Претражи Живе Речи Утехе

Сваког дана у Верско добротворно старатељство СПЦ дође стотине гладних људи којима храну спремају и служе их волонтери. Светски дан хране многи људи у свету дочекују и ове године гладни, најчешће због сиромаштва. Међутим, постоје они који се труде да помогну како бисмо сви имали оброк и били сити. Неки од њих су волонтери у Верском добротворном старатељству Српске православне цркве. У Француској 31, у Београду, затичемо једну групу волонтера како журно поставља столове за стотинак људи у дворишту организације. Салата је спремна, хлеб је распорођен, ту је и чоколадно млеко да се засладе а док причамо са њима стиже и главно јело - пасуљ. Ускоро улазе и корисници и седају. Пре ручка заједничка молитва и онда сви седају за сто, а оброк почиње. Има ту разних људи, разних животних прича, а чини се да је већина њих имала мање среће или су им се десиле неке тешке ствари које су их приморале да овде дођу по свој дневни оброк. Ипак, атмосфера није туробна како би неко очекивао. Напротив. Чује се граја, неки од њих прилазе волонтерима ВДС-а и поздрављају се, неки ћаскају једни с другима. Некако, барем за тренутак, на овом месту у центру Београда сви постају породица. Можда не породица по крви, већ породица у Христу. Волонтирање као продужетак литургије Ивана Драганић Лекић је волонтерка у кухињи Верског добротворног старатељства (ВДС) скоро годину дана и каже за 24седам да је на идеју да почне да волонтира дошла тако што живи у близини ове хуманитарне установе. - Знала сам да је ту црквена кухиња али нисам имала свест о томе на колико поља ВДС функционише. Прошле године сам са кумом разговарала шта бисмо ми то могле да допринесемо заједници и она је рекла зашто не бисмо дошле до ВДС-а... заједно смо дошле са идејом да нешто допринесемо, али већ после другог-трећег доласка и онога што смо доживеле схватиле смо да је нама ово потребније него корисницима. И да је тај ручак који ми овде послужујемо само можда повод за много већу размену и много веће дарове тиме што волонтирамо - прича наша саговорница. Ивана се присетила и свог првог доласка у ВДС и да обично волонтери долазе са предрасудама и предубеђењима о људима које служе. Гладнима хране тела, а себи душу! Чудесне приче волонтера из црквене кухиње ВДС: Служити сиромашне је као највећа молитва коју осетиш. - Али после другог-трећег доласка сам ово лично доживела као неки продужетак литургије. Као нека најсавршенија и највећа молитва коју ја могу да осетим, доживим... ја долазим средом и имам утисак када изађете одавде као да сте потпуно "ресетовани"... ма то човек просто мора да доживи. Ја то не могу да вам вербализујем. Мислите да од овога не може боље и више да се добије. То је сада већ потреба и не можете без ВДС-а и без доласка. Сада већ сваке недеље имате барем једну размену и један разговор са неким од корисника који вам отварају сасвим нове хоризонте - прича наша саговорница. - Ја ово осећам као свој дом и када долазим, као да долазим кући. Мислим да сви, корисници и волонтери, просто са тим осећајем заједништва овде бораве. То мора да се доживи! Могу ја то вама да причам, али ви то морате да осетите! - објашњава она. Ивана је стекла и многе пријатеље у старатељству а описала је и шта прича са корисницима. - Њима је стварно важније од тог ручка лепа реч. То су људи од којих су не само сви дигли руке, него сви окрећу главу. Када се ви било ком човек обратите људски, наиђете на повратну реакцију. Мислим да је то оно што корисницима, између осталог, најдрагоценије - каже она. Ивана има и поруку за све оне који би хтели да помогну овим људима у невољи. - Просто би требало да дају шансу себи да квалитативно промене свој живот, без обзира да ли су верујући или неверујући, јер ово је поље љубави. Овде се чуда на дневном нивоу дешавају тако да волонтери су увек добродошли и увек нам требају. Нека дају шансу себи једним доласком од сат времена, не мора више. А онда ће се све већ отварати... - поручила је Ивана. Енергија којој се враћају Милан Милићевић је за ВДС чуо у окружењу, из цркве, као за место где људима може да се помогне и то му се учинило као добра идеја. - Поред тога погледао сам неке прилоге који потврђују искуства корисника и одлучио сам се да пробам и видим како је то. Када сам отишао први пут, било ми је одлично искуство. Има понекад доста да се ради, али та једна енергија у коме смо ми као једна група, један тим који помаже људима којима је помоћ најпотребнија, то пружа једно велико задовољство. То је нека енергија којој се ми враћамо јер знамо да радимо нешто изузетно корисно поред наших свакодневних обавеза - каже наш саговорник. Објашњава да му се корисници најчешће жале на разне ствари које их муче. - Људи као људи имају своје проблеме... то су питања материјална, социјалне ствари... Ту и ВДС има начина да помогне као што је правна помоћ, здравствена... али генерално то су људи који су доста добри. А људи имају предрасуде да су они насилни, да су непријатни... генерално ако их ми третирамо добро, ако се трудимо да их чујемо и разумемо, они ће бити слични другима - прича Милан. Кроз ВДС прође неколико стотина људи дневно, а наш саговорник сведочи да се разне ствари дешавају па тако и неке специфичне. - Био је један човек који нема обе руке, није у стању да једе. Помоћи таквим људима је један леп осећај. Тако да те неке приче које се чују на дневном нивоу су јако несвакидашње па и филмске - додаје Милан. Наш саговорник сматра да је овим људима, које често можемо срести и на улици, најбоље помоћи кроз институције као што је ВДС. - Директно прићи људима некада они нису спремни да пристану да им се помогне, због поноса и свега... али треба се придружити некој оваквог институцији. Некада то не мора да буде само временски, може да буде донирањем одеће, неких средстава или нешто друго. Али ако неко има времена, помоћ у кухињи је увек потребна - рекао је он. https://24sedam.rs/drustvo/vesti/338528/ispovesti-volontera-verskog-dobrotvornog-starateljstva/vest

Аутор: отац Јасен Шинев парох у Древном Успенском храму (Мале Богородице) и цркви Св. Атанасије“, град Варна Света Црква је увек била жртва оптужби, богохуљења и неправедних напада са свих страна. Кроз своју две хиљаде година дугу историју имала је моћне непријатеље, како у свом настанку, тако и у свом изванредном успону, успостављању, па и на свим етапама до данашњих дана. Зато је као тврђава, бивала нападнута са свих страна. Ово је горка истина која не треба да нас изненади. Зато што објављује чисту божанску истину и прска Божјом светлошћу овај грехом натопљени свет. Критике на њен рачун су мање-више жестоке и имају своја објашњења, али су сталне и имају један циљ – да је дискредитују у друштву. Једна од њих је да је преозбиљно и веома старо, да је то затворено друштво људи, мање-више верника, који за новац обављају своје духовне дужности и довољно добро зарађују на рачун и леђа свих осталих. Његове слуге, обични свештеници по градовима и селима, постали су трговци, крупни профитери, нека врста самозадовољних дронова који, не само да никоме не помажу, већ су и терет остатку становништва. Зато и они, који не желе да посећују храмове, воле да кажу у своју одбрану, што је, по њима, постало „суштинско оправдање“: „Зашто да идем у цркву кад познајем свештенике? За све траже новац, за све — од најмањег до највећег у храму — се плаћа, а црквени службеници од самог улаза почињу да се ценкају са нама. Црква је постала трговачко друштво, пијаца... Тамо би све требало да буде бесплатно за људе, и само брига и љубав према њима треба да постоје. Није ли сам Христос ушао у храм и протерао трговце и целог живота се противио фарисејима, званичном свештенству и њиховим правилима? Није ли сада исто?”. Стога је питање „Да ли су свештеници себични“ значајно и увек актуелно. То је као „трн у пети“, „жалац у телу“ и мора се разјаснити и очистити у својој суштини. Размотримо пажљиво основну тезу да све у храму треба да се ради бесплатно. Тврдња да свештеници своје духовне дужности треба да обављају апсолутно бесплатно нема нигде поткрепљена, ни у Светом писму ни у целокупном богатству Светог Предања. Нигде нема директне назнаке за то. Сам Господ Бог говори преко светог ап. Павла: „Не знате ли да они који врше свету службу од светиње се хране, и који жртвенику служе са жртвеником дијеле? (1. Кор. 9, 13). Ово је јасан показатељ супротног, и то није говорио било ко, већ непосредни настављач дела Спаситеља, који своје учење претвара у систем. Његових четрнаест посланица укључене су у канон књига Новог завета и признате су као апсолутно божански надахнуте. Овај конкретан случај тиче се организације хришћанских заједница, која је плод, не само деловања Светог Духа, већ и целокупног дела апостола и његовог огромног практичног искуства као ученика у ширењу религије. Стога је лако објаснити да је ово упутство постало реченица која је преношена „од уста до уста“ између старих и нових свештеника и изражена на колоквијални начин: „У олтару ћеш служити, са олтара ћеш јести“. Још од Мојсијевог закона, добро познатог Савлу из Тарса, одређена је јасна накнада за извршење једног или другог свештеничког чина. Јасно је да се од тада служитељима издвајају хонорари за њихов приватни живот и егзистенцију, према месту и духовној власти. Нема религије која то не регулише у свом унутрашњем поретку. То су људи Божији, али ипак људи који учествују у земаљским пословима и који носе сва обележја нормалних људских бића са свим својим правима и дужностима. Постоји неколико случајева у којима Спаситељ, пошто излечи неког болесног, шаље га да оде у храм и покаже се свештеницима и не само да им исприча шта се догодило, већ и да плати наведену накнаду - новац или предмет (животиња). То се постепено и природно наставило у раној цркви са свом њеном организацијом и утврђивањем у суровој стварности овога света, у царству ћесара. Ово се преноси у традицији са генерације на генерацију до данас. Сви свештеници у светом православљу имају породице за разлику од својих сународника римокатолика који су у целибату. Ово поставља питање са већом сложеношћу и даје му дубину. У овој савременој стварности, у стварној и динамичној ситуацији супружника и деце, ово питање ставља се на врло клизав терен. Свештеници су дужни да брину о својим породицама равноправно са осталим члановима друштва, тј. не уживају никакве привилегије и посебан третман и у потпуности учествују у друштвеном промету, као и сви остали. Специфичност рада парохијских свештеника из градова и села наговештава незаустављиву динамику коју велика већина људи једноставно не може да разуме, јер ствари сагледава само споља. Сваки свештеник има неколико парохија и посећује јавна места и јавне догађаје на које је позван. Свештеници су увек у објективу и верника и атеиста. Сви до једног су у стању свете послушности своме канонском епископу и његовој непосредној потчињености. У том погледу њихов положај је упадљиво сличан субординацији у војсци, где свако очекује наређења својих претпостављених команданата. Они представљају епископе или митрополију, што је ствар части и велике одговорности. Горка је чињеница да се наша помесна Црква налази у дубокој кадровској и личној кризи, а то испуњавање духовних дужности свештеника чини још тежим и интезивнијим. Њихови задаци постају многоструко тежи, посебно током постова (нарочито за време Божића и Великог поста). Највећи акценат је на парохијама, у којима обичан парох мора да служи службе 24-часовног круга, да се моли и исповеда поклонике који му долазе. Паралелно са овим, мора да обавља – крштења, венчања, парастосе, и остале дужности предвиђене у његовом комплексном програму. Ситуација је посебно компликована за оне свештенике који имају представничке функције у својим митрополијама и морају да их обављају без ослобађања од редовних дужности, као и сви остали. Ово је додатна и веома важна обавеза. Свештеници морају бити у сталном контакту са својим парохијанима, исповедати, разговарати, посећивати болнице. Они су као очеви, пријатељи и саветници и у свему морају да испуњавају своје дужности. Свештеници се свуда посматрају „под лупом“ и сваки њихов поступак одражава се на људе и њихов углед, али и на углед Свете Цркве као друштва и Тела Христовог. То их чини подложним супротстављеним хорским мишљењима и чини их покретним метама за увреде, увреде и спрдње свих врста. Свештеници су врло често одсутни из својих породица и то може имати озбиљне последице по мир између њих и њихове деце. Морају да размишљају о правилном одмору и опуштању, да стално импровизују и размишљају о томе како да ослободе напетост. Свештеници морају постати све за све људе у свако доба и на сваком месту. Сва њихова активност укључује колосалне силе и напрезање вољног, менталног и физичког карактера и не може се практично остварити без водеће улоге Божије благодати, која долази „одозго од Оца светлости“. Зато њихова делатност није професија са стандардним радним временом „од-до“ и не може се поредити ни са једном другом, већ је пројава вишег звања и Божије изабраности. Због свега тога заслужују да добију адекватну надокнаду којом ће обезбедити себе и своје најмилије. Стога оптужбе на њихов рачун да су себични и груби профитери не само да су лажне, већ и звуче апсурдно. Тачно је да међу њима има и себичних (људи који воле профит), али их није већи проценат него у другим професијама и сферама рада. Авај, свештеници нису анђели и пате од свих слабости свог карактера као и остали људи. То је лична борба као страст и предиспозиција и о њој одлучује свако дубоко лично и у свом унутрашњем свету. Да би био предан својим дужностима у свом позиву као посланик Христов и Његов службеник у овом сложеном и дубоко материјализованом свету, свештеник мора бити довољно смирен и сигуран да сву своју унутрашњу енергију усмери у потпуности ка својој духовној мисији. Питање „хлеба насушног“ мора се решавати дубински, без непотребних примеса ликовања и необјашњиве мржње, већ са љубављу и разумевањем. Света Црква није од овога света, него је у њему. Она је стваралачки богочовечански организам, вечан и правовремен, изван и у времену, и све у вези са њом мора бити прихваћено у овој неизбежној симбиози. приредила: Ј. Г. извор

Свете жене Мироносице су несебично ишле са Христом до краја: пратиле су Га на путовањима, делиле опште ликовање, нису остављале Учитеља на крсном путу, на Голготи, на самом Крсту. Њихова искреност, храброст и самопожертвовање, неупоредива нежна љубав према Христу нас до данас инспиришу на посебну љубав према Господу, жељу да Му служимо до смрти. Хоћемо ли бити верни Господу када у нашем разумевању нема видљивих испољавања Његовог присуства, када се облаци скупе над нама и када се осећамо напуштено? Да ли је наша вера искрена? Како ћемо се понашати ако нам је ускраћена уобичајена удобност, споља ће пљуштати клевете, а можда и претње, када ће све што нам је свето, бити погажено и уништено. Хоћемо ли у овом случају остати верни? Имаћемо ли довољно храбрости? Ово је врхунац наше вере. Тренутак истине. Наше служење Господу је у свесном преласку свих искушења која су нам пала на суд, у прихватању личне Голготе, у сачувању верности Христу до краја. Христос никога не приморава да иде за Њим. Ни свете жене није позвао да Га следе. Сами су ишли како налаже срце – ради вечне истине и вечног спасења. Жене Мироносице су прве објавиле свету о Васкрслом Христу. Какво jе поверење! Природа жене је посебна. Она има толико самопожртвовања, љубави и стрпљења, без којих не би могла да постане добра мајка, супруга, помоћница, хришћанка. Све ове дивне особине могу оживети у сваком од нас и довести до духовних плодова, ако и сами, како налаже срце, а не формално, следимо Христа. Уосталом, било какве врлине добијају смисао и лепоту само када искрено, свим срцем познајемо Христа, тежимо Њему. Без овога, свако служење је лажно и бесмислено. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-sluzhiti-hristu

Благодарећи Острог ТВ студију на нашем порталу сте пратили директан пренос свете архијерејске Литургије коју је служио Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.