Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 27. септембра 2021. године, на празник Воздвижења Часног Крста, светом архијерејском Литургијом у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду. Саслуживали су Преосвећени Епископ топлички г. Јеротеј, изабрани Епископ марчански архимандрит Сава са свештенством Архиепископије београдско-карловачке. -Узети Крст Христов значи победити себе острашћеног, гордељивог, огреховљеног, а то значи победити човека који зна да је истина у Христу, али који - иако би ишао једном ногом за Христом - другом ногом иде за правилима и принципима овог света. Распети себе значи одрећи се овог света, али не света као дара Божјег у јеванђељском смислу речи, него баш света који у злу лежи, беседио је патријарх Порфирије и нагласио: -Данас славимо знак којим се ми хришћани препознајемо и разликујемо од света. Наша Црква данас слави крстолики, посебан, другачији начин живота од живота на којем је свет изван Цркве утемељен. Ми Јеванђељем Христовим знамо и кроз Цркву прослављамо Крст као символ распећа, али истовремено и као символ и знак победе, зато што је Господ хтео да покаже да сила овога света није нешто на чему се заснива смисао нашег постојања, да мудрост и наука овога света нису принципи на којима се изграђује и расте духовни, унутарњи човек и на којима се постиже спасење и препознаје Царство Божје већ сада и овде у историји и међу нама. Извор: Инфо-служба СПЦ

Храм Светога Саве на Врачару у Београду постао је символ српско-руске сарадње, показује љубав између два народа и две помесне Цркве, као и вековне духовне и братске везе српског и руског народа, поручено је у среду, 18. децембра 2019. године, у Руском дому у Београду, где је одржано закључно заседање Комисије за пријем изведених радова мозаичке декорације олтарског простора и централног дела Храма Светога Саве. У раду Комисије учествовали су представници Руске и Српске Православне Цркве, Министарстава спољних послова Србије и Русије, Министарства културе Русије, Росотрудничества, Руског дома, компаније Гаспром њефт, као и руски и српски уметници. Израда олтарског простора и централног дела храма у техници мозаика је завршена, као што је и планирано, до најважнијег датума Српске Православне Цркве – прослављања 800 година аутокефалности Српске Цркве. Укупна површина мозаика олтара и централног дела храма износи скоро 2000 квадратних метара, што заједно са претходно израђеном куполом чини тај пројекат уређења ентеријера Храма Светога Саве једним од највећих у свету примера мозаичке декорације. Пројекат је финансирала руска компанија Гаспром њефт, а на изради мозаичке композиције радио је колектив руских и српских уметника под руководством г. Николаја Мухина, народног уметника Русије. Г. Александар Васиљевич Радков, председник Комисије за пријем изведених радова мозаичке декорације олтарског простора и централног дела Храма Светога Саве, обраћајући се на заседању, казао је да је за све у Комисији велика част да учествују у том пројекту и истакао да то није велики догађај само за Србију и Русију, већ за читав православни свет. Амбасадор Русије, г. Александар Боцан-Харченко, казао је да посебан значај изведени радови имају и ако се узму у обзир сви односи између Србије и Русије, како историјски, тако и духовни. Према његовим речима, Храм Светога Саве важан је и за Руску и Српску Православну Цркву и стајаће на бедему одбране Православља, као и на бедему будуће сарадње две земље. Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије казао је да има пријатну част и обавезу да пренесе благослов Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и захвалност пре свега руском народу, Цркви и држави који, како каже, своју љубав према нашем народу, Цркви и држави показују на сваки начин одувек. Митрополит је изразио радост Српске Православне Цркве због једне фазе која је завршена на постављању мозаика у Храму Светога Саве на куполи и додао да је радост због завршене декорације на олтару већа због чињенице да се, после много деценија од када је почео да се зида, Храм завршава у години када наша помесна Црква слави осам векова од добијања аутокефалности. Тај духовни догађај – добијање аутокефалије, оставио је плодове и резултате на свим другим пољима живота. Тим догађајима Свети Сава је поставио светлост у центар нашег духовног живота и одредио идентитет нашег народа, који је, пре свега, духовна стварност, а тај идентитет је да су Срби православни хришћани и то чини нас Србе да имамо исти духовни идентитет са Русима, као и са идентитетом свих других православних народа, казао је Митрополит загребачко-љубљански. Протојереј Виталиј, старешина Подворја Руске Православне Цркве у Београду, казао је да Храм Светога Саве, грандиозни пројекат, сведочи о сарадњи, али да се, захваљујући њему, и продубљују и шире духовне везе и вековна сарадња српског и руског народа. Извор: РТВ

Педесет осма емисија "Светотајинско богословље" посвећена је теми литургијског целива љубави и саборног исповедања вере. Хришћански етос утемељен је на нелицемерној љубави и непоколебивој вери. Пре сâме молитве Анафоре пред литургијску заједницу износи се исповедање љубави и исповедање вере, као предуслов за учешће у Тајни над тајнама. Љубав на коју смо позвани, своју суштину, свој почетак и крај налази у личности Очовеченог Логоса Божијег који ваистину и јесте једина истинска љубав и извор сваке љубави. Наше учешће у Литургији подразумева одређене припреме, а основна припрема је љубав према Богу и ближњима која је и предуслов за литургијско исповедање вере. Није могуће исповедити веру, ако претходно међусобно не исповедамо хришћанску љубав на коју нас и сâм Спаситељ позива. Искрено исповедање вере никако није могуће ако нисмо испуњени љубављу према Богом и ближњима, јер волети неког значи и веровати у њега. После исповедања свог јединства у љубави, ми у Символу вере изражавамо и јединство у вери. Јединство Цркве није делимично и ограничено, оно је јединство божански откривене Истине. Онај ко ово не прихвата, не може припадати Цркви због тога што нешто друго претпоставља и сматра Истином. Исповедање љубави и вере на Литургији, јесу величање свих дела Божјих и изражавају човекову захвалност и благодарење за сва доброчинства које је Бог учинио нама. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - други део (тридесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - трећи део (тридесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - четврти део (тридесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - пети део (четрдесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – припрема и молитве узимања времена (четрдесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – вино као евхаристијски принос (четрдесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – вино као евхаристијски принос (четрдесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Проскомидија - први део (четрдесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Проскомидија - други део (четрдесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Проскомидија - трећи део (четрдесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – Почетни возглас „Благословено Царство…ˮ (четрдесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Велика јектенија као усрдно мољење литургијског сабрања - први део (четрдесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Велика јектенија као усрдно мољење литургијског сабрања - други део (четрдесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Антифони (педесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Мали вход и Трисвета песма (педесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - први део (педесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - други део (педесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Проповед као саставни део Литургије речи (педесет четврта емисија) АУДИО

Пред Свету Тајну Причешћа, којој ће сабрани вјерни народ приступити у великом броју, свима сабранима се пастирским словом началствујући протојереј Предраг Шћепановић. Он је kazao да нам је носити крст у овоме животу суђено, те да морамо претрпјети разне неправде, страдања, али да се ипак у животу хришћанина све завршава радошћу будући да се са крста (страдања) одлази на васкрсење. Oтац Предраг се осврнуо и на дух времена у којем живимо, карактеришући га као вријеме у којем се глорификују егоизам, самољубље, који искључују оно што је суштински битно за заједницу, заједништво и истинску љубав, а то је жртва. По његовим ријечима, управо савршенство љубави и жртве јесте оваплоћено на Крсту, оваплоћено је страдањем Господњим за човјечанство као актом највеће љубави Бога према човјеку. Зато Крст Часни јесте једини истински симбол љубави на коју смо и ми призвани и позвани. “Живимо у временима самољубља. А крст је управо богољубље и човјекољубље јер је најтежу бол и најтежу чашу жртве испио управо Господ наш Исус Христос. Страдао је од људске руке коју је саздао не питајући: Зашто мене ? Због чега мене ? А Он једини бијаше без гријеха, једини праведник. Зато браћо и сестре, примајмо све што нас сналази у нашем животу као из Божије руке”, закључио је отац Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У времену када су Света Тајна брака и светиња материнства суочене са кризом великих и разарајућих размера, добра је прилика да се подсетимо на једно знаменито дело. Наиме, пре пет година, у фебруару месецу 2013. лета Господњег, васцела пуноћа наше помесне Цркве обрадована је предивним делом наше сестре у Христу попадије Оливере Балабан под насловом МАЈКЕ ХРИШЋАНКЕ. Књига је изашла по благослову Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г Амфилохија, а у издању Ма­на­сти­ра све­тог ар­хан­ге­ла Ми­ха­и­ла на Ми­хољ­ској Пре­вла­ци. Садржај књиге обилује бројним животописима светих мајки не само мајки светих угодника Божјих, већ се у њој казује и о животним подвизима и богоугодним делима, мајки неких од врлинских архипастира наше Свете Цркве и знаменитих личности из историје нашег народа, па и шире. И поред чињенице да је књига проистекла из истоимене емисије која је реализована на таласима васељенског радија Светигоре у току 2009. и 2010. лета Господњег, из садржаја јасно исијава да је књига настала из пера једне мајке хришћанке, мајке која не само својим речима, већ и делом поручује да је материнство велики благослов и дар Божји, дар који свака мајка богоугодним животом треба да негује вером, надом, љубављу и материнским подвигом. Основна нит која повезује све мајке о којима сестра Оливера пише у својој књизи јесте њихово потпуно предавање Христу Богу. Ове мајке својим животом и љубављу делатно су показале да је предавање васцелог нашег бића Христу Богу императив хришћанског етоса и постојања. Све сабране животописе у овој књизи карактерише и једна благословена јединственост јер су све ове мајке своје материнство утемељиле угледајући се на Мајку над мајкама, Пресвету Владичицу нашу Богородицу. На пресветлом примеру Пресвете Бо­го­мајке видимо да би­ти мај­ка зна­чи би­ти ис­пу­њен љу­ба­вљу пре­ма жи­во­ту, љубављу за да­ва­ње жи­во­та и љубављу за ра­ђа­ње жи­во­та. Нај­ве­ћа љу­бав пре­ма жи­во­ту је у то­ме што не­ко же­ли да бу­де по­сред­ник у да­ва­њу жи­во­та, по­сред­ник ула­ска дру­гих би­ћа у жи­вот. То је центар благословене и свете улоге сваке мајке, да је она посредница и помоћница Божија приликом рађања новог човека. Пресветли и велики пример истинског материнства је Пре­све­та Бо­го­ро­ди­ца, јер Она ни­је са­мо ро­ди­ла јед­ну лич­ност - пре­веч­ног Бо­га у те­лу, не­го је Она ту лич­ност ро­ди­ла несебично за све нас, да нас обожи и подари нам живот у вечној заједници са Богом. Не са­мо да би се Она ра­до­ва­ла Си­ну не­го да би свог Си­на по­да­ри­ла васцелој творевини. Не са­мо да је сво­ју љу­бав да­ла Ње­му ро­див­ши Га, не­го је сво­ју љу­бав по­ка­за­ла пре­ма све­у­куп­ном ро­ду људ­ском и све вре­ме је при­но­си­ла се­бе на жр­тву Ње­му. Стога слободно можемо рећи да је земаљско материнство символ најузвишенијег материнства – богоматеринства. Ро­ђе­њем Хри­сто­вим ма­те­рин­ска утро­ба је по­ста­ла и оста­ла ра­ди­о­ни­ца не са­мо про­ла­зног жи­во­та, не­го и да­ро­дав­ка вјеч­но­га жи­во­та. За­то је пје­сник с пра­вом на­звао ср­це сва­ке мај­ке – ср­цем Бо­го­мај­ке.[1] Ако дубље проникнемо у садржај ове књиге уочићемо да аутор из приче у причу наглашава да је материнство не само благослов и дар Божји, већ и једно са-подвижничко дело, односно да би­ти мај­ка зна­чи би­ти под­ви­жник, али и да це­ло­ку­пан мај­чин­ски жи­вот зах­те­ва један озбиљан пут под­вига, љубави, смирења и жртве. Колико је само мајчинских молитвених вапаја са сузама произнела Света Анастасија – Ана (Јовановић), мајка Светог Василија острошког, мајка која је у свом сину Стојану усадила драгоцено еванђелско семе еванђелске љубави које се умножило у његовом маленом бићу. Њена молитва и њен подвиг изнедриле су великог и дивног међу светим угодницима Божјим, Светог и богоносног оца нашег Василија чудотворца острошког, васељенског светитеља који је својим нетљеним и целебним моштима постао савршени сведок наше крсто-васкрсне вере. Свештени историјски ход Цркве Христове нас на много светлих и светих примера подсећа да су мајчинске молитве и мајчински усрдни подвизи били од пресудног значаја да њихова деца себе предају и посвете Богу, како би у погодно време и Господ њих посветио даровавши им нетрулежни венац светитељства. Нека би Човекољубиви Господ дао, да ово јединствено дело наше сестре у Христу, мајке хришћанке, Оливере Балабан и даље остане путоказ и благословени пример свим мајкама, а особито будућим мајкама, да своје материнство утемеље на савршеном богоматеринству Пресвете Богомајке и да тако у овом савршеном састваралачком акту пренесу васцело своје биће Господу, испунивши тако благослов Божји о рађању и узрастању у меру раста висине Христове! катихета Бранислав Илић [1] Из предговора Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија за књигу Мајке хришћанке.

После Предговора (стр. 9-14), у поглављу Древни символи вере (13-19), аутор је изложио на изворним језицима (античком грчком и латинском) неке од најзначајнијих древних Символа вере: Символ вере Римске Цркве, Символ вере папируса Der-Balizeh, Крштењски Символ вере Кесаријске Цркве (из 3. века), Крштењски Символ вере Антиохијске Цркве (из 4. века), Крштењски Символ вере Јерусалимске Цркве (из 348. г.), те исте упоредо превео на српски језик. Ови Символи вере, као прворазредни историјски извори, представљају прилог Уводу (21-27) који следи. У Уводу аутор укратко даје објашњење смисла древног грчког термина „символ“, а потом образлаже значење истог у хришћамском смислу констатујући да „Символ вере сведочи о истинитости и јединству хришћанске вере у Тројичног Бога као и богослужбеног јединства, и показује да је богооткривена вера апостолска, отачка и православна.“ Такође у Уводу, аутор излаже своју методологију истраживачког рада и тумачења Никејско-цариградског Символа вере која се базира првенствено на библијским изворима, Светоме Предању, светоотачком учењу, те литургијском животу и искуству Цркве. На страни 29 изложен је Никејско-цариградски Символ вере, да би потом уследило централно и најдуже поглавље монографије - Тумачење Никејско-цариградског Символа вере (31-292). Након изнесеног приказа историјског пута настанка Символа вере у претходним поглављима, аутор се у овом поглављу упушта у децидно тумачење Символа вере где долази до изражаја његова широка ерудиција: богословска, филолошка, патролошка, историјско-богословска. Са ауторитетом поузданог познаваоца Светога Писма и светоотачке мисли он детљано тумачи буквално сваку реч Символа вере – почевши од речи „Верујем...“ па закључно са речју „Амин.“ Импресивна је лакоћа са којом аутор плови кроз научне дисциплине у тумачењу суштине богословских мисли Символа вере. Тамо где налази за сходно он прво етимолошки разјасни термин или термине, које потом богословски тумачи придржавајући се предањско-православне ерминевтичке методологије сходно којој Символ вере тумачи првенствено на основу Светога Писма, Светих Отаца и литургијског живота Цркве. Свој аутентични ерминевтички израз, поред наведених базичних ерминевтичких постулата, аутор гради и на основу најсавременије богословске литературе. На овај начин његово тумачење основних истина православне вере изражених у Символу вере бива не само свеобухватно – и по дубини и по ширини – већ и актуализовано на основу савремених научних чињеница. Ауторово тумачење Символа вере представља заокружен богословски опус, једну врсту језгровитог излагања савремене догматике са свим њеним подгранама, почев од космологије, антропологије, христологије, тријадологије до еклисиологије. На тај начин књига пружа могућност увида у основне истине православне вере не само студентима Богословског факултета, већ и широј читалачкој публици. У Поговору (293-308) аутор поново наглашава мисао која се провлачи кроз целу монографију, тј. да богооткровењске истине, онако како су изложене у Символу вере, нису плод чисто људског домишљања већ да су дар просвећења Духа Светога чланова Цркве који су те истине благочестиво (православно) и изложили (формулисали). Стога, по аутору, Никејско-цариградски Символ вере не изражава веру појединца већ заједничку веру евхаристијске заједнице, заједничко богослужење и заједнички начин живота православних хришћана. Саме по себи богооткровењске истине Символа вере су неизменљиве, а њихово благодатно дејство у Цркви је жива спона „вере“ која повезује верујуће људе, односно православне хришћане, свих времена и векова, свих племена и народа. Та­ко се ја­сно по­ка­заује «да је ве­ра ве­зив­на моћ, ко­ја оства­ру­је са­вр­ше­но, не­по­сред­но и нат­при­род­но је­дин­ство оно­га ко­ји ве­ру­је, са вер­ним Бо­гом», те да је она иста јуче, данас и сутра. Рукопис се звршава навођењем издања и превода Светога Писма (309) којима се аутор користио, листама скраћеница навода из Светога Писма (309-311), листама скраћеница цитираних дела - зборника, студија, часописа (311-312), те библиографије која је разврстана на изворе и осталу литературу (313-327). Као Додатак (331-376) монографији аутор је приложио своју засебну студију Истина Цркве је богочовечанско ја. У овој обимној студији аутор се бави питањем библијског дефинисања појма истине. Полази од библијских исказа где Господ говори о себи у првом лицу: Ја сам - ὲγώ εἱμί. На основу старозаветних наведених исказа аутор констатује да је библијска истина увек била персонална, тј. да се она увек односила на некога (τις) а не на нешто (τι). Истина, дакле, није никаква идеја или теорија, већ је она сам троипостасни Господ Бог који се открива људима и жели личну заједницу са њима. Старозаветна начелна становишта личне (персоналне) истине аутор је довео до крајњих библијско-логичких консеквенци кроз тумечење новозаветних места где Господ Исус Христос говори о себи у првом лицу. Према ауторовом запажању, «у Исусу Христу ми видимо људско лице Бога. Христос рекавши: ὲγώ εἱμί – Ја сам, сведочи за Себе да је оваплоћени Бог Логос, односно, да је Он надвечни Господ Бог – Yehowah Elohim, као што је то и Бог Отац, Који је одувек и од искони, Који беше и јесте, и Који краја нема. У Христовим речима Ја сам видимо сведочење о Христовом Божанству, и да нам се Самоистина открива као Личнос(т)на Истина, и да учествујући у Њој, живимо њоме... Христос је живо Име Личнос(т)не Истине. Исус Христос је, дакле, заједничка, то јест, саборна Личност, јер сви бесмо у Христу и заједничко лице човечанства поново оживљава у Њему.» На библијско аргументован начин аутор доказује Божанство Христово, али исто тако и главни смисао његовог оваплоћења као «Истине, Пута и Живота» (Јн. 14,6) за цео људски род. На основу библијских исказа, светоотачких сведочења и савремене релевантне литературе, аутор је у студији стручно презентовао вишезначајни (гносеолошки, христолошки, еклисиолошки, сотериолошки) смисао библијско појма Истине. Имајући у виду да се рукопис др Мирка Томасовића заснива на изворној историјској грађи и релевантној савременој богословској литератури, као и чињеницу стручне интерпретације и ерудиције аутора, књига има јасну научну вредност. Она је оргиналан плод ауторовог научног истраживања и на савремен начин саопштава православна богословска становишта у чему се и огледа њен допринос српској богословској мисли. Због свега наведеног задовољаство ми је да препоручим издавачу за објављивање рукопис плодног богословског писца и реномираног професора Универзитета у Источном Сарајеву др Мирка Томасовића Символ вере (Тумачење Никејско-цариградског Символа вере). др Мирко Сајловић Извор: Српска Православна Црква