Претражи Живе Речи Утехе

Предавање на тему "Како читати Свето Писмо" одржаће у суботу 28. октобра 2023. године, у великој сали парохијског дома храма Светог Александра Невског, ђакон др Ђорђе Петровић, професор Богословије Светог Саве. Почетак је у 18.45 часова, сазнајемо из Храма на Дорћолу. Извор: Радио Слово љубве

Сачувајте свој духовни оквир Једном прочитати Јеванђеље и смирити се је, најблаже речено, чудно, јер је Свето писмо храна за душу. Хранимо тело три или четири пута дневно, а између тога и грицкамо. Али шта је са душом? Не смемо заборавити: када се човек моли Богу, у том тренутку разговара са Творцем, а када чита Свето Писмо, Творац разговара са њим. Како можете ограничити своје заједништво с Богом на само један пут у свом животу? За хришћанина је то немогуће. Човек се мења, сазрева, постаје мудрији. Са њим се дешавају све врсте трансформација везаних за узраст, стиче животно искуство - и све то утиче на перцепцију текста. Читајући уметничко дело, сваки пут ће открити нешто ново. Очигледно, „Рат и мир“ са четрнаест година је једна књига, а са четрдесет сасвим друга. Тако је и са Јеванђељем, и са другим текстовима Светог Писма, које такође позивам да прочитате. Посланице и Дела Светих Апостола, Откровење, Стари Завет – овај духовни оквир се не сме изгубити. Сада постоји веома велики проблем: православни хришћани практично не читају Стари завет, што резултира инфериорним, једностраним, паушалним схватањем Светог писма. Али сви свети нас уче да то не занемаримо! Колико и како читати? Јеванђеље се може читати на различите начине. Неколико поглавља у једном седењу или увече пре спавања, једно по једно. Можете читати на путу до посла, у превозу, слушати у аудио формату. Може по зачелима (фрагменти намењени читању у храму током богослужења одређеног дана) или по параграфима. И барем неколико редова - већ је добро! Данас на Јутјубу постоји много канала на којима можете слушати мали одломак из Светог писма. Тако је дивно - усред нашег лудог живота, застати и обогатити своју душу! Редовност је важна у проучавању јеванђеља. У идеалном случају, требало би да посветите време овоме сваки дан, јер чак и народна мудрост каже: „Очи не виде – срце не боли“, „далеко од очију – далеко од срца“. Апостол Павле учи: „Пази на себе и на науку, истрај у томе; јер чинећи ово, спасићеш и себе и оне који те слушају.“ (1. Тим. 4, 16). Ако не можете сваки дан, читајте ређе, најважније је да разрадите свој ритам. Позивајући да свакодневно читамо Јеванђеље, увек упозоравам наше вернике на максимализам. Претерани ентузијазам је опасан у било којој области: у послу, породици, спорту - па и у духовном животу. Не дозволите фанатизам, препун је повреда. Можете се једноставно прејести: провешћете дан читајући Јеванђеље, а онда га више нећете узети у своје руке. У нашем тешком времену, када су људи духовно веома оштећени, нема смисла инсистирати на било чему. Уопште, немогуће је натерати човека да се моли или чита Библију: можемо му само ово понудити, објаснити да су сви његови проблеми, као и сви проблеми човечанства, последица непознавања Светог писма. Када би се знало и проучавало, преобразило би многе животе. Савременом лаику се може препоручити да чита Јеванђеље у делимичним дозама. Нема потребе да било шта форсирате, нема потребе да се присиљавате на то. Ни у ком случају не треба кажњавати читањем Јеванђеља - ово је псеудо-духовни садизам, њиме често греше “неискусни старци” од којих треба бежати не осврћући се. Важно је да волимо Реч Божију, то је наш задатак. Да не подивљамо Када сам размишљао о теми поновног читања Јеванђеља, дошао сам до ове аналогије. Недељу славимо педесет два пута годишње – зашто је то потребно? Зар Ускрс једном годишње није довољан? Зашто нам је потребан овај мали Васкрс сваке недеље, заповест да седми дан у недељи посветимо Богу? Да човек не отврдне, да не заборави Бога! Из истог разлога Јеванђеље треба читати што чешће. Човек мора да тражи себе на његовим страницама, иначе – зашто је све ово уопште? Морате прочитати и препознати себе, пронаћи своје проблеме у ономе што чујете са усана Спаситеља када говори о овом или оном тренутку духовног живота. У спорту, да бисте постигли одређену физичку форму, потребно је да посветите тренингу најмање месец дана. И можете изгубити форму за три дана неактивности. Исто се дешава и у духовном животу. Наша природа нам говори како да живимо да не бисмо изгубили одређене вештине. Ако се особа физички не креће, има атрофију мишића. Ако не тренира свој главни орган - мозак, онда ће после неког времена деда Алцхајмер покуцати на врата. Ако занемари читање Светог писма, како ће хришћанин знати како треба да живи? Људи се нису много променили хиљадама година. Да, имамо ајфоне и невероватну технологију, али у духовном смислу, ми смо потпуни лаици, а ово је пут у нигде. Компликовано је? Да, у почетку може бити тешко, али није страшно. Главна ствар је читање. Читајући Јеванђеље, можда га не разумемо у потпуности, али остаје траг читања: душа, ум, срце постају чистији. Имамо читав списак теолошких питања на која нема одговора. И ови несхватљиви тренуци нас уверавају у једно: знамо о Богу тачно онолико колико нам је Он Сам открио. Он је несхватљив - а ипак, постао је исти као ми, дошао је у наш свет, и ово је апсолутно невероватно. Јеванђеље је за нас навигатор, упутство за живот. Ако према њему градите живот, то лечи душу, ослобађа многе проблеме: анксиозност, неуротичну анксиозност, страхове и фобије. На крају, желео бих да охрабрим све да проучавају Свето писмо, јер оно уноси ред и склад у нашу вољу, ум и осећања. Ако је ум заокупљен читањем Светог писма, онда ће бити могуће довести ствари у ред у животу. Ако промените себе, промениће се и све око вас. Није ли то разлог да се што чешће обраћамо Јеванђељу? протојереј Константин Лисњак https://gorlovka--eparhia-com-ua./zachem-postoyanno-perechityvat-evangelie/?

Пред почетак Божићне четрдесетнице, из штампе је изашао нови број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај шести број у 2020. години доброте Господње, посвећен је теми „Марта и Марија у нашем животуˮ. Звучни запис разговора У емисији Читаоница у уторак, 1. децембра 2020. године, са садржајем 376. броја упознао нас је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила, задужен за односе са медијима. Извор: Радио Глас

Кад не бих волео Бродског, кад бих уопште био глув за риме и ритмичне звуке и кад бих саосећао само с чврстом тканином прозног текста, и тада би ме једна реченица из говора приликом доделе Нобелове награде натерала да поштујем Јосифа Александровича. Он је рекао: „Човек је производ читања.“ Односно, у истој мери као епоха која га је родила и родитељи који су га васпитали, човека формирају, вајају и чине прочитане књиге. Књига је писмо у боци, које углавном није написано за оне који су поред нас, већ за оне који не живе овде и не живе сад. Главни читалац је увек ван граница видљивог. У томе истовремено постоји нешто тужно и божанско. Тужно је зато што је књига сведочанство о људској глувоћи, сведочанство о немогућности да човек виче и допре до савременика тако да га овај чује. Човек пије таштину као воду и погледом само клизи по површини. „Шта је Пушкин? Компликована личност и осредњи породичан човек. Истина, стихови му повремено нису лоши...“ И само бронза која окива тело омогућава жилама да се учврсте, а глас, очишћен од свакодневице, звучи без примеса и чисто. Још је горе ако су људи човека који пише чули, али су га погрешно схватили. Али у сваком случају, да смо паметнији и пажљивији, главне мисли бисмо изговарали у четири ока, лично, и половина штампарија би морала да се затвори. Међутим, чињеница да кукице и тачкице које смело стоје на папиру и које свима говоре једно исто, чињеница да ови знакови / словца могу кроз векове да доносе људима дамаре срца далеког аутора, говори о божанској природи писмености и о човековој бесмртности. * * * Ево приче из живота мојих пријатеља. Муж чита „Давида Коперфилда“, жена поред њега спрема ствари у ормар. Не окрећући се према мужу зове га и не чује одговор. Зове га још једном. Окреће се и зачуђено гледа мужа. Одрастао човек, упио се погледом у књигу и очи су му влажне. Не види жену, не чује њен глас и тешко да је тренутно у стању да каже како се презива. Минут касније с болном гримасом се одваја од текста и муклим гласом каже сам себи, никоме, просто каже: „Стирфорд је саблазнио малишанку Емили“. То је финале. Даље се нема куд. Ако је то могуће, није ствар у Дикенсовом мајсторству и у осетљивости његових читалаца. Ради се о чуду међусобног додира кроз векове; о чуду за које је способан само човек и које се зове – уметност. * * * Између Хомера и времена опсаде Троје простирао се бездан који се може упоредити с оним између нас и битке против Мамаја. Ко зна шта је осећао описујући Хекторову сахрану и ридање његове мајке? Али вековима касније путујући глумци у Елсинору дају антички комад и Шекспир Хамлетовима устима изговара: „Шта је он Хекуби? Шта је Хекуба њему? А он рида.“ И ми, осећајући ирационалну снагу и истинитост ових речи, постајемо једно, без обзира где и кад да су живели: Хекуба, Хектор, Шекспир, Хамлет, Козинцев, Смоктуновски, режисери, читаоци, гледаоци... Људска васељена се скупља до величине длана. Осећамо њено тешко јединство, као да у руци меримо полугу племенитог метала. Бесмртни дух, занимљива слова, врео и лак папир. Све заједно је чудо! * * * Сад није реч о Књизи над књигама. Реч је о књигама уопште. Макар због тога што су све књиге на неки начин повезане с Библијом. Древне хронике су по стилу и смислу повезане с књигама Царства. Љубавна лирика разних народа препознаје своје црте у Песми над песмама. Писма, приче, посланице и приповетке – сви ови жанрови постоје у Писму, и свака добра књига се може сматрати проширеним и протумаченим цитатом из Библије. Свети владика Николај Жички пише: „Многи кажу – читајте Библију. А ја ћу вам рећи – прочитајте Библију, а онда је немојте читати пет година. Читајте све осим ње, а после пет година опет прочитајте Библију. Тада ћете схватити шта је она.“ Ако неко ове рећи спроведе у дело, неће нам говорити само о дубини, о вечности и прецизности Божијих речи, већ о томе да су слађе од меда и драгоценије од драгуља. Такође ће нам речи да књиге које је прочитао за оних пет година нису биле узалуд прочитане. У многима од њих постоје зраци исте оне светлости, само што су ови зраци расејани, а нису фокусирани. Рећи ће нам и то да су га многе странице потресале, да су будиле његову савест и рађале дубоке и чисте мисли. * * * Библија је у принципу преводива. Има много књига и старих и савремених, чији се смисао губи ван граница културе која их је изнедрила. Свето Писмо није такво. За њега се не може рећи оно што каже главни јунак у филму „Носталгија“. Он чује стихове Тарковског у преводу на италијански и говори девојци која их чита: „Баците све то. Стихови се не преводе.“ Испод ових речи би се с извесним опаскама, потписали многи преводиоци и познаваоци књижевности. Али ове речи нису о Библији. Њу је стварао Бог, односно, надахњивао ју је и затим је била изговорена и записана као Реч, која је кроз малобројне упућена свима. * * * Занимљиво је то да људи пишу здесна налево, слева надесно и одозго надоле. Али никад одоздо нагоре. Писмо су знања, а знања су увек одозго. И однос према писму је традиционално сакрални. Зато су Европљани дуги низ векова учили децу да читају управо у циљу општења с Богом кроз књиге. Иста таква је интуиција муслимана. У свим светским културама је кроз описмењавање човек добијао кључ за ризнице премудрости. У новије време ситуација се променила. Човек добија кључ, али му нико не каже где су врата. Власник кључа почиње да личи на дрвеног дечака. Он тражи нека врата, доспева у руке разбојника, посећује земљу будала, и у стварном животу се не завршава све тако срећно као у бајци, у којој постоји алузија на блудног сина. Али свеједно то личи на околни пут ходочасника. Пут се води кроз потпуно беспуће. На овом путу има знакова и путник мора да их чита. Данашњи путник скоро увек има водич у рукама. У њему може бити грешака, он може бити застарео. Али постоји. Помоћу писаних знакова људи проверавају маршруту, иду у круг, тапкају у месту док не дођу до потребне тачке, опет, не прочитају потребан натпис изнад капије која води у Смарагдни град. * * * Треба да читамо. И треба да учимо да читамо оно што је потребно. Треба да читамо макар због тога што се дешава да немамо с ким да попричамо, а човек не може да живи, а да не разговара. Човека заиста изграђују књиге. Без обзира на то да ли се нашао у јазбини или у дворцу, у мочвари или на планинском врху – на сва ова места су га довели писани путокази – књиге. Било би нам боље да не знамо да читамо, да знамо Истину и да не лутамо. Али пошто смо залутали, тражимо пут и писмени смо – немамо другог пута. Савремени човек је увек производ штива. Из књиге "Бегунац од света" Извор: Православие.ру

Нови семестар предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској почео је у недељу, 13. октобра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај. Протопрезвитер Милован Миодраговић, парох при Успенском храму у Новом Саду, говорио је на тему: Зашто и како читати Свето Писмо? Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Извор: Инфо-служба Епархије бачке