Претражи Живе Речи Утехе

Говорити о антифашистичком покрету у Хрватској, значи укључивати све грађане, дакле не само Хрвате него и велики и изнадпросечан број Срба, истиче хрватски историчар Иво Голдштајн Борци VI личке дивизије пролазе кроз Земун за време одласка на Сремски фронт 23. октобра 1944 ПРАГ - Хрватски историчар Иво Голдштајн је, поводом недавне изјаве председнице Колинде Грабар Китаровић да су Хрвати дали највећи допринос антифашистичкој борби у Европи, истиче да је штетно лицитирати бројкама јер нам релативизација прошлости одузима будућност. Тачно је, каже Голдштајн, да су Хрвати били најзаступљенији у антифашистичком покрету у односу на друге југословенске народе са 30 одсто, а чинили су нешто више од 20 процената становника тадашње заједничке државе. Међутим, указује, да следећи ту логику, Срби у Хрватској су дали највећи допринос, јер их је било 28 одсто међу хрватским партизанима, а око 16 процената у тамошњем становништву, навео је он, преноси Танјуг. „Данас је најважније не лицитирати бројкама него да схватимо да је партизански покрет покушавао да створи неке мостове између завађених народа који су били закрвљени до те мере да је изгледало да из тог колоплета злочина и осветничких акција нема излаза”, каже Голдштајн у опширном интервјуу за Радио Слободна Европа. Додао је да је релативизација прошлости одузима будућност. „То су самодовољне, етноцентричне државе које функционишу на основу вредности супротним европским. Хрватска јесте чланица Европске Уније. Међутим, један део политичког живота у Хрватској управо функционише по начелима која су у супротности у односу на европске”, истиче Голдштајн. Он сматра жалосним то да је један такав догађај, као што је Други светски рат на простору бивше Југославије, дубоко политизован 74 године након његовог завршетка. То, каже, не показује само какви су били партизани, о којима се све мање говори, и они који су били на другој страни, већ и ми данас. „Дакле, то говори и о нашој незрелости, односно незрелости постјугославенских држава да се на прави начин суоче са својом стварном прошлошћу”, истиче овај хрватски историчар. Према његовим речима, изјава Китарићеве да је Хрватска имала најјачи антифашистички покрет, можда добро звучи кад је изговори политичар, али кад, како каже, он као историчар мора то коментарише, онда наравно треба то да ставити у контекст и мало појаснити те ствари. Говорити о антифашистичком покрету у Хрватској, значи укључивати све грађане, дакле не само Хрвате него и велики и изнадпросечан број Срба. „На крају 1941. године од седам хиљада хрватских партизана отприлике, апсолутно је највише било Срба - њих 5.400 и око 800 Хрвата. Дакле, око 80 одсто тадашњих хрватских партизана су били Срби”, истиче Голдштајн. Преостали од тог броја су били други, пре свега Јевреји, нешто Црногораца и муслимана. Према изјави Јосипа Броза Тита из пролећа 1944., заснованој на званичним бројкама, у том тренутку Народноослободилачкој војсци има 44 одсто Срба, 30 процената Хрвата, 10 одсто Словенаца, четири процента Црногораца и 2.5 одсто муслимана, каже Голдштајн и додаје да је то 91 проценат, док остатак чине припадници других националности. Прецизира да када је реч о Хрватима, тај број је натпросечан у односу на удео Хрвата у тадашњој Југославији који је тада био, зависно од тога који попис се узима као релевантан, да ли онај из 1941. или из 1948. године. „Хрвати су чинили око 22 до 26 одсто становника на територији тадашње Југославије, а са 30 процената су били најзаступљенији у партизанима у односу на друге југославенске народе. У односу на Србе - отприлике исто”, каже Голдштајн. Такође, истиче Голдштајн, треба знати да и у том тренутку када Тито саопштава ове податке, и пре и током целог рата, број Срба из Хрватске и БиХ је био апсолутно највећи у односу на друге народе у ове две републике, односно касније државе, а у њима је антифашистички, партизански покрет био апсолутно најјачи и то треба знати и јасно рећи. Упитан каква је ситуација била касије, Голдштајн објашњава да се број Хрвата у партизанима у Хрватској изједначио са Србима већ 1942, а онда поступно, током 1943. Хрвати, јасан је Голдштајн, постају бројнији у партизанима у Хрватској у односу на Србе, тако да негде 1944. у партизанима у Хрватској је око 61 одсто Хрвата и 28 одсто Срба, што је, како каже, разумљиво, јер су Хрвати већински народ, а Срба је тада у Хрватској било неких 16 одсто. „То значи да и даље, а то је крај 1944. године, Срба има у хрватским партизанским јединицама натпросечно више него што им је био удео у становништву. Међутим, укупни број Срба који је тада, до лета 1944. учествовао у антифашистичкој борби је укупно гледано на југославенском простору био мањи, зато што је партизански покрет у Србији био пуно пуно слабији него ли у Хрватској и Босни и Херцеговини”, навео је овај угледни хрватски историчар. На констатацију да су Хрвати масовно кренули у антифашистичку борбу тек након пада Мусолинија у септембру 1943. и када је постало јасно да Хитлер губи рат, Голдштајн каже да је један добар део Хрвата 1941. дочекао оснивање НДХ са задовољством. Једним делом зато што је нестала Југославија која је била диктатура и постојала је снажна опозиција у Хрватској према ономе што се догађало у тој држави, а као друго је навео да су Хрвати мислили да је оснивање НДХ, заправо, бег од рата. Дакле, сматрало се: „није било рата, а добили смо државу”, односно, „прошли смо без рата, а цела Европа је заглибила у том крвавом убилачком рату”, наводи Голдштајн и додаје да се, међутим, видело да су то рачуни врло краткога века. У међувремену је, истиче, почео и усташки терор који је првенствено геноцидно насрнуо на Србе, Јевреје и Роме, али врло брзо и на Хрвате, тако да су многи Хрвати до 1941-42. године имали јасну дистанцу према усташама. „Међутим, отићи у партизане је било мало теже. Срби у Хрватској и БиХ нису имали алтернативе. Морали су да беже у шуму. Поготово они који су живели на селима бег у партизане је практично значио спасавање живота”, каже Голдштајни истиче да би волео да се престане са лицитирањем бројкама, јер оне нису кључ приче него историјски контекст, односно чињеница да је то био југославенски покрет у којем се показало да припадници различитих народа имају начина, потребе, могућности да у њему равноправно учествују и пронађу себе. Политика Online - Голдштајн: Срби су били најбројнији међу хрватским партизанима WWW.POLITIKA.RS Хрватски историчар Иво Голдштајн је, поводом недавне изјаве председнице Колинде Грабар Китаровић да су Хрвати дали највећи допринос антифашистичкој борби у Европи...

Пример сарадње Цркве, државних институција и приватног сектора у интересу народа и то његовог најсиромашнијег слоја у главном граду показали су Републичка дирекција за робне резерве, Милшпед доо из Београда, Исхрана АД из Смедерева (познатија под брендом „Хлеб и кифле“) и Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке. Наиме, Републичка дирекција за робне резерве је поклонила Верском добротворном старатељству за потребе Црквене кухиње, 175 тона брашна, 3.000 литара јестивог уља и 9 тона месних нарезака. Предузеће Милшпед је пружило комплетну логистичку подршку око транспорта намирница из магацина дирекције у Новом Пазару до Смедерева где се налазе производни капацитети фирме Исхрана АД која врши услужно печење хлеба и транспорт до Црквене кухиње у Београду без икакве надокнаде. Исхрана АД годинама уназад, свакодневно донира и 70 векни хлеба за потребе Црквене кухиње. Истичемо и то да је предузеће Милшпед потпуно бесплатно испоручило 16 медицинских кревета и 5 душека Одељењу продужене неге Здравственог центра у Зајечару. Тим лепим поводом у Патријаршији српској у Београду уприличен је пригодан пријем код Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја коме су присуствовали гђа Зорица Анђелковић, вршилац дужности директора Републичке дирекције за робне резерве; г. Небојша Иковић, власник предузећа Милшпед доо; јереј Владимир Марковић, генерални секретар ВДС-а; ђакон Бранислав Јоцић, службеник ВДС-а; као и ђакон Александар Прашчевић, шеф Кабинета Патријарха српског. Током пријема гостима су уручене грамате за показану љубав према Мајци Цркви, нарочито исказану према особљу и корисницима услуга Црквене кухиње Верског добротворног старатељства. Уз грамату добртовирма су уручене и иконе Пресвете Богородице Млекопитатељнице, заштитнице Верског добротворног старатељства. Током топлог и срдачног разговора патријарх Иринеј осврнуо на значај ових донација на сузбијању сиромаштва и глади у Београду и пожелео добро здравље и успеха благословивши даљи рад друштвено одговорних предузећа. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Попут оних првих Апостола, апостолских ученика и нових просветитеља и Митрополит Амфилохије ослушкује глас Божији који одјекује: „Идите и крштавајте све народе“, настављајући Јеванђељску мисију у Јужној Америци. Свој боравак наставља проповиједајући Ријеч Божију у Колумбији. Ова далека Јужноамеричка земља, која носи име Кристофера Колумба, човјека који је открио Америку, последњих година има и православне мисионаре, који сабирају стадо Христово у једно тијело – Цркву његову православну. У петак, 8. децембра у Колумбију је допутовао и Високопреосвећени Митрополит Црногорско-приморски и администратор јужно-централноамерички г. Амфилохије који је у суботу, 9. децембра присуствовао Светој Литургији у цркви Свете Тројице у Медељину коју је по његовом благослову служио отац Симеон (Лопез). После прочитаног Јеванђеља отац Симеон је бесједио вјерном народу о устројству Цркве Православне – Једне Свете, Саборне и Апостолске. Дотакао се отац Симеон Свете Литургије као централне службе у Православној цркви у којој се огледа јединство Цркве, као и значаја и улоге Епископа у Цркви, као онога који је слика Христова. На крају Литургије служен је помен за све упокојене сроднике ове хришћанске заједнице. После Литургије Митрополит је крстио двоје Колумбијаца и дао им име Андреј и Јелена поручивси да треба да се угледају на Светог Апостола Андреја и на Свету равноапостолну царицу Јелену. Ово благословено сабрање настављено је за трпезом коју су домаћини припремили за ову прилику. У недељу, 10. децембра Митрополит Амфилохије ће служити Свету Литургију на којој ће рукополижити у чин ђакона колумбијца Естебана (Стефана), свршеног студента теологије, који је дипломирао на Католичком Теолошком Факултету у Колумбији. Естебан Алфонсо Диас Нињо, рођен у граду Дуитама у Колумбији, дjетињство је провео у Венецуели. Био је католички монах у реду Доминиканаца у Боготи и у том манастиру је студирао теологију, а прије тога је завршио философију и историју на универзитету Сан Томас у Боготи (Колумбија). протођакон Владимир Јарамаз Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице