Претражи Живе Речи Утехе

Дана, 21. септембра 2018. године, у свечаној сали Духовног центра на Светом Духу, Митрополит загребачко-љубљански господин др Порфирије сусрео се са загребачким надбискупом и кардиналом господином Јосипом Бозанићем. У веома срдачној атмосфери, у склопу редовних сусрета између Митрополита Порфирија и Кардинала Бозанића, разматрана су разна питања која се тичу односа Српске Православне Цркве у Хрватској и Католичке Цркве. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице

Пише: др Александар Живковић Сумирајући своју посјету Црној Гори и Србији (27.6 – 1.7) државни секретар (како се обично каже „други човјек“) Ватикана, кардинал Пјетро Паролин, истакао је двије битне одренице: утврђивање и продубљивање добрих односа са двијема државама (то је учинио као државни функционер) и, у својству вјерског лидера, значај који Католичка црква придаје екуменском дијалогу са СПЦ. Шта је то у пракси представљало и може да донесе у догледној будућности? Најприје се уочава да су се и црногорска и србијанска дипломатија добро припремиле за посјету. У Црној Гори она је најављена и кардиналовим интервјуоом Побједи, који је у много чему био водич за иступање функционера (премијера ЦГ Душка Марковића и министра спољних послова Србије Ивице Дачића). Наравно у сусрету са Милом Ђукановићем потенциран је тзв. Закон о слободи вјероисповјести, а у разговору са Александром Вучићем питање Косова и Метохије. Може се рећи да су обје државе и добиле и нијесу добиле оно што желе од Свете столице. Црна Гора има Темељни уговор (конкордат) са Ватиканом, она би наравно хтјела да папском амбасадом (апостолском нунцијатуром) учврсти односе и повећа свој државни ранг. То јој је и обећано уз дискретан услов да регулисање односа вјерских заједница и државе Црне Горе, буде и правично за Српску православну цркву. Ватикан се неће мјешати у модалитете односа православних и власти, али неће ни пристати на једнострану разградњу СПЦ у Црној Гори, као што схвата и значај јединства Московске патријаршије на цијелој својој канонској територији, укључујући и Украјину, како је сам папа недавно рекао митрополиту Илариону (Алфејеву). Једноставно, даља фрагментација православних не одговара комуникацији Католичке цркве са њима. У том смислу карактеристично је неколико момената посјете кардинала Паролина: Побједа је све вријеме водила „актуелну“ причу о девастацији културних добара од „Амфилохија и СПЦ“, да би након католичког Петровдана током којег је кардинал служио мису у новој Барској конкатедрали, уз присуство представника канонске Православне цркве, на насловној страни објавила не вијест о томе, него како ето она брани Манастир Дајбабе, али нека инспекција излази у сусрет СПЦ. Од те помало комичне ситуације, много озбиљнији став Католичке цркве је показало залагање њеног врха да на простору на коме доминирају православни постоји јединствена организација католика – што је остварено главним циљем посјете оснивањем и освештавањем сједишта Међународне бискупске конференције Светих Ћирила и Метода у Новом Саду. Прије неколико година сами бискупи из те конференције тражили су лично од папе да се она расформира на посебне бискупске конференције Србије, Црне Горе, Косова и Македоније, при чему је чак за сједиште „Бискупске конференције Србије“ било предвиђено Панчево. У СПЦ то је схваћено као одустајање од начела католичког јединства у српским земљама, које је кроз средњи вијек и од књаза Николе чувала Надбискупија Барска – Примасија Српска (Срби католици су, мало је познато, један од десетак народа који у католичанству има свог примаса, папе тешко додјељују ту титулу). Папа је очигледно уважио и српске аргументе и боље сагледао мисијске потребе католика од својих локалних бискупа. То је опипљив показатељ онога што је истакао кардинал Паролин да Католичка црква нарочито држи до екуменских односа са СПЦ. Последњих година ти односи чак боље напредују у Црној Гори него у Србији, изузев традиционално добрих односа у Архиепископији београдско-карловачкој и епархијама бачкој и шабачкој. Када говоримо о напретку екуменских односа у ЦГ мислимо ту и на противљење и локалне Католичке цркве и Ватикана преко нунција из Сарајева тзв. Закону о слободи вјероисповести у Црној Гори, учешће митрополита Амфилохија у освећењу Барске конкатедрале Светог Петра, учешће православних у дочеку моштију Светог Леополда Мандића у родном Херцег-Новом, па и одржавање у Подгорици једне сесије Заједничке комисије о Степинцу. Са друге стране, показало се да неко „унијаћење“ преко „ЦПЦ“ нема подршку међу православним народом у Црној Гори, а више ниједан католички свештеник са том сектом не сарађује. Све у свему, ова порука Ватикана црногорским властима била је, рекосмо, врло дискретна и, на пријатно изненађење, културно праћена у црногорским медијима. Сусрет митрополита Амфилохија и кардинала Паролина очигледно је намјерно избјегнут, као и приликом државне посјете Паролинове Загребу 30. и 31.10. прошле године када се нијесу срели он и митрополит Порфирије. Ипак, на симболичкој равни, 29.6. ове године митрополит је као егзарх патријаршијског трона служио у Пећи, а кардинал у Бару, тако да су историјска сједишта двеју цркава била у жижи молитве. Међутим, неће само од Ватикана зависити положај СПЦ у Црној Гори. У томе ће велику улогу играти не само домаћи духовни развој, него и односи у свјетском православљу, и нарочито дефинисање односа НАТОа према православним црквама уопште. Србија је више кроз папину личну поруку патријарху о непризнавању једностране независности Косова, нешто добила, док њени функционери ни сами нијесу сигурни у то шта би жељели да постигну (обично кажу „компромис“). Када су у питању односи са Ватиканом, он сигурно жели конкордат и са Србијом, сличан црногорском, али се још увијек не износи то питање у пуном облику (само је пред долазак кардинала Паролина одржан сусрет предсједника Србије са католичким бискупима о актуелним проблемима КЦ у Србији). Историјско искуство и конкордата књаза Николе послије ослобађања Бара и Улциња и конкордата Николе Пашића 1914. којим је Ватикан признао српску власт у Старој Србији и Македонији, показује да док нема конкордата за Ватикан Србија није цјеловита (са Косовом и Метохијом). Једна црква сада се солидарише са другом, католици имају стрпљења да се развијају на Косову само са „апостолском администратуром“, а не бискупијом у Призрену, али државни односи тек треба да се дефинишу, као и (евентуално? али независно од Ватикана) границе. (То не значи да је државна граница препрека функционисању јединствене цркве: нпр. нова католичка бискупија сријемска, спада под такође релативно скоро успостављену Ђаковачко-Осијечку хрватску метрополију, а не под Београдску – србијанску метрополију.) Тако да може да се закључи да је из посјете кардинала Паролина, иако је претежно била „дизајнирана“ као државна, више добила Католичка црква у Црној Гори и Србији, као и СПЦ, него двије посјећене државе. И једна и друга црква, међутим, морају још дуго и систематичније него до сада да развијају своје односе. Балканска политика понтификата папе Франциска сада је, послије доста лутања, дефинисанија, док српска црквена политика према Риму готово потпуно изостаје. Неке Православне цркве које нијесу у богословском дијалогу са католицима, попут Грузијске и Бугарске, имају, истовремено, много развијеније практичне односе са Ватиканом; Српска црква која је међу предњачећим у богословском дијалогу и образовно-научној размјени, има запостављене многе сегменте свакодневних односа са Католичком црквом и методологије „црквене дипломатије“. View full Странице

Извор: https://mospat.ru/ru/2017/08/23/news149436/ 22. августа 2017. године у Патријаршијској и Синодалној резиденцији московског Даниловског манастира сусрели су се Свјатејши патријарх московски и све Руси г. Кирил и Његова Еминенција кардинал Пјетро Паролин, државни секретар Свете Столице, службено други по положају челник Римокатоличке цркве после папе, са својим претњама. Разговор је био необично дуг, срдачан и садржајан и готово у потпуности званично пренесен штампи, а 15 минута уводног сусрета је приказано на видеоснимку на сајту патриархија. ру (доносимо у наставку). Поздрављајући високог госта Свјатјејши патријарх Кирил је нагласио да је његовим сусретом са папом Франциском у Хавани отворена нова етапа у односима Руске и Римске цркве, јер се показало да се може постићи заједничка позиција по многим важним питањима савременог света. Највећи значај је имало особено историјско догађање доношење честица Светог Николаја Мирликијског у Москву и Санкт Петерсбург којима се поклонило 2,3 милиона људи који стајали и по 6,8, 10 сати у реду да се поклоне моштима. Патријарх је подсетио на своју изјаву из Санкт Петерсбурга да ниједан државник, црквени великодостојник и дипломата итд не би могао толико да учини за приближавање приближавање православног и католичког света као Свети отац Николај. Ми сада доживљавамо ситуацију хришћана првог миленијума, обједињеног Истока и Запада, и то доживљавама у реалном времену, нагласио је патријарх Кирал. Патријарх је нагласио значај сарадње Москве и Ватикана у помоћи хришћанима Блиског истока и северне Африке. У том смислу, навео је конкретне акцију Руске православне цркве хришћанима и свим грађанима Сирије, помоћи у коју се укључују и друге традиционалне религије у Русији. Патријарх је изразио наду да ће се створити заједнички програми Римске и Руске цркве за помоћ пострадалима у Сирији. Говорио је и о значају односа са Египтом и тамошњом хришћанском заједницом. Заједнички мировни напори, често се нажалост, суочавају са изазовима антируске пропаганде у медијима. Говорећи о ситуацији у Украјини, патријарх Кирил је изразио задовољство што све већи број људи у тој земљи схвата миротворачку позицију и улогу канонске Украјинске православне цркве, коју је подржао и папа одазивајући се позиву патријарха да се спречи усвајање антицрквеног закона у Украјини. Са своје стране, кардинал Паролин је истакао све битне акценте патријарха Кирила и у свему се сагласио са њим. Нарочито је подвукао да све верске организације у Украјини морају да имају миротворну улогу и да ће Ватикан да у то уложи све снаге. *** У првим коментарима медија нагласак је био на састанку кардинала Паролина са председником Путином. То је најбоље демантовало лажне вести које су објављивале поједини западни извори да је Путин осудио папу као зато што наводно папа жели да буде вођа новог "светског комунизма"! Такве "екслузивне" информације је најбоље демантовао сусрет Путина са кардиналом Паролином, што је практично прва посета државног секретара Ватикана Руској федерацији (раније је у посети био кардинал Содано, али тада је још постојао СССР), на којој је руски председник изразио задовољство напредком односа Руске и Римокатоличке цркве. У коментарима црквених аналитичара истиче се да масовна подршка украјинског народа канонској цркви возглављеној Блажењејшим митрополитом г. Онуфријем (само је у Кијеву на дан Светог Владимира у канонској литији од Дњепра до Кијевско-печорске лавре било 100 000 људи, а у "литији" државно подржаног Дионисенковог "Кијевског патријархата" мање од 2 000 људи укључујући чиновнике присутне по задатку) и доследно негативан однос папе Франциска према настојањима да се законски практично разбије канонска православна цркра у Украјини, знатно утицали на побољшање односа Ватикана и Московске патријаршије. View full Странице