Jump to content

Лазарева субота - библијски и литургијски смисао празника


Препоручена порука

Лазарева субота - библијски и литургијски смисао празника


stamatis.jpg

ВРБИЦА - ЛАЗАРЕВА СУБОТА (грч: Σάββατο του Λαζάρου), или Субота Св. праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос васкрсао из мртвих после четвородневног пребивања у гробу. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник са полуваскрсним богослужењем у великом је поштовању код Срба, и многе породице славе Лазареву суботу као своју Крсну славу.

На Лазареву суботу празнује се посебано и врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе. Лазарева субота, одн. Врбица, дан је дечје радости. До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена, украшена звончићима, кретала у поворкама и проводила време у игри око каквог извора. Пратећи елементи овог празника, имају библијско утемељење (Јн 12). После Лазаревог васкрсавања, Исус Христос улази свечано у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице - данашње врбове њихова су замена. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу, сутрадан, на Цвети, носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване по кућама.

На Врбицу, тј. у Суботу Лазареву после подне, увек се држала литија изван храма. Сведочанстава ο Врбици имамо већ крајем IV века, од Силвије Аквитанке, која је описала богослужење Јерусалимске цркве тога времена. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе. Зато се ова литија и назива Врбицом. Гранчице врба освећују се посебном молитвом и кропљењем освећеном водом на Цвети, на јутрењу, и деле се вернима, који их чувају током године уз славску икону.

О библијском и литургијском смислу празника говори Епископ бачки Г. др Иринеј.

сајт СПЦ

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Васкрсење Лазарево

Приближио се празник јеврејске Пасхе, а са њим и последњи дани живота Исуса Христа на земљи. Злоба фарисеја и старешина јудејских дошла је до крајности; окаменила су срца њихова од зависти, властољубља и других порока; и они нису хтели да приме кротко и милосрдно учење Христа.

Они су тражили погодан случај, да ухвате Спаситеља и да га предају смрти. И ево, сада се њихово време приближило; наступала је власт таме, и Господ се предавао у руке људске.

У то време у селу Витанији разболео се Лазар, брат Мартин и Маријин. Господ је љубио Лазара и његове сестре и често је посећивао ту благочестиву породицу.

Када се Лазар разболео, Исуса Христа није било у Јудеји. Сестре су дојавиле Њему говорећи: "ево болује онај кога ти љубиш".

Исус Христос, чувши то рече: "ова болест није на смрт, него на славу Божију, да се Син Божији прослави кроз њу".

Провевши два дана у том месту, где се налазио, Спаситељ рече ученицима: "хајдемо опет у Јудеју. Лазар, пријатељ наш, заспао је; но Ја идем да га пробудим".

Исус Христос говорио им је о смрти Лазаревој (о смртном сну његовом), а ученици су мислили, да Он говори о обичном сну, јер сан за време болести је добар знак оздрављења, они су рекли: "Господе! ако је заспао, устаће".

Тада им Исус Христос рече отворено: "Лазар је умро, и Ја се радујем због вас, што нисам био тамо (то је због тога), да ви поверујете. Него хајдемо к њему".

Када је Исус Христос прилазио Витанији, Лазар је већ четири дана био погребен. Многи Јудеји из Јерусалима дошли су код Марте и Марије да их утеше у жалости.

Марта је прва сазнала да долази Спаситељ и пошла је Њему у сусрет. А Марија је у дубокој жалости седела у дому.

Када је Марта срела Спаситеља, рекла је: "Господе! да си Ти био овде, не би умро брат мој. Али и сада знам, да што год Ти заиштеш у Бога, даће Ти Бог".

Исус Христос јој говори: "васкрснуће брат твој".

А Марта је рекла Њему: "знам да ће васкрснути о васкрсењу у последњи дан, (тј. при свеопштем васкрсењу, на крају света)". Тада јој је Исус Христос рекао: "Ја сам васкрсење и живот; који верује у Мене ако и умре, оживеће. И сваки, који живи и верује у Мене, неће умрети вавек. Верујеш ли у ово?"

Марта одговори Њему: "да, Господе! ја верујем да си Ти Христос Син Божији који је дошао у свет".

После тога, Марта је брзо пошла к дому и сасвим тихо рекла својој сестри Марији: "Учитељ је дошао и зове те". А Марија, чим је чула ту радосну вест, брзо је устала и пошла к Исусу Христу. Јудеји, који су били са њом у дому и тешили је, видевши, да је Марија брзо устала и изашла, пошли су за њом, мислећи, да је она пошла к гробу братовљевом - да тамо плаче.

А Спаситељ још увек није улазио у село, већ је био на оном месту, где Га је срела Марта.

Марија је пришла к Исусу Христу, пала пред Његове ноге и рекла: "Господе! да си Ти био овде, не би умро мој брат".

Исус Христос видевши Марију и пристигле јудеје са њом како плачу, и Сам се растужио духом и рекао: "где сте га метнули?" Говоре Њему: "Господе, дођи да видиш".

Исус Христос је заплакао.

Када су дошли к гробу Лазаревом - а то је била пећина, и улаз у њу био је затворен каменом - Исус Христос је рекао: "склоните камен".

Марта рече Њему: "Господе! већ заудара (тј. осећа се задах разлагања), јер је четири дана у гробу".

Исус Христос јој говори: "не рекох ли Ја теби, да ако верујеш, видећеш славу Божију?"

И тако, одвалили су камен са пећине.

Тада је Исус подигао очи к небу и рекао Богу Оцу Својему: "Оче! благодарим Ти што си услишио Мене! А Ја знадох, да Ти свагда слушаш Мене; него рекох народа ради, који овде стоји, да верују да си Ти послао Мене".

Затим, рекавши те речи, Исус Христос је позвао громким гласом: "Лазаре! изиђи напоље".

И изашао је умрли из пећине, сав обавијен по рукама и ногама пеленама за погреб, и лице његово било је обавијено платном (тако су Јевреји облачили умрле).

Исус Христос им рече: "раздрешите га и пустите нека иде".

Тада су многи од Јудеја, који су били тамо и видели то чудо, поверовали у Исуса Христа. А неки од њих, отишли су код фарисеја и испричали им о томе, што је учинио Исус. Непријатељи Христови, првосвештеници и фарисеји, узнемирили су се, и страхујући да цео народ не поверује у Исуса Христа, сабрали су синедрион (савет) и решили су да убију Исуса Христа. Глас о том великом чуду, раширио се по целом Јерусалиму. Многи Јудеји су долазили у дом Лазарев, да би видели њега, и видевши, поверовали су у Исуса Христа. Тада су првосвештеници решили да убију и Лазара. Али Лазар, од када га је Спаситељ васкрсао, живео је још дуго и био је касније епископ на острву Кипар, у Грчкој.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Јовану, гл.11, 1-57 и гл.12, 9-11.

Ово велико чудо Спаситељево, васкрсење Лазарево, празнује св. Православна Црква у суботу шесте недеље Великог Поста (дан уочи Цветне Недеље - Цвети).

Протојереј С. Слободској

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Лазарева субота и Цвети

Опште васкрсење пре страдања Свога потврђујући, из мртвих подигао јеси Лазара, Христе Боже. Стога и ми, попут деце знамења победе носећи, Теби, Победитељу смрти кличемо: Осана на висинама, благословен Који долази у име Господње!

Велики пост се завршава двама светлим и празничним данима, боље рећи – својеврсним двоједним и дводневним празником. То су: Лазарева субота – дан у који Црква празнује Лазарево васкрсење, то јест чудо које је Христос учинио подигавши из мртвих свог умрлог пријатеља Лазара и Цвети – дан у који Црква празнује свечани Христов улазак у Јерусалим, шест дана пре него што је био предан на страдање и крсну смрт. Црква нам овим празницима још једном – пре нашег уласка у жалост и таму Страсне седмице у којој ћемо поново постати сведоци Христовог страдања – открива истински смисао Христове вољне жртве и Његове спасоносне смрти.

Христос се – у време када је умро Лазар – налазио далеко од Јерусалима. Христос је стигао у Витанију четири дана после Лазареве смрти и тамо затекао Лазареве сестре Марту и Марију и Лазареве пријатеље како горко плачу и тугују за својим умрлим пријатељем. Јеванђеље по Јовану подробно описује тај сусрет. Јеванђелист Јован најпре описује разговор који су Марта и Марије водиле са Христом. Обе говоре Христу: „Господе, да си Ти био овде, не би умро брат мој…“. Христос одговара: „Васкрснуће браш твој“. Но, и поред тог Свог одговора Христос се и сам – како пише јеванђелист Јован – „потресе у духу и сам се узбуди“ (Јн. 11, 33) видевши уплакане Лазареве сестре и мноштво Јудејаца који су ишли за њима двема и плакали. Христос креће ка Лазаревом гробу и Сам почиње да плаче. Они који су били крај Христа говоре међу собом: „Гле, како га љубљаше“. Христос заповеда присутнима да одгурну камен који је био наваљен на гроб. Када су одгурнули камен Христос – по речима јеванђелиста Јована – „викну громким гласом: Лазаре, изиђи напоље!  И изиђе умрли увијен по рукама и ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано“. (Јн. 11, 43-44).

Који је смисао овог догађаја који Црква тако светло, радосно и победно празнује на Лазареву суботу? Како спојити жалост и сузе Христове са Његовом силом којом је васкрсао мртвога Лазара? Црква празновањем Лазареве суботе одговара: Христос плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф смрти у свету, смрти коју Бог није створио, а која је загосподарила и господари светом, затровавши свеколики живот и претворивши га у бесмислено смењивања дана, који се неумитно урушавају ка пропасти.

И, гле, ево Христове заповести: „Лазаре, изиђи напоље!“. То је изазов који Христос упућује смрти. То је заповест  којом Христос објављује рат смрти. То су речи којима Христос објављује да сама смрт мора бити умртвљена и уништена. То је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Да би уништио смрт и њену тмину сам Христос – а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот – силази до гроба Лазаревог, силази да би се тамо лицем у лице срео са смрћу, да би је разрушио, да би нам даровао вечни живот за који нас је саздао Бог.

Идућег дана Христос улази у Јерусалим. Али, овог пута не овако као што је много пута раније долазио, као непознати и непризнати странац. Не, овог пута Он – Који никада није за Себе тражио ни славе, ни власти – свечано улази у Јерусалим. Он пре тога заповеда Својим ученицима да му доведу младу магарицу, седа на њу и тако улази у град где Га дочекује мноштво људи и деце  са палмовим гранчицама у рукама. Ти људи и та деца Га поздрављају древним поздравом којим су се Јевреји обраћали само цару: „Осана! Благословен Који долази у име Господње! Осана на висинама!“. И како пише јевађелист Матеј: „Кад Он уђе  у Јерусалим,  узбуни се сав град говорећи: Које то?“ (Мт. 21,10).

Шта значи све то – то мноштво људи, те палмове гранчице, ти громки поздрави намењени само цару, та ликујућа радост? Зашто се сваке године сећамо тог догађаја са таквом радошћу као да и сами стојимо на улицама светога града, и чекамо Христа, и срећемо Га, и радујемо Му се поздрављајући Га тим поздравом, тим вечним „Осана“? То значи да је Христос – макар се то збило одавно и то само у том једном једином, далеком граду – ипак био Цар, да је Христос царевао и био признат од стране народа као Цар! Да, Христос је учио о Царству Божијем, о Свом будућем царевању. Али, тог дана – шест дана пре Пасхе – Он је јавио Своје Царство и овде на земљи, Он је открио Своје Царство људима, позвавши их, а са њима и све нас, да постанемо грађани тог Царства, да постанемо поданици тог смиренога Цара без земаљске власти и земаљске моћи, али Цара свесилног Својом љубављу.

Живимо у свету, у државама које су се одрекле Бога, које су искључиво занете саме собом, које стално стрепе за своју власт, силу, моћ и победу. У том свету готово и да нема више места за Божију љубав, Божију светлост и Божију радост. Али, гле, на тај јединствени дан, на Цвети – док стојимо у препуним црквама – опет и опет одјекује оно исто царско „Осана!“, и ми изнова говоримо себи и свету око себе, и сведочимо: није умрло, није нестало, није ишчезло са лица земље Царство Христово које је тако јарко засијало у тај дан у Јерусалиму.

На Цвети се обраћамо изнова Богу говорећи: Ти си једини Господ, Ти си наш једини Цар, ми знамо и верујемо и исповедамо да ће победити Царство Твоје љубави, Царство Твоје победе над грехом, злом и смрћу, и знамо да нам радост те вере нико одузети не може. И премда људи све своје наде полажу на силу и насиље, и премда људи верују само у оружје, затворе и страх – победиће Царство Твоје! И премда људи муче друге људе – победиће Царство Твоје! Не, неће се још дуго одржати то земаљско царство насиља, зла и лажи. Срушиће се, као што су се срушила сва претходна царства земаљска, као што су нестали сви претходни силници овога света. А Твоје Царство, Господе, трајаће заувек! И доћи ће време када ћеш љубављу Својом утрти сваку сузу са очију наших, када ћеш у мору радости Своје растопити сваку жалост људску, када ћеш светлошћу вечности Своје обасјати свет који си створио!

На Цвети увек изнова постајемо свесни да Христос после Свог свечаног уласка у Јерусалим креће на страдање и према крсној смрти. Но, светлост која се запалила у свету на Цвети обасјаће и бездану тмину Његовога страдања.

Три дана после Крста и крсне смрти почиње да свиће зора неизрециве васкршње радости. Васкрсење Христово и јесте прави смисао и сила Лазареве суботе и Цвети, тих задивљујућих дана у које се – привевши наш пост крају – припремамо да до краја следимо Христа у Његовом вољном страдању, у Његовом победном силажењу у смрт, у Његовом преславном Васкрсењу у трећи дан по Распећу.

Протојереј Александар Шмеман

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Лазарева субота - Врбица

Субота уочи празника Цвети (који увек падају у шесту недељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца свечано дочекала и поздравила. Тада се у нашим храмовима у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и у цркву се уносе млади врбови ластари, тек улистали. Пошто се врба освети, свештеник народу дели гранчице, и затим се врши трократни опход око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма уз певање тропара Лазареве суботе.

Овај празник је искључиво празник деце. За тај дан мајке свечано обуку своју децу, па чак и ону најмању, од неколико месеци, доносе, свечано обучену, цркви, купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Деца се радују, трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Mene zanima sledeće:

1) Zašto se Lazareva subota, po svojoj jevanđeljskoj pripovesti, vezuje za decu kad sam kontext ne daje nikakvu asocijaciju?

2) I kako se ovaj praznik nekako inkorporirao u praznik Cveti koji tek predstoji? Jer je poznato da su deca po ulasku Hrista u Jerusalim skandirala i bacala palmine grane, a ovde deca izobražavaju taj čin vrbovim grančicama?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Nikola

  Цитат
1) Zašto se Lazareva subota, po svojoj jevanđeljskoj pripovesti, vezuje za decu kad sam kontext ne daje nikakvu asocijaciju?
, ja mislim da je to zbog onog psalamskog mesta-''iz usta male dece nacinio si sebi hvalu''-Mt 21.16 i Psalam 8.2

Der Hölle Rache kocht in meinem Herzen

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Много је народа изашло на дочек Господу који је свечано, као цар, улазио у Јерусалим. Ко тада није клицао: Осана Сину Давидовом! Но, прошло је само четири дана и тај исти народ је тим истим језицима викао: “Распни га, распни!” Какав чудан обрт! Но, зашто се чудити? Зар не чинимо и ми исто када, по примању светих Тајни Тела и Крви Господње, одмах по изласку из цркве све заборављамо – и своју побожност и Божију милост према нама, предајући се, као и раније, делима самоугађања, најпре малим па затим и великим. Може бити да још не прође ни четири дана, а ми сами у себи распињемо Господа, премда и не вичемо другима: “Распни га!” И све то Господ види и трпи! Слава дуготрпељивости Твојој, Господе!

Свети Теофан Затворник

Link to comment
Подели на овим сајтовима

×
×
  • Креирај ново...