Мешање Турске у избор Васељенског патријарха 1972. године

Поуке.орг инфо · Јун 7, 2022

Превод чланка Метјуа Нејмија објављеног на сајту OrthodoxHistory.org 5. октобра 2021. године. Чланак америчког историчара говори о изборима цариградског патријарха који су се одвијали уз учешће турских и америчких власти.

Године 1948. за Васељенског патријарха изабран је Атинагора Спиру. То се десило умногоме захваљујући утицају америчке владе, нарочито захваљујући државном секретару Џорџу Маршалу, који је, када се поставило питање избора Васељенског патријарха, потражио савет од утицајног америчког бизнисмена грчког порекла Спироса Скураса. Управо је Скурас и препоручио архиепископа Атинагору, тадашњег поглавара Грчке архиепископије Северне и Јужне Америке. У том тренутку Атинагора је већ био познат америчкој влади, пошто је почетком 1940-их сарађивао са америчким обавештајцима. Како је истицао Скурас, „генерал Маршал, који је био на месту државног секретара, без колебања је подржао Његову Светост, и углавном захваљујући Маршаловим залагањима и утицају Свети синод је одлучио да изабере архиепископа Атинагору за патријарха, са чиме се сложила турска влада“.

Од тада је прошло двадесет година, и Атинагора, будући да је имао преко 80 година и знајући да му се ближи крај, постарао се да припреми терен за свог наследника. Поново је затражио подршку Спироса Скураса, који је покушао да искористи свој утицај како би се у процес избора новог патријарха умешала Никсонова администрација – на исти онај начин како се раније умешала Турманова администрација. Међутим, за десет година, колико је прошло од када је Атинагора изабран за патријарха, променила се геополитичка ситуација, те Никсон није чак ни удостојио Скураса аудијенције, како би разговарали на ту тему.

Атинагора није био једини кога је занимало питање наследника. Према припремљеном извештају британске владе у априлу 1970. године, „турске власти су вршиле притисак на Патријаршију у погледу преноса власти. Према речима [министра спољних послова Грчке] Пипинелиса, Турци су већ ставили до знања да је неприхватљива кандидатура Јакова, архиепископа Северне и Јужне Америке, макар због тога што његов „лични досије“ није чист: због избегавања служења војног рока одузето му је турско држављанство, и дао је низ изјава непријатељски настројених према турској влади“. Аутори британског извештаја допуштали су могућност да „Турци могу инсистирати на избору потпуно безначајне особе и изразили забринутост због вероватноће развоја најгорег сценарија догађаја, који подразумева протеривање Патријаршије из Истанбула.

Следећег месеца, тачније 25. маја 1970. године, префектура Истанбула издала је указ о избору будућих Васељенских патријараха. Према уведеним правилима, цариградски Свети синод мора у току одређеног периода да састави списак кандидата и да га достави истанбулском губернатору (валији) на разматрање. Удаљивши са списка сва имена која су се противила турској власти, губернатор је морао да врати исправљену варијанту Светом синоду који је већ бирао патријарха од унапред одобрених кандидата (према сведочењу америчког државног секретара Џона Керија, „у прописима се такође говорило и о томе да ако се патријарх не изабере током осам дана губернатор Истанбула може да именује патријарха, иако овај аспекат прописа никада није примењиван у пракси“ (В. стр. 132–133. тог документа).

У извештају британске владе изнет је званични став Турске који један сарадник турског Министарства спољних послова износи недуго пре званичног прописа усвојеног 25. маја 1970. године. Тај сарадник је рекао Британцима: „Што се тиче избора новог патријарха, њих су спроводили чланови Синода. Они су били дужни да истанбулском [префекту] (валији) доставе списак са именима најмање три кандидата, а валија је могао да удаљи нека имена са списка. Након што је искористио то право, турске власти више не би спречавале спровођење избора и свих церемонија које би уследиле, под условом да се не спроводе грандиозно, у ватиканским размерама“.

У извештају Стејт департмента из јуна 1971. године посвећеном Грчкој питање наследника патријарха разматрано је у светлу напетих грчко-турских односа: „Атина, очигледно, није била у стању да успостави модус вивенди у односима са Анкаром, који би јој обезбедио спокојан прелазак власти у случају смрти или умировљавања осамдесетшестогодишњег Атинагоре – Васељенског патријарха који се налази у Истанбулу. Грчки ауторитет је уско повезан са Патријаршијом, а турске власти, суштински, задржавају право вета у питању избора наследника. Уколико би избори, који се одржавају први пут после 23 године, били праћени полемиком, односи између двеју држава могли би озбиљно да се погоршају. Ствар би могла отићи толико далеко да би био угрожен даљи боравак двадесет хиљада грчких држављана у Истанбулу“ (заправо, 1964. године грчки држављани и лица са двојним држављанством су протерани из Турске. Тако су до 1971. године сви православни Грци у Турској већ морали да буду турски држављани).

Кроз два месеца након припреме горепоменутог извештаја Спирос Скурас је умро, не добивши од америчке владе ништа што се тицало избора патријарховог наследника (све о Скурасу, његовим покушајима да утиче на Никсонову администрацију и изборима Васељенског патријарха 1948. године може се наћи у мом чланку на ту тему). Истог месеца када је Скурас умро, у августу 1971. године, турска влада је насилно затворила Халкинску богословију, и то питање је до данас болна тема.

У фебруару 1972. године турске власти су издале додатну уредбу према којој је избор морао да буде оверен код нотара (Alexandris, The Greek Minority of Istanbul & Greek-Turkish Relations, 1918–1974, 306). У марту исте године америчка влада у Анкари саопштава да је, судећи по свему, Турска мислила да ће следећи патријарх бити митрополит халкидонски Мелитон (то се истиче у телеграму који је Хенри Таск, амерички амбасадор у Грчкој, послао Стејт департменту). А 7. јула 1972. године умире патријарх Атинагора.

***

На дан Атинагорине смрти, 7. јула 1972. године, амерички потпредседник Спиро Агњу (који је и сам био Американац грчког порекла, иако није био православац) био је у Хјустону (држава Тексас), где се тада одржавао Скуп свештенства и мирјана Грчке архиепископије Северне и Јужне Америке. Већ ујутру се састао са архиепископом Јаковом, поглаваром архиепископије, који је веома желео да буде следећи Васељенски патријарх, иако се није слагао са турском владом и формално није имао право да буде биран, пошто није поседовао турско држављанство. Јаков је замолио потпредседника да присуствује Атинагориној сахрани у Истанбулу. Агњу је одбио молбу, али је допустио могућност да ће председник Никсон на челу екуменске делегације на сахрану послати самог Јакова.

Након разговора са архиепископом Јаковом, Агњу је позвао државног секретара Хенрија Кисинџера. Поседујемо декласификовани материјал тог разговора. Чим се разговор усмерио ка именовању Јакова за представника Сједињених Америчких Држава на Атинагориној сахрани, Кисинџер се забринуо: „Морам да будем сигуран да то неће значити подршку било којој страни у избору за наследника“, рекао је. Агњу га је мало притиснуо, истакавши важност гласова грчких гласача: „Архиепископија Северне и Јужне Америке је оно што би требало највише да нас занима. Имамо велику подршку у тој великој заједници“. Упозорио је Кисинџера да, уместо што се „превише брине о турским епископима од којих немамо никакву корист“, треба да се усмери на стицање подршке „изузетно велике групе благонаклоних бирача“. Кисинџер се успротивио: „Баш ме брига за турске епископе, али не и за турску владу“. Штавише, обећао је да ће размислити о свему, и током наредних неколико дана амерички званичници су много дискутовали о овоме са турским дипломатама.

Два дана касније један турски званичник назвао је Биро за блискоисточне послове Стејт департмента и категорички изјавио да архиепископ Јаков не може да уђе на територију Турске. Према телеграму, који су из Стејт департмента послали идућег дана, „турски дипломата Јеген, који је обављао функцију шефа дипломатске мисије, позвао је Дилона, директора Бироа за турска питања у Бироу за блискоисточна питања, и рекао да је добио упутства из Анкаре да америчкој влади пренесе информацију да је одлука о поновном уласку архиепископа Јакова разматрана у турској влади на највишем нивоу, да Јакову није дозвољен улазак на територију Турске, да је Јаков бивши турски грађанин који је изгубио држављанство и деловао у супротности са интересима Турске, да се његово присуство у Турској у тешком периоду, насталом услед патријархове смрти, сматра посебно непожељним. „Према нашем мишљењу“, додао је Јеген, „Јаков је желео да добије дозволу за улазак како би, захваљујући својим политичким активностима, постао патријархов наследник, а то је ’изузетно осетљиво‘ питање у Турској“.

Отприлике у исто време одржан је још један телефонски разговор потпредседника Агњуа и државног секретара Кисинџера. Фактички му је Кисинџер рекао исто оно што је објављено у телеграму Стејт департмента: „Проверио сам све канале… Према нашим информарцијама, то питање је разматрано на највишем нивоу Турске, и они су апсолутно непоколебљиви. Разлог лежи у томе што грчки патријарх у Истанбулу није само религиозна личност, већ, како схватам, не желе да Јаков постане њихов патријарх“.

Дана 12. јула архиепископ Јаков је послао телеграм Џорџу Бушу, америчком представнику у Уједињеним Нацијама, будућем председнику, са молбом да „хитно протестује у УН као одговор на незапамћено мешање турске владе у избор Васељенског патријарха, које се огледало у захтеву турских власти да они одобре избор следећег патријарха и да се избори заврше у року од 72 сата“.

Следећег дана, 13. јула, Харолд Сондерс, један од водећих сарадника Савета националне безбедности САД-а послао је Кисинџеру службену белешку у којој је директно стајало: „Чини се очигледним да је пожељно да се даље не мешамо“. Сондерс је у својој белешци велику пажњу посветио споразумима између турске владе и Васељенске патријаршије. Описавши процедуру према којој истанбулски губернатор мора раније да одобри кандидатуре, Сондерс је истакао: „Тај процес је већ у току. Почео је после Атинагорине сахране, која је била у уторак. Према нашим сазнањима, Свети синод је доставио списак (на којем је био Мелитон халкидонски, компромисни кандидат) истанбулском губернатору на разматрање, јер су Турци захтевали да се то уради у року од 72 сата. Турска штампа преноси да, након што Турци коригују списак, могу да предложе да се избори одрже у наредна 72 сата. Коначно, турске власти су јавно ставиле до знања да ће, уколико се не буде поштовала изборна процедура, можда бити принуђени да именују новог патријарха, али нашој амбасади у Анкари су рекли да би то желели да избегну“.

Цела ова ситуација разбеснела је архиепископа Јакова, за кога је овакав степен турског мешања био скандалозан. Сондерс је приметио: „Вероватно је Јакову требало више времена да стекне подршку, а Турци желе да се ствар брзо оконча и да се не исполитизује. У сваком случају чини се да Јаков није у праву говорећи да је мешање турске владе незапамћено. У пракси турска влада не само да се није мешала, него је судећи по свему она обезбедила да се Атинагора изабере 1948. године, приморавши остале кандидате да остану по страни. Данас је проблем у томе што турске власти блокирају Јакова“. Година 1948. није била једини период мешања Турске у изборе у Васељенској патријаршији. На пример, у свом чланку о смутном времену 1917–1925. године пишем колико је тада било снажно мешање турских власти у унутрашње ствари Васељенске патријаршије. Наравно, може се навести још много примера из доба Османског царства, чије су власти редовно смењивале Васељенске патријархе и стављали вето на различите кандидате.

Америчка амбасада у Анкари обавестила је Сондерса да су Турци обећали да неће превише „претеривати у кориговању списка кандидата“. Испоставило се да то није тачно. Турска влада не само да је ставила вето на кандидатуру архиепископа Јакова, већ је одбила и кандидатуру другог претендента, митрополита халкидонског Мелитона. Како је касније саопштио садашњи Васељенски патријарх Вартоломеј, током избора 1972. године Турци су ставили вето на чак четири кандидата (аутори „Енциклопедије хеленског света“ отишли су још даље тврдећи да је било искључено пет кандидата)“. Агенција Associated Press је писала о Мелитону: „У настојању да задржи Патријаршију под својом контролом, турске власти су уклониле са списка потенцијалних кандидата име митрополита Мелитона. Мелитон, који није крио своје прогресивне ставове, сматрао се за кандидата који највероватније побеђује“.

Сондерс закључује своју белешку прилично мрачним закључком: „Ради се о томе да Турци већ много година притискају Патријаршију, делимично желећи да она одлучи да напусти земљу. С обзиром да православци веома желе да остану у Истанбулу, изгледа да су се Грци помирили са животом у таквој ситуацији. Тешко да можемо нешто да променимо“.

Дана 16. јула у Фанару, у Истанбулу, одржан је избор за новог Васељенског патријарха. Главни кандидати, Мелитон и Јаков, као и још најмање двојица, испали су из игре, а финалисти су били три кандидата: митрополит имвроски и тенедоски Димитрије, анејски Николај и колонијски Гаврил. Како наводи Associated Press, „сва три кандидата подржала је Мелитонова фракција којој припада осам од петнаест митрополита“. Петнаест чланова Светог синода обавило је тајно гласање спустивши листиће у сребрну урну, која се налазила испред патријаршијског трона. Димитрије је добио дванаест од петнаест гласова. Мелитон, који је као митрополит халкидонски председавао избором, објавио је резултат и прогласио: „Аксиос! Аксиос!“.

Димитрије се заиста држао по страни, био је скроман и пре свега непознат духовни учитељ и пастир. Коментаришући резултат избора, агенција Associated Press је писала: „Наши извори кажу да ће се Димитрије у већини ствари водити саветима Мелитона, чврсте присталице православног јединства, као и да Димитрије који је, у ствари, духовни пастир, има мало искуства у државним пословима“.

Патријарх Димитрије је био предстојатељ скоро двадесет година, све до смрти 1991. године. Избор његовог наследника, патријарха Вартоломеја, прошао је далеко мирније. Истанбулски гувернер није ставио вето ни на једног кандидата.

Перевела Мила Матић