Претражи Живе Речи Утехе

Што је свештеник старији, све чешће чује од својих парохијана питања о васпитању деце. Није да црквена омладина уопште нема представу о томе какво треба да буде васпитање, имају и породичне моделе формиране у родитељском дому, такође је огромна количина информација о васпитању доступна на интернету, има и приличан број књига, предавања и разговора и упутства о православном образовању. Међутим, све ово, на овај или онај начин, функционише само на позадини релативног породичног благостања, а чим наиђете на проблеме, самопоуздање које књиге о образовању, заједно са родитељским искуством, у почетку инспиришу, брзо уступи место забуни. И без обзира на то какви се проблеми јављују у породици, стварни или измишљени, подједнако су способни да узнемире - и бунтовништво тинејџера као и ситна непослушност предшколца. Ни код оних, чија су деца задржала искрену црквеност и у адолесценцији, и након брака, па и након рођења сопствене деце, чије мајке, упркос много деце, успевају да остану неговане и уравнотежене, чији синови у свакодневном животу не псују, ни ћерке не објављују фотографије у купаћим костимима на друштвеним мрежама, не могу се избећи питања о искуствима одрастања. Међутим, немојте ме погрешно схватити, ово су питања на која може бити веома, веома тешко одговорити. Често су наша верујућа и лепо васпитана деца плод искључиво несебичности својих мајки, које у условима одсуства главе породице од куће, успевају да наставе свакодневни живот, брину о деци и често раде пуно радно време. Главна потешкоћа је у томе што је лично, па и свештеничко искуство далеко од универзалног и стога није погодно за свакога. Оно што је универзално у овом искуству, по правилу не само да не утеши родитеље који су заокупљени проблемима, већ их понекад може и растужити, јер их суочава са чињеницом да морају озбиљно да преиспитају своје идеје о породици. Морамо разговарати о образовању. Међутим, у основи сваког, па и најсубјективнијег доживљаја васпитања, увек стоји скуп закона без којих и најисправније васпитање неће бити ништа друго до експеримент. Дакле, прво правило: васпитавајући дете, образујте се. Образовни процес у породичном животу је обавезан и континуиран процес. Увек почиње пре рођења детета, од тренутка формирања породице. Једино што новопечене супружнике чека је међусобно прилагођавање. Неопходно је да се упознамо у свакодневном животу, у баналним радостима и тренутним проблемима. Мање паметни супружници у овој фази почињу да се интензивно образују. Паметни људи уче да проналазе компромисе, чују једни друге и попуштају. У ствари, то је оно у чему се састоји хришћански морал: заповести су дате мени лично, зато их ја лично морам да испуњавам. Посматрајте, не гледајте како их други посматрају. Важност таквог самообразовања за касније образовање детета је веома велика. Деца нас не слушају толико колико нас гледају. И виде све што им треба и не треба. Све оно што не желимо да наша деца виде, све оно што се надамо да неће видети. И посматрајући нас, деца извлаче закључке који су често далеко од онога што им стално говоримо. На крају крајева, деца нису одрасли. Они не умеју да буду лицемерни и нису у стању да се обману. Ако отац или мајка ураде нешто што и сами вербално осуђују, онда се код деце развија осећај да није грех повремено заобићи родитељску забрану. Ако неко од родитеља има навику да не држи своја обећања, дете ће ускоро научити да овом родитељу не треба веровати. Ако родитељи лако лажу, посебно о ситницама, онда дете има све шансе да постане зависно од обмане и лажи, посебно у односима са самим родитељима. Тако нас деца виде и опонашају. Они чују наша упутства само када наше сопствено понашање није у супротности са нашим речима. Дакле, да поновимо: ако желите да ваше дете одраста добро образовано, образујте се сами. Други образац је заснован на истини познатој сваком хришћанину: циљ не оправдава средства. Мислим да нећу открити Америку ако кажем да у нормалној породици дете треба да буде срећно. Јер, детињство је за срећу, ту нема шта да се расправља. Шта је детету потребно да би било срећно? Дечја срећа почиње чињеницом да се мала особа осећа потпуно смирено у својој породици, када породична атмосфера не држи дете у напетости, када код куће може да се опусти. Док је дете мало, само најближе особе могу да стварају галаму и напетост око њега. Прва ствар која изазива напетост је неспособност родитеља да реагује на "несташлуке" деце. Данас сам добро расположен и затворићу очи пред школском тучом или разбијеним прозором. Сутра ћу устати на погрешну ногу и казнићу своје дете за прву реч која ми се није допала. Навика да се асиметрично реагује на поступке деце, без поговора води на листи разлога за губитак поверења у родитеље. Даље, неки родитељи, не желећи да казне своје дете, прибегавају манипулацији. Скоро свака одрасла особа данас се сусрела са њом у свом примитивном облику детињства. Ако у раном детињству све врсте манипулација прођу, онда ће с годинама готово гарантовано деца постати предмет много озбиљнијих манипулација. Несрећни родитељи манипулацију схватају сасвим озбиљно као васпитну технику, док она детету улива само сумњу у себе, осећај кривице и осећај анксиозности тамо где би дете требало да буде опуштено. Опет понављамо: нормално васпитање могуће је само у породици у којој су односи изграђени тако да нико не осећа стрес. А ако супружници у почетку нису били у стању да изграде такав однос, ту треба започети образовни процес. Трећи образац: у просперитетној породици дете пролази кроз школу љубави, у дисфункционалној породици дете пролази школу живота. Ако су родитељи поставили себи задатак да оснаже своје дете за одрасли живот, нека га пошаљу у рвачку или боксерску секцију, а затим и у војну школу. Дати детету бушилицу код куће, створити услове у којима ће доживљавати стални стрес, не значи правилно подизати дете, већ му се ругати. Ако се чланови породице понашају одвратно једни према другима само зато што не знају како другачије, онда им се не може веровати. Свако ко се труди да дете васпита на достојан начин, мора да га воли, јер само љубав може усмерити васпитне напоре у правом смеру, док њен недостатак лако обезвређује сваки труд и рад. Само тамо где се сви потпуно предају једни другима, не очекујући ништа заузврат, дете је у стању да стекне искуство љубави као основе и норме односа, без које породица није породица. Наравно, постоји много више образаца успешног породичног живота, међутим, за почетак, можемо се ограничити на три горе наведена. Главни принцип правилног васпитања је волети дете, образовати се и не заборављати на Бога. Ово је одговор на бројна питања о васпитању, и водич за акцију за садашње и будуће родитеље, и норма коју није толико важно знати колико је стално примењивати у пракси. протојереј Владимир Пучков приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

"Душа се укрепљује подвижничким трудом ; када све чини у мери, то изгони малодушност . Ко је господар стомака, исушује жељу и његов ум не постаје роб девијантних мисли. Ум апстинента је храм Духа Светога. Ум прождрљивца дом је гавранима . Засићеност разним јелима изазива пожуду. Оскудица чини слатким и обичан хлеб. Удаљите се од онога који живи у одрођености, чак и ако има велику славу. Учините вредну особу својим пријатељем и у њему ћете наћи заштиту." Ово и још много тога може се прочитати у речима преподобних и богоносних отаца. Важно је схватити да се наш духовни успех не може постићи без дела, без брижног живота, без молитве и светотајинског живота, без хијерархије и послушања. То наглашавају светитељи увек и свуда. Стварамо лажни осећај да, ако читамо духовне књиге и комуницирамо са неким очевима, монасима и монахињама, онда смо духовно „у реду“. Потребно је духовно "насиље". Без подвижничког "насиља", односно без самоодрицања и искорачења из наше удобности и без обрасца себе, нећемо моћи да се излечимо од својих страсти. Неопходна је унутрашња борба против наших страсти и себичности. А овај подвиг се заснива на смирењу и послушности, побожности и вери. Страх Божији рађа све наведено и истовремено га учвршћује. Само тако се у нама може родити љубав. Само тако можемо окусити присуство нашег Христа и у овом животу. Лепим речима и рецептима за срећу и успех, који се заснивају на манирима лепог понашања, не постиже се ни очишћење од страсти ни просветљење. Духовни живот захтева труд и сузе, храброст и уздржаност, подвижништво и трпљење, послушност и смирење, пажњу и молитву, проучавање божанских закона и њихову примену. Плитко и површно хришћанство које живимо, није довољно. Ако заиста желите да се спасете, престаните да живите површно и осредње, престаните да лажете себе да је довољно то што радите. Ако хоћеш да будеш прави ученик Христов, држи све Његове заповести, без уступака. А ако си пао, устани кроз покајање,и плачи за грехом својим док сузе не поквасе епитрахиљ твога духовника. А ако се демони боре против тебе, бори се са њима молитвом и постом. А ако мислиш да се мучиш, сломи се кроз чисту исповест и послушање своме свештенику. Са нерадом и изопаченошћу нико није напредовао у Христу. Одбаците световност и обуците се у чедност и разборитост, иначе ће ваш живот проћи, али ваше страсти неће проћи и остаће као ваши тирани, а такође и тирани над другима. Уложите у свој живот подвиг који ће бити плод ваше послушности и расположења да угађате Господу вршењем Његове воље. Усуди се, брате мој, да се одупреш мраку задовољстава и „лаком“ животу, јер ћеш иначе окусити само патњу и испунити своје тело и душу ранама. Бог ти показује Небо, не дозволи себи да гледаш путеве пуне блата и земље. архимандрит Павлос Пападопулос приредила: Ј. Г. извор

Са званичне интернет странице свете царске лавре манастира Хиландара доносимо звучни запис литургијске омилије високопреподобног архимандрита Методија, игумана хиландарског. Отац Методије је беседу изговорио у пету недељу Великог поста, 5. Априла 2020. Лета Господњег.

Извор: Радио Слово љубве