Претражи Живе Речи Утехе

Епархија будимска је обавестила да ће у недељу по Петровдану, 16. јула 2023. године у манастиру Грабовац бити одржан црквено-народни сабор (слава). Света архијерејска Литургија почиње у 10 часова. Позивамо верни народ из Мађарске као и из суседних земаља Србије и Хрватске да узме учешће у овом великом литургијском сабрању, стоји у објави. Извор: Епархија будимска

Поводом седме годишњице од освећења храма Светог великомученика Георгија у Зминици, 19. јула 2021. је свету архијерејску Литургију служио новоизабрани Епископ будимљанско-никшићки г. Методије, затим је одржан Црквено-народни сабор, известила је Митрополија црногорско-приморска, а извештај и звучне записе донео Радио Светигора. Владици Методију саслуживали су протонамјесник Велимир Врућинић, парох новосадски, протопрезвитер Небојша Грдинић клирик Цариградске патријаршије из Њемачке, протопрезвитер Мирчета Шљиванчанин парох подгорички, презвитер Александар Раковић, парох бјелопољски и протопрезвитер Миливоје Јововић, надлежни парох и парох жабљачки. После причешћа вјерног народа на крају литургије, сабраном вјерном народу, пастирском бесједом обратио се Владика Методије. Домаћин овогодишњег црквенонародног сабора били су др Божидар Бојовић и његови синови Милош и Иван са породицама, који су за све присутне припремили трпезу љубави у Етно селу Зминица. У току свечаног ручка пригодном бесједом обратио се домаћин господин др Божидар Бојовић, који је поздравио драге госте, посјетивши све присутне на историјат градње храма. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=28694

Поводом покушаја режима у Црној Гори да безаконо и противуставно одузме Српској Цркви у Црној Гори многовековну имовину, разговарамо са игуманом Манастира Пиносава јеромонахом Петром (Драгојловићем), иначе црквеним историчарем и дипломцем Московске духовне академије, који је преко 22 године као монах живео у Црној Гори и који изнутра веома добро познаје црногорске црквене и друштвене прилике. Редакција Видовдана: Оче Петре, како коментаришете најаву режима у Црној Гори да отме вишевековну имовину СПЦ у Црној Гори? Пре свега, одмах на почетку, треба се истаћи да је Црна Гора као традиционално-историсјка Српска Спарта, вековима била једина непрекинута чуварка оног неугаслог Жичког и Пећког Светосавског кандила самосталности Српске Цркве, чак и у тешка и тегобна времена ропства и неслободе, када су сви остали делови наше помесне Цркве или били укинути, или су били под окупацијом Турака, Млетака и Хабзуршке Монархије, касније Аустро-угарске. Није нимало случајно што су скоро сви митрополити из династије Петровић Његош имали титулу Егзарха тј. Чувара Пећког Трона Српске Цркве, а још први митрополит из Династије Петровића – Данило, поносито се потписивао као „Војеводич сербској земљи“. Најпрецизније и најлепше је ту црквеноујединитељску мисао Митрополита Црногорских, Скендеријских и Приморских, изразио Свети Петар Цетињски, стриц мудрог и великог Петра Другог Петровића Његоша. Свети Петар Цетињски Чудотворац је још као млади архимандрит Цетињског манастира 1779. године, заједно са двојицом највиђенијих црногорских главара, писао Аустријској царици Марији Терезији: „Желимо да Митрополит Црногорски увек зависи од Пећког Патријарха у Србији. Када садашњи Митрополит умре, пристајемо за сада да његов наследник буде рукоположен у Карловцима, али само дотле докле Турци владају Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“ Исти такав став о будућем уједињењу Српске Цркве изнео је за свога живота и знаменити Црногорски Митрополит и највећи српски песник Петар II Петровић Његош. Он је 1848. године, у једном разговору са специјалним изаслаником Српске Владе, Матијом Баном, који му је предлагао рад на стварању будуће југословенске федерације између Срба, Хрвата и Бугара, овоме јасно одговорио: „Треба најприје да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку Патријаршију, а кнез српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна власт над народом слободним и уједињеним.“ Та света жеља светог Петра Цетињског и Петра Другог Петровића Његоша, као и свих осталих Црногорских Митрополита из династије Петровић Његош, остварила се у периоду од 1918 до 1922 године, када је Митрополија Црногорска после вишевековних борби и тежњи за уједињење целе Српске Цркве постала не само део тог процеса него и предводитељ те свете идеје. Није дакле ни мало случајно да је управо Свети Синод Митрополије Црногорске, први и пре свих, још 16. децембра 1918. године, донео одлуку о уједињењу са свим осталим деловима Српске Цркве у новоослобођеној држави – Краљевини СХС. Стога зачуђујуће и скоро нестварно делује предлог Владе Црне Горе да се противуставно меша у чисто црквена питања, да крши сво међународно право, да гази по сугестијама Венецијанске комисије, и да просто силује и прекраја и црквену и државну историју Црне Горе. Да насилно покушава отимати Српској Цркви оно што јој је вековима припадало и чему су сви Петровићи тежили. Оно што Српској Цркви, често пута, ни Турци Османлије нису оспоравали. Оно што је аманет свих Петровића, од првог црногорског владара из те светородне династије, Митрополита Данила – Војеводича сербској земљи, па до краља Николе, који је поред свог његовог успешног рада на ослобађању Пећке Патријаршије и Високих Дечана, на пример, са одушевљењем писао песме светоме Сави Немањићу и његовом оцу светоме Симеону (Немањи) Мироточивоме, иначе рођеном Зећанину, и рођеном Подгоричанину, која се тада у средњем веку звала Рибница. Редакција Видовдана: Како оцењујете духовну ситуацију у данашњој Црној Гори у овом тренутку? Са једне стране Милошћу Божијом, а са друге захваљујући огромним напорима и плодоносном мисионарском подвигу двојице наших знаменитих и честитих архијереја, Митрополита Амфилохија и Епископа Јоаникија, осећа се и види прави васкрс православља у Црној Гори. Тај васкрс православља није случајно дошао јер је он основан на мученичким костима хиљада светих хришћана пострадалих још од времена Диоклецијана, па све до најновијих страдања у време сурове и крваве Брозове диктатуре. Но, још древна хришћанска мудрост каже да је мученичка хришћансак крв као неко силно духовно семе које у право време, незаустављиво и непобедиво проклија и роди светим плодовима. А колико је само невине хришћанске крви проливено у Црној Гори од 1941. до 1945. године. Подсетимо само на то да је половина црногорског православног свештенства, заједно са Митрополитом Црногорско-приморским, светим свештеномучеником Јоаникијем (Липовцем), на најстравичнији начин била убијена од стране Брозовог безбожног режима. Највећи прогон Српске Цркве у Другом светском рату, поред оног звероусташког и бугарофашистичког, догодио се у Црној Гори. Безбројне јаме јауковице и безданице, са неопојаним костима светих и честитих свештеника, домаћина, интелигенције и народних првака, препуне невиних и светих људских костију, чекале су да их неко бар људски опоје. И хвала Богу, највећим делом оне су опојане од стране епископата и свештенства Српске Цркве у Црној Гори, али су и данас многе јаме остале затрпане и неопојане управо због тог, у Црној Гори и даље веома живог, Брозовог безбожног и човекомрзачког духа. Редакција Видовдана: Како коментаришете званичне поруке из Беогрда на све што се дешава по питању Српске Цркве у Црној Гори? Што се тиче врха наше Цркве и врха наше државе, поруке из Београда су биле веома мудре, јасне и избалансиране тј. управо онакве какве су и требале бити и какве смо их иначе и очекивали. И наш Свјатјејши Патријарх Српски Иринеј и наш Председник Александар Вучић реаговали су онако како реагују искрени пријатељи и људи пуни мудрости. Смирено, јеванђелски, са пуно љубави, братски и комшијски. Онако како искрени пријатељи и доброжелатељи реагују кад осете да се нешто лоше и негативно догађа у кући најближег рођака. Ненаметљив али уједно истинољубиви и јасан став нашег Свјатјејшег Патријарха Иринеја и нашег Председника Вучића говори само једно а то је – Српска Црква и српска држава са зебњом гледају на ситуацију у Црној Гори, позивајући на братски договор у духу Божијих и међународних закона, надајући се да ће победити разум а не поделе и свађе. И Патријарх Иринеј и Председник Вучић, у домену својих реалних могућности, гледају само једно – да мудро смирују напетости у Црној Гори и као најрођенија браћа посаветују своје најближе рођаке да се све реши у духу Божије љубави, праведног договора и међусобног поштовања. По оној светоотачкој речи нашег светог и великог Патријарха Павла – да нам речи буду благе а докази јаки. Редакција Видовдана: Поводом напада на Српску Цркву у Црној Гори, у граду Никшићу, одржао се велики Црквено-народни Сабор. Да ли ће Сабор у Никшићу донети позитивне резултате? Уверен сам да хоће, јер то није био обичан Сабор већ Црквено-народни Сабор над којим почива благослов Божији и благослов светог Василија Острошког Чудотворца. Увек су у историји српског народа Црквено-народни Сабори имали велику и значајну улогу. Од оног Жичког Сабора пре 8 векова, на коме је свети Сава ударио чврсте хришћанске темеље српске државности, па до ових најновијих светих и великих Црквено-народних Сабора у Подгорици и Никшићу. Гарант успеха ових Сабора је Сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос који је непогрешиво и јасно истакао вечну Божанску истину рекавши: Где су двоје или троје сабрани у име Моје, онде сам и ја међу њима. По сведочанству многих мојих пријатеља из Црне Горе велика благодат Божија се осећала на Сабору у Никшићу. Добри плодови најављеног Сабора у Никшићу већ су се осетили и пре његовог одржавања јер, колико чујемо, правна служба Законодавног одбора Скупштине Црне Горе дефинисала је предлог спорног Закона о слободи вероисповести, који је поднела Влада Црне Горе, као неуставан и неусклађен са међународним уговорима. То је већ један велики и врло значајан корак напред у решавању овог непотребно изазваног сукоба. Извор: Видовдан.орг

Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка братски Вас позивају на Свету литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу и Велики црквено-народни сабор, да се заједнички Богу помолимо и саборно подигнемо глас против вапијуће неправде, која се жели наметнути нашој Цркви, под видом Закона о слободи вјере. Субота, 21. децембар у 9 часова.

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије најавио је данас да заједно са Високопреосвећеним Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем, свештенством Митрополије и другим епархијама које су присутне у Црној Гори, 21. децембра организује велик Предбожићни народни сабор који ће се одржати у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. По његовим ријечима на овај начин православни вјерници и Црква још једном желе да скрену пажњу домаћој и страној јавности на неправду којој су изложени, као и да потврде спремност да ће своје светиње бранити, ако буде требало и својим животима. „Не можемо допустити да се наша вјера прља и понижава, да се газе завјештања наших Светих предака“, поручио је владика Јоаникије у манастиру Ђурђеви Ступови гдје је на празник Светог мученика Платона, 1. децембра, служио Свету архијерејску литургију. Владици је саслуживало више свештеника и свештеномонаха Епархије уз молитвено учешће бројног вјерног народа. У архипастирској бесједи Преосвећени Епископ Јоаникије сабранима је саопштио резултате које је Црква постигла у заштити својих права код државе Црне Горе. По ријечима владике Јоаникија „у правном смислу, апсолутно, потпуно и до краја, је разобличена зла намјера, манифестована, најприје, кроз Нацрт закона о слободи вјере, потом кроз Предлог закона о слободи вјере“, али то, сматра он, није био Нацрт, нити Предлог закона о слободи вјере, него план нове отимачине црквене земље и храмова Божјих. „Хтјела је наша власт, ја у овом случају не поистовјећујем државу и власт, ми државу поштујемо, поштујемо и власт коју је овај народ изабрао, али смо дужни пред и Богом, и пред свијетом, и пред државом и пред потомством, да бранимо своја права. Без обзира што је на идејном плану, на плану науке и струке, власт потпуно разобличена, она има намјеру да тај закон спроведе“, рекао је Његово преосвештенство. Подсјетио је да је исту намјеру власт имала и љетос, али је, како је казао, зауставио велики Тројчиндански народни скуп у Подгорици. „Том приликом смо заједнички као архијереји, свештеници, монаси, монахиње, вјерујући народ, и старо и младо, заједно, једним устима подигли глас против неправде. То је скренуло пажњу домаће, а посебно иностране јавности Европе, па чак и Америке, гдје се културни, цивилизовани свијет чуди како неко може Српској православној цркви, која слави 800 година од утемељења, данас одузимати храмове и принуђавати је да се региструје као секта, као нека новооснована вјерска заједница, да тиме поништи своју историју и све што је радила кроз ових 800 година“, навео је Преосвећени Епископ. Запитао је како је могуће да се у једној држави дају сва права путем уговора католичкој Цркви, исламској и јеврејској заједници. Са њима је држава потписала уговоре и гарантује им све, а православну Цркву, као најбројнију у Црној Гори и која је стварала ову државу, понижава и доводи у неравноправан положај у односу на претходно поменуте. „Хтјела је наша власт да се пред свијетом покаже како је демократски расположена, да поштује вјере, његује хармонију међу вјерама и како су све вјере равноправне, па је са овим трима потписала, ето, Јеврејска заједница се у Црној Гори први пут сад појављује и свечано се потписује са њом уговор, и нека, нека потписују. Дакле, хтјела је пред свима, пред Западом, и пред Истоком исламским и пред Јеврејима, да се покаже као веома отворена и благонаклона и да тиме прикрије злу намјеру према СПЦ“, оцијенио је владика Јоаникије. По његовим ријечима, ових дана, одржан је састанак на коме, ако је ријеч о принципима, о праву, о правди, континуитету православне вјере, која је у Црној Гори толико убједљива и свуда присутна, представници власти нијесу имали шта да кажу. „Међутим, још више су упорни да спроведу своју намјеру као и остало што су спровели. Како год било, ми се, ако имамо вјере и образа, томе морамо супроставити. Као што су то и наши преци радили. Морамо чувати своју вјеру, и своје храмове, своје светиње. О томе се ради. Није ово никаква борба наша против државе. То је лаж! Ово је борба против неправде! Нападнути смо, морамо се бранити и то нам свако у свијету одобрава, да се бранимо свим могућим цивилизованим и културним средствима. Ми се тако и понашамо“, казао је Епископ будимљанско-никшићки. Преосвећени Епископ је устврдио да у свему овоме постоји још једна зла намјера за шта, како је навео, има доказе. Припремљени закон, напоменуо је он, неће моћи да се примјењује, без обзира да ли ће проћи или не, али то властима није много ни важно. „Само да прође, било како, да би помогли шиптарима на Косову и Метохији да, по истом принципу, донесу закон којим би одузели све светиње СПЦ и приписали шиптарима, на квази-државу. Ево, нека ме било ко демантује, спреман сам за ове ријечи да одговарам. Ово су тешке ријечи, али нека ме демантују за ово. О томе се ради и зато још једном морамо скренути пажњу. Прошли скуп у Подгорици, који је био масован, и овај у Никшићу треба да буде, такође, је скренуо пажњу Европе, па је дошло десетак дипломата, дали су врло позитивне изјаве. Културни свијет се пита како може једна секуларна држава да отима храмове, шта ће њој храмови и за шта ће да служе“, казао је владика будимљанско-никшићки. Додао је да немају никаквог основа да то раде, а познато је да онај ко је власник има право да одреди чему ће, оно што му припада, служити.“ Нагласио је да не можемо дозволити да се оно што је власништво Цркве, што је Цркви завјештано, преда у руке једне секуларне, односно, безбожне власти. „То не смијемо дозволити као народ, ми, свештенство и монаштво, видимо да нас наш народ подржава и то утврђује наше заједништво, нашу чврстину. То и други виде, да је овдје Црква јака, да је вјера јака, а држава се боји што је Црква и вјера јака, па се боји да ће Црква угрозити државу. Никада Црква неће угрозити државу. Може да угрози неправду, зло, отимачину и пљачку. Ми се увијек морамо борити за оно што је народу потребно. Умјесто да се наше власти позабрину што се испразни сјевер, што оде народ, што се толико лоше прича, сваког дана, о понашању државних функционера, па да заведе реда и обрати пажњу на омладину да не бјежи и однарођује се, пуста села, пусте куће. Томе би требали да се забринемо сви, а понајвише власт која може да учини за народ. Али, они имају преча посла“, бесједио је Епископ Јоаникије. На Литургији прије Светог причешћа бесједио је и архимандрит Никифор (Миловић), сабрат манастира Ђурђеви Ступови, говорећи о зачалу из Светог јеванђеља о исцјељењу крвоточиве жене и оживљавању мртве дјевојке. „Свети апостол и јеванђелист Лука нам је данас испричао два догађаја у једној причи – васкрсење Јаирове кћери и исцјељење крвоточиве жене. Шта је то што спаја једну презрену, безимену жену са угледним старјешином синагоге, Јаиром? Једна, једина ствар која може да спаја ове двије личности јесте вјера. Вјера, која је доступна свакоме, вјера која је непоколебљива, вјера која прати храбре. Вјера је учинила да се крвоточива жена исцијелила, а Јаирова кћи да је васкрсла. Велика је ово тајна, вјера нас води ка вјечном животу, а вјечни живот овдје примамо у Светој тајни Тијела и Крви Христове“, рекао је архимандрит Никифор. Свету архијерејску литургију, 21. децембра, у 9 часова, у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу служиће више архијереја заједно са Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем и свештенством. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У ИМЕ ОЦА И СИНА И ДУХА СВЕТОГА, ТРОЈИЦЕ ЈЕДНОСУШНЕ И НЕРАЗДЈЕЉИВЕ! Данас, на дан великог, свенародног Светостефанског бокешког црквено-народног сабора у древној Савинској светињи Богородичине Светоуспењске цркве, ми православни архијереји, свештенство, монаси, монахиње, вјерни народ Боке Которске, сабрани Духом Светим, обраћамо се народу и јавности износећи свој став о Предлогу закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Овај предлог закона, који је 16. маја 2019. године утврдила Влада Црне Горе, а чији предложени текст представља безакоње без преседана, усмјерен је на разарање једине истинске Православне Цркве у Црној Гори. Намјесто очекиваног Закона о реституцији од комуниста одузете црквене имовине, овај Предлог закона уперен је очигледно искључиво према имовини Митрополије црногорско-приморске и осталих православних епархија на територији данашње Црне Горе, иако се још прије 4 године сама Венецијанска комисија изјаснила да је конфисковање имовине забрањено, а званичан став ове године кроз Мишљење Венецијанске комисије у вези овог спорног Предлога закона је да се право власништва има утврдити у за то предвиђеним поступцима, у складу са Европском конвенцијом и праксом Европског суда за људска права. У земљи која свим својим дипломатским и легислативним напорима стреми Европској унији, предлаже се закон који крши Европску конвенцију за људска права по више основа. Оно што законски текст предвиђа треба назвати правим именом – конфискација имовине од законитих власника – титулара права, чиме се очигледно крши право на мирно уживање својине. Народ Боке Которске, познајући своју историју, зна да су у Краљевини СХС, односно Југославији, области Црне Горе са Метохијом ушле у Зетску бановину, укључујући први пут и Боку Которску. Бока Которска је од 1870. до 1931. године имала засебну Бококоторску и Дубровачку епархију којој је заштитник био Свети Сава. Ујединила се у Српску Патријаршију директно и наставила свој живот до спајања са Митрополијом црногорском 1932. године. Године 1918., а која је кључна за поменути Предлог закона, Бока Которска и њена Српска православна епархија немају везе са Црном Гором. (Иначе, Бока је, од давнина, духовно припадала Зетској и Хумској епископији које је основао Свети Сава још 1219. године.) Формирањем НР Црне Горе, доласком комунистичке власти, Бока Которска је 1945. на скупу одржаном у Херцег Новом, из другог покушаја, „угурана“ у Републику Црну Гору, а први пут у својој историји је ушла, и то без демократске процедуре, у независну Црну Гору 2006. године. Када је 1848. године Бан Јелачић почео да ствара „Троједину Краљевину“ од Хрватске, Далмације и Славоније, подразумијевајући да Бока припада Далмацији, позвао и Боку у ту заједницу, Петар II Петровић Његош у своме југословенском заносу је на неки начин подржао ту идеју и сугерисао Бокељима да пристану на то. Тим поводом је сазвана СВЕБОКЕШКА СКУПШТИНА у Прчању 13. јуна 1848. године позната као ПРЧАЊСКА СКУПШТИНА. Представници цијеле Боке, православни и римокатолици, њих око 300, одговорили су Његошу са дужним поштовањем, али су га одбили са аргументацијом из писма које су упутили Хрватско-славонском сабору: „НАЈПЕРВА И НАЈСВЕТИА НАША ДУЖНОСТ ТА Е ЈАВИТИ ПРЕД СВИЕТОМ ДА МИ ДАЛМАТИНЦИ НИЕСМО, НО БОКЕЗИ…“ /КОИ ПРИПАДАМО/…“ ПО ПОЛОЖАЈУ, ПО ИСТОРИИ, ПО ЕЗИКУ, И ПО ПЛЕМЕНУ ВЕЋЕГ БРОЈА СЛАВЕНСКО-СРПСКОЈ НАРОДНОСТИ…“ Давне 1718. године су тадашњи новски Бокељи, стварајући своју самоуправу, у обраћању млетачком Сенату тражили сљедеће: Да становници Херцег - Новога, који су сви православне вјере, смију и даље да живе са истом вјером и да им, осим тога, буде допуштено да проширују и поправљају православне цркве и манастире који се налазе на поменутој територији, и то без ичије забране. Да њиховом свијешћу увијек управља владика из Херцеговине, који је њихове вјере и њиховог језика, језика словенског, као што се у прошлости увијек чинило; владику, пак, мора да посвети патријарх такође њихове вјере, а у његовом одсуству три владике исто тако њихове вјере, и да се нико, ни под каквим изговором не умијеша. Дужд Joannes Cornelio одговорио је дукалом од 14. јула 1718. године: “Да могу слободно, као и до сада, живјети у својој православној вјери и да их нико за то не смије узнемиравати, и да могу поправљати своје цркве и манастире, када то нађу за потребно”, из чега је више него јасно да је Млетачки дужд у потпуности поштовао средњовјековно српско државно и духовно насљеђе. Дукалом добијена права Топаљске општине – „Комунитади“ огледала су се у званичној употреби језика, званичној употреби ћириличног писма у општинској управи, у независности судства и праву на печат, у слободи исповједања Православне Вјере и у црквеној припадности Светој Пећкој Патријаршији, као и у праву на обнављање и подизање нових православних храмова. Ова права су била основ за очување и унапређење културне истовјетности (идентитета) нашег народа кроз наредне епохе. Данас и овдје, на трагу својих предака, потврђујемо став Тројичинданског сабора у Подгорици о овом предлогу закона, произносећи опет глас Цркве и народа у вези са намјером Владе Црне Горе да Православну Цркву Српску у Црној Гори и Боки лиши њеног насљеђа. Однос који Влада Црне Горе буде имала према имовини Православне Цркве Српске у Боки и Црној Гори у наредном периоду опредијелиће одлуке Великог бокешког црквено-народног сабора који је у припреми. КАКО БРАНИЛИ СВОЈЕ СВЕТИЊЕ И ГРОБОВЕ, ТАКО НАМ БОГ ПОМОГАО! ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОПСКИ САВЈЕТ ЦРНЕ ГОРЕ Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски и егзарх Свештеног трона Пећког г. Амфилохије Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, Епископ милешевски Атанасије, Епископ захумско-херцеговачки Димитрије, Епископ диоклијски Методије и Епископ умировљени захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић) и сво православно свештенство и монаштво Боке Которске. Извор: Митрополија црногорско-приморска Светостефански црквено-народни сабор у Савини потврдио став Тројичинданског сабора у Подгорици | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Светом архијерејском литургијом у манастирском храму Успења Пресвете Богородице у манастиру Савина је почео Светостефански црквено-народни...

У недељу по Петровдану, 14. јула 2019. године, у манастиру Грабовцу одржан је традиционални црквено-народни сабор који окупља бројне вернике из Мађарске али и из суседних земаља – Србије и Хрватске. Повод за тожерствено сабрање била је и прослава 35 година архијерејске службе Преосвећених Епископа будимског г. Лукијана и г. Георгија. Свету архијерејску Литургију служили су Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Преосвећени Епископи г. Георгије, будимски г. Лукијан, румунски епископ у Мађарској г. Силуан, бихаћко-петровачки г. Сергије и осечко-пољски и барањски г. Херувим уз саслужење свештенства и монаштва Српске, Румунске и Бугарске Православне Цркве. Високопреосвештени Митрополит г. Порфирије поучио је сабрани народ о смислу црквено-народних сабрања и активном учествовању хришћана у Евхаристији као круни црквеног сабрања. Митрополит Порфирије је у име сабраних архијереја, свештенства, монаштва и верног народа честитао епископима Лукијану и Георгију јубилеј – 35 година архијерејске службе, осврћући се на њихов животни пут и допринос Мајци Цркви и српском народу нарочито у епархијама у расејању. Ове године у манастиру Грабовцу је започео и веронаучни камп Епархије будимске, тако да су и најмлађи полазници кампа узели активно учешће у Литургији предвођени својим вероучитељима и наставницима. У светој Литургији учестовали су и амбасадор Србије у Мађарској г. Иван Тодоров као и монахиње манастира Петковице са Фрушке Горе и верници из Мађарске, Бачке, Барање и Кутине. После литије око манастирског храма епископ Георгије је преломио славски колач и благословио жито. Кумови овогодишње славе били су чланови српске заједнице и парохије из Сегедина. Славље је настављено трпезом љубави као и културно-уметничким програмом у манастирској порти. Извор: Српска Православна Црква