Добрана Комненић: Атинагора (1886–1972, патријарх 1948–1972), амерички апостол за православље

[александар живаљев]

 

BY СТАЊЕ СТВАРИ on 16. ФЕБРУАРА 2022. • 

Трагедија патријарха Атинагоре је што је себе видео као равноправног сарадника САД у борби против комунизма и што је интересе православних Грка, посебно оних у Турској, изједначио с америчким интересима

Патријарх Атинагора (Извор: СПЦ)

 

Васељенска патријаршија почела је отворено да се ослања на САД са патријархом Атинагором, који је толико проповедао америчке идеале, да су га званичници САД избегавали. За све услуге „наградили“ су га потпуним ћутањем када су Турци коначно „очистили“ Константинопољ од Грка 1955. док је он био патријарх.

За васељенског патријарха Атинагору историчари кажу да је најважнија личност у савременој православној историји. Они који историју доживљавају више емоционално, рећи ће да је Атинагора најтрагичнији патријарх савременог православља. После 17 година на челу грчке архиепископије за Северну и Јужну Америку, изабран је 1948. за васељенског патријарха у периоду почетка хладног рата између Запада и Совјетског Савеза. Многи су веровали, мећу њима и Патријарх, да је то рат измећу добра и зла. За милионе људи широм света САД представљале су заступника добра, слободе, правде…

Током свог боравка у САД Атинагора је  упознао председнике Рузвелта и Трумана и показао им своју спремност да помогне америчку обавештајну службу за време и после Другог светског рата. Тако је 1942.  рекао агенту Канцеларије за стратешке службе (ОСС, претходница ЦИА): „Имам 3 владике, 300 свештеника и бројну организацију. Сви који су под мојом наредбом су истовремено и под твојом. Ти можеш да им издаш команду за било који посао. Неће бити питања  и твоја наредба ће бити верно извршена.“ Месец дана касније 56-годишњи грчки архиепископ пријавио се као добровољац у америчку војску и био одбијен.

Као знак отворене подршке, председник Труман је дао новоизабраном Патријарху председнички авион да га превезе од Вашингтона до Истанбула. Америка је тако показала Стаљину, који је контролисао Руску православну цркву, да и САД имају свог православног патријарха у Константинопољу. Православље, које је вековима и у рату и у миру било на удару католичке цркве и протестантских мисионара, сада се нашло као жртва између центара политичких моћи на Истоку и Западу.  Данас се то најочигледније види  у  њиховим геополитичким ратовима у разбијању Руске и Српске православне цркве.

Председник САД Хари Труман и архиепископ Атинагора 1948.

За већину нас Срба, који с поштовањем гледамо на васељенског патријарха као на првог међу једнакима, овај однос САД према Васељенској патријаршији је новост. Грци су то научили мало раније са патријархом Атинагором, коме ни пољубац у Труманову главу ни све што је радио за САД није помогло да спаси православне Грке у Константинопољу од турског масакра 6. и 7. септембра 1955. Изгледа да је неписано правило да мали народи имају илузију о вечним пријатељима, а да велики народи само раде на вечним интересима.

У америчким документима која су недавно отворена, а која користи Метју Неми (Matthew Namee), уредник orthodoxhistory.org, наћи ћемо само потврде како је Атинагора, васељенски патријарх, полагао наду на безбожне политичаре.

Трагедија патријарха Атинагоре је и у томе што је себе видео као равноправног сарадника САД у борби против комунизма, што је интересе православних Грка, посебно оних у Турској, изједначио с америчким интересима. Постоји мноштво докумената америчких званичника о Патријарху и овде ћу навести само неколико примера.

Извор: orthodoxhistory.org

У документу од 4. априла 1951, амерички званичник пише како је Атинагора оптимистичан у погледу приближавања православних цркава на средњем истоку Васељенској патријаршији и Америци. Ту мисли на Антиохијску и Кипарску цркву; изражава наду и за Александријску патријаршију, иако за тамошњег патријарха сматра да је  под великим утицајем совјетских комуниста и да би га требало сменити. Атинагора је убеђивао америчке званичнике како САД треба да остану на средњем истоку неколико векова како би испуниле своју, од Бога добијену мисију, да дају слободу, просперитет и срећу свим народима. Патријарх је такође изнео свој план да би волео видети Свету Гору под неком врстом управе, „културног благостања“, које би долазило од Византијског института из Вашингтона. Овим би се привукла финансијска подршка манастирима на Атосу, који би за узврат отворили своје архиве и библиотеке америчким истраживачима.

Амерички амбасадор у Турској је 12. јула 1952. посетио патријарха Атинагору на Фанару (Фанар је градска четврт у Константинопољу у којој се налази седиште васељенске/цариградске патријаршије). Према поверљивом запису, најупечатљивија ствар коју је Атинагора рекао амбасадору јесте да се противи идеји да се Аја Софија врати православној цркви: „Патријарх је изразио непријатност због недавних захтева једног грчког уредника да се Света Софија врати православној цркви. Он се осврнуо на ранију властиту изјаву, која је недавно затражена у вези са поменутим чланком, у којој је похвалио Ататурка што је Свету Софију претворио у музеј, решење које он сматра веома погодним. Рекао је да не би прихватио Свету Софију за Цркву чак и ако би то било понуђено.“ Постоје различита тумачења овог Патријарховог става. Неки подсећају да је само 17 година пре ове Патријархове изјаве, Мустафа Кемал Ататурк, оснивач секуларне Републике Турске 1935. претворио Свету Софију у музеј. Само три године после ове изјаве извршен је коначни прогон и уништење православних народа, углавном Грка који су живели у Турској.

Света Софија 1890. (Фото: Викимедија)

Свету Софију, највећу и најлепшу цркву у православном свету, подигао је цар Јустинијан 537. године. Када су изасланици великог руског кнеза Владимира вративши се из Константинопоља описали лепоте ове цркве: „Ми нисмо знали да ли смо на небу или на земљи“ – он је одлучио да прими хришћанство и да покрсти целу Русију. Више од 900 година Света Софија је била хришћанска богомоља док падом Константинопоља 29. маја 1453. није претворена у џамију.

У извештају америчког званичника из Турске од 10. априла 1953. између осталог пише како је Патријарх изразио велико одушевљење ситуацијом у Југославији и како су његови пријатељски односи са турским властима допринели да Турска финансијски помогне грчке школе, те како су Турци били осетљиви када су прослављали 500 година освајања Константинопоља. Он је са своје стране покушавао да Грке одобровољи да горко сећање на прошлост замене са бољим осећањем данашњице за „добре суседе“.

Оно што је веома интересантно у овом извештају од 10. априла 1953. јесте како амерички званичници који су се виђали са Атинагором саветују своје претпостављене у Вашингтону да Патријарх толико проповеда амерички идеализам, да то његово проповедање може довести до негативних последица, јер га саговорници врло лако могу окарактерисати као човека који шири америчку пропаганду. „Патријарх надугачко говори о љубави и поштовању за САД и за идеале које Америка представља… Његово дивљење за САД понекад је толико неконтролисано да се просто постидимо. Не могу се отети осећају да, ако тако говори онима који нису Американци, окарактерисаће га као професионалног про-Американца, чиме ће његов утицај међу Турцима и православнима знатно опасти и сматраће га за човека који шири америчку пропаганду. Знам да су неке канцеларије прекинуле односе са њим. Имајући све ово у виду, предложио бих да наши будући контакти с њим буду дискретни да бисмо избегли његову блиску идентификацију с нама.“

Велики и последњи масакр над православним Грцима десио се 6-7. септембра 1955. за време патријарха Атинагоре. У време избијања овог злочина у Турској је живело око 100.000 Грка. Добро организоване турске банде два дана су рушиле и палиле грчке зграде; убијали и старе и младе, силовали и женску и мушку децу, док је полиција посматрала са уживањем. Скрнавили су гробља, вадили кости из гробова, пљачкали цркве; од 85 православних цркава, само их је пет остало неоштећено. Палили су живе владике, свештенике, монахе.  Извештаји који су послати председнику Ајзенхауеру, потпредседнику Никсону, државном секретару, остали су без америчког одговора. Помоћ су тражили и православни епископи из САД. Но амерички идеализам у који је Васељенски патријарх веровао је затајио. Помоћи није било ни патријарху Атинагори ни његовим верницима.

Патријарх Атинагора на рушевинама грчке православне цркве у Константинопољу 6-7. септембра 1955.

Америчка влада нити је осудила починиоце, нити је заштитила Грке, па у  писму једног америчког званичника, упућеном државном секретару  21. фебруара 1956. (пет месеци после организованог злочина), читамо:

„Доста Американаца тешко може разумети ћутање наше владе по питању оваквог варваризма. Не може се схватити како је показана велика брига  за права и проблеме народа који никада нису били наши савезници, попут бриге коју показујете за Мароканце, Индусе, Индокинезе… А ниједан народ није тако чврсто стајао са нама и са таквим жртвама као Грци.“

Данас у Турској живи око 2.000 православних Грка, у Константинопољу их има неколико стотина, а на Фанару, где је седиште Васељенске патријаршије, кажу да има неколико десетина остарелих православаца. Ту живи и патријарх Вартоломеј, особље Патријаршије, неколико митрополита, који немају реалну парохију.