Претражи Живе Речи Утехе

1 . Господ је пастир мој, и ничега ме неће лишити 2. На зеленој паши пасе ме, на тихој води одгаја ме 3. Душу моју опоравља, води ме стазама правде Имена свога ради 4. Ако пођем и посред сјени смрти, Нећу се бојати зла јер си ти са мном. Штап твој и палица твоја они ме тјеше. 5. Поставио си преда мном трпезу, На видику непријатељима мојим, Намазао си уљем главу моју И препуна је чаша твоја којом ме појиш. 6. Да милост т6воја пратиће ме, У све дане живота мога, И ја ћу наставати у дому Господњем задуго. (превод преп. Јустина Ћелијског) 1. Господ је пастир мој Нећу оскудевати. 2. На зеленим пољима он ме одмара, Води ме на воде одмора. 3. Душу моју крепи, Води ме стазама праведним Имена свога ради. 4. Чак и да идем долином смртном, Нећу се бојати зла јер си ти са мном. Штап твој и палица твоја теше ме. 5. Трпезу припремаш преда мном, Наочиглед непријатеља мојих, Мажеш уљем главу моју,чаша моја се прелива. 6. Само нека ме прате доброта и милост Кроз све дане живота мога Па ћу боравити у дому Господњем У данима многим. (превод проф. Драгана Милина)[1] Псалтир је, као што је општепознато, збирка побожних молитвених пјесама из Старога Завјета, коју Православна Црква најчешће користи у свом богослужењу. Неће бити претјерано ако се каже да је он својеврсна „арматура“ која повезује православно богослужење у једну цјелину. Количина текстова који се током православног богослужења читају из Псалтира превазилази количину читања из свих осталих књига Св. Писма, укључујући ту и Јеванђеља. У току црквене године Књига псалама прочита се у потпуности више пута, кроз катизме, припјеве, прокимене, псалме одређене да се као редовни свакодневно читају у свим богослужењима богослужбеног круга, нарочито пак у времену Великога Поста. Ово није случај ни са једном другом књигом Светог Писма. Иако је то заиста тако, вјерници, због устаљеног и околностима оправданог обичаја да се у цркви појављују углавном на недјељној Литургији, углавном нису у прилици да ову чињеницу сагледају. Штавише, рецитативно читање тзв. Шестопсалмија на јутрењу, катизми или оних псалама предвиђених за читање у склопу богослужбених часова, често поприма један монотони, успављујући тон који не побуђује на промишљање и удубљивање у текстове које чујемо, јер су често читане полугласно, а неријетко пребрзо и неразумљиво, и тако, нажалост, прије постају својеврсна подлога за лутање наших мисли, поспаност или напросто – досађивање. Све ово указује на потребу изналажења начина да се Псалтир некако оживи у искуству вјерних, уз повјерење у Свето Предање које га није тек тако у толикој мјери уврстило у сваки од својих богослужбених израза. У сваком случају, поменута чињеница о псалмима као арматури нашег богосужења подстиче да у свом духовном трагању ову збирку узмемо за озбиљно, и уложимо напор како бисмо раскош која нам се у њему нуди, раскош у смислу распона и дубине онога што они исказују и о чему и о коме износе своје сведочанство, учинимо живим у себи, и у заједницама црквених људи. Псалми заиста јесу биографија људске душе. Слика су оног динамичног односа који вјерујући човјек има са Богом, самим собом, свијетом и другим људима. Они славе Онога који избавља и помаже, обара и подиже, „убија и опет оживљује“ (5Мојс 32, 39), но, никада не оставља (Пс 94, 14 и другдје). У исто вријеме Њега и питају зашто није ту када им се чини да им је насушно потребан; оправдавају га прошлошћу у коме су се очитовала Његова чудеса и Његова Слава; често „цвиле“ од муке садашњости; славе избављење и проклињу непријатеље; диве се творевини и уједно препознају све оно што је у њој труло и мрачно; тријумфално пјевају о Богу који избавља свој народ, а онда и јецају кукњавом која тражи одмазду и одговор. Неријетко су у композицији Књиге псалама ова осјећања постављена тик једно уз друго. Класичан примјер овога јесу 136. и 137. псалам. У првом, славе се величанствени догађаји избављења уз егзалтирани припјев „јер је довијека милост (на јеврејском прије „љубав“) Његова, који се надовезује на сваки стих, док се у другом описује срџба и јад „на водама Вавилонским“, уз жељу да се непријатељу затре сјеме у ситуацији када народ Божији бива толико потлачен да се Богу својих отаца жали да није у стању да му пјева „пјесму Господњу“. Понекад, ова осјећања могу се сагледати и у оквиру текста само једног псалма (нпр. Пс 22). Укратко, ове молитве древног Израиља, које су кроз Цркву постале и наше у свјетлу разумијевања догађаја из Христовог живота, па онда у Духу и нашег живота вјере, чине да се на један поетски начин наше поистовјећење са Христом и нови идентитет који задобијамо у Цркви кристалише у свакодневним животима на начин да ти вапаји, радости и туге могу да се сагледају као тренуци или стања која су увијек прожета Духом Онога којим и за кога је све створено (уп. Кол 1, 16). Ово је уочљиво и у 23. псалму, коме је овај текст примарно посвећен. Овај псалам један је од оних који су нашироко познати. Разлог за то, барем за савремену културу и вријеме коме припадамо, увелико лежи у толико пута виђеним филмским сценама сахрана на екранима наших телевизора са којих чујемо, поглавито из уста неког протестанског пастора, оно „The Lord is My Shepherd…“ Најчешће га и називамо по почетним ријечима „Гoспод (иако би боље било – Јахве) је Пастир мој“, а не по броју под којим се налази у Псалтиру, за разлику од, такође нашироко познатог, 50. псалма, кога именујемо по броју под којим се у књизи налази. Такође, овај псалам добио је (иако, колико ми је познато, не и у званично уставновљеном поретку), оправдано мјесто као пјесма коју православни појци пјевају као причасну пјесму за вријеме Св. Литургије. У њему се може сагледати готово све оно што Псалтир нуди, те тако може бити окидач и позивница да Псалтиру приступимо као драгоцјеном бисеру утјехе и разумијевања онога што он у хришћанском разумијевању, једнако као и читав Стари Завјет, заправо и јесте – читанка која говори о Исусу Христу, Спаситељу свијета, коме је тај Спаситељ потребан више неголи било шта друго. И о нама у Њему. Ова побожна библијска пјесма, како је већ речено, отвара се ријечима повјерења и наде: „Господ (Јахве) је пастир мој, нећу оскудијевати“. Слика пастира јесте честа представа којом се осликава однос Бога и човјека у Библији. Пастир је и бранитељ и хранитељ, онај који стадо „одмара на зеленим пољима“ и води га на „воде одмора“ (ст. 2). Већ у овим почетним стиховима огледа се зависност овце од пастира, њено повјерење у њега које је запечаћено искуством избављења и помоћи у невољама, како душевним тако и оним спољашњим. Псалмопојац овдје, на почетку, казано ријечима пјесме А. Дедића, „памти само добре дане“, тј. броји благослове и дарове. Ово је, дакле, једна оптимистична слика, у којој се невоље могу назрети само као слутња да би живот без пастира био нешто радикално друго: агонија, оскудица страх и глад. Наглашавање одмора и кријепљења душе је, такође, пјесничко указивање на минуле невоље, пошто је души потребан одмор и укрјепљење. Пастир све лоше елиминише и стаду дарује живот радости и мира. Живот о коме сви сањамо. Он је тај који „душу моју кријепи“, али и „води ме стазама праведним имена свога ради“ (ст. 3). Ово „имена свога ради“ даје нам разлог због кога Небески Пастир јесте наш пастир, а што крај псалма јасно исповиједа помињући Његову „доброту и милост“. Не, дакле, наше заслуге, већ Име Њега, доброга и милостивога, разлог је да пастирствује нашим душама. Колико год да су псалми позив на покајање и промјену срца, на обраћење и враћање на пут правде и истине, над њима лебди тајна божанске доброте и Његове вјерности сопственим обећањима, која у наш сасуд улијева много више од онога што ми нудимо, много више од онога што је запремина нашег „сасуда“, јер чаша доброте Божије, када се саспе у „моју“ чашу, она се „прелива“, како ће нам наговијестити ст. 5. Он шири наше границе, чини оно што је немогуће. Одговор на Божију доброту, који је прије свега повјерење, па тек онда чињење у складу са оним што Бог хоће и што је за нас несумњиво добро (а како би и могло другачије), никада не треба потцијенити. Ипак, не треба сметнути са ума да од потцјењивања важности нашег одговора, горе бива једино његово прецјењивање, будући да је, како видимо, Божија доброта условљена Његовом милошћу, она је ту првенствено „имена свога ради“. Јунак духовног живота је Бог, и само тим начином резоновања можемо и ми бити „сајунаци“ или „богови и синови Вишњега сви“ (Пс 82, 6). Ова разлика, о којој би ваљало чешће и јасније говорити, далеко је од тривијалности или пуке игре ријечима. Она поставља основне параметре духовног раста и уопште, даје Богу оно мјесто које му припада. Наставак псалма доводи нас до „долине сјени смрти“ (ст. 4), што овај текст не чини напросто романтичном пјесмицом о радости и срећи, већ нам ова поетска слика казује о сјенци која се надвија над све и свакога. Уз Пастира, ипак, страх од смрти, која јесте крајње зло, не представља разлог за страх, па тако ни за осјећај ропства (уп. Јевр 2, 15), јер „штап твој и палица твоја они ме тјеше“ (ст. 4). „Зелена поља“ (ст. 2), као и изобиље хране и извора, одишу духом слободе. Утјеха пак која се помиње већ подразумијева тугу, јер је само уцвијељеном и тужном утјеха потребна. Надахнути писац добро зна, као што знамо и ми, да је долина сјенке смрти туробна и девастирајућа стварност. Погледати изнад рушевина сломљеног срца и сломљеног свијета можда је позив на „слијепу вјеру“. Овај термин озлоглашен је спајањем његовог значења са појавама фанатизма и фатализма, тих несрећних пратилаца многих вјерујућих. Међутим, овдје није ријеч о томе. Слијепа вјера неопходна је како би се барем неки тренуци живота у долини сјенке смрти, тј. животу свакога од нас, животу осјенченом болом, неправдом и смрћу – ситуацијама које нам замагљују Божанско присуство у свијету – дала шанса. Ово је познато срцима која вјерују. Штавише, ти моменти су неопходни, и резултирају блаженством (уп. Јн 20, 29), чије описивање није могуће никада извести до краја. Оно се може конципирати можда само као позив у Тајну. Она није, нити смије бити, „слијепа вјера“ у сопствену исправност, која онда тако вјерујућем даје мандат да неоспорно дјелује „у Божије име“ на сваком кораку и у свакој ситуацији. Израз „слијепа вјера“ овдје представља покушај да се укаже на потребу признања крајње крхкости и немоћи, потребу и дубински крик за Пастиром када не видимо излаз, а не погонско гориво за фундаментализам. Прво је, дакле, позив у Тајну Божију, док је друго занесено самообмањивачко пројављиваље „тајне безакоња“ (2Сол 2, 7), под плаштом вјере. Изразом „слијепа вјера“, ако је уопште и потребно напомињати, не исцрпљујуе се сав садржај духовног искуства, већ се напросто подвлачи само једна од његових компоненти. Ако овај псалам схватимо у кључу који смо већ поменули, кључу који се не пита напросто „шта“ већ (попут евнуха из Дјела Апостослких, који чита Исаију – Дјела 8, 36) „о коме“ се овдје говори, наш поглед се уздиже од рушевина сломљеног срца и сломљеног свијета око нас и у нама, ка слици разорног земљотреса који је скршио зло – до Месијиног Крста! Од 5. стиха па све до краја псалма, уочљива је једна транзиција када је у питању идентитет говорника који псалам узноси као пјесму Јахвеу. Наиме, у прва четири стиха осликан је однос пастира и овце, или јагњета. Пети стих почиње говором о трпези коју „припремаш преда мном, на видику непријатељима мојим“. Пастир из првог стиха више се не појављује као онај који тјеши штапом и палицом, већ, како видимо, припрема трпезу и уљем маже „главу моју“. Ово је већ однос пастира са људским бићем, са човјеком, или, у ширем сагледавању педагогије божанског откровења, један виши ниво односа (уп. Гал 3, 24). Од тога да је Јахве пастир који нас води, одмара, штити али и коригује штапом и палицом, Он постаје Онај који нам припрема трпезу и уљем нам маже главу, што у библијском разумијевању значи да нас поставља поред себе (уп. Лк 15, 23), чини нас помазаницима и заједничарима (у хрватском језику постоји за ово лијеп израз – „сустолник“, а ми би се у српском језику могли послужити архаичним али лијепим изразом „сатрапезник“), синовима и кћерима у своме Дому. Посебно мјесто у хришћанској имагинацији заузима крај 5. стиха. Он казује о већ поменутој чаши. „Чаша моја се прелива“, објављује нам усхићени пјесник. И чаша и трпеза која је припремљена указују нам на догађај Вечере Царства, онај који се у нашем искуству предокуша на Светој Евхаристији. Ова слика у псалму долази након слике о долини сјенке смрти, којом уз присуство и заштиту пастира проходимо без страха. Није ли ово можда алузија на потребу умирања у Христу (Римљ 6), светотајинског крштењског умирања које нас управо и поставља пред ту трпезу? Чини се да јесте, што псалму даје још јаснији јмесијански карактер, а новозавјетним људима нуди један нови видик. Присуство и стварност таквог видика би ваљало освијестити у свакоме од нас, јер освијештеност те врсте једина је кадра да нас постави у оно озрачје у коме прости „видик“ у опсегу хоризонта овога свијета и његових закона јасно бива само видик у опсегу „долине сјенке смрти“. Тај видик, како је већ наведено, помиње се у 5. ст. који говори о томе да су и трпеза и чаша која се прелива постављени „на видику непријатељима мојим“, а то су зло и смрт, усред којих постоји Црква и њена од Бога справљена трпеза и чаша, као предворје Очевог Дома. Видик просвијећен проласком кроз сјен смрти до чаше која прелива, видик је заједничарења са Оцем, за његовом трпезом и у његовом дому. Управо у овом тону псалам и завршава, кроз изражавање наде да ћемо уз присуство доброте и милости Његове боравити „у Дому Господњем, у данима многим“. О 23. псалму могло би се писати још много. Такав рад кретао би се у смјеру његовог уклапања у контекст цјелокупног Псалтира, у разнобојни колорит књиге која драматично сагледава људску душу у свјетлости близине Божије једнако као и у вртлогу животних страхота и отуђености од божанске близине. И у још шири контекст Библије као такве. Ипак, ових пар ријечи написано је како би се у најкраћим цртама указало да су његова илустративност, поетска снага и више од свега – осјећај наде кроз повјерење у Бога сами по себи довољни да, ако ништа друго, а оно пруже трачак свјетлости свима онима који ходе долином сјенке смрти. Уз све речено, додајмо да сјај ове Духом натопљене књиге може да се сагледа и уколико дозволимо да нам 23. псалам буде прозор у њу, кроз који ћемо да уочимо да унутра има још много излива душе које прах људски ставља пред Творца, који од тог праха у Христу, Духом Светим, жели да изваја у свакоме од нас Новога Адама, истински живе људе, Цркву Новог Божијег Свијета. Дражен Тупањанин https://teologija.net/23-psalam/

После Предговора (стр. 9-14), у поглављу Древни символи вере (13-19), аутор је изложио на изворним језицима (античком грчком и латинском) неке од најзначајнијих древних Символа вере: Символ вере Римске Цркве, Символ вере папируса Der-Balizeh, Крштењски Символ вере Кесаријске Цркве (из 3. века), Крштењски Символ вере Антиохијске Цркве (из 4. века), Крштењски Символ вере Јерусалимске Цркве (из 348. г.), те исте упоредо превео на српски језик. Ови Символи вере, као прворазредни историјски извори, представљају прилог Уводу (21-27) који следи. У Уводу аутор укратко даје објашњење смисла древног грчког термина „символ“, а потом образлаже значење истог у хришћамском смислу констатујући да „Символ вере сведочи о истинитости и јединству хришћанске вере у Тројичног Бога као и богослужбеног јединства, и показује да је богооткривена вера апостолска, отачка и православна.“ Такође у Уводу, аутор излаже своју методологију истраживачког рада и тумачења Никејско-цариградског Символа вере која се базира првенствено на библијским изворима, Светоме Предању, светоотачком учењу, те литургијском животу и искуству Цркве. На страни 29 изложен је Никејско-цариградски Символ вере, да би потом уследило централно и најдуже поглавље монографије - Тумачење Никејско-цариградског Символа вере (31-292). Након изнесеног приказа историјског пута настанка Символа вере у претходним поглављима, аутор се у овом поглављу упушта у децидно тумачење Символа вере где долази до изражаја његова широка ерудиција: богословска, филолошка, патролошка, историјско-богословска. Са ауторитетом поузданог познаваоца Светога Писма и светоотачке мисли он детљано тумачи буквално сваку реч Символа вере – почевши од речи „Верујем...“ па закључно са речју „Амин.“ Импресивна је лакоћа са којом аутор плови кроз научне дисциплине у тумачењу суштине богословских мисли Символа вере. Тамо где налази за сходно он прво етимолошки разјасни термин или термине, које потом богословски тумачи придржавајући се предањско-православне ерминевтичке методологије сходно којој Символ вере тумачи првенствено на основу Светога Писма, Светих Отаца и литургијског живота Цркве. Свој аутентични ерминевтички израз, поред наведених базичних ерминевтичких постулата, аутор гради и на основу најсавременије богословске литературе. На овај начин његово тумачење основних истина православне вере изражених у Символу вере бива не само свеобухватно – и по дубини и по ширини – већ и актуализовано на основу савремених научних чињеница. Ауторово тумачење Символа вере представља заокружен богословски опус, једну врсту језгровитог излагања савремене догматике са свим њеним подгранама, почев од космологије, антропологије, христологије, тријадологије до еклисиологије. На тај начин књига пружа могућност увида у основне истине православне вере не само студентима Богословског факултета, већ и широј читалачкој публици. У Поговору (293-308) аутор поново наглашава мисао која се провлачи кроз целу монографију, тј. да богооткровењске истине, онако како су изложене у Символу вере, нису плод чисто људског домишљања већ да су дар просвећења Духа Светога чланова Цркве који су те истине благочестиво (православно) и изложили (формулисали). Стога, по аутору, Никејско-цариградски Символ вере не изражава веру појединца већ заједничку веру евхаристијске заједнице, заједничко богослужење и заједнички начин живота православних хришћана. Саме по себи богооткровењске истине Символа вере су неизменљиве, а њихово благодатно дејство у Цркви је жива спона „вере“ која повезује верујуће људе, односно православне хришћане, свих времена и векова, свих племена и народа. Та­ко се ја­сно по­ка­заује «да је ве­ра ве­зив­на моћ, ко­ја оства­ру­је са­вр­ше­но, не­по­сред­но и нат­при­род­но је­дин­ство оно­га ко­ји ве­ру­је, са вер­ним Бо­гом», те да је она иста јуче, данас и сутра. Рукопис се звршава навођењем издања и превода Светога Писма (309) којима се аутор користио, листама скраћеница навода из Светога Писма (309-311), листама скраћеница цитираних дела - зборника, студија, часописа (311-312), те библиографије која је разврстана на изворе и осталу литературу (313-327). Као Додатак (331-376) монографији аутор је приложио своју засебну студију Истина Цркве је богочовечанско ја. У овој обимној студији аутор се бави питањем библијског дефинисања појма истине. Полази од библијских исказа где Господ говори о себи у првом лицу: Ја сам - ὲγώ εἱμί. На основу старозаветних наведених исказа аутор констатује да је библијска истина увек била персонална, тј. да се она увек односила на некога (τις) а не на нешто (τι). Истина, дакле, није никаква идеја или теорија, већ је она сам троипостасни Господ Бог који се открива људима и жели личну заједницу са њима. Старозаветна начелна становишта личне (персоналне) истине аутор је довео до крајњих библијско-логичких консеквенци кроз тумечење новозаветних места где Господ Исус Христос говори о себи у првом лицу. Према ауторовом запажању, «у Исусу Христу ми видимо људско лице Бога. Христос рекавши: ὲγώ εἱμί – Ја сам, сведочи за Себе да је оваплоћени Бог Логос, односно, да је Он надвечни Господ Бог – Yehowah Elohim, као што је то и Бог Отац, Који је одувек и од искони, Који беше и јесте, и Који краја нема. У Христовим речима Ја сам видимо сведочење о Христовом Божанству, и да нам се Самоистина открива као Личнос(т)на Истина, и да учествујући у Њој, живимо њоме... Христос је живо Име Личнос(т)не Истине. Исус Христос је, дакле, заједничка, то јест, саборна Личност, јер сви бесмо у Христу и заједничко лице човечанства поново оживљава у Њему.» На библијско аргументован начин аутор доказује Божанство Христово, али исто тако и главни смисао његовог оваплоћења као «Истине, Пута и Живота» (Јн. 14,6) за цео људски род. На основу библијских исказа, светоотачких сведочења и савремене релевантне литературе, аутор је у студији стручно презентовао вишезначајни (гносеолошки, христолошки, еклисиолошки, сотериолошки) смисао библијско појма Истине. Имајући у виду да се рукопис др Мирка Томасовића заснива на изворној историјској грађи и релевантној савременој богословској литератури, као и чињеницу стручне интерпретације и ерудиције аутора, књига има јасну научну вредност. Она је оргиналан плод ауторовог научног истраживања и на савремен начин саопштава православна богословска становишта у чему се и огледа њен допринос српској богословској мисли. Због свега наведеног задовољаство ми је да препоручим издавачу за објављивање рукопис плодног богословског писца и реномираног професора Универзитета у Источном Сарајеву др Мирка Томасовића Символ вере (Тумачење Никејско-цариградског Символа вере). др Мирко Сајловић Извор: Српска Православна Црква