је један послије смрти оставио другоме, како је неко лишен насљедства иако је очекивао да буде међу првим насљедницима и о томе сличним стварима. О томе нећемо да разговарамо, нити ћемо то другима допустити, него ћемо пазити само на то да и дјелима и ријечима угодимо Богу. Исто тако, може се и ћутати Бога ради, и то онда када те вријеђају, прекоравају и када трпиш небројена зла, а ипак све то великодушно подносиш и ниједном ријечју не узвраћаш ономе који ти то чини. Не само да је могуће хвалити или прекоравати, остајати код куће или излазити, говорити или ћутати Бога ради, него је могуће и плакати и туговати, и радовати се и веселити, и све то на славу Божију. Када видиш да твој брат гријеши или ако и сам паднеш у неки пријеступ па почнеш да уздишеш и да тугујеш, онда ћеш помоћу такве туге задобити спасење због којега се никада нећеш покајати, како и Павле каже:Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор.7, 10). Ако видиш да неко напредује немој да му завидш, него заблагодари Богу Који је учинио да товј брат буде тако славан; учини то онако као да благодариш за сопствено добро и добићеш велику награду због такве радости. 5. Реци ми, шта је жалосније од завидљивих људи који, иако треба да се радују и да имају корист од своје радости, умјесто тога тугују због туђе славе и таквом патњом привлаче на себе казну Божију и неподношљиве муке? И зашто да говоримо о похвалама и прекорима, о тугама и радостима, када и од најмањих и најобичнијих ствари можемо да добијемо велику корист, ако их творимо на славу Божију? Шта је безначајније од шишања косе? И то, међутим, може да се учини Бога ради. Ако не будеш отмено сакупљао косу, ако не будеш украшавао лице и ако се не будеш уљепшавао због саблажњавања и завођења оних што те гледају, и ако се, насупрот томе обучеш једноставно, узгредно и како налаже потреба, онда ћеш и то учинити Бога ради и бити награђен за то што си обуздао порочну пожуду и одсјекао наумјесну сујету. Уистину, ако Царство небеско насљеђује онај који Бога ради пружи чашу студене воде(Мт.10;42), замисли какву ће плату имати онај који све што чини – чини Бога ради! Може се и ходати Бога ради и гледати Бога ради. Како је могуће да гледамо и ходамо Бога ради? Кад не хиташ са безбожношћу, кад се не бавиш туђом љепотом, када видиш да ти у сусрет иде жена, па обуздаш очи и оградиш поглед страхом Божијим, онда то чиниш Бога ради; исто тако, кад не одјевамо скупоцјену одјећу која нас чини рзњеженима, него ону(одјећу) која је довољна да нас покрије. Ово правило може да се примјени и на обућу. Многи су дошли до такве размажености и раскалашности, да чак и обућу уљепшавају и на све начине украшавају, ништа мање него што други украшавају лице. То је обиљежје нечисте и изопачене душе. Иако изгледа неважно, то и код мушкараца и код жена може да буде знак и доказ великог пада(пропасти). Могуће је, дакле, да и обућу користимо Бога ради, ако се у свему ограничимо на потребу и ако она(потреба) постане мјера коришћења. Саслушај како једн мудрац говори да и хдом и одјевањем можемо да прославимо Бога: Одјећа човјекова, осмјех зуба и кораци његови свједоче о њему(Прем. Сир. 19; 27). Ако се, дакле, будемо показивали као умјерени и достојанствени и ако испољимо сваку бригу о томе, онд ће се при сусрету с таквим човјеком задивити и невјерник, и раскалашан, и необуздан, ма како да су безосјећајни. Када узимамо супругу(тј. ступамо у брак), и то треба да чинимо Бога ради, не трудећи се да добијемо богато имање, него да пронађемо жену благородне душе, не богатство у новцу и знамените претке, него врлину и кротку нарав; треба да бирамо сапутницу у животу, а не пратиљу на гозбама. Зашто бисмо све набрајали? На исти начин ко што смо то горе учинили, можемо да испитамо сваки догађај и свако дјело, и да све извршавамо Бога ради. Када пристану у неки град, трговци који плове морем не излазе из луке на тржницу прије него што сазнају колико ту могу да добију за своју робу. Исто тако, ни ти ништа немој да чиниш или да говориш што неће бити на корист славе Божије. Не говори ми да је немогуће све чинити Бога ради. Ако и обућа, и шишање косе, и одјећа, и понашање, и изглед, и разговори и скупови, и уласци и изласци, и досјетке и похвале, и прекори и одобравање, и дружење и непријатељство, могу да буду Бога ради, шта још остаје што се не може обављати Њега ради, ако то желимо? Шта је горе од положаја тамичара? Зар се ни чини да је његов живот нечаснији од било ког другог? Могуће је, међутим, да и он, ако то хоће, од свог живота има користи, односно ако буде бринуо о заточеницима, ако буде служио неправедно затворене, ако буде уточиште свима којима је то потребно умјесто да користи туђу несрећу. Тако се спасо и тамничар који је чувао апостола Павла(в.Дела ап. 16; 31). Одатле се види да ми од свега имамо користи. Реци ми, шта је веће зло од убиства? Међутим, и оно је некад било узето као правда ономе ко се одважио извршити – ето колко је важно чинити нешто Бога ради! Како је убиство могло бити узето за правду? Мадијанци су жељели да побуде гњев Божији против Јудејаца и надали су се да ће их савладати онда када их Господ више не буде штитио. Зато су уљепшавали своје кћери и слали их као неку војску, а ове су заводиле Јудејце и наводиле их најприје на блуд, а потом и на безбожништво. Када је то видјео, Финес је зграбио мач и њиме пробо двоје затечених у гријеху блуда, тако да је овом својом одлуком зауставио гњев Божији (4. Мојс.25). Иако је сам чин представљао убиство, његова посљедица била је спасавање свих оних који су хрлили у пропаст и зато је његовом извршиоцу било узето за правду. Тако убиство не само да није оскрнавило његове руке, него их је учинило још чистијима. То је сасвим оправдано, јер он га није извршио из мржње према убијенима, него ради спасења осталих: убио је двоје, а спасао хиљаде. Он је поступио онако као што поступају љекари када одсјецају труле удове, да би спасли здравље цијелог тијела. Зато и псалмопојац каже: И устаде Финес, и умилостиви, и престаде сјеча(пропаст). И урачуна му се у правду, из нараштаја у нараштај, до вијека(Пс. 105, 30). Сјећање на тај поступак остало је бесмртно. Насупрот овоме, други се молио и тиме увриједио Бога, а ту мислим на фарисеја (в. Лк. 18 ). Финес је починио убиство и задобио благонаклоност Божију, а овај је молитвом увриједио Бога и сагријешио, односно, није то учинио самом молитвом, него расположењем духа током молитве. Према томе, и духовно дјело може да нам нанесе велику штету, ако се не извршава Бога ради. Напротив, и свјетовно дјело може да донесе велику корист ономе, ко га твори из љубави према Богу. Шта може да буде горе и теже од убиства? Па ипак, оно је учинило праведником човјека који се одважио да га изврши! Какво ћемо оправдање имати ми, који тврдимо да се не може од свега добити корист и да се не може све чинити Бога ради, кад се нашао такав, који је имао користи чак и од убиства? Ако желимо да будемо пажљиви, онда читав живот можемо да водимо овакву, духовну трговину. Нпр., нећемо тражити незакониту цјену, нећемо очекивати да роба поскупи да бисмо је продали онима којима је потребна. Ко не да жита, проклиње га народ, каже Писмо (Приче Сол. 11; 26). Зар је потребно да о свему гворимо појединачно, кад све може да се представи на једном примјеру? Као што они који зидају кућу, када хоће да подигну зид, развлаче конопац од угла до угла и тако граде здање чије површине немају неравнине, тако ћемо и ми, умјесто тог конопца, употријебити апостолску изреку: Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините (1. Кор. 10; 31). Свеједно је, дакле, да ле се молимо, или постимо, да ли оптужујемо или праштамо, хвалимо или кудимо, улазимо или излазимо, продајемо или купујемо, ћутимо или разговарамо, или ма шта друго да је у питању – све треба да чинимо на славу Божију. Оно пак што није на славу Божију, нећемо нити да чинимо, нити да говоримо, и ма гдје се налазили, са собом ћемо, умјесто жезла, оружја, страже или небројеног блага, носити поменуту изреку, записавши је у својим мислима, како бисмо, чинећи, говорећи и предузмајући све на славу Божију, од Њега добили славу и овдје, и по одласку одавде. Прославићу оне који Мене прослављају, каже Господ (1.Сам.2,30). Дакле, не само ријечима него и дјелима, непрестано ћемо прослављати Њега, са Христом Богом нашом, јер Њему доликује свака слава, част и поклоњење, сада и увјек и у вјекове вјекова. Амин. СЛАВА ГОСПОДУ ЗА СВЕ – СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТ – ИЗАБРАНЕ БЕСЈЕДЕ

Vizantiona · Новембар 26, 2009

Vizantiona · Новембар 26, 2009

Божанствена литургија светог оца нашега Јована Златоуста-аудио запис

http://www.serbianna.com/audio/liturgija/liturgija.html

karadjordje · Фебруар 12, 2010

https://www.pouke.org/out.php?url=http%3A%2F%2Fifile.it%2Fznm7iwe&type=1&id=561&cid=21

Никола Ђоловић · Фебруар 24, 2010

Свети Јован Златоуст

О Цркви

Име Цркве је име не поделе него уједињења и слоге. Црква подвојене сабира у једно, пошто име Цркве јесте име слоге и једнодушности... Црква је установљена не зато да се они који не сабирају у њој деле међусобно, већ да се подвојени сједине. Црква не зна за разлику између господара и роба; она разликује и једног и другог по врлини.

Христос је глава Цркве а ми тело. Између главе и тела може ли бити икаквог растојања? Он је темељ, ми грађевина; Он је чокот, ми лозе; Он је женик, ми невеста;

Он је пастир, ми овце; Он је пут, ми путници; ми смо храм, Он обитавалац; Он је црвенац, ми браћа; Он је наследник, ми сунаследници; Он је живот; ми они који живе; Он је васкрсење, ми они који васкрсавају; Он је светлост, ми они који се просветљују. Све то означава јединство, и не допушта никакву поделу, чак ни најмању поделу, јер ко се мало одвоји, тај ће се потом одвајати и много. Тако тело, задобије ли и малу рану од мача, квари се; грађевина, распукне ли се макар малко, сруши се; лоза, одломивши се макар мало од чокота, постаје неродна. на тај начин; то мало већ је не мало него скоро све. Зато, када погрешимо ма у чему мало, или осетимо лењост, немој мо превиђати то мало јер не обратимо ли пажњу на њега, оно ће убрзо постати велико. Тако и хаљина, почне ли се цепати, а мије је не закрпимо, она ће се сва подерати; исто и кров, падне ли са њега неколико црепова, и тако буде остављен, разрушиће се цела кућа. Стога, имајући то пред очима, будимо увек будни према малим гресима, да не би смо упали у велике.

Као што тело и глава сачињавају једног човека, тако су једно Црква и Христос. Као што наше тело јесте нешто једно, и ако се састоји из много делова, тако и у Цркви сви ми сачињавамо нешто једно. Иако се Црква састоји из много чланова, но ти многи су једно тело. Један Дух саставио је из нас једно тело и препородио нас Јер није једном Духу крштен један а другим други. и није само дух који нас је крстио један, него и оно ушта нас је крстио, то јест ради чега нас је крстио, јесте једно, пошто смо се ми крстили не зато да сачињавамо разна тела, него да ми тачно сачињавамо једно тело један према другоме, тојест крстили само се ради тога, да сви будемо једно тело.

До оваплоћења Бога Логоса, вели свети Златоуст, небеско и земаљско били су одвојени једно од другог и нису имали једну главу. Али оваплоћењем Господа Христа Бога постави једну главу за све, за анђеле и људе, тојест даде једно врховно начело и анђелима и људима: једнима Христа по телу, а другима Бога Логоса. Као кад би неко рекао за кућу да је у н>ој нешто труло а нешто јако, па би обновио кућу, тојест учврстио је појачавши јој темељ: тако и овде све је подвео под једну главу. Тада је једино и могуће сједињ>аван>е, тада ће и једино бити савршен савез, када све, имајући неку неопходну свезу горе, буде подведено под Видиш ли, пита даље свети Златоуст, шта је Бог учинио? Васкрсао је Христа, зар је то мало? Али погледај даље: посадио Гаје с десне стране Себи. Каква реч то може изразити? Онога који је од земље, онога који је безгласнији од роба, онога који је био играчка демона, одједном је подигао на висину. Заиста је неизмерна величина моћи Његове! Обрати пажњу куда га је подигао. Подигао га је на небеса изнад сваке створене природе, изнад сваког поглаварства и власти. Стога је заиста потребан Дух, потребан просвећен ум, да би Га познали; заиста је потребно откривање. Замисли колико је растојање између човечанске и Божанске природе! Међутим Он је човечанску природу од њене ништавности уздигао у достојанствено Божанске.

За ово је потребно прећи не један, не два, не три степена. Зато је и апостол не просто рекао: горе него:

изнад.

А изнад ваших Сила је Бог. и на такву висину је Он уздигао човека; од најнижег унижења на највиши степен власти, иза које не постоји неко више достојанство. Све то апостол говори о Васкрслом из мртвих, што и јесте достојно удивљења; но ни у ком случају он не говори о Богу Логосу. Јер што су комарци према људима, то је сва творевина према Богу. И шта ја говорим о комарцима Та када су сви људи пред Богом као капља и као прашина (Ис. 40, 15) онда Невидљиве силе можеш сматрати као комарце. Дакле не говори о Богу Логосу, него о Ономе који је код нас. То у ствари и јесте велико и чудесно, што Га је уздигао из земљине преисподње. Када су сви народи пред Богом као капља, онда један човек колики ли је делић капље! Међутим бог Њега уздиже изнад свега не само у овоме свету него и на ономе, и све покори под ноге Његове... 0, заиста дивна и запањујућа дела! Тиме што бог Логос постаде човек, човеку сва саздана сила постаде робиња. Но можда постоји неко који је изнад Њега, који иако нема потчињене, ипак поседује веће достојанство? Овде се ни то не може предпоставити, јер апостол тврди: све покори под ноге Његове. И то покори не просто, него покори до потпуне потчињености, тако да веће подчињености не може бити. Зато је и апостол и рекао: под ноге Његове, и Њега даде за главу цркви над свим. Гле, и Цркву колико је узвисио! Као неком дизалицом подигавши је, Он је уздигао на велику висину, и посадио је на истом престолу:

јер где је глава, тамо је и тело: нема никаквог прекида између главе и тела, јер када би се веза између главе и тела прекинула, онда не би било ни тела ни главе. Апостол вели: над свим. Шта значи: над свим? Значи, или Христос изнад свега видљивог и умом замисливог, или даје од свих доброчинстава, учињених нам Њиме, највеће то што је Сина Свог учинио главом Цркве, не оставивши притом никог вишег: ни анђела, ни арханђела, нити никог другог. Бог нас је почаствовао не смо тим преимућством што је човека Христа узвео горе, него још и тиме што је припремио да сав род људски уопште иде за Њим, држи се Н>ега, следују Њему. „Која је тело Његово." Да ти, чувши реч „главу", не би ту реч схватио само у смислу власти него и у буквалном смислу, и да Христа не би сматрао само као начелника него Га гледао као стварну главу тела, апостол додаје: „пуноћа Онога који све испуњава у свему." Шта то значи? Значи ово: Црква је пуноћа Христа. Јер пуноћа главе је тело, и пуноћа тела је глава. Видиш, апостол не пропушта никакво поређење, само да би изразило Божију славу. Он каже: „пуноћа," тојест што се глава допуњује телом, јер се тело саставља из свих делова, и сваки је део неопходан. Видиш, апостол показује да су Христу као глави потребни сви делови уопште, јер када многи од нас не би били један рука, други нога, трћи неки од осталих делова, онда тело Његово не би били потпуно. Дакле, тело Његово саставља се из свих чланова. То значи: тада се испуњује глава, тада тело постаје потпуно, када сви ми будемо чврсто сједињени и повезани.

Видиш ли „богатство славе наследства"? Видиш ли „неизмерну величину моћи на онима који верују"? Видиш ли „наду звања"? Имајмо страхопоштовање према нашој Глави; помислимо какве смо Главе тело, којој је све покорено. Имајући то у виду, ми треба да будемо бољи од Анђела и већи од Арханђела, пошто смо удостојени веће части него сви они. Јер као што апостол каже у Посланици Јеврејима. Бог прими природу не од Анђела, него од семена Авраамова (Јевр. 2,16). Не природу Поглаварства, ни Власти ни Господства, нити икоје друге Силе, него нашу природу Он узе на Себе и посуди је горе. И шта ја говорим:

посади? Учини је својом одећом; и не само то, него и све покори под ноге Његове... С трепетом ценимо блискост и сродство наше с Богом; бојимо се да се ко не одсече од овога тела, да ко не отпадне, да се ко покаже недостојан. Када би нам неко ставио на главу царску круну, златан венац, реците, шта све не бисмо учинили да се покажемо достојни тог мртвог камења? а овде нашу главу покрива не царска круна, него је сам Христос постао наша Глава, што је несравњено веће; међутим ми томе не придајемо никакву важност. Та Анђели, Арханђели и све Небеске Силе с побожним страхопоштовањем чествују нашу Главу, а ми, тело Његово, зар је нећемо с молитвеним страхопоштовањем чествовати? И каква нам после остаје нада на спасење? Размишљај о царском престолу том, размишљај о превеликој части тој. То треба да нас плаши више него пакао. Јер када и не би било пакла, то за нас, који смо удостојени толике части а потом се показали недостојни ње и зли, лишење ове части требало би да буде највећа казна, неисказана мука, Замисли, близу кога заседа твоја Глава? с десне ст ране кога се налаз! Она засад изнад сваког Поглаварства и Власти и Силе: а тело Њено и демони г:ие? Но, не било тога! Када би било тако, онда већ не би било ни тела. Но пошто је реч о телу Господњем, онда се и сетимо оног Тела које је било распето, приковано, на жртву принесено. Ако си тело Христово, онда ниси крст, јер гаје Он носио: подноси пљување, подноси шамаре, подноси клинце. Такво је било Његово тело, нако је било безгрешно. И пошто говоримо о телу Његову, имај мо на уму да се у тајни Причешћа ми причешћујемо Телом које се ништа не разликује од онога Тела које седи горе, коме се Анђели поклањају, које се налази близу Непропадљива Силе, то Тело управо ми и једемо. 0, колико нам је путева откривено ка спасењу! Господ Христос нас је учинио Својим телом, дао нам је Своје Тело, и све то нас не одвраћа од зла. 0, помрачења! 0, дубоког бездана! 0, неосетљивости! Заповеђено нам је: Мислите о ономе што је горе, где седи Христос седи с десне стране Бога (Кол. 3,21). Међутим, једни се брину о богатству, други пропадају у страстима.

Тумачећи богонадахнуте речи првоврховног апостола: „Какво је богатства славе тајне ове (тојест Цркве) међу незнабошцима" (Кол. 1,26), свети Златоуст вели: Људе, неосетљивије од камења, одједном узвести у достојанство Анђела, и то једноставно помоћу голих речи и саме вере без икаквог труда, стварано је то слава и богатство тајне; слично томе као кад би неко гладног и шугавог пса, гадног и одвратног, који избачен издише и није више у стању да се миче, изненада учинио човеком и поставио га на царски престо. Обрати пажњу незнабошци су се клањали камењу и земљи, били заробљени, и сужњи ђавола, и гле, одједном нагазише на главу његову, и стадоше господарити над њим и бичевати га; слуге и робови демона постадоше тело Господара Анђела и Арханђела; они који чак ни знали нису да постоји Бог, одједном постадоше сапрестолници Божји. Хоћеш ли да видиш безбројне ступњеве које они прескочише? Требало је да они сазнаду:

прво да камење нису богови; друго, да не само они нису богови, него да ни земља, ни животиње, ни растиње, ни човек, ни небо, ни оно што је више неба, такође није Бог, треће, да ни камење, ни животиње, ни биљке, ни стихије. ни оно што је горе ни оно што је доле ни човека, ни демона, ни Анђеле, ни Арханђеле, нити икоју другу од тих Вишњих Сила природа људска не треба да обожава. Као црпући из неке дубине, њима је ваљало познати: да Господар свега и јесте Бог, да само Њега треба обожавати; да чудесно устројство живота јесте благо; да садашња смрт није смрт; да садашњи живот није живот; да ће тело устати, постати нетрулежно, узиће на небо, удостојити се бесмртности, настанити се са Арханђелима. Човека, који је стајао тако, ниско, пошто је те све ступњеве прескочио, Господ Христос посади на небесима на престо; човека који је био нижи од камења, Он постави изнад Анђела и Арханђела и Престола и Господства. Заиста је свети апостол дивно рекао: Какво је богатство славе тајне ове!

Христос нека буде за вас све и сва. и вредност, и род, и у свима нама Он. Јер сви ви постадосте један Христос, пошто сте тело Његово. Црква је место Анђела, место Арханђела, царство Божије само небо. Зашто врата паклена нису одолела Цркви? Зато што Христос свагда борави с нама. Када он не би био с нама, онда Црква не би однела победу.

Зорица екс Милева · Децембар 11, 2010

Појашњење наших страдања у послиједње бријеме из уста нашег Светог Јована Златоустог:

Због чега земљотрес?Због чега безбожности богатих? Због грехова, користољубља,не...правди,гордости,похота,лажи.И само због молитава и свеноћних бдења град није сравњен са зељом него је одолео,и гнев Божији је прошао.

Због грехова се шаљу невоље, нереди, ратови, болести, страдања.

Стиди се грешити, али се не стиди кајања.

Боље је да нешто не знамо добро,него да га научимо погрешно.

Дела родитеља су као књиге из којих се пре свега деца уче.

Немојмо клонути духом када нас задесе несреће.Какве год те невоље биле,оне су бујица и облак који пролази.Коју год невољу да узмеш,свака има крај;на коју год несрећу да укажеш,она има границу.

Да бисмо примили понижења и окове за Христа – треба тога још и да се удостојимо.

Чинимо добро док имамо времена.

Св. Јован Златоусти

Evgenik · Јануар 13, 2011

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ О ПРАЗНОВАЊУ НОВЕ ГОДИНЕ

1.Ова ђаволска славља, каква се данасдешавају, раскалашеност, исмијавање, поруге, окупљања која трају по читаву ноћ и разуздано комедијашење поробили су наш град страшније од било ког непријатеља.Сада би пак сви требало да буду уздржани, да плачу и да се притаје, како они који су сагријешили , тако и они који нису , једни због својих грешака , а други гледајући на недоличност своје браће.

Наш град се , међутим, разуздано весели, блиста и украшава; као нека жена која воли раскош и уљепшавање , и трг се данас брижљиво украшава, облачећи се у злато и раскошне одежде, обућу и друго томе слично.Свако занатлија , износећи своје производе, труди се да надмаши све оне који се баве истим послом као и он.Премда такво надметање указује на дјетињаст ум и на душу која не помишља ни на шта велико и узвишено, оно није претјерано штетно:то је тек нека неразумна усрдност, која изазива подсмијех према онима који се у томе надмећу.Ако пак желиш да украшаваш, онда не украшавај своју радионицу, него душу; не украшавај трг, него свој ум, да би се дивили ангели, да би ти архангели били благонаклони и да би те Господар ангела наградио Својим даровима.Напротив, истицање ( разметање ) какво сада постоји подстиче на смијех и завист- на смијех оне што помишљају на нешто узвишеније, а на љубомору и завист оне што страдају од исте болести.

2.Овакво надметање , као што сам рекао, не заслужује одлучну осуду. Данас су најжалосније од свега надметања која се одвијају по крчмама, препуним раскалашености и безбожништва.Кажем безбожништва због тога што они који се тиме баве прате ( надзиру, означавају ) дане, гатају и мисле да ће им, ако први дан овога мјесеца проведу у наслади и задовољству, таква бити цијела година, и кажем : раскалашност, због тога што се и жене и мушкарци , напунивши бокале и чаше вином , све до зоре неумјерно опијају. То не доликује нашем мудрољубљу, без обзира чините ли ово сами, или допуштате другима-рођацима, пријатељима или сусједима. Зар нисте чули ријечи апостола Павла:Гледате на дане и мјесеце , и времена и године! Бојим се за вас, да се нисам узалуд трудио за вас ( Гал.4; 10-11 ) ?

Крајње је неразумно ако због једног дана, проведеног у добром расположењу, очекујете да ће вам цијела година бити таква.Такво мишљење не само да је неразумно , него је и посљедица ђавољег утицаја према којем, тобоже, у стварима нашег живота не би требало да се ослањамо на сопствену ревност и склоности, него на временске периоде.Неће ти цијела година бити срећна ако се првога дана у њој будеш опијао, него ако и првог и сваког другог дана будеш творијо вољу Божију.Дан не бива лош или добар по својој природи- јер се дан од дана ни у чему не разликује- него услијед наше усрдности или немара.Ако си творио правду , дан ти је добар;ако си сагријешио , онда је лош и обремењен казном.Ако будеш тако расуђивао и тиме се руководио, свакога дана творећи молитве и дајући милостиње, онда ће ти цијела година бити срећна.Ако пак не будеш марио за врлине и ако будеш очекивао радост за своју душу у зависности од првог дана мјесеца и од рачунања дана, бићеш лишен свакога добра.

Будући свјестан тога и настојећи да нас одвоји од труда на врлини и да угуши ревност наше душе, ђаво је научио људе да срећу или несрећу повезују са данима.Ко вјерује да су неки дани срећни а неки несрећни, тај се у несрећни дан неће бринути о добрим дјелима , мислећи да ће сав његов труд остати узалудан и бескористан усљед ( кобне природе )дана.И опет , он се оваквих дјела неће прихватити ни током срећних дана, мислећи да му услијед добре природе самог дана његова љеност никако неће нашкодити.Он ће тако и у једном и у другом случају изгубити своје спасење, и , сматрајући свој труд час бескорисним а час сувишним, живот ће проводити у љености и пороцима.

Знајући за то , требало би да избјегавамо ђавоље замке, да избацимо такве мисли из својих умова и да не пазимо на дане тј.да неки дан ненавидимо , а неки дан да волимо.Лукави демон не насрће на нас овако само зато да би нас гурнуо у љеност , него да би истовремено и оклеветао творевину Божију, и да би душу погрузио у безбрижност и безбожност. Ми тога морамо да се клонимо , и да јасно знамо да ништа није зло осим гријеха , а да ништа није добро осим врлине и угађања Богу.Радост не долази од пијанства, него од духовне молитве, она не долазиод вина, него од поучне бесједе.Вино узрокује буру, а ријеч тишину ; вино прави буку, а ријеч зауставља метеж; вино помрачује ум , а ријеч га просвјетљује и када је помрачен; вино уноси очајање ( тјескобу, потиштеност )и тамо гдје није постојало, а ријеч га прогони и оданде гдје је постојало.Ништа тако не води у срећу и радост , као истине вјере ( досл.Догмати филисофије) :презир према садашњем, ишчекивање будућег, и то ,да ништа људско не сматрамо за постојано-ни – ни богатство, ни власт, ни почасти ни поштовање.Ако си научен тој мудрости , онда те неће мучити завист кад видиш богатог, нити ће те, ако паднеш у сиромаштво, то сиромаштво понизити.На тај начин ћеш увијек моћи да празнујеш.Хришћанину не приличи да празнује одређене мјесеце, нити први дан мјесеца, нити пак само недељом, него читав свој живот треба да проводи у празновању какво му доликује Какво је то празновање?О томе послушајте Павла који каже:Зато да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће неваљалства, него у бесквасним хљебовима искрености и истине ( 1,Кор.5; )

Према томе , ако ти је савјест чиста , ти онда непрестано празнујеш, јер се храниш добрим надама и радујеш ишчекивањем будућих добара.Ако пак имаш грижу савјести , ако си крив за многе гријехе , онда си крив за многе гријехе, онда ти ни хиљаду празника и прослава неће помоћи да се осјећаш боље од оних што плачу. Каква ми је корист од сунчаног дана , кад је моја душа помрачена пријекорима савјести? Према томе, ако можеш да имаш користо од почетка нових мјесеци , онда поступај овако: када видиш да се навршила година , заблагодари Господу што те провео кроз тај годишњи период.Буди скрушен у срцу, одмјери вријеме свога живота и сам себи реци :дани јуре и пролазе , вријеме се навршава, велики дио свога пута већ смо прешли , а шта смо урадили? Зар ћемо одавде отићи празни и лишени сваког доброг дјела? Суд је пред вратима, а живот незадрживо хрли ка старости.

3. Тако размишљај на почетку нових мјесеци ;овога се сјећај кад се смјењују године ; помисли на будући дан ( Суда ) , да и за нас не би неко рекао оно што је прорпк рекао за Јудејце :Изчезоше у сујети дани њихови , и године њихове са хитањем ( Пс. 77 ; 33 ).Онај празник о којем сам говорио , постојан је и не ишчекује годишње периодее , и није ограничен на одређене дане.Њега подједнако може да празнује и богаташ и сиромах, јер ту није важан новац , ни богатство, већ само врлина.Немаш новац? Постоји страх Божији , највриједније од свих блага, јер се оно не може ни уништити , ни измијенити , ни потрошити.Погледај на небо и на небо небеса, на земљу , море , ваздух , разнородне животиње , различито биље и на читав људски род; сјети се ангела, архангела и вишњих сила.Имај на уму да све то богатство твога Господа .Не може бити да је слуга тако богатог Господара сиромашан, ако је његов Господар милостив према њему.Гледање на дане не приличи хришћанској философији и припада јеленској (незнабожачкој, паганској ) прелести.

Ти си уписан у вишњи град и ти си његов житељ, ангели обитавају уз тебе.Тамо нема свјетлости која се претвара у таму, нити дана који окончава ноћ, него је увијек дан и увијек свјетлост.На њега ћемо стално да мотримо.Тражите оно што је горе , каже апостол,гдје Христос сједи с десне стране Бога ( Кол.3; 1 ) .Ти немаш ништа заједничко са земљом, гдје постоји кретање сунца, његови периоди ( циклуси)и дани.Ако пак живиш праведно , онда ће и ноћ за тебе постати дан,исто као што ће се за оне који живот проводе разуздано, у пијанству и неуздржању , дан претворити у ноћну таму, не зато што се сунце угасило, него зато што је њихов унм омрачен пијанством.Придавати толики значај неким данима, очекивати од њих посебно задовољство, палити светиљке по трговима и плести вијенце – све је то знак дјетиње узнемирености.Ти си се већ ослободио ове слабости, достигао си зрео узраст и уписан си међу грађане ( житеље ) неба. Не освјетљавај тргове вјештаственим огњем, него свој ум просвијетли духовном свјетлошћу, тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега Који је на небесима, рекао је Господ ( Мт.5; 16 ).

Оваква свјетлост донијеће ти велику награду.Не украшавај вијенцима врата свога дома, него води такав живот, да из руке Христове примиш вијенац правде на своју главу.Нека ништа не буде бесциљно и безразложно.Павле заповиједа да све творимо на славу Божију.Ако дакле једете – каже он- ако ли пијете , ако ли што друго чините све на славу Божију чините( 1.Кор.10;31 ).Како је могуће, рећи ћеш ти , да једем и пијем на славу Божију?Позови сиромаха и учини да Христос буде заједничар у твојој трпези, па ћеш тако и јести и пити у славу Божију.Апостол није заповиједио да се само то чини у славу Божију, него и све остало, као што је излазак на улицу или остајање код куће, тј.( заповиједио је) да и једно и друго буде ради Бога.Кад долазиш у цркву , кад учествујеш у молитви и духовном поучавању , онда тај излазак из куће бива на славу Божију. Исто тако , могуће је да и код куће останеш на славу Божију.Како и на који начин?Кад чујеш буку, пометњу, ђаволске поворке,кад чујеш да су порочни и раскалашни људи испунили трг, онда остани код куће и удаљи се од те вреве.Тако ће твоје остајање код куће бити на славу Божију.Као што је могуће да ради Бога и остајемо код куће и излазимо из ње, тако је могуће да на славу Божију и хвалимо и прекоравамо.Како је могуће упитаћеш ти , да некога хвалимо или прекоравамо на славу Божију?.Ви понекад сједите у радионицама и видите како поред вас пролазе рђави и покварени људи, намргођених обрва, умишљеног изгледа, у пратњи мноштва готована и улизица, у раскошним одеждама и са скупоценим накитом, грамзивци, који су приграбили туђе.Ако неко тада каже да овом човјеку треба завидјети и да је он срећан онда таквога прекори, покуди га , затвори му уста, тугуј за њим и плачи.То значи прекорети Бога ради.За оне који сједе с тобом такав прекор поучиће мудрољубљу и врлини и одвратиће их од дивљења световним стварима.Онога који је рекао нешто тако, запитај: „ Зашто га сматраш срећним?“. Зар зато што има дивног коња са позлаћеном уздом, што има много слугу, што се одијева у блиставу одјећу, што свакодневно прекомјерно пије и једе?.Он је због тога несрећан и убог и достојан безбројних суза.Видим да у њему самом не можете ништа да похвалите, па онда хвалите оно што је спољашње, тј.коња, узду и одјећу, који немају никакве везе са њим самим.Реци ми, шта је жалосније од тога, кад дивљење изазива његов коњ, коњска узда, љепота одјеће и стаситост његових слугу, а у њему самок не може да се нађе ништа достојно похвале? Ко је сиромашнији од оног човјека, који нема ни једно сопствено добро,ништа са чим би могао да оде одавде у ( вјечнодст ) него се окрашава туђим? Наш сопствени украс и богатство не представљају слуге, одежде и коњи , него душевна врлина, богатство у добрим дјелима и одважност пред Богом.

4. Напротив , кад видиш сиромашног, одбаченог, презреног, који живи у биједи , али врлински , и када га они који сједе са тобом назову јадним- ти га похвали. Твоја похвала ће томе који пролази бити савјет и препорука за частан и добар живот.Ако кажу:“ како је несрећан и јадан“, ти одговори да је блаженији од свих других, да му је пријатељ Бог , да живи врлински, да је стеко богатство које никада неће потрошити, да има чисту савјест.Какву је штету претрпио што нема новаца, када је у наслеђе добио небо и будућа небеска блага?Ако и сам будеш овако размишљао и ако и друге будеш томе поучавао, добићеш велику плату и за прекор и за похвалу, јер си и једно и друго чинио на славу Божију.Као потврду да ово што вам говорим није испразно заваравање, да је велику награду Бог припремио онима што овако размишљају и да се слично расуђивање сматра за велику врлину, саслушај шта каже пророк, будући да он прекоревање порочних људи и похвалу оних што се плаше Бога убраја у врлине.Набројавши остале врлине човјека којега Бог треба да прослави и указавши на то какав треба да буде онај који ће се настанити на гори светој Његовој, тј.рекавши да треба да буде непорочан, да чини правду да говори истину у срцу своме, да не слаже језиком , да не учини ближњем своме зла и да не прими поругу на сусједе своје, додаје да је пред таквим човјеком унижен лукави, а оне који се боје Господа он прославља (Пс.14;1-4 ).Он тиме показује да презирање лукави (порочних ) и похвала и величање благочестивих ( добрих, благих ) такође спадају у врлине.О томе говори и на другом мјесту: А мени су веома цијењени пријатељи твоји Боже и : Зар нисам оне који Те мрзе , Господе ; омрзао, и због непријатеља твојих копнио и вено ( Пс.138 ; 17,21 ) ?. Не прекоријевај онога којега Бог хвали, а он хвали онога шето живи праведно, макар био и сиромах.Не хвали пак онога од којега се Бог одвраћа , а Он се одвраћа од инога што живи порочно , чак и ако је окружен богатством.Били да некога хвалиш или га прекореваш, и једно и друго чини у сагласности са вољом Божијом.Могуће је и да некога прекореваш, а да то буде на славз Божијо.Како? Често се догађа да не годујемо на своје слуге. Како је , дакле могуће да их прекоревамо Бога ради ? Ако видиш да се неко опија или да краде било да је то твој слуга, твој пријатељ или неко други, ако видиш да хита у позориште или да је немаран према својој души, да се заклиње , да крши заклетву или да лаже, онда узнегодуј, казни га , побрини се за њега и исправи га.

Тако ћеш све учинити Бога ради.Међутим , ако видиш да ти је у нечему сагријешио или да запоставља своја задужења, опрости му и опростићеш Бога ради.Сада пак многи чине сасвим супротно, и у односу на слуге и у односу на пријатеље.Кад неко сагријеши против њих самих, постају строге и немилосрдне судије, а кад неко вређа Бога или погубљује своју душу не кажу на то ни једну једину ријеч.И опет, да ли је потребно да задобијемо пријатеље?.Нека то постану Бога ради.Да ли треба да задобијемо непријатеље?Нека и то постану Бога ради.Како је , међутим, могуће да и пријатеље и непријатеље задобијемо Бога ради?Ако не будемо тежили да нам пријатељи буду они чијим новцем можемо да се користимо, који ће нас позивати на раскошне трпезе или они поред којих ћемо имати људску заштиту, и ако , насупрот томе , будемо свесрдно настојали да пријатељима учинимо оне што могу да устроје нашу душу, да нас долично посавјетују, да нас прекоре кад гријешимо, да нас покуде кад смо у заблуди, тј.оне који ће нас својим савјетима и молитвама приближити Богу, онда смо задобили пријатеље Бога ради.Исто тако, могуће је да и непријатеље задобијемо Бога ради.Ако видиш раскалашног , гнусног, преиспуњеног пороцима и нечистим учењима човјека који мпже да те сруши да ти нашкоди , одбаци га и удаљи се од њега као што је и Христос рекао: Ако те око твоје десно саблажњава, ископај га и баци од себе ( Мт.5;29 ). Он нам тиме наређује да и оне пријатеље које волимо као сопствене очи и који су нам потребни у житељским стварима , одсијечемо и одбацимо уколико наносе штету спасењу наших душа.Ако се налазиш на неком скупу и водиш дуг разговор , онда и то чини ради Бога; и опет , ако ћутиш онда ћути Бога ради.Како је пак могуће да Бога ради будемо и на скупу?

Ако за вријеме док тамо сједиш не говориш о свјетовним и безначајним стварима које су сасвим недоличне, него о нашем мудрољубљу о пакленим мукама и о небеском Царству, умјесто што би говорио о сувишном и бескорисном , нпр.о томе ко је дошао на власт, ко ју је итгубио, ко је кажњен, како је неко извукао корист па се обогатио, шта је један послије смрти оставио другоме, како је неко лишен насљедства иако је очекивао да буде међу првим насљедницима и о томе сличним стварима.О томе нећемо да разговарамо , нити ћемо то другима допустити него ћемо пазити само на то да и дјелима и ријечима угодимо Богу.Исто тако, може се и ћутати Бога ради, и то онда када те вређају, прекоравају и када трпиш небројена зла а ипак великодушно то подносиш и ниједном ријећју не узвраћаш ономе који ти то чини.Не само да је могуће хвалити и прекоревати, остајати код куће или излазити говорити или ћутати Бога ради , него је могуће и плакати и туговати, и радовати се и веселити , и све то на славу Божију.Кад видиш да твој брат гријеши или ако и сам паднеш у неки пријеступ па почнеш да уздишеш и да тугујеш, онда ћеш помоћу такве туге задобити спасење због којега се никада нећеш покајати, како и Павле каже: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење , за који се не каје ( 2.Кор.7,10 ). Ако видиш да неко напредује немој да му завидиш , него заблагодари Богу Који је учинио да твој брат буде тако славан; учини то онако као да благодариш за сопствено добро и добићеш велику награду због такве радости.

5. Реци ми , шта је жалосније од завидљивих људи који иако треба да се радују и да имају корист од своје радости , умјесто тога тугују због туђе славе и таквом патњом привлаче на себе казну Божију и неподношљиве муке? И зашто да говоримо о похвалама и прекорима , о тугама и радостима када и од најмањих и најобичнијих ствари можемо да добијемо велику корист ако их творимо на славу Божију? Шта је безначајније од шишања косе? И то међутим може да се учини Бога ради.Ако не букеш отмено сакупљао косу , ако не будеш украшавао лице и ако се не будеш уљепшавао због саблажњавања и завођења оних што те гледају , иако се на супрот томе обучеш једноставно , узгредно и како налаже потреба, онда ћеш и то учинити Бога ради и бити награђен за то што си обуздао порочну пожуду и одсјекао неумјесну сујету.У истину ако Царство небеско наслеђује онај који Бога ради пружи чашу студене воде ( Мт.10; 42 ), замисли какву ће плату имати онај све што чини чини Бога Ради!Може се и ходати Бога ради и гледати Бога ради.Како је могуће да гледамо и ходамо Бога ради? Кад не хиташ са безбожношћу , кад се не бавиш туђом љепотом , када видиш да ти у сусрет иде жена, па обуздаш очи и оградиш поглед страхом Божијим , онда то чиниш Бога ради;исто тако , кад не одјевамо скупоцјену одјећу која нас чини разњеженима , него ону ( одјећу ) која је довољна да нас покрије.Ово правило може да се примјени и на обућу.Многи су дошли до такве размажености и раскалашености , да чак и обућу уљепшавају и на све начине украшавају , ништа мање него што други украшавају лице.То је обиљежје нечисте и изопачене душе.Иако изгледа неважно , то и код мушкараца и код жена може да буде знак и доказ великог пада ( пропасти) .Могуће је, дакле , да и обућу користимо Бога ради, ако се у свему ограничимо на потребу и ако она

( потреба ) постане мјера коришћења.Саслушај како један мудрац говори да и ходом и одијевањем можемо да прославимо Бога: Одјећа човјекова , осмијех зуба и кораци његови свједоче о њему ( Прем.Сир.19;27 ).Ако се , дакле , будемо показивали као умјерени и достојанствени и ако испољимо сваку бригу о томе, онда ће се при сусрету с таквим човјеком задивити и невјерник, и раскалашан, и необуздан , ма како да су безосјећајни.Када узимамо супругу ( тј. ступамо у брак ) , и то треба да чинимо Бога ради , не трудећи се да добијемо богато имање, него да пронађемо жену благородне душе, не богатство у новцу и знамените претке, него врлину и кротку нарав; треба да бирамо сапутницу у животу, а не пратиљу на гозбама.

Зато бисмо све набројали ? На исти начин као што смо то горе учинили, можемо да испитамо сваки догађај и свако дјело, и да све извршавамо Бога ради.Када пристану у неки град, трговци који плове морем не излазе из луке на тржницу прије него што сазнају колико ту могу да добију за своју робу.Исто тако , ни ти ништа немој да чиниш или да говориш што неће бити на корист славе Божије.Не говори ми да је немогуће све чинити Бога ради.Ако и обућа , и шишање косе, и одјећа , и понашање, и изглед, и разговори и скупови, и уласци и изласци , и досјетке и похвале, и прекори и одобравање, и дружење и непријатељство , могу да буду Бога ради , шта још остаје што се не може обављати Њега ради, ако то желимо?Шта је горе од положаја такмичара? Зар се не чини да је његов живот нечаснији од било ког другог?Могуће је , међутим, да и он , ако то хоће , од свог живота има користи, односно ако буде бринуо о заточеницима, ако буде служио неправедно затворене,ако буде уточиште свима којима је то потребно умјесто да користи туђу несрећу.Тако се спасо и тамничар који је чувао апостола Павла ( в.Дела ап.16;31 ).Одатле се види да ми од свега имамо користи.Реци ми , шта је веће зло од убиства? Међутим, и оно је некад било узето као правда ономе ко се одважио извршити- ето колико је важно чинити нешто Бога ради! Како је убиство могло бити узето за правду?Мадијанци су жељели да побуде гњев Божији против Једејаца и надали су се да ће их савладатоонда када их Господ више не буде штитио.Зато су уљепшавали своје кћери слали их као неку војску , а ове су заводиле Јудејце и наводиле их најприје на блуд, а потом и на безбожништво.Када је то видјео , Финес је зграбио мач и њиме пробо двоје затечених у гријеху блуда, тако да је овом својом одлуком зауставио гњев Божији ( 4.Мосје.25 ).Иако је сам чин представљао убиство , његова посљедица била је спасавање свих оних који су хрлили у пропаст и зато је његовом извршиоцу било узето за правду.Тако убиство не само да није оскрнавило његове руке , него их је учинило још чистијима.То је сасвим оправдано , јер он га није извршио из мржње према убијенима , него ради спасења осталих: убио је двоје , а спасао хиљаде.Он је поступио онако као што поступају љекари када одсијецају труле удове, да би спасили здравље цијелог тијела.Зато и псалмопојац каже: И устаде Финес , и умилостиви, и престаде сјеча ( пропаст). И урачуна му се у правду из нараштаја у нараштај до вијека.( Пс.105,30).

Сјећање на тај поступак остало је бесмртно. Насупрот овоме, други се молио и тиме увриједио Бога, а ту мисли на фарисеја ( в.Лк.18 ) Финес је учинио убиство и задобио благонаклоност Божију , а овај је молитвом увриједио Бога и сагријешио, односно, није то учинио самом молитвом, него расположењем духа током молитве.Према томе и духовно дјело може да нам нанесе велику штету,ако се не извршава Бога ради.Напротив и свјетовно дјело може да донесе велику корист ономе ко га твори из љубави према Богу.Шта може да буде теже и горе од убиства ?Па ипак , оно је учинило праведником човјека који се одважио да га изврши!

Какво ћемо оправдање имати ми који тврдимо да се не може од свега добити корист и да се не може све чинити Бога ради, кад се нашао такав који је имао користи чак и од убиства? Ако желимо да будемо пажљиви, онда читав живот можемо да водимо овакву духовну трговину.Нпр. , нећемо тражити незакониту цијену, нећемо очекивати да роба поскупи да бисмо је продали онима којима је потребна . Ко не да жита, проклиње га народ, каже Писмо ( Приче Сол.11;26 ).Зар је потребно да о свему говоримо појединачно кад све може да се представи на једном примјеру? Као што они што зидају кућу, када хоће да подигну зид , развлаче конопац од угла до угла и тако граде здање чије површине немају неравнине, тако ћемо и ми , умјесто тог конопца , употријебити апостолску изреку: Ако, дакле, једете, ако ли пијете, али ако ли што друго чините , све на славу Божију чините (1. Кор.10;31 ) . Свеједно је , дакле, да ли се молимо , и постимо, да ли оптужујемо или праштамо, хвалимо или кудимо, улазимо или излазимо, продајемо или купујемо, ћутимо или разговарамо, или ма шта друго да је у питању – све треба да чинимо на славу Божију.Оно пак што није на славу Божију, нећемо нити да чинимо , нити да говоримо, и ма гдје се налазили , са собом ћемо, умјесто жезла, оружја, страже или небројеног блага ,носити поменуту изреку, записавши је у својим мислима , како бисмо , чинећи говорећи и предузимајући све на славу Божију , од Њега добили славу и овдје и по одласку одавде. Прославићу оне који Мене прослављају каже Господ (1.Сам.2,30 ). Дакле, не само ријечима него и дјелима непрестано ћемо прослављати Њега са Христом Богом нашим , јер Њему доликује свака слава, част и поклоњење , сада и увијек и у вијекове вијекова .Амин .

Милан Меденица :) · Јануар 13, 2011

уф човече, а ја мислио да сам усамљен у страновању од празновања 0442_feel facenew22222222

Зорица екс Милева · Јануар 14, 2011

0442_feel facenew22222222

Дејан · Јануар 14, 2011

Da je zlatousti bio večeras samnom u gradu ja mislim da bi drugačije besedio o novoj godini 0110_hahaha 0110_hahaha

Владан · Април 5, 2011

Свети Јован Златоуст о смислу поста

Мање нам је данас сабрање. Откуда то? Може бити да су се неки постидели да се после вештаствене трпезе појаве на овој духовној гозби, па то им беше узрок изостанка. Али нека ти слушају онога мудраца где каже: Постоји стид који наводи на грех и постоји стид - слава и благодат (Сир. 4,21). Није зазорно да онај који је учествовао на телесној трпези дође на духовни пир. Духовне ствари нису као људске назначене за строго одређено време, јер за разговор о духовном сваки део дана је погодан. И зашто само дана? И ноћ нека падне, па то опет није препрека духовној поуци. Зато и Павле говораше Тимотеју, пишући: Настој у право време и у невреме; изобличи, запрети, замоли (2. Тим. 4,2). Слушај опет и блаженога Луку: Намеравајући да изађе сутрадан из Троаде, каже, Павле разговараше са њима и продужи беседу до поноћи (ДАп. 20,7). Је ли време омело, реци ми, или прекинуло беседу? Будан слушалац, макар и обедовао, може бити достојан овога духовног сабрања, као што, опет, немаран и духом клонуо, макар остао и гладан, никакву корист одавде неће понети. А то говорим не да бих ублажио строгост поста, далеко било, него и хвалећи оне које посте и дајући им за право, а желећи да вас поучим да следите духовно трезвено расуђујући, а не следећи обичају. Није срамота да онај који је узео храну учествује у овој духовној поуци, него бити немарнога ума, скољен страстима и не смиривати киптаје плоти. Није јести зло, далеко било, него је штетно преједати се и оптерећивати стомак, што уништава и насладу од хране, као што, коначно, није зло ни узимати умерено вина, него предати се пијанству и због неумерености изгубити расуђивање. А ако услед телесне слабости, љубљени, не можеш гладан да проведеш дан, нико благоразуман неће моћи да ти приговори због тога. Ми имамо Владику благог и човекољубивог Који не захтева ништа од нас преко наше снаге. Он не тражи без разлога да се уздржавамо од јела и да постимо, нити је то зато да бисмо тек остајали гладни, него да бисмо, одвраћајући се од овоживотних ствари, сваку прилику посветили духовним стварима. То значи да, када бисмо трезвенога разума устројавали свој живот и свако старање показивали према духовном, а храни приступали само да бисмо испунили нужду и у добрим делима сав живот проводили, никакву потребу не бисмо имали за помоћи од поста. Али како је људска природа немарна и више се предаје распусности и раскоши, човекољубиви Владика као чедољубиви отац изуми нам лек поста, и како би нас одвојио од раскоши, и да бисмо ми бригу о житејском пренели на делање духовног. Ако има, дакле, неких међу онима који овамо долазе, а да их телесна слабост спречава да гладују, њима саветујем и да крепе телесну слабост и да се не лишавају ове духовне поуке, него да штавише управо у њој показују већу ревност.

Има, има путева који су умногоме бољи од уздржавања од јела, а могу да нам отворе врата смелости пред Богом. Онај, дакле, који једе и не може да пости, нека показује штедрије милосрђе, усрдније се моли, нека више поревнује за слушање Божанствених изрека. Ништа нам ту не смета телесна слабост. Нека се са непријатељима мири, свако злопамћење нека изгони из своје душе. Уколико то добро жели да твори, показаће истински пост и онај који највише од свега тражи од нас Владика, јер и само уздржање од хране Он зато заповеда да бисмо, зауздавајући киптаје тела, чинили је кротком за испуњавање заповести. А ако не будемо користили због телесне слабости ни помоћ од поста, а будемо већи немар показивали, себи, ни не знајући, највише шкодимо. Ако нам и уз пост ништа не користи уколико нема поменутих добродетељи, много већи ћемо немар показати, ако ни лек поста не можемо да користимо. Када су то од нас чули, молим вас да они који сами могу да посте, по мери својих моћи, појачају ову добру и похвалну ревност. Јер колико се спољашњи човек распада, толико се унутрашњи обнавља (2. Кор. 4,16). Пост обуздава тело и сапиње разуздане жеље, а душу облистава, даје јој крила и чини је високом и лаком. А браћу своју, која не могу да посте због телесне слабости, храбрите да не остављају ову духовну храну, поучавајући их тиме што ћете им носити наше гласове и показивати им да онај који умерено једе и пије није недостојан овога слушања, него који је немаран и предат задовољствима. Казујте им и ону апостолску изреку, да који једе Господу једе и који не једе, Господу не једе и благодари Богу (Рим. 14,6). И онај који пости, дакле, благодари Богу, јер имаше силу да савлада напор поста; и који једе опет благодари Богу, јер, ако жели, ништа од тога не може да га омете у спасењу душе. Толике нам неизбројиве путеве размакну човекољубиви Бог, којима нам је могуће да идући, хоћемо ли, стекнемо највећу смелост.

О овоме смо, дакле, довољно рекли због одсутних, одбацисмо стид као изговор и показасмо да се не треба због тога стидети. Нама не доноси срамоту једење, него грешење. Велика је срамота грех. Ако њега чинимо, не само да треба да се стидимо, него и да се покривамо и да јадикујемо над собом као да нас је неко увредио. А још је боље ни тада не клонути духом, него хитати на исповест и умудрење. Јер таквога Владику имамо Који ништа друго од нас не тражи пошто починимо грех, ако неки пут због немара будемо свладани, осим да га исповедимо, на томе да се зауставимо и да никада више не паднемо у исто. А ако са мером узимамо храну, немојмо се никада стидети, јер нас је Владика сплео таквим телом које не може другачије да опстаје, осим ако њу не узима - само нека се одсеца неумереност. Управо то највише и доприноси његовом здрављу и добробити. Зар не видите како раскошне трпезе и преједање свакодневно изазивају силне болести? Откуда је бол у ногама? Откуда тежина у глави? Откуда мноштво покварених сокова? Откуда остале бројне болести? Зар не од неумерености и прекомерног наливања јаким вином? Као што се претоварена лађа брзо потопи и нађе под водом, тако и човек, када се преда преједању и пијанству, пада у понор и дави свој разум и, коначно, лежи као живи мртвац који, додуше, може да чини многа зла, али за сва добра ништа боље од мртваца није способан.

Молим вас зато, како каза блажени Павле, старање о телу не претварајте у похоте (Рим. 13,14), него [се брините] да будете неокрњени и да можете да показујете већу ревност у духовном делању. Све то говорећи браћи својој, убеђујте их да се никако не лишавају ове духовне хране, него да долазе, макар и после обеда, са свом усрдношћу, како би, примивши овдашњу поуку, могли да се срчано супротставе смицалицама ђаволовим.

созеб.орг

Viktor Ljvovic · Април 13, 2011

Da li je sv.Jovan Zlatousti posle svog rascinjenja i progonstva: 1) nastavio da sluzi sv.Liturgiju 2) pricescivao se na Liturgijama koje su drugi sluzili 3) pricestio se na kraju zivota?

Пријави се

Свети Јован Златоусти - ПОУКЕ

Препоручена порука

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарне поруке

Anette

Анастасија

DankaM

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Чланови који сада читају 0 чланова