Претражи Живе Речи Утехе

Извор: Радио "Слово љубве"

Не знам да ли можете да бирате у животу. Али, ако размислите о томе, имате избор, а он је између ваше и Његове воље. Колико често чујемо Његову вољу у свом животу и да ли је наше срце отворено за Његову вољу? Отац је савршен, дакле, Његова воља је савршена, али можемо ли је препознати? Имамо ли духовне очи за ово? Или дозвољавамо себи да упаднемо у котао страсти и жеља, својих безбројних жеља? Бог има план за твој живот. Ово је јасно речено у Псалму 138: „Ти знаш кад седнем и кад устанем, Ти разумеш мисли моје издалека. Ти одређујеш када да лутам, а када да се одморим, и познати су Ти сви путеви моји“ (Пс. 138,2-3). Где је онда наша воља? Мислим да ова наша воља припада палом човеку, ономе ради кога је Исус дошао на свет. Али, човеку је тешко да се растане са својом старом природом, тако удобном и телесном. И за њу пати и бори се. Покорен својим страстима, он има толико захтева! Увек жели нешто ново, и опире се, и пада у очајање, страх и немир. Природа прождрљиве особе је разметљива и изражава се у томе - желети, инсистирати, да буде по своме, а то је врло често погрешно. Бити добар хришћанин, мислим, значи ово – пре свега, стећи оно суптилно расуђивање у коме ћете моћи тачно да видите вољу Божију у свом животу. Молитва Господња јасно каже где почиње спасење у овом животу за хришћанина, а то је – Да буде воља твоја, оче. Аутор: Росен Жељазков приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Да ли ти душа чезне за Богом и да ли те у исто време буни то како да му предаш себе? Молиш му се често речима ”да буде воља твоја”, али се питаш како да знаш шта је воља његова у твом животу, како да је препознаш? Уколико се проналазиш у овоме, поделићу са тобом неколико мисли које ти могу помоћи да наставиш са својим путем ка Богу. У молитви “Оче наш” молимо се “нека буде воља твоја”. Уколико се искрено молимо, то би значило да молимо Бога да у свакој нашој животној ситуацији заиста буде његова воља, а не наша. Међутим, шта ако је његова воља да се догоди нешто што ми иначе не желимо и чега се плашимо? Нешто што нам се неће свидети? Нпр. да не положимо овај испит, не добијемо посао који желимо, да нам особа за коју се молимо ипак не узврати љубав? Или да не оздрави онај за кога се молимо? Како онда и даље да се молимо да буде воља његова? Уосталом, зашто би Божија воља била да се догоди нешто што нама не прија? Јел’ да? Ако нас воли, зашто би он желео тако нешто за нас? Зар је то љубав? Замислите да имате дете од четири године које мора да прими инјекцију како би оздравило, а ви као родитељ га водите према лекару и покушавате да му објасните да је то тренутно неопходно и да је ”за његово добро”. Дете у том тренутку не може да разуме зашто мама допушта да га лекар убоде и зашто не спречи бол ако га воли, јер то није пријатно и боли. Тако је и са нама и Богом. Тешко нам је да попут детета разумемо његову вољу и све док покушавамо да је схватимо на нивоу разума, нећемо успети у томе. Имамо потребу да прво схватимо ”па ћемо онда ми то прихватити”. Међутим, ради се о томе да уопште није потребно да схватимо Божију вољу да бисмо могли да је прихватимо. Напротив. Потребно је да је прихватимо упркос томе што је не схватамо. То је пут вере у коме се временом на основу нашег искуства у односу са Богом развија поверење. Прво му веруј и тражи његову вољу, а тек на основу тога ћеш касније моћи да је разумеш. У вери нема извесности и гаранција и баш зато нам омогућава да изађемо из нас и нашег ограничавајућег поуздавања у сопствени разум и самодовољности, поуздавања само у себе и сопствена “решења”. Омогућава нам да растемо излазећи из себе и ослобађајући се старих навика. У том изласку из себе вером идемо ка другом (Богу) и у њему откривамо нову димензију нас… онакве какве нас је Бог замислио још и пре него што смо се родили. Вера је “основ свега чему се надамо и потврда ствари невидљивих”, каже апостол Павле (Посланица Јеврејима 11, 1) и та “потврда ствари невидљивих” се догађа тек онда када наш живот, верујући Богу, усклађујемо са његовом вољом. Тек тада, препуштајући се његовој вољи и увидевши како је Бог премудро уредио ту ситуацију за коју смо бринули, искуствено откривамо велику истину живота: Не морам ја бринути, Бог брине о мени и уместо мене и то много боље него ја… моје је само да тражим његову вољу и усклађујем свој живот са њом! Божија воља да се догоди нешто што нама ТРЕНУТНО не прија увек постане јаснија тек КАСНИЈЕ, уколико искрено са собом сагледамо ту пређашњу ситуацију. Проблем је у томе што нам је тешко да поверујемо да је нешто за нас добро, када нашем разуму У ТОМ ТРЕНУТКУ то изгледа као нешто што јако желимо, а не добијамо. И баш као и код детета које не добија играчку коју жели, преплаве нас фрустрација, туга, бес који се пробуде у нама, а будући да их не будемо свесни, разум то тумачи тако што се онда разочарамо и сумњамо… мислимо “да нас је Бог напустио и заборавио”. Уместо да препознамо све то што се пробудило у нама и смиримо наш его, прихватајући сва нелагодна осећања и приносећи их упорно кроз молитву Богу, ми почнемо да сумњамо у његову вољу и снагу наше молитве. Тек уколико у тим тешким, и нашем разуму несхватљивим, ситуацијама одлучимо да верујемо Богу иако ”нема смисла”, тек тада можемо отворити наше срце и предати му себе. Не: ”Када видим, вероваћу”. Не. Тада нећеш веровати, него ћеш знати јер видиш. Веровати можеш само пре него што видиш и зато вера јесте пут нашег узрастања. И тек након много таквих ситуација у којима смо веровали тражећи Божију вољу почињемо да склапамо тачкице тих тренутака који нам раније нису били јасни, али сада са ове дистанце посматрајући их можемо увидети колико је било користи у свим тим тренуцима у којима нам није било разумљиво ”зашто је Бог то допустио”. ”Али ја имам ситуације од раније када сам му веровао и још увек их не разумем”. Знам. За неке од њих је потребно још стрпљења. Многе од њих ћемо схватити тек када станемо пред Бога, ”јер сада гледамо као у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу” (Прва посланица Коринћанима 13, 12). Зашто се ми уопште молимо ”да буде воља твоја”? Тражећи вољу Божију у нашим животима, ми у ствари њега молимо да нам помогне да дођемо до најбоље верзије нас самих, до наше суштине, до онога како нас је Бог предивно замислио још када нас је стварао и довео у овај живот. Молимо га да нам буде помагач на путу трагања за нама самима. Као да му кажемо: ”Хвала ти на животу који си ми дао, схватам да је он дар, јер сам могао и да не постојим. Верујем да ти све ствараш лепо и добро. Молим те помози ми да откријем и пронађем ту лепоту и доброту у мени.” Проблем настане у томе што ми несвесно очекујемо да та Божија помоћ, тј. његова воља, буде онако како смо ми то замислили, како нама одговара. И тога уопште нисмо свесни. Нисмо тога свесни све док се не ”разочарамо” или посумњамо, јер нам је тешко да прихватимо овакву његову вољу. Тада постане очигледно то да смо се за једно молили (вољу Божију), а потајно у срцу друго очекивали (вољу нашу). Зато нам после буде толико тешко и да прихватимо његову вољу... јер није истоветна са нашом. Али управо то и јесте смисао Православне вере: Тражити Бога и његову вољу, а не сопствену вољу. Јер у тражењу воље Божије и учењу себе да је прихвати, човек полако прераста ограничења свог ега, ослобађа се самодовољности и поузданости само у себе чиме бива ограничен сопственим капацитетима и открива свој пуни потенцијал у ономе како га је Бог замислио. Управо то је био проблем Адама и Еве: Одлучили су да следе своју вољу и водили су се својим егом и разумом, па су зато изгубили могућност да узрасту и постану ”богови по благодати”, како то кажу свети оци. Да, Бог је за њих и све људе имао замисао да му постану што сличнији, да верујући му и трудећи се да не узму плод са забрањеног дрвета постану бесмртни пребивајући у заједници са њим, јер је он извор бесмртности. Међутим, уместо да верују Богу и желе ”његову вољу” (којом је требало да буду спасени), они су пожелели да постану слични Богу на погрешан начин: Из гордости су поверовали да могу постати бесмртни без поверења Богу и без труда... Одлучили су да не желе да буде ”воља његова”, него воља њихова. Како знамо која је била воља Божија за човека када нас је створио? И какве то на крају крајева има везе са нама данас? Препуштањем вољи Божијој препуштамо се откривању оне боголикости у нама са којом нас је Бог створио. На првим страницама Светог Писма имамо веома јасно сведочанство шта је воља Божија за сваког човека. Стварајући човека, Бог каже: ”Хајде да створимо човека да буде као што смо ми (Света Тројица)... И створи Бог човека по лику своме и подобију” (Књига постања 1, 26-27). Дакле, Божија воља је да му нашим животом постанемо што сличнији и да у заједници са њим превазиђемо смрт. А ако смо створени да би личили на Бога и нашим трудом му постајали све сличнији кроз живот, онда би требало да се према себи и другима односимо онако како се он сам односи према нама и другима: са старањем, брижно, пажљиво, састрадавајуће...с' љубављу. Откривање воље Божије је процес у коме упознајемо Бога у нама. Није нимало лак, али је прелеп и ослобађајући. Ослобађа свих наших страхова, анксиозности и претераног размишљања ”како ја да нешто не погрешим”. Јер ”ако желим твоју вољу Боже и молим те да ми даш снаге у томе, онда ћу се ја потрудити да урадим оно што је до мене, а сав исход препуштам теби”. Тражење воље Божије ме полако ослобађа страха од неизвесности исхода ситуације о којој бринем. Важно је питање ”Зашто нам је стало да знамо шта је воља Божија у нашем животу?”. Који је мотив те наше жеље? Да ли због тога што се бојимо да не погрешимо и не будемо кажњени ако урадимо нешто што није по његовој вољи, или зато што му целим бићем тежимо и имамо искрену жељу да пронађемо пут који је он замислио за нас и пре него што нас је створио? Ако тражимо вољу његову само из страха да не погрешимо и не испаднемо криви, сва наша пажња ће бити усмерена на могуће грешке и уместо да гледамо у Светло ка ком идемо, поглед ће нам бити спуштен на сваки могућ и немогућ грех. То исцрпљује, јер више размишљамо о греху него о Богу. Велика је могућност да га тако доживљавамо на основу искуства односа са нашим родитељима, јер смо живели у константном страху да не урадимо нешто погрешно и не будемо кажњени. Бог нам се не открива као такав. Он нам се даје као родитељ који не гледа на промашаје, него на оно шта гајимо у нашем срцу. Није му битан резултат контролног, него намера, труд, упорност и учење да опет поново устанемо. Битна му је наша жеља и наша упорност у томе да је остварујемо. Не заборави: Није да само ми верујемо у Бога, него и он верује у нас. Верује да ћемо прихватити његов позив да превазиђемо ограничења оваквог смртног живота кроз сједињење са њим у светом Причешћу. Чим ти је дао живот, а и свој живот за тебе будући разапет... и он верује у тебе. А како да препознаш вољу Божију у свом животу? О томе ти пишем у наредном писму. доцент др Данило Михајловић  

Београдска премијера филма "Љубав Твоја и непослушност моја" биће у понедељак, 25. марта 2024, у МТС Дворани, у 20 часова, најавио нам је Лука Ђурапчевић, аутор ове екранизоване истините животне приче о његовом преображају од лоших страна навијачког живота ка познању Господа. Лука је недавно био гост Јутарњег програма Радија Слово љубве и отворено говорио о чудесним догађајима који су њега и његове познанике из корена мењали, о "другој" страни навијачког живота од којих су он, као и многи поред њега, направили отклон окренувши се ка Јеванђељу, "поновном рођењу", духовницима али и "обичним" људима који су њему отворили духовне очи. Препоручујемо да разговор чујете на линку испод, ево кратког дела: Извод из разговора са аутором филма: РАЗГОВОР СА ЛУКОМ ЂУРАПЧЕВИЋЕМ Извор: Радио Слово љубве

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио 21. септембра 2020. године у Добоју свету архијерејску Литургију поводом славе Саборног спомен-храма Рођења Пресвете Богородице. Саслуживали су архијерејски намесник добојски протојереј-ставрофор Мирко Николић, игуман манастира Озрена архимандрит Гаврило (Стевановић), протојереји-ставрофори Драго Хаџистевић и Драгиша Симић, протојереј Недељко Горановић, јереј Мирослав Тодоровић, протођакон Саша Милошевић и ђакон Бојан Јокановић. У надахнутој беседи владика Фотије је поручио верницима да достојанствено иду путем истине и правде, да чине добра дела за добро вере и православног народа: -Када је Свети архангел Гаврило дошао Пресветој Богородици у Назарет и рекао јој да је Богоизабрана да буде Мајка Спаситеља Светог Господа нашег Исуса Христа, Она је рекла по својој слободи: 'Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по вољи Твојој'. Тако смо и ми позвани, браћо и сестре, у нашем животу да кажемо Богу: `Нека буде воља Твоја у моме маломе, скромноме, недостојном, несавршеном животу, али ћу се трудити колико могу да будем достојан православни хришћанин или православна хришћанка`. То треба да потврђујемо својим делима на послу где радимо и породици где живимо. Том приликом, Епископ је одликовао црквењака Саву Зрнића орденом Светог краља Драгутина – Преподобног Теоктиста за показану ревност и љубав према Светој Цркви. Епископ је одликовао и г. Живка Мишкића и гђу Радојку Зрнић архијерејском похвалницом. Свештенство храма је изразило наду да ће локалне власти помоћи да се заврши осликавање светог храма које траје већ уназад три године. Из Градске управе добили су подршку и за велики пројекат изградње Светосавског парохијског дома. -У току је, ево већ три године, фрескописање овог светог храма. Фрескописање ће се сигурно наставити и у наредне двије године. Ми смо ријешили да, ако Бог да, уз помоћ градске власти ове године започнемо једна велики пројекат овдје у порти Спомен-храма, а то је изградња Светосавског парохијског дома, гдје ће бити једна већа сала управо за окупљање народа и у којој ће се прослављати слава и одржавати све друге културне манифестације, као што су концерти и предавања, рекао је надлежни свештеник Душко Недић. Након Литургије изабрани за кумове наредне године су изабрани градоначелник Добоја г. Борис Јеринић и посланик у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ гђа Сања Вулић. Градска управа издваја значајна средства за рад свих верских заједница у Добоју. -Свакако да је ове године нешто другачије јер је сам број људи ограничен због епидемиолошке ситуације, али оно што је јако битно је да смо стално са Српском Православном Црквом и да смо заједно окупљени са вјерујућим народом. Подржавамо све активности Српске Православне Цркве на очувању наше традиције и обичаја, као и све активности око изградње овог Спомен-храма, а такође и све њене потребе заједно са свештенством нашег добојског намјесништва, изјавио је г. Борис Јеринић, градоначелник Добоја. -Вјерујем да је наш мали допринос да будемо кумови славе цркве самој Цркви од великог значаја, а нама је заиста велика част, задовољство и срећа имати такву привилегију. Још једанпут свим нашим Добојлијама, а и онима широм Републике Српске и свијета који славе данашњу крсну славу, желим свако добро, рекла је гђа Сања Вулић, посланик у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ. Након молитве улицама града прошла је и свечана литија, а затим је служен парастос испред храма пред бистом најмлађем погинулом борцу Војске Републике Српске Споменку Гостићу. Извор: Епархија зворничко-тузланска