Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у четвртак 23. фебруара 2023. године, доделио је, у крипти Храма Светог Саве, годишње стипендије студентима завршних година Философског, Медицинског, Електротехничког, Правног, Богословског и Машинског факултета Универзитета у Београду. Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Министар просвете, науке и технолошког развоја г. Бранко Ружић У име свих стипендиста захвалила се студенткиња Медицинског факултета Лидија Маслаћ Студент четврте године Правног факултета и победник овогодишњег такмичења у говорништву Ђорђе Гојковић Испред изборне комисије Сандра Дабић, секретар Одбора за верску наставу Архиепископије београдско - карловачке Свечаној додели стипендија присуствовали су и Преосвећена господа Епископи: марчански Сава, новобрдски Иларион, липљански Доситеј и топлички Петар, главни секретар Светог Архијерејског Синода архимандрит Нектарије, директор Патријаршијске управне канцеларије архимандрит Данило, министар просвете, науке и технолошког развоја г. Бранко Ружић, ректор Универзитета у Београду проф. др Владан Ђокић, декани факултета, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић, као и друге високе званице. На почетку свечаности студентску химну Gaudeamus igitur извео је здружени хор Богословије Светог Саве и Музичке школе Мокрањац из Београда под уметничким руковођењем професора Бранка Тадића, који је у наставку извео и химну Светом Сави, као и песму Милешевка тихо жубори. "Наша Црква, поред ове иницијативе коју смо покренули прошле године, амбиција нам је да већ у следећем кораку будемо присутни на овај начин, да нађемо модел, да будемо присутни и на свим другим универзитетима нашег народа, али мимо тога, Патријарх српски води хуманитарни фонд "Привредник" и фондацију Симе Игуманова, из те фондације се стипендирају само деца са Косова, у овом тренутку их има сто, ми смо се потрудили да повећамо висину стипендије. Због свега тога смо веома радосни и можемо да честитамо добитницима стипендије. Знамо да је још много оних који то завређују. Сматрамо да је образовање кључна тачка у једном народу", истакао је патријарх Порфирије. Министар Ружић је реао да је Српска Православна Црква одувек несебично подржавала младе људе, школе и факултете, подсећајући да су се под њеним окриљем отварале прве школе, а у многим манастирима образовали људи: "Подсетићу да је једну од наших најбољих гимназија - Карловачку основао карловачки митрополит Стеван Стратимировић 1791. године, а захваљујући његовој визији и благослову ми дана имамо и образовну институцију која је изнедрила великане попут Бранка Радичевића, Димитрија Давидовића и многих других". Ружић је истакао да држава деценијама стипендира ученике и студенте, обезбеђује и побољшава услове за смештај и исхрану у студентским домовима, финансира студирање великог броја младих, гради факултете те обезбеђује све услове за учење и рад, студентски живот. Али, истакао је Ружић: "Брига о младима није задатак само једне институције или појединца, о младима би требало да бринемо сви заједно као друштво, важно је да их подстичемо и надахњујемо на даље успехе". Присутнима се обратио и Ђорђе Гојковић, студент четврте године Правног факултета и победник овогодишњег такмичења у говорништву, одржаном на празник Светог Саве на Правном факултету, који је овом приликом изговорио део своје победничке беседе. На крају, у име свих добитника стипендије Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, присутнима се обратила студенткиња Медицинског факултета Лидија Маслаћ. Извор: Радио Слово љубве

Имамо част да у овом броју часописа “Жички благовесник“ представимо разговор са нашим прослављеним драмским уметником Иваном Босиљчићем. Иван је рођен у Ужицу 1979. године. Дипломирао је на Академији уметности у Новом Саду, у класи професорке Виде Огњеновић. Након тога започиње педагошки рад, као њен асистент. До сада је остварио преко 30 телевизијских и филмских пројеката и исто толико позоришних премијера. Стални је члан Народног позоришта у Београду. Неке од најзапаженијих улога остварио је у серијама: „Рањени Орао“, „Грех њене мајке“, „Сва та равница“… Такође, познат је по изузетним вокалним способностима, које највише долазе до изражаја у бројним мјузиклима. Последње 4 године паралелно ради у Београду, Москви и Санкт Петерсбугу. Остварен је као породичан човек, у браку са нашом познатом вокалном уметницом Јеленом Томашевић, са којом има ћерку Нину. Познато је и то да је наш саговорник, већ дужи низ година активни члан Цркве. *Помаже Бог Иване. Хвала ти што си издвојио време за овај интервју за часопис „Жички благовесник“. Када се код тебе појавила жеља да постанеш глумац? Да ли је то била жеља из детињства или си имао и неке друге амбиције? Потичем из фамилије, у којој су се сви из хобија бавили уметношћу, свирали су по неколико инструмената, сликали, певали по хоровима и изучавали фолклор. Деда Иван, по коме носим име, био је здравствени радник, али и сликар аматер, мајстор у свирању усне хармонике. У таквом амбијенту сам одрастао. Иако сам био сигуран да ћу кад одрастем бити музичар, изгледа да је глумачки занат једини могао да обједини све утицаје мојих предака, који су се слили у мене. Тај дар се појавио тек у средњој школи, на рецитаторским такмичењима. *Опиши нам шта за тебе значи бити драмски уметник? Да ли то изискује одређена одрицања и жртву? Сматрам да је улога уметности у нашим животима да исцељује, а уметник би требало прво себе да исцели, да би могао да лечи и друге. У нашим глумачким водама има приличан број духовно зрелих глумаца, свесних своје одговорности. Нажалост, има и оних који то нису и на њиховом примеру се види како уметнички утицај може лако да се преокрене и да постане опасан, деструктиван, а сцена чак да постане место окултних и идолопоклоничких идеја. Пример каква би уметност требала да буде су рецимо филмови редитеља Ивана Јовића. Препоручујем његово „Исцељење“ и „Завештање“ и све што је на том трагу. Сагледавање уметности из угла Православља ми је обезбедило да јасније видим шта ми је од карактера које улоге корисно духу. Последњих година то ми је најбољи параметар у одлучивању шта и са ким ћу да радим. *Да ли те је популарност променила и како се носиш са њом? Испоставило се да је популарност велико искушење, нарочито за младог глумца. Она може у потпуности да изобличи реалност. Господу хвала, ја већ дуг период имам чврст однос са својим духовником јеромонахом Иларионом Ђурицом, захваљујући коме сам успео да се излечим од многих духовних заблуда и грешака. Мој духовни отац није гуру који одређује кад ћу и шта да радим, него молитвеник и сапатник, спреман да понесе мој терет. Он је мој духовни надзорник, који ми оставља слободу избора, и једино чиме ме обавезује је очинска љубав. Сматрам да је то здрава слика духовног руковођења. *Бавио си се и педагогијом. Да ли млади глумци знају шта их тачно чека када заврше школу? Нисам сигуран да наше школство довољно упућује младе уметнике на то шта их чека у пракси – поред знања о глумачком занату, тренирању вештина и навикавању на сцену и камеру, студенти би морали да имају предмет о односу са медијима, о својим правима да правно и морално буду заштићени. Студенти би морали да буду упозорени на притисак популарности и све што она носи. И непрестано да се инсистира на етици. Иначе, за све нас би било врло корисно да се наш школски систем ослободи од „европске просвећености“ која се углавном своди на прагматично знање и конкретно учење. Нама припада светосавски тип просвећености, који се од европског разликује по томе што даје значај моралном образовању и расту, расветљавању личности. Ава Јустин је писао у својој Зеници трагизма: „просвета је само пројекција светости, зрачење светости. Истинска просвећеност није друго до зрачење светости. То нам казује и сама етимологија српске речи просвета која долази од црквенословенске речи просвешченије; а свет значи светлост, те просвета значи просветљење.“ *Када и како се код тебе родила љубав према Богу и вери? Тек у основној школи сам крштен, када је моја породица почела да васкрсава у православном духу. Бака Душанка ме је научила Оче наш на српском и црквенословенском језику. Она ми је због специфичног амбијента комунистичког система у ком смо живели, била кума на Крштењу. *Знамо да доста времена проводиш у Русији. Да ли имаш времена да обиђеш руске светиње, и какав утицај оне имају на тебе? Имао сам велику радост да сам више од пола године живео у Петрограду. У свакој паузи снимања сам ишао у посету неком од манастира. Посетио сам Дивјејево, Валаамски манастир, Манастир Светог Сергија Радоњешког, имао сам прилику да се поклоним моштима Светог Александра Невског, Јована Кронштанског, Свете Ксеније Петроградске, Матроне Московске, и моштима Серафима Саровског на чији сам празник и рођен. На већини ових места сам био са супругом и ћерком. Русију сматрам својом „резервном отаџбином“ тј. ја имам две резервне отаџбине – Русију и Грчку. И на тој православној дужи, наша Србија се налази на средини, усудићу се да кажем – у центру. *С обзиром да познате личности данас имају велики утицај на младе, колико је по твом мишљењу битно да међу њима буде што више верујућих људи? Јавне личности имају избор – или ће бити добар или лош пример своме народу. Око тога шта је добро, честито, поштено, а шта не, може само да се тумачи из сфере духовног живота и из духовних центара, јер се из било које друге перспективе савременог живота све може релативизовати. *Да ли нам можеш рећи на који начин родитељи данас могу да приближе веру својој деци и да их уведу у литургијски живот? Ми смо први и најјачи пример својој деци. Један мој велики пријатељ ми је рекао: „Док сам жив памтићу моменат кад сам као дечак видео свога деду, који стоји пред иконом. Заувек се сећам његових усана испод усуканих белих бркова, док је изговарао молитву.“ Шта год теоретски учио своје дете, знам да на њу најјачи утисак оставља призор како се њени мама и тата причешћују у Цркви. *Да ли је за тебе глума позив или призив? Глума је за мене позив. Призив може бити само песништво, војништво и монаштво. *Шта би поручио нашим читаоцима? Парафразираћу васкршњу беседу мог духовника – хришћанство мора бити практично, јер ће у супротном бити одбачено. Није довољно само проучити и набубати молитве, и Свето Писмо, него то и применити, јер људи не верују речима, него делима. Само живљено, пожртвовано хришћанство има будућност. Разговор водио: јереј Немања Матејић, Жички благовесник, октобар-децембар 2020. Извор: Епархија жичка

На празник Преноса моштију светог Игњатија Богоносца, у уторак 11. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу. Епископу су саслуживали свештеници и ђакон овог светог храма, као и протојереј Александар Ресимић, гост из Епархије аустријско – швајцарске. Епископ је надахнутом беседом поучио вернике протумачивши Господње речи о томе ко је највећи у Царству Небеском. Звучни запис беседе “У име Оца и Сина и Светога Духа. Чули смо браћо и сестре ово данашње Јеванђеље где Господ каже ученицима својим: “Ко хоће међу вама да буде први, да свима буде слуга”. У ствари, најкраће речено, данашње Јеванђеље управо говори о смирењу и љубави. А шта је био повод да Господ изговори ово својим ученицима? Повод је био, браћо и сестре, јер су ученици још увек размишљали људски, умом, а тако су размишљали јер им Дух Свети још није осветио ум да разумеју оно што је много дубље него што можемо ми својим умом да схватимо. Ученици су се препирали између себе о томе ко је ближи Христу. Браћо и сестре, данашње Јеванђеље јесте у ствари основ нашег односа и према Богу и једних према другима. Зашто је то тако браћо и сестре? То је тако зато што Христос не брани да се ми Њему приближавамо, напротив; Христос нам не брани да ми напредујемо у духовном животу, али не жели да се грабимо за првенство, већ да радије смирењем и љубављу управо стичемо оно што је узвишеније. А шта је то узвишено? То је Господ наш Исус Христос. Тачка наше узвишености је тамо где Христос седи са десне стране Бога и Оца, тамо где је наша права домовина, тамо где је наша вечност. Али не заборавимо да вечност нећемо достићи ни на небу ни на земљи, ако не почнемо да је стичемо овде у овом времену. Ако у овом времену посведочимо Христа, задобићемо вечни живот. Оно што ми хришћани треба да знамо јесте да све ово што живимо у овом времену и свету који у злу лежи, јесте наше ишчекивање вечног живота. Христос није само у овоме времену него је у свим временима. Хришћанин није одговоран много за прошлост, али је одговоран за садашњост и будућност. Од овог семена које сада сејемо, зависе они који долазе после нас. Џаба нам је ако знамо и проповедамо Свето Писмо, а не живимо јеванђељским животом”, истакао је Владика Јован. У наставку беседе, Преосвећени Владика је говорио о љубави и смирењу као најузвишенијим хришћанским врлинама које смо дужни да задобијамо: “Оно што је најважније у контексту данашњег Јеванђеља јесте љубав и јесте смирење; љубав чија је тајна у жртви и служењу другима. Првенство без љубави је мрзост пред Богом. Чим се грабиш за првенство, то значи да ниси свестан да заправо и ниси за првенство. Све док тако размишљамо, док се грабимо, можемо и стићи до неког положаја, али ту неће бити среће. Човек који стално мисли да би био бољи на неком другом месту, поред неког другог човека, јесте у заблуди јер човек освећује место. Христос је узео дете и ставио га испред апостола рекавши: “Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско”. Зашто је Господ казао ово? Зато што дете још није искварено грехом, што дете није заражено грехољубљем и што има неограничено поверење у своје родитеље. Ако дете има поверење у родитеље, зашто ти човече који си одрастао немаш поверење у Бога? Дете је чистог срца, целим својим бићем. Ко је у ствари највећи у Царству Небеском? Човек смирене вере и смиреног живота, човек задовољан животом. Онај који самог себе уздиже, он ће пропасти, а онај кога други узвисују тај ће се спасти. Људи батргајући се за богатством заборављају на своје спасење, заборављају и на своје ближње. Човек је онолико велики колико служи Богу и ближњима”, била је порука Епископа Јована. Извор: Епархија шумадијска

Његово Блаженство архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије говорио је за ТВ Скај о земљотресу који је погодио Албанију и оставио многе мртве и повређене. „Усред све ове збрке мислим да постоје неке светле тачке“, рекао је, истакавши да је жалост ове земље изазвала излив љубазности, љубави и солидарности у васцелом свету. „Ова солидарност није дошла само од албанског народа“, казао је мислећи и на помоћ коју Албанија добија од других земаља. Блажењејши је навео као пример Грчку која је похитала да помогне Албанији пославши спасилачке тимове и опрему. „Нажалост, ми немамо такву опрему овде, а стање је и даље веома тешко и у неким случајевима драматично,“ приметивши да не смемо допустити себи да тапкамо у мраку, него да морамо обратити пажњу на оне светле стране. Албанска Православна Црква није већинска религијска заједница у Албанији, што значи да и мање може помоћи. „Нас је неких 20% становништва, али чинимо све што можемо,“ рекао је напоменувши да је народ захваћен земљотресом смештен и у Саборној цркву у Драчу, као и у зградама Богословске академије Светог Власија, а притом се врши прикупљање потребних намерница, одевних предмета и новца. Блажењејши Анастасије предлаже да у оваквим драматичним ситуацијама људи морају остати спокојни и трезвене главе како би се правилно вршила процена и планирало које мере треба предузети. Извор: Инфо-служба СПЦ

Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске, један је од оних који су током претходних месеци одбацивали могућност тзв. украјинског сценарија у Црној Гори. У разговору за „Вести“ питамо га да ли је писмо цариградског патријарха Вартоломеја у којем он Милу Ђукановићу поручује да за њега постоји само Митрополија црногорско-приморска Српске православне цркве, отклоњена свака сумња да би некаква црногорска првославна црква могла да добије аутокефалност? – Неки су Бога молили да се догоди тзв. украјинизација Црне Горе. Данас могу да потврдим да од тога не може бити ништа не само у црквеном, него ни у геополитичком смислу. Доказа за то имам сијасет. Ако Васељенска патријаршија неће дати томос о аутокефалности, којем би потезу могао да прибегне режим у Подгорици, у настојању да тзв. ЦПЦ призна и неко мимо режима? – Томоса за ту самозвану дружину нити је било, нити има, нити ће бити. Томос већ постоји и он се искључиво односи на нашу Патријаршију. Самозванце које никад нико из Цркве не може признати и прихватити могу да каде и светогорским тамјаном усред Скупштине Црне Горе, али то није и не може бити Црква Христова. И то верујући народ и види и зна и осећа. Ретко се који дрзне да му рашчињени свештеник баја над дететом. Постоје мишљења да би Ђукановић могао да се обрати Ватикану и да се иде на унијаћење? – Постоје свакаква мишљења, али мислим да је ово нереално. Никоме од православних свештеника и верника у Црној Гори не пада на памет да се унијати. А некрштени и атеисти не могу да се унијате. Да би се неко унијатио мора прво да буде крштен у Православној цркви, а таквих тамо има само неколико. Како оцењујете поједина мишљења, па чак и неких свештеника СПЦ, да је читав бунт Митрополије против предложеног закона само игра за јавност, а да иза свега стоји тајни договор митрополита Амфилохија, Ђукановића и васељенског патријарха Вартоломеја? – Ради се о недобронамерном изливању глупости на друштвеним мрежама и у жутој штампи. У Црној Гори постоји пет православних епископа од којих су четворица епархијски архијереји, а један је викарни. Митрополит Амфилохије не доноси сам одлуке. Постоји и Епископски савет који чине ти архијереји и који је основао Свети Архијерејски Сабор СПЦ. Наши епископи са свештенством, монаштвом и верним народом чувају јединство наше Цркве и сведоче га на сваком кораку. Зато ме жалосте такви безочни иступи неодговорних људи које на то подстичу сујета или неки ситни лични интерес. Имали сте доста међународних контаката у последње време. Како су Ваши саговорници гледали на спорни Предлог закона о слободи вероисповести? – Нисам још срео ниједног дипломату или представника власти великих држава или међународних организација који подржава најгора решења из Предлога закона. Напротив, сви до једног истичу да секуларна држава нема право да одузима сакралне објекте, нити да се тим питањима баве на начин који је презентован у предложеном закону. Влада у Подгорици тврди да је мишљењем Венецијанске комисије позитивно оцењен Предлог закона, а Ви тврдите супротно. На чему базирате своју тврдњу? – На ономе што је написано у мишљењу Венецијанске комисије и што сам пажљиво проучио. Имао сам прилику да видим и Нацрт мишљења који је, буквално, „искасапљен“ амандманима на пленуму у Венецији. Из Владе су прво тврдили да је Предлог закона оцењен позитивно, а што је инсинуирало да су сви чланови добили „зелено светло“. А то није тачно. На 23 странице густо куцаног текста не стају позитивна мишљења него критике, примедбе, коментари, сугестије и обавезујућа упутства. Има и неколико позитивних коментара. Премијер Душко Марковић је у Скупштини изјавио да ће Влада поправити Предлог закона. Па, зашто поправљају ако је, како су тврдили, Предлог закона добио позитивно мишљење у Венецији? Ако ова верзија закона, ипак, буде усвојена, да ли би у будућности манастир Острог могао бити одузет од Митрополије и дат на управљање самозваној ЦПЦ? – Прво и најважније, не бих се смео заклети да ће се наћи неко да удари на ћивот Светог Василија Острошког. Довољно је само да се прочита његово завештање и порука онима који би атаковали на његову Светињу. Живимо у времену чуда, па је свашта могуће. Али, ако буде по праву и правном поретку у Црној Гори онда је то немогуће. На крају, поставља се питање како даље? – Хришћанима је у том погледу најлакше, држати се Христа господа и живети и сведочити веру по Еванђељу. Али, у погледу односа са државним властима у Црној Гори ми смо били, јесмо и остајемо отворени за дијалог и сарадњу по најважнијим питањима, па и по питању будућег закона за који сматрамо да треба да се донесе и допринесе пуном уживању права на слободу вероисповести. Није паметно да се Црна Гора после 17 векова од Миланског едикта враћа у претконстантиновску епоху. Придев српски није био ни раније Јесу ли у СПЦ били свесни ризика одузимања храмова након што је Црна Гора прогласила независност? Је ли то разлог што је званични назив Митрополије – Православна митрополија црногорско-приморска – без помињања СПЦ? – Историјски посматрано, Црна Гора је била држава и пре 2006. године и обнављања независности. Ни раније, док је Црна Гора била кнежевина и краљевина, ником није падало на памет да одузима него да гради, обнавља и улепшава храмове и да се моли Богу у њима. Друго, није тачно да је Митрополија мењала званичан назив. Она је одувек била и данас је Православна митрополија црногорско-приморска. Епархије, чак ни по важећем Уставу СПЦ немају придев „српска“ испред назива. „Опасан“ Шумадинац Протојереј-ставрофор Велибор Џомић (50) рођени је Краљевчанин. Докторирао је права, а ужа специјалност му је управо тема која је сада у центру пажње – однос цркве и државе у Србији и Црној Гори. Један од најближих сарадника митрополита Амфилохија годинама је координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске. Након процене Агенције за националну безбедност да представља опасност за Црну Гору, пре четири године је шест месеци био персона нон грата за власти у Подгорици. Одлуку је оборио Управни суд, а и Агенција се предомислила, па је у августу 2015. уследио његов тријумфални повратак у Црну Гору. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом најновијег писања епископа бачког („Пасхални прелаз Епископа Максима“, објављеног 8. мaja 2019. године), имамо да истакнемо следеће: Лепо је видети наставак писања у добронамерном тону и маниру, премда остаје чињеница да епископ Иринеј ни у једном од своја четири текста није успео да укаже на нетачности и погрешне поруке у Саопштењу Епархије Западноамеричке, које му је и послужило као ударна каписла. Оно у чему јесте успео, јесте да прошири тему и потом учита непостојеће поруке у поменуто Саопштење. Стога је и могао да у игру уведе украјинске расколничке заједнице у САД иако наше Саопштење ни у ком случају њих није подразумевало јер су оне еклисиолошки непостојеће. И даље одговорно тврдимо да ОДЛУКЕ Епископског савета о несаслуживању са канонским украјинским свештенством у САД (под омофором Васељенске патријаршије) нема, нити је било. Ако је и било саопштења појединих епископа, које епископ бачки у свом одговору опширно наводи, а којима је сугерисано супротно, Савет никада такву одлуку није донео. Што се тиче „случајева у Охају“ ту ствари такође стоје другачијe. Догађаји које описује епископ бачки, на основу свог извора, десили су се током 2018. године. Дакле, ради се о догађајима пре додељивања фамозног „томоса о аутокефалији“ из јануара 2019. године. Наш коментар о непостојању тих заједница се односио на нову реалност по питању Украјинаца у САД, тј. оних који јесу и оних који нису „под омофором Цариградске Патријаршије“. На основу тога смо и могли рећи у првом тексту да „Порошенкови Украјинци“ (мислећи на нову тзв. аутокефалну Украјинску Цркву) не постоје као црквени ентитет у Америци. Дакле, говорили смо у презенту, месеца марта 2019. године. Осим тога, у поменутим догађајима у Охају (фотографски документованом) нема канонског украјинског епископата него свештенства (ту је тачно наведено: „један број свештенства Украјинске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама“), за које смо, међутим, обавештени да су због тог неканонског саслуживања сносили канонске епитимије и последице. Дакле, украјински Епископи из Васељенске патријаршије су били против тог саслуживања а сами нису били присутни! Сва та саслуживања, неканонска са гледишта канонских Украјинаца, не могу да се користе као аргумент у био чијој интерпретацији. Такође, није тачно да је митрополит Антоније „саслуживао са унијатима и другим расколницима“; тачно је, пак, да су они били присутни једном чину, носећи обележја архијерејског чина – али, опет, без саслуживања! (Уосталом, за то саслуживање, колико видим, није достављена никаква фотографија). Мало појашњење: у духу томоса о аутокефалији (из јануара 2019. године), све неканонске парохије „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“, које је Филарет својевремено просто украо од канонских Украјинаца у САД, морају да дођу под омофор локалне (канонске) украјинске Цркве у САД која је унутар јурисдикције Васељенске патријаршије. (Ово се односи не само на САД него и остале области у свету у којима је Филарет основао своје парохије). Тренутно, ове парохије остају неканонске док се дијалогом не буду вратиле у окриље Православне Цркве. Не постоји ни Украјински Викаријат у Америци, пошто је он креиран у прошлости од стране „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“. Ова „еклисијална“ структура више не постоји јер „нова Украјинска аутокефална Црква“ не може имати парохије у САД. У садашњем тренутку, ове парохије нису део канонских Украјинаца у САД нити су формално под Украјинском црквом у Украјини. Канонски Украјинци у САД су ушли у процес дијалога са расколничким фракцијама тражећи решење за црквену аномалију која постоји по овом питању. Понављам још једном: владика Иринеј није у праву када оспорава наш исказ по коме нема „никакве канонске помесне украјинске јурисдикције у Америци“, јер се код нас израз „јурисдикција“ односи на самосталну епархијску структуру. Не постоји, дакле, јурисдикција, него постоје украјински епископи (само двојица) и парохије унутар једне и једине јурисдикције: Васељенске патријаршије. Још једном да поновимо: „у финалним актима Критског сабора“ који су у припреми (а та акта укључују стенографске записе дискусија, поздравна слова, разна обраћања и сл., а не само „текстове Сабора“, како их именује владика Иринеј, мислећи ваљда само на шест саборских докумената) наша титула је (накнадном интервенцијом) исправљена и то ће се показати „када та акта буду коначно и званично објављена“, тј. одштампана као званична Акта (Практика) Светог и Великог Сабора на Криту. Потписи епископа бачког, како признаје, стоје на релевантним документима са саветовањâ у Шамбезију по питању дијаспоре, а они се своде на документ ”Православна дијаспора“ (које документе је Свети и Велики Сабор усвојио и потврдио). Епископ Иринеј не скрива своју улогу у тим документима и признаје да их је потписао, а ми читаоце упућујемо да прочитају тачке: 2 б) и 6 документа о дијаспори, а потом и Правилник рада Епископских сабрања у Православној дијаспори, тачке: 4(2), 9, 10. Из ових тачака следе значајне ингеренције у односу на првопрестолну Цркву које показују да она у много чему служи као тачка референције за укупну дијаспору. Напослетку, свакако да епископу Иринеју уписујемо у заслугу његов текст, „пун наде и добрих очекивања од Сабора, писан непосредно пред његово сазивање“, као и друга прегнућа и текстове везане како за Свети и Велики Сабор 2016. године тако и оне везане за рад Светог архијерејског сабора Српске Цркве. На тим ранијим текстовима се многи могу учити много чему, а понајвише црквеној икономији и дипломатији. Ваистину Васкрсе Господ! Извор: Епархија западноамеричка