Претражи Живе Речи Утехе

Оригинални образ Богомајке – Благодатно небо до данашњих дана није остао сачуван, ипак, израђене су бројне копије Њеног Пречасног Лика а једна од таквих је копија чудотворног образа који се налази у московском Кремљу, на иконостасу Архангелског сабора; Предање каже да је урађена на истој дасци као и оригинална икона. Зна се да је фрескописана између 1678-1680.г. по наређењу цара Алексеја Михајловича. (иначе, урађена је по угледу на древну икону, која је као дар донета из Константинопоља, граду Смоленску, а у 14 (в.) пренесена у Москву, супрузи књаза Василија Дмитријевича, Софији Витовновој, литовској кнегињи.) Велико поштовање иконе Благодатно небо почело је 1853.г. када је Митрополит Филарет (Дроздов), благословио да се сакупе сви историјски подаци, о овој чудотворној икони. За датум прослављења иконе, узет је 19. март по новом, односно 6.март по старом календару. Чуда Пред овом иконом молимо се да издржимо на путу спасења, ради задобијања Царства небеског, да се Црква сачува од јереси и раскола, као и за сигурно и безбедно путовање по ваздушним пространствима. Изображење Постоји неколико њених копија а најпознатија се налази на иконостасу Архангелског сабора у Кремљу. Друга је на острву Залиту, код Митроносног јереја, Светопочившег о. Николаја Гурјанова, док се трећа копија налази у Санкт Петербургу. Још једна копија чудотворне иконе Мајке Божије Благодатно небо, направљена је у Петербургу, специјално за земљу Србију. Повод за њено осликавање је дар Светопочившем Патријарху Српском Павлу, услед тешке ситуације на Косову. (Треба рећи да је све што се дешавало са иконом Пресвете Богородице Благодатно небо, било са благословом Свјатјејшег Патријарха Српског Павла, који је тада био у болници.) Када је икона осликана, управо тих дана је донесена одлука о једностраном прихватању одлуке о независности Косова; икона је послата за Београд по благослову тада, Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија (Радовића), што је био још један знак братске љубави између српског и руског народа. Петербуршки иконописац Ростислав Гирвел, који је икону насликао, у интервјуу који је дао руском православном сајту pravoslavie.ru, нам говори: ,, За мене је најважнији био следећи моменат – на првом молебану, када смо прилазили Владици Амфилохију за благослов и када су ме представили њему, пажљиво ме је погледао и рекао: « Ви вероватно ни сами не знате шта сте за нас насликали..:». Митрополит ме је очински помазио по глави, благословио и испратио дубоким, умним погледом. Ова копија иконе је ношена потом у литији пред којом се молио српски народ за спас Косова и Метохије; данас, икона се налази у Храму Светог Саве, на Врачару. Размера је 1,5 м са 0,80 цм и урађена је у грчко-византијском стилу, док је даска те величине и тих својстава, израђена у Курској области. На икони Мајка Божија држи жезло у руци – те се може извести закључак да је чудотворна икона Благодатно Небо претеча Државне иконе Мајке Божије. Распоред светлосних зрака на икони је несиметричан и направљени су од сребра. Позадина иконе је у црвеној боји, док је ореол око насликаних фигура у жутој боји. „Царице небеска, спаси Српску земљу“, је натпис који стоји на икони, код ногу Свете Пречисте. Икона је освештана на подворју Спасо- Преображенског, Вааламског манастира. Тропар, глас 6 Шта да ти кажем, о Благодатна ? Небом – си просијала Сунце правде; у рају – Тебе ради, цвеће не вене, Дјевом – сибила и остала нетрулежна; Чиста Мајко – многи Свети се моле Сину Твоме, Богу свих. Зато Га моли да се спасу душе наше. https://mitropolija.com/2025/03/19/cudotvorne-ikone-majke-bozije-blagodatno-nebo-3/

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Података о икони Пресвете Богородице названом Васпитање јако је мало. Познато је само да је икона византијског образа, у Русији знана под именом Васпитање, јер молећи се пред Њом људи су добијали помоћ приликом васпитавања деце. Оригинал иконе прославио се широм Русије, која се до револуције налазила у Казанском храму на Црвеном тргу; али после његовог рушења изгубио се сваки траг о овој чудотворној икони. Данас, када је поново саграђен Казански сабор на Црвеном тргу успостављено је поштовање древног Лика Њеног, те је насликан нови образ Богомајке, Васпитање. У Њену част и у част Њене иконе у московском селу Некрасовка саграђен је храм Пресветој Дјеви у част Њене иконе – Васпитање. До данас је остала сачувана молитва упућена овој икони: Дајем Ти своје дете, Господу моме и Твоме, Исусу Христу, Пречиста – нашем небеском покровитељу. Чуда Молитва пред овом иконом помаже забринутим родитељима у правилном васпитавању деце и одгајању у побожности. Пред њом се родитељи моле за Њен покров, којим би испунила дечија срца вером у Бога, љубављу к ближњима и домовини. За датум прослављења иконе узет је 18. март по новом, односно 5. март по старом календару. Изображење Икона је византијског типа Богородице Одигитрије, изображена са Богомладенцем у наручју. И док јој Младенац Исус седи на левој руци, десна рука Његова уперена је ка лику Свете Дјеве. Видимо да је Богомајка одевена сасвим скромно: док је доња хаљина у тамној боји, горња је у браон, извезена златним нитима по порубима. На глави Њеној Свечасној, као и на раменима, налази се извезена по једна звезда, као симбол непорочне чистоте Њене. Богомладенац, одевен у тамни хитон, у потпуности пажњу посвећује Својој Мајци, руком указујући на Њу као родитељку, Ону, која може упутити забринуте, на пут побожности и исправљања. С обзиром да је Она Њега родила, одгајала, васпитавала и поучавала – стога јој се могу обратити сви родитељи за помоћ, приликом одгајања своје деце, ка којој их, Син Њен упућује. Јер управо Он зна какав је Она родитељ и васпитач, па тако може постати узор свима који траже помоћ у одгајању својих потомака. Тропар, глас 4 Васпитана у храму са свима Светима, одевена вером и премудрошћу и бескрајним девством, Архистратиг Гаврил приноси Ти са небеса целовање и каже – Радуј се, радуј се Благословена, радуј се Препрослављена, Господ с Тобом је. Молитва О, Пресвета Владичице, Дево Богородице, спаси и сачувај под окриљем Твојим чеда моја (имена), као и сву децу, девојчице и дечаке, крштене и некрштене и оне у утроби мајчиној ношене. Покриј их ризом материнства Твојег, сачувај их у страху Божијем и послушности родитељима. Умоли Господа мог и Сина Твог да им дарује оно што користи њиховом спасењу. Поверавам их материнском старању Твоме, јер си Ти Божанствени покров слугама Твојим. https://mitropolija.com/2025/03/18/cudotvorne-ikone-majke-bozije-vaspitanje-3/

Према усменим предањима која су се сачувала у хиландарском манастиру, икона Млекопитатељница првобитно се налазила у надалеко чувеној Лаври Св. Саве Освећеног, у близини Јерусалима. Када је дошло вријеме да њен оснивач оде из овог пролазног живота Господу, он се пророчанским ријечима обратио својој братији, рекавши – да ће их кроз извесно вријеме посјетити поклоник, царскога рода под именом Сава, коме треба да буде поклоњена икона Богородице Млекопитатељнице као и његов игумански штап (патерица), у знак благослова од стране Лавре. Њен оснивач, потоњи светитељ, Сава Освећени, у миру је отишао Господу, за вријеме четврте године владавине цара, Јустинијана Великог (527. – 566). Више од шест вијекова је пролетјело изнад ове надалеко чувене Лавре. Братија је памтила заповијест свог духовног оца, преносећи с кољена на кољено завјештање великог светитеља. А икона је непомично стајала на свом мјесту, у очекивању испуњења пророчанства, које је прије смрти оставио оснивач највеће Лавре на истоку. Најзад у (13.) в. у Палестини се као поклоник тамошњим светињама појавио архиепископ Српски, Св. Сава, син великог рашког Жупана, Немање. По поклоњењу моштима оснивача Лавре, Сави Освећеном, са зида је пао жезал његовог власника, а икона Богородице Млекопитатељнице се покренула са свога постоља. И кад год би тих дана, Сава Српски, приступао моштима Саве Освећеног – дешавао би се исти случај. Тек после његовог трећег уласка у манастирски храм, братија му је саопштила завјештање свога духовног Праоца. Архиепископу Српском је било уручено пророчанско завјештање оснивача Лавре и поред чудотворне иконе Мајке Божије, коју су назвали Млекопитатељница, Лавра га је благосиљала иконом Тројеручицом и патерицом оснивача, Св. Саве Освећеног. По повратку из Палестине у Србију Св. Сава је посјетио Св. Гору и манастир Хиландар, који је тада оснивао. Манастиру је као неотуђиву баштину оставио икону Пресвете Богородице Млекопитатељнице и игумански жезал Саве Освећеног – смјештивши их у келију звану Моливдоклисја, у Кареји. Сада се ово непроцјењиво благо чува у Типикарници Св.Саве, такође у Кареји, административном центру монашке републике Атон. Сматра се да је икона Богородице Млекопитатељница једна од три највеће светиње рода Српскога. Њено празновање врши се 25. јануара по новом, односно 12. јануара по старом календару, при Карејској келији у којој почива. Чуда Царица Небеска је благовољела да се празнује и копија ове чудотворне иконе (која се налази у руском скиту Св. Пророка Илије, на Атосу); на наличју су, на сребрној плочи, угравирани описи чуда која су од ње временом происходила. Ова копија је припадала једном подвижнику непознатог имена, који је њоме благословио другог атонског подвижника – Тинисима; који је пак њоме благословио свога сатрудника у духовном животу, Великомученика Оптинског скита – Игнатија, који је 1848. г. послан у Русију, ради прикупљања добровољних прилога у корист манастира. У Харкову се од копије иконе Млекопитатељнице десило прво чудо: одузимање обе руке столара, који је без дужног трепетног поштовања поправљао њен кивот, а затим његово чудотворно исцјељење после пјевања Молебна пред иконом. Послије тог чуда услиједило је мноштво других: у Јељцу, Задонску, Тули, Москви и другим градовима. Пред иконом Пресвете Богородице Млекопитатељнице молимо се усљед недостатка матерњег млијека, при порођајним трудовима и за здравље младенца. Чудотворну икону по црквеном Предању насликао је по благослову саме Царице Небеске, Св. Апостол и Јеванђелист Лука, изобразивши на њој вјеродостојан лик. Јединствена је у православном свијету јер представља Младенца Христа како је држан на рукама Богородице док сиса дојку – на грудима Свете Богомајке. Пресвета Дјева је приказана у ризи топло наранџасто-браон боје, са извезеним радом, у танком црном боду. На глави Јој стоји позлаћена круна уоквирена златним орелом ; истовјетан видимо и на глави Богомладенца Христа, са изузетним филигранским радом. На раменима и Светој Глави Њеној, јасно су примјетне звјездице, симболи непорочне чистоте Њезине. Руке Њене као и Богомладенца Којег доји, оковане су чистим сребром, без икаквог украшавања. Интересантно да је сам положај дојке, по жељи иконописца, изображен у висини и положају који не одговара уобичајеном приказу Мајке која доји дијете. Тиме се избјегао тјелесни приказ и сам чин храњења је постављен на један виши ниво. Она је Мајка Носиоца свега света. Хранитељка душа изгладњелих. Непресушни извор сваке добродетељи. Она из Које Је Живот произишао – сама точи Живот свему свету. Упркос свудаприсутној традицији Источне Цркве, икону Млекопитатељницу, Св. Сава Српски је из велике љубави према Пресветој Дјеви – поставио на иконостас Испоснице у Кареји и то као престолну икону са десне стране – гдје према канонима православне Цркве, почива Господња икона коју је поставио на лијевој страни од Царских двери). Иконописана је на основу Јеванђеља да је Пресвета Дјева дојила оваплоћеног Господа Исуса Христа као Сина Свога -што је жена у Јеванђељу исповиједила ријечима упућеним Христу: ,, Блажена утроба која Те је носила и дојке које си сисао ” (Лк 11,27). О тој истини су такође говорили и писали и Свети Оци Источне Цркве – тако и Св. Јефрем Сиријски каже у пјесмама на Рођењу Христовом: ,,Из утробе Дјевине изашао је Младенац и млијеком се хранио и растао је поред дјеце – Син Господара свега. Света Дјева – Мајка давала је Христу млијеко и Он се као човјек хранио Њезиним млијеком. Када се Господ хранио млијеком Маријиним, тада је точио живот свему свету ”. За Св. Јефремом пјевао је о Богородичином дојењу Господа млијеком и Св. Роман Мелод а његове и друге црквене песме и химне о томе, ушле су у Богослужења наше Цркве. Једна од тих црквених пјесама исписана је и на овој чудесној хиландарској икони у Карејској испосници Светог Саве – Млекопитатељници (егзапостилар на Успеније Пресвете Богородице).Он се, у свом словенском преводу, налази на врпцама са лијеве стране на ризи Богомајке; код Грка налази се на крају тзв. великог Канона Богомајци, који је дјело руку цара Теодосија Дуке Ласкара, а гласи: ,, Златоплетени стубе и дванаестозидни Граде, сунцеточни Престоле, Столицо Цара, несхватљиво је чудо: како млијеком храниш Господа Молитва О Пресвета Госпођо Владичице наша Богородице, Небесна наша Царице, млијеком Христа Бога нашега појивши и нас недостојних и многогрешних Твојом богатом милошћу појиш. Спаси и избави нас грешних слугу Твојих од изненадне клевете од сваке биједе и напасти и изненадне смрти. Помилуј нас у дневни час, ујутру и по вечери и у свако вријеме сачувај нас: стојећи, сједећи, спаси од сваког пут којим ходимо и у ноћни час спаси, покриј и заступи. Заштити нас, Владичице Богородице, од свих наших врагова видљивих и невидљивих и од свакога злога настројења. На сваком мјесту и у свако вријеме буди нам, Мати Преблага, необорима стијена и брзо заступање, сада и увијек и у вијекове вијекова. Амин. Тропар, глас 3 Без сјемена од Божанственога Духа вољом Очевом, зачела јеси Сина Божијег. Од Оца без матере пре свих вијекова, нас ради из Тебе од бесплотног Оца родила јеси Младенца и млијеком појила јеси. Тако и ми не престајемо молити да избавиш од биједа душе наше. Величање Величам Те, Пресвета Дјево, Млекопитатељнице Спаса нашега, и поштујем образ Твој свети од кога благодат исцјељења нам брзо изливаш. https://mitropolija.com/2025/01/24/cudotvorna-ikone-majke-bozije-mlekopitateljnica/

Ова икона изображава један од 12 великих празника – Улазак у храм Пресвете Богородице. Она приказује јеванђелску причу о догађају који се догодио, након што је Богородица напунила три године. Наиме, родитељи Пресвете Богородице, праведни Јоаким и Ана, који нису имали деце, молећи се за дар детета – заветовали су се Господу: ако се дете роди, онда ће га посветити служби Божијој. Када се навршише године и приближи време избављења рода људског, које се имало збити очовечењем Бога, требало је на сваки начин пронаћи тако чисту, беспрекорну и свету девојку, која би била достојна да оваплоти бесплотног Бога и послужи тајни нашег спасења. И нађе се таква девојка: чистија од сваке чистоте, беспрекорнија од сваког духовног створења, светија од сваке светиње – пречиста и преблагословена Дјева Марија, изданак из бесплодног корена светих праведних богородитеља Јоакима и Ане, плод родитељских молитава и постова, кћи царска и првосвештеничка. Tако им се роди ћерка, којој дадоше име Марија. Када је достигла узраст од три године, Њени праведни родитељи, испунивши свој завет, обукавши Марију у најлепше хаљине, са упаљеним свећама, пријатељима и родбином, доведоше је у Јерусалимски храм, како би је посветили Богу. Високе камене степенице водиле су до храма. На врху степеница чекао jе првосвештеник Захарија (отац Јована Претече). Трогодишња Марија, неочекивано за све, сама се попе на ове степенице, без помоћи одраслих. Првосвештеник Захарија jу jе, по надахнућу с више, узео за руку и увео не само у храм, већ и у Светињу над светињама – место у храму у који је улазак био дозвољен само високим свештеницима, и то само једном годишње. Сви који су били присутни, задивише се овом необичном догађају.Пресвета Богородица је васпитавана у јерусалимском храму у друштву благочестивих девственица, марљиво је читала Свето Писмо, шила, непрестано се молила и расла у љубави према Богу, дан и ноћ. О њој пишу свети Епифаније и свети Амвросије, да је била врло бистра, волела поуке и ревносно читала Свето Писмо. А црквени истроричар Георгије Кедрин пише, како је она још за живота својих светих родитеља добро изучила јеврејске књиге. Читајући често пророштво Исаијино: Ето, девојка ће затруднети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил (Ис. 7, 14), што значи: с нама Бог; погледа Господ са висине свете Своје и нађе Дјеву, на месту светом, у Соломоновом храму – она која је имала постати одуховљени, храм Божји; нађе је у унутрашњости храма, у Светињи над светињама, она која је имала родити светију од свих светих – Реч. Света Дјева пламтијаше љубављу не само према очекиваном Месији него и према оној девојци која је имала затруднети и родити Месију. И она размишљаше, како је то велика част постати родитељка Емануила Сина Божјег, и како је неисказана тајна да девојка буде мајка. Знајући пак из пророштава да се приближило време Месијина доласка, јер палица владалачка већ беше узета од Јуде и завршаваху се Данилове седмине, она држаше да се та девојка свакако већ родила на свет. И уздишући често из дубине срца, она се мољаше у себи да је Бог удостоји видети ту девојку, и бити јој, ако је могуће последњом слушкињом њеном. И једном приликом, када она по обичају свом стајаше на поноћној молитви и врло усрдно се о томе мољаше Богу, изненада сину с неба велика светлост и обасја је, и из те светлости чу глас који јој говораше: Ти ћеш родити Сина мог. Какве се тада радости испуни Пречиста Дјева, и какву благодарност узношаше Богу Творцу своме, – немогуће је исказати. Тако погледа Господ на смирење слушкиње Своје. Јер она која жељаше из љубави према Богу да служи чистој родитељки Месијиној, – сама се удостоји да постане његова Мајка и Госпођа сваког створења. Ово откривење њој би у дванаестој години, на две године пре њеног обручења. И она никоме не каза ту тајну све до Вазнесења Христова. Од дана тог откривења она беше убеђена, да ће се у њеној девичанској утроби збити тајанствено зачеће, и она очекиваше да се збуде та тајна. Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања при храму Соломоновом, и четрнаест година од Рођења, саопштише јој првосвештеници и свештеници, да по закону она, као и остале вршњакиње њене, не може више остати при храму, него треба да ступи у брак. Но она им одговори да су је родитељи од повоја њеног посветили Богу; да је она обећала остати девојком до смрти; да се она не може удати за смртног човека, и да ништа не може приморати на брак њу, девојку бесмртнога Бога. Ова новина изненади првосвештенике, и они се саветоваху међу собом шта да раде. Јер они нису могли више да је држе при храму, нити су смели да обруче за мужа, девојку Божију. И беху у недоумици, како да збрину безмужну девојку, да не би ма чим прогневили Бога. Јер су знали да је то обоје велики грех: приморавати на брак девојку која је обећала Богу вечно девичанство, и држати у Светињи над светињама женскиње, после навршеног пунолетства. Овако о томе говори свети Григорије Ниски: Док је девојчица била мала, свештеници је чуваху у храму Господњем, као некада Самуила. Но кад она постаде пунолетна, они се саветоваше међу собом шта да даље чине с њом, да не би у чему прогневили Бога. А црквени историчар Никифор каже о томе ово: Када Света Дјева одрасте, свештеници начинише веће, како да је збрину, да не би скривили светом телу њеном, јер су сматрали да ће оскрнавити светињу, ако би је удали, и потчинили брачном закону њу, – која је себе посветила једино Богу. И они говораху да закон не допушта, нити је достојно светиње, да девојка тих година пребива у Светињи над светињама. Стога они приступише ковчегу завета и усрдно се помолише Богу. И, као што казује Јероним, добише од Господа одговор, да потраже достојног човека, коме би Дјева била поверена под видом супружанства на очување девичанства. Начин пак, на који би таквог човека пронашли, би указан од Господа овакав: да се саберу неожењени људи из дома и племена Давидова, и да своје жезле положе у олтару, па чији жезал процвета, њему да се повери Дјева. Уто настаде празник освећења храма Јерусалимског, установљен од Макавеја. И сабра се код храма мноштво народа из околних градова. На празник дођоше и људи из племена Давидова, сродници и рођаци Дјеве Марије. Тада првосвештеник Захарија, отац Претече, одабра дванаест неожењених људи из племена Давидова, међу којима беше и Свети Јосиф, човек праведан и стар. Oн покупи њихове жезле, и положи их у олтару да преноће, говорећи: Покажи, Господе, човека достојна, за кога треба обручити Дјеву. Kад свану, уђоше у храм свештеници са оних дванаест људи, и нађоше да је жезал Јосифов процветао, и видеше како слете с неба голубица и стаде на тај жезал. И познаше да је Богу жеља да Дјева буде поверена Јосифу на чување. Неки мисле да је Пречиста Дјева одлучно одбијала обручење, бојећи се за чистоту свога девичанства, и била веома тужна. Стога јој би од Бога посебно откривење и савет: да не двоуми ићи к Јосифу, сроднику и заручнику своме, човеку праведном, богоугодном и светом, не на телесни брачни живот, него на чување њеног девичанства. И пошто би обављено обручење, свети Јосиф узе Пречисту Дјеву из руку првосвештеника Захарије и одведе је из храма Господњег у свој дом, на чист и непорочан живот. И би свети Јосиф, њен привидни муж, у самој ствари целомудрени чувар њеног девичанства, и служитељ девственичком животу, испуњеном велике светости. Чудотворна икона која описује овај догађај, прославља се на дан Ваведења у храм Пресвете Богородице 4. децембра по новом календару, односно 22. децембра по старом. Чуда Молитва пред овом иконом помаже бездетним родитељима у добијању потомства као и у благочестивом одгајању деце. Молитва родитеља Мајци Божијој помаже да децу васпитају у страху и љубави Божијој; штити их од недобронамерних људи и сваког негативног уплива у детињу душу. Изображење Икона о којој је реч, настала је око 1574. године и налази се у ризници манастира Хиландара, на Светој гори Атонској. Приказује трогодишњу Дјеву Марију, коју су принели родитељи у храм Божији. Светковина је праћена родбином и пријатељима, дјевама обученим у најсвечаније хаљине, који у пратњи Богородитеља Јоакима и Ане, приносе Свету Дјеву у Соломонов храм (Јерусалимски храм). И док трогодишња Дјева стоји у дну степеника, на врху стоји Првосвештеник Захарија (Претечин отац и њен даљи сродник), чекајући је. На опште запрепаштење присутник Дјева се сама испела на врх степеница, којих је било 30. Пречиста Дјева иако врло млада, приказана је обучена у горњу и доњу одежду са мафорионом који прекрива у потпуности њену косу, управо онако како су се одрасле девојке приказивале. То нам говори, о њеној зрелости, да постане одуховљени кивот Божији, скривница у коју ће се сместити несместиви Бог. Одежда је у зеленим тоновима, сиболу Духа Светога, трећег Лица Свете Тројице.Испред Ње је приказан Првосвештеник Захарија, одевен у свештеничке одежде тога доба, а непосредно иза ње, њени родитељи Јоаким и Ана, који је руком усмеравају. Иза њих следи сабор пријатеља и родбине, који су дошли да пропрате ову светковину и својим присуством је увеличају. У позадини је приказан храм и делови тадашњег Јерусалима а оно што привлачи пажњу, осим централног детаља, приношења Свете Дјеве у храм, јесте приказ ње саме, како седи у Светињи над светињама и ослушкује Архангела који јој се приближава, доносећи радосну вест, догађај који се тек има збити. Молитва прва О, Пресвета Дјево, Царице небеса и земље, пре свих векова изабрана Невесто Божија, Која си у последња времена дошла у храм законски, ради обручења са Небеским Жеником! Ти си напустила народ Свој и дом оца Својега, да би Себе принела Богу као жртву чисту и непорочну, и прва дала обећање свагдашње девствености. Подари и нама да се у све дане живота свога сачувамо у девствености, целомудрију и страху Божијем, да будемо храмови Духа Светога, и изнад свега, помози свима који у обитељима живе и који су се обручили на служење Богу да Те подражавају, да своје животе проводе у чистоти девствености, од младости носећи благи и лаки јарам Христов и чувајући своје свето обећање. Ти, Пречиста, Која си све дане Своје младости провела у храму Господњем, далеко од саблазни овога света, у непрестаном молитвеном бдењу и у сваком уздржању, душевном и телесном, помози и нама да одбијемо сва искушења непријатељска која долазе од тела, света и ђавола, долазећи на нас од младости наше, и да их победимо молитвом и постом. Ти, Која си у храму Господњем с ангелима обитавала, украсила си се свим врлинама, а посебно смирењем, чистотом и љубављу и достојно си се одгајила, како би била спремна да телесно у Себе примиш несместивог Логоса Божијег. Удостој и нас, захваћене гордошћу, неуздржањем и лењошћу, да се обучемо у свако савршенство духовно, да сваки од нас уз Твоју помоћ припреми брачну одежду своје душе и јелеј добрих дела, како не бисмо наги и неспремни пошли у сусрет нашем Бесмртном Женику и Твом Сину, Христу Спаситељу и Богу нашем, него да нас са мудрим дјевама прими у рајске обитељи, и да нас тамо удостоји да са свима светима увек славимо и прослављамо свесвето Име Оца и Сина и Светога Духа и Твоје милосрдно заступање, сада, и свагда, и у векове векова. Амин. Молитва друга Коме ћу завапити, и коме ћу у својој невољи притећи, ако не Теби, Царице Небеса? Ко ће чути мој плач, и уздахе моје примити, ако не Ти, Пренепорочна, Надо хришћана и Уточиште нас, грешника? Ко ће нас, осим Тебе, у несрећама нашим заштитити? Услиши јецаје моје и приклони ухо Своје ка мени, Владичице и Мајко Бога мојега! Не презри онога што тражи Твоју помоћ, и не одбаци мене грешног, Царице Небеска! Научи ме да извршавам вољу Сина Твојега и подари ми жељу да свагда следим Његове заповести. Не одступај од мене због мог роптања у болести, раду и недаћама, него остани Мати и Покровитељка мени, малодушном, Царице моја Преблага и Усрдна Заступнице! Својим заступањем покриј моја прегрешења, заштити ме од видљивих и невидљивих непријатеља, умекшај срца оних, што ми смишљају зло и загреј их љубављу Христовом. Мени пак немоћном подари Твоју свемоћну помоћ да победим своје грешне навике како бих, очишћен покајањем и следећи врлински живот, у заједништву са светом Црквом провео све остале дане мог земног туђиновања. Стани испред мене, Надо свих хришћана, у часу окончања мога и укрепи моју веру у тешком и самртном часу. Приликом мог одласка узнеси за мене, многогрешног у овом животу, Твоје свемоћне молитве, да би ме Господ оправдао и учинио причасником Својих бесконачних радости. Амин. Тропар, глас 4 Данас је предображење благовољења Божијег и проповед спасења човековог: у храм Божији јавно се узводи Дјева, и Христа свима предоглашава. Зато и ми велегласно ускликнимо: радуј се, Испуњење Творчевога Домостроја! Кондак глас 4 Пречисти храм Спасов, скупоцена одаја и Дјева, свештена ризница славе Божије, данас се уводи у дом Господњи, и благодат се са њом уводи, која је у духу божанском, којој певају анђели Божији: ово је насеље небеско. Величање Величам Те, Пресвета Дјево, Богоизабрана Отроковице, и славим Ваведење Твоје у храм Господњи. https://mitropolija.com/2024/12/03/cudotvorne-ikone-majke-bozije-vavedenje-presvete-bogorodice-u-hram-2/

Благодарећи верном народу, благочестивим приложницима и добротворима, храм св. лекара и безсребреника Козме и Дамјана у кругу Клиничког Центра Србије у Београду, полако али сигурно наставља са темељном обновом. Како је за наш радио рекао свештеник Зоран Керезовић, старешина највећег православног храма у Србији при болници, иконостас од недавно краси 12 икона светитеља-лекара. Подсећамо да се у овој цркви редовно служи Света Тајна јелеосвећења, а света Литургија служи се празницима и недељом од 9 часова. Информације о богослужењима у храму св. Врача (Делиградска 38) можете пронаћи на "Фејсбук" страници цркве. Извор: Радио "Слово љубве"

Икона је постала позната када је 1822. г. грчки подвижник, схимник Теодул, поклонио икону Избавитељку – Искупитељку, свом ученику монаху Мартинијану, који је покушао да води пустињачки живот, посвећујући све своје време молитви, након чега ју је стално носио на грудима. Када је м. Мартинијан 1842. г. пролазио поред Спарте (Грчка), увидео је да су становници патили од најезде скакаваца. Видевши то, монах их је позвао на молитву Пресветој Богородици, после које су облаци инсеката нетрагом нестали. Од тада се слава иконе почела проносити по свом православном свету, ходочасници су долазили код монаха Мартинијана, који није одбијао молитве, али поклоника је било толико много, да их је морао одбити, јер пустињаку није преостало много времена за своју личну молитву. Треба знати, да је монах Мартинијан након тога, боравио у манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори и да је након неког времена сазнао да се на Кавказу, на обали Црног мора, гради манастир, прозван Нови Атос – због копирања грађевина на Светој Гори. Многи монаси су били надахнути и пошли су на Кавказ, како би помогли браћи у изградњи новог Симоно-Кананитског манастира; па је тако и монах Мартинијан, завештао да се после његове смрти – икона Избавитељка / Искупитељка има дати у новоподигнути манастир – Нови Атон, Симоно-Кананитски, на Кавказу (РУ). Управо тако се и збило. Тадашњи игуман манастира Пантелејмон, ју је донео 1889. г. на обалу Абхазије – када се сакупио велики број људи, не би ли свечано дочекао ову чудесну икону. Тада се догодило прво чудо – на обалу манастирску, морска бура је избацила више од тону рибе. Затим се догодило још једно чудо. Руски цар Александар III Романов који је са породицом боравио управо тих дана на Кавказу, на овом путовању обишао је и манастир Нови Атос, где је даровао манастир, поклонивши се делићу моштију Светог великомученика Пантелејмона; пошавши натраг, недалеко од Харкова, дошло је до несреће и царски воз се срушио. У возу је поред царске породице ношена и копија иконе Богородице Избавитељка / Искупитељка. Иако је царски воз доживео катастрофу, сам цар и његова породица остала је сачувана; своје чудесно спасење и избављење чланови царске породице приписивали су заступништву и покровитељству Пресвете Богородице, и њеној икони Избавитељки / Искупитељки. Од тада, се као датум прослављења ове иконе узима 30. октобар по новом, односно 17. октобар по старом календару. Икона је по завештању м. Мартинијана сво време боравила у Ново-Кананитском манастиру, на Кавказу (РУ). Недуго након револуције 1917. г. монаси су успевали да сачувају светиње и свој стари начин живота. Међутим, манастир Симоно-Кананитски је постојао све до 1924, а потом је затворен. Да би избегли пљачу и пропаст, монаси су са собом понели иконе и црквени прибор, док је икону Мајке Божије Избавитељке / Искупитељке, сачувао један од Божијих слугу, чије име је остало само Богу знано, који је постао касније, познати духовник у једном руском манастиру. Недуго након великог Отаџбинског рата, икона Искупитељка / Избавитељка је напустила Кавказ и данас се са сигурношћу не зна, где се налази. Врло слична се 1992. г. појавила у Украјини. Монахиња Гаврила, предала је малу икону Избавитељку / Искупитељку,, Почајевској Лаври, где се и данас налази. Према речима ове монахиње, свештеник Лавре јој је две деценије раније, уручио Избавитељку / Искупитељку, наредивши јој да је спусти низ реку. У то време, манастир је био у опасности, па је свештеник на тај начин желео да сачува икону, али монахиња се није усудила на овај корак, те ју је сво време чувала код себе. Чуда Прослављење иконе Богородичине, Избавитељка / Искупитељка,, почело је још 1842. када се молитвама пред њом, једна од грчких провинција ослободила најезде скакаваца. Пред овом иконом моле се за избављење од демонске поседнутости, за одбрану од најезде скакаваца, за исцељење од душевних и телесних немоћи, за избављење од пристрасности према алкохолу и опијатима, за време несреће, за стање благодати и пуну снагу када се решавају тешке животне околности. У славу и част Богомајке, испеван је и акатист посвећен чудотворној икони Избавитељки / Искупитељки, у коме се пева: Радуј се, Избавитељко наша, од невоља, беда и погибели, спасавајући нас и од свих оних који нам наносе невоље.! Изображење Икона Избавитељка / Искупитељка припада типу икона Богородице Одигитрије, где имамо карактеристично прожимање ореола Мајке и Божанственог Детета. Света Дјева приказана је допојасно како у наручју држи Богомладенца Христа док прстима десне руке указује на Богомладенца, као Пут Истинити. Док Јој је доња хаљина у карактеристичној плавој боји, горња је у тамно црвеној. На неким древним образима на мафориону Богородице приказане су петокраке звезде – пентаграми. Од давнина, пентаграм значи -изабраност, дужност, верност-. Нажалост, почев од 16. века, пентаграм су почеле да користе масонске организације, а касније и комунистичке, што је довело до двосмисленог односа према овом древном побожном симболу. Тамно црвени мафорион је прожет позлаћеним порубом по ивицама његовим, а на крајевима је украшен позлаћеним ресама, које падају преко Њених надлактица. На рукама Су Јој извезене наруквице, као код свештенослужитеља који савршава Свете тајне. На глави Јој се налази Царска круна, као симбол Њеног места, Царице небеске, у домостроју људског спасења Док десном руком придржава Онога који све носи, левом руком указује на Њега, као Спасиоца свега света. Богомладенац је у ризи светле боје, окупан светлошћу, која симболизује Светост Његову. Док у рукама носи свитак Старога завета, који је постојао у израиљском народу – до Његова оваплоћења, тиме, као да указује да се стари закон по коме су се опходили потврђује самим Његовим доласком, али да се Његовим оваплоћењем – уводи Нови, по коме се изабраници Његови имају владати, а којим ће се избављати од невоља, – молитвама упућеним Њему и Оној коју је удостојио чашћу, већом од Ангела и Серафима, која може искупити од невоља изабрани народ Његов. Молитва пред иконом Избавитељица/ Искупитељка О, Мајко Божија, Помоћи и Заштито наша, буди Избавитељка наша, у Тебе се надам и увек из све душе Те призивам: смилуј се и помози, сажали се избави, приклони ухо Твоје и прими наше сузне и жалосне молитве, и ако хоћеш успокој и обрадуј нас који имамо љубав према Твоме Беспочетном Сину и Богу нашем. Амин. Тропар, глас 4. Као пресвјетла звијезда заблиста нам божанственим чудесима икона Твоја, озаривши нас у ноћи недаћа лучама благодати и Твога милосрђа. Подари, свеблага Дјево, избављење нама који од недаћа страдамо, исјељење од душевних и тјелесних болести и велику милост. Кондак глас 8. Ка икони Твојој, Пресвета Господарице, унесрећени с вјером притичу и заступањем Твојим избављају се од зла, а Ти нас као Мајка Христа Бога ослободи од свих неприлика, привремених и вјечних, да бисмо Ти клицали: Радуј се, Избављење страдалника од свих недаћа! https://mitropolija.com/2024/10/30/cudotvorne-ikone-majke-bozije-izbaviteljka-iskupiteljka-2/

У многим манастирским летописима, a посебно у летописима које чува Света Гора Атонска, дају нам се драгоцена сведочења о посебним заступништвима и посебним изабраницима, а и изабраним уделима, које је Пресвета Богородица благоизволела показати према богоизабраним светим обитељима које су називане у част Њеног имена. И тако је на Светог Гори завладала страшна глад једне године у Лаври Преподобног Атанасија Атонског, па је дошло до разилажења монаха. И Св. Атанасије би решен да оде, али изненада на путу му се јави Пресвета Богородица и даде му заповест да се врати назад у обитељ из које је решио да оде и тада му даде обећање, да ће му притећи у помоћ. И ту Св. Атанасије би послушан, те се покори заповести Мајке Божије и поврати се назад у своју монашку обитељ и запрепасти се од чуда: у манастиру нађе велике залихе хране. Икона је добила баш овакав назив од стране великог руског подвижника старца Оптине пустиње, Св. Амвросија (cтарца који је Достојевском послужио да начини књижевни лик – старца Зосиме). Света православна црква празнује икону Мајке Божије –Умножитељка жита 28. октобра по новом, односно 15. октобра по старом календару. Чуда Умножитељка жита, усева или хлеба како је другачије називају, призива се за избављење и спасење од сваке невоље, недуга, зла и опасности, избавља од навале пустоши и глади, али се исто тако призива и за плодност, родност итд.. Постоји и акатист у славу и част ове иконе, којој и ми данас кличемо: Радуј се благодатна, Господ је с Тобом, дај и нама недостојнима, росу благодати своје, и Своје нам милосрђе покажи!. Забележено је и прво изливање чуда или велике милости пред овом Светом и чудотворном иконом, а то беше у време кад је света женска обитељ Шамординска пожњела обилату и богату летину усева са својих плодних и родних поља око Калуге, године 1891. године када је Русијом харала општа глад, пустош и беда… Наредне године 1892. г. ова икона бива послата у Бороњешку губернију у женску заједницу – Пјатницку, такође у време великих суша, а када пред иконом очиташе молебан пала је насушна киша и тако су пуста поља изнова чудом Мајке Божије, оживела, дала добар род, обилату летину и насушан плод… Исте године, 1892. указом Светог синода, оригинална икона Умножитељка жита, послата својевремено монаху Амвросију Оптинском, изнета је из манастира Шамордина. Путеви ове иконе надаље су остали непознати. Иако постоје назнаке да се налази у литванском селу Микхнево у близини Вилњуса. Изображење Игуманија женске обитељи Болховског манастира по имену м. Иларија, године 1890. послала је старцу Амвросију Оптинском једну икону Мајке Божије која беше насликана новим стилом: Пресвету Богородицу приказану како седи на облацима, са подигнутим рукама које благосиљају, док се испод Ње простиру житна широка поље која су пожњевена, а по цвећу и трави беху полегли и усправно стали, снопови пшенице. По замисли старца оптинског Амвросија, насликано је на дну иконе – поље са сноповима жита и тако је икона добила име – Умножитељка жита, а старац је овим давањем имена заправо хтео да људима стави до знања – да Мајка Божија, увек помаже људима, али не само у њиховим духовним потребама и у душевном спасењу већ и у свим земаљским нуждама и насушним потребама, Св. Амвросије је јако волео ову икону, одредио је датум њеног прослављења и дао је заповест својим духовним кћерима да се стално пред овом иконом моле. Тако је настала нова женска а монашка обитељ подигнута у селу Шамордино у губернији Калушкој у којој је Свети старац Оптински скончао 10. октобра 1891. г. Господње. На самрти обитељ поверио је на бригу и даље старање Мајци Божијој, Царици Небеској – а то заступништво посебно се видело у XX веку, када је ова обитељ напредовала и бројала око 800 монахиња… Накнадно је копију ове иконе насликао искушеник, монаха Амвросија, Иван Теодорович Черепанов ,,Хлеб наш насушни дај нам данас“ „О, Пресвета Дјево Богородице, Премилостива Владичице, Царице неба и земље, сваког дома и породице хришћанске, Благоустројитељко, Благослове невољних, потребитима неисцрпно богатство, сиротих и удовица и свих људи Хранитељко! Хранитељко наша, која си родила Хранитеља васељене и Умножитељко жита нашег, Ти Владичице, ниспошљи свој мајчински благослов градовима, насељима и њивама нашим и свакоме ко се у Тебе нада. Стога ти се молимо, побожно дрхтећи и скрушеног срца: буди и нама, грешним и недостојним слугама Твојим мудра Домостројитељка, која животима нашим добро управља. Сваку заједницу, сваки дом и породицу у побожности и Православљу, – у једномислију, послушању и изобиљу сачувај. Сироте и оскудне прехрани, старост подржи, младенце однегуј и сваког уразуми да призива Господа: Хлеб наш насушни дај нам данас. Сачувај, Пречиста Мати, људе Твоје од сваке недаће, болести, глади, пропасти, града, огња, – од сваке зле прилике и неслоге. Обитељи нашој (навести име села или града, крштена имена оних за чије се добро свагда молимо…), домовима и породицама и свакој души хришћанској и читавој нашој земљи, измоли мир и велику милост. Да славимо Тебе, Премилостиву Хранитељку нашу, сада и увек и у векове векова, Амин!“ Тропар икони, глас 3 Пречиста Дјево Маријо, Мати Цара небеса и земље, милостиво погледај на оне који воле Сина Твога, Христа Бога нашега и на оне који се труде у Име Његово вечнога ради спасeња, и све им обилно даруј за наслађење. Умножитељко жита њиховог, избави их од сваке недаће и тескобе и управи их, слуге Твоје, на избављење од вечних мука и у живот вечни. https://mitropolija.com/2024/10/27/cudotvorne-ikone-majke-bozije-umnoziteljka-zita-3/

Ова чудотворна икона Мајке Божије, посвећена је једном од 12 великих празника Православне цркве – Покрову Пресвете Богородице; сам празник установљен је као спомен на дан када се Пресвета Дјева јавила у Влахернском храму у Константинопољу, као неодступна заштитница и покровитељка хришћана. Наиме, у 10. веку житељима у овом древном граду претило је велико разарање од муслимана, а верујући да ће их заступништво Царице небеске заштитити, хришћани су се сабрали у Влахернској цркви, где се налазила Њена Риза и Покров (Омофор) – вапијући Богу ватреном молитвом, за спасење од непријатеља. У току свеноћног бденија, Свети Андреј, Христа ради јуродиви и његов ученик блажени Епифаније видели су под самим сводом храма – Пресвету Дјеву, окружену Анђелима, Светитељима и Пророцима како се моли, осењујући хришћане. Пресвета је тада распрострла над свим молитвеницима Свој Омофор, штитећи их тако од видљивих и невидљивих непријатеља. Будући да се виђења удостојио и Јуродиви Андреј, упитао је тада свога ученика Епифанија: Видиш ли брате, Царицу и Госпођу свих, како се моли за сав свет? Епифаније послушник му одговори: Видим Свети оче и ужасавам се! По свитању новога дана, када се ово чудесно јављање проширило по целом Константинопољу, житељи града се испунише радошћу и надом што ће их Господ, заступништвом Пресвете Дјеве избавити од упада непријатеља; како ће догађаји показати надање њихово биће нелажно. Одушевљени моћним заступништвом, бранитељи града разбише многобројну војску непријатеља – и сачуваше град од разарања. У Русији је празник Покрова Пресвете Богородице установљен средином 12. века, трудом Светог кнеза Андреја Богољубског, сина Јурија Долгоруког. За датум прослављења Покровске иконе узет је 14.октобар по новом односно, 1.октобар по старом календару. Чуда Пред овим изображењем верни народ се моли за избављење од искушења и за помоћ у многоразличитим потребама, посебно, породичним. Ова чудотворна икона има и свој Акатист који верници читају у свакојаким невољама и опасностима. Изображење Пресвета Дјева је приказана како на облаку лаком лебди над царским дверима Влахернске Цркве – док над Њеним Омофором у ваздуху, обитава сами Господ. По ивицама прекривача стоје два херувима, који се старају да се Он довољно простире, како би под Њим стало мноштво хришћана. У средишњем делу иконе, приказан је ред Светих отаца Цркве, међу којима препознајемо: Јована Златоустог и Василија Великог. У истој равни, приказан је и ред херувима. У доњем делу иконе, изображен је ред Апостола, предвођених Светим Јованом Крститељем, док је у истом низу приказан и јуродиви Андреј са учеником Епифанијем као и ред Св.мученика (међу којима препознајемо Св. великомученика Георгија). Сама икона димензија је 74×50 цм. Неке копије Покровске иконе Свете Дјеве, изображене су са Њом, као централном фигуром која доминира – ставом и положајем; приметно је да је у тим приликама Омофор у Њеним рукама беле боје, док је на оригиналној Покровској икони и њеним копијама, јасно црвене. Можемо само претпоставити, да покров – који Она пружа својим молитвеним старањем – није баш тако лако задобити, задржати и уопште удостојити га се; стога, неизоставно је, да је пут ка Њеном благодатном старању скопчан с бројним страдањима и опасностима. Но, оно што нас испуњава је то – што нада наша лежи у Њој, Њеној слободи Коју има пред Творцем и Владиком свих, да избави све оне који Јој безпоштедно прибегавају. Покров који Света Дјева држи у рукама заправо је Њен Прекривач илити Омофор, који тако распрострт над хришћанима – чува све оне који Јој се усрдно моле. Ово чудесно догађање које се одиграло у Богородичиној цркви у (цариградском насељу Влахерна, близу Златног рога), разлог је зашто је сама црква добила назив, Влахернска. Древно здање је уништено у прохујалим временима а на том месту данас се уздиже велелепни храм, посвећен Пресветој Дјеви Марији. А чудесна Покровска икона изложена је данас у Третјаковској галерији, у Москви, као једно од њених непроценљивих блага. Молитва пред иконом Покрова Пресвете Богородице О Пресвета Дјево, Мајко Господа Вишњих Сила, Краљице неба и земље, града и земља, наше свемоћна Заступнице ! Прими ово похвално и благодарно појање од нас, недостојних слугу Твојих и узнеси молитве наше Престолу Бога Сина Твога, нека буде милостив према безакоњу нашем и да подари благодат Своју онима који поштују пречасно Име Твоје и са вером и љубављу се клањају чудесном лику Твоме. Нисмо достојни Његовог помиловања , иначе ћеш Га умилостивити за нас, Господарице, као што си све од Њега измолила. Ради тога прибегавамо Теби, као нашем несумњивом и скором Заступнику: услиши наше молитве Теби, закрили нас свемоћним Покровом Својим и измоли Бога Сина Твога, пастира наше ревности и бдитеља за душе наше, мудрости и снаге као заштитника града, судије истинитог и непристрасног, ментора разума и смирења, да дарује покров онима који су послушни, љубави и послушности који немају страх Божији, утешење онима који тугују, уздржање онима који се радују; свима нама дух разума и побожности, дух милосрђа и кротости, дух чистоте и истине. Еј, Пресвета Госпођо, помилуј своје слабе људе; Сабери расејане, упути залутале на прави пут, подржи старост, младост у чедности, одгајај бебе и погледај на све нас созерцањем милосрдног заступништва Твога, уздигни нас из дубине греха и просветли очи срца нашега ка виђењу спасења; буди милостива према нама овде и тамо, у овој страној земљи, и на Страшном суду Сина Твога: кајући се у вери и покајању од овога живота, са очевима и браћом нашом у Вечном Животу са Анђелима и са свима светима, оживотворите нас. Ти си, Господарице, Слава неба и Нада земље, Ти си, по Богу, наша Нада и Заступница свих који се са вером к Теби притичу. Теби се молимо, и Теби, као Свемогућем Помоћнику, предајемо себе и једни друге и цео живот свој, сада и увек, и у векове векова. Амин. Тропар, глас 4 Данас благоверни људи радосно празнују, осењени Твојим, Богомати, присуством, к Твојим пречистим образом прибегавамо, умилно говорећи: покриј нас часним Твојим покровом и избави нас од свакога зла, молећи Сина Твога, Христа Бога нашега, да спасе душе наше. https://mitropolija.com/2024/10/13/cudotvorne-ikone-majke-bozije-bogorodicin-pokrov-4/

Свети јеванђелист и апостол Лука, лекар, био је први хришћански иконописац. Иконописао је Свете апостоле Петра и Павла, Пресвету Дјеву, као и многе догађаје из земног живота Господа Исуса Христа. Икону познату под називом Богородица Филермоса, сматра се да је насликао, по живом моделу, као последњу икону за време земног живота Пресвете Дјеве, која ју је тада благословила. Апостол Лука ју је лично 46. године однео у Антиохију Сиријску и предао назорејима – који свој живот беху посветили монашком подвигу. И управо у овом родном граду Апостола Луке, икона се налазила у једном старом молитвеном дому преко три века. Када се у време владавине Константина Великог почело са прикупљањем вештаствених доказа о земаљском животу Исуса Христа и Светих апостола, икона Богородице Филермосе из Антиохије је враћена у Јерусалим. Ту није остала дуго, већ је почетком V века, у време владавине Теодосија Млађег, тј. његове супруге Елије Евдокије, пронађена и дата његовој сестри Блаженој Пулхерији, која ју је затим пренела у Цариград. У Цариграду је била постављена у храму Влахерна, саграђеном у част Пресвете Богородице. Ту се налазила неколико векова, прославивши се својом чудотворним дејствима. У време цара Ираклија, 626. године, Византију су напали Персијанци и Авари. Тада је војсковођа Сирвар окупирао сву Сирију, дошао до Јерусалима и опседао Цариград и са мора и са копна. Цар Византије у то време је био у војном походу, тако да је град био без заштите. Патријарх Сергије је бодрио и крепио дух народа, молећи се Богу и Пречистој Богомајци за помоћ. Народ Цариграда је заједно са Патријархом проводио ноћи на свеноћним бденијима у храму Влахерна, молећи Пресвету Дјеву, да их заштити и заузме се код Бога, за њих и њихово спасење. Једног дана народ је на челу са Патријархом кренуо у литију по зидинама града, када су ношени нерукотворени Лик Спаситеља, икона Мајке Божије и Часни kрст Господњи, да би на крају, Патријарх потопио у воде залива Ризу Пресвете Дјеве. Њихове молитве су биле услишене, те се подигло велико невреме и потопило бродове непријатеља – па је тиме град био спашен од разарања. И у другом приликама, чудесним заступништвом Царице nебесне, Цариград је био спашен од Сарацена, у време Константина Погоната, Лава Исавријанца и Михајла III. У време иконоборачке јереси, у храму Влахерна су биле поскидане све иконе, и уместо њих, храм су осликали са призорима животиња и птица. Чудотворну икону Богородице Филермосе, православни хришћани су сакрили од иконобораца. Када је поштовање икона поново васпостављено, икона је враћена у храм Влахерна. Међутим, у XI веку за Византију наступају тешка времена. Већ са првим ратним походом латинских јеретика, постало је јасно да је један од њихових циљева потчињавање Православног истока под власт, римског папе. То се и практично и показало када су свој четврти „крсташки рат“ претворили у окупацију Византије. Вандалским рушењем и масакром становништва Цариграда, показали су своје право лице. Опљачкане су све црквене светиње, однешени су из храмова и манастира небројени црквени сасуди, иконе, свештене одежде, иконостаси, свете мошти, древни рукописи и књиге. Међу опљачканим светињама се налазила и икона Богородице Филермосе. Витезови реда Св. Јована су је откупили и однели са собом у Палестину, а будући да су били стационирани у граду Птолемаиди, у њему су је прогласили за своју заштитницу. По завршетку војничког похода, однели су икону са собом на острво Родос, тачније на територију древне насеобине Филермос, где су подигли храм, у част иконе коју су са собом донели. По тој насеобини икона је и добила име – Филермоса. Када су мухмеданци истерали витезове са Родоса, они се преселише на Малту и 1573. године у главном граду острва – Ла Валети, саградише Саборни храм посвећен Св. Јовану Крститељу. По освећењу храма, икону Богородице Филермосе, витезови реда Св. Јована украсише сребром и пренеше у нови храм. Ту је остала до 1788. године, када су је малтешки витезови, бежећи од Наполеонових освајања, са Малте, заједно са другим светињама, делићем Часног крста Господњег и руком Св. Јована Крститеља – предали руском цару Павлу I. Одатле је, заједно са другим светињама, 1801. године однешена у Петроград, у Зимски дворац, где се услед великог пожара у децембру 1837. године, нашла у великој опасности. У Русији, икона Филермоса је боравила скоро век и по, све до краја Октобарске револуције. Након Октобарске револуције, 1919. 6. јануара, светиње су из Петрограда довежене у Гатчину, где су остале неко време на поклоњење народу. Даље се извештава да је 13. октобра у Гатчину дошао гроф, Павел Иванович Игњатиев и однео светиње у Естонију, у град Ревел. Ту су остале неко време, а онда су тајно пренешене у Копенхаген, где су предате царици удовици Марији Федоровној. По њеној смрти, кћерке царице, велике кнегиње Ксенија и Олга, предале су икону Митрополиту Антонију Храповицком, поглавару Руске заграничне цркве (РЗЦ), који је икону однео у Немачку, поставивши је у православни храм у Берлину. Године 1932. године, Епископ Тихон, предвидевши велике проблеме са Немцима, икону Богородице Филермосе заједно са другим светињама (десницом Св. Јована Крститеља и честицама дрвета Часног крста Господњег) односи у православну Србију, као поклон Руског царског дома Србији и краљу Александру Карађорђевићу, за помоћ и прихватање избеглих белогардејаца из Русије. Краљ Александар Карађорђевић је икону одмах поставио у дворску цркву породице Карађорђевић. Априла 1941. године, са надолазећом окупацијом Србије, краљ Петар II и Патријарх Гаврило односе светиње у манастир Светог Василија Острошког, где су тајно чуване. По савету Патријарха српског Гаврила Дожића, краљ Петар је светиње са делом свога блага поклонио Српској цркви и оставио у острошкој светињи. После Другог светског рата и победе комуниста, који су и послије завршетка рата наставили са гоњењем Цркве, три велике светиње су и даље тајно чуване у Острогу и нису изношене на светлост дана. У једној полицијској рацији 18. септембра 1952. године којом приликом је на правди Бога ухапшен и нaстојатељ острошког манастира архимандрит Леонтије Митровић, пронађене су и од Цркве брутално отете три велике светиње и многобројне друге реликвије, заједно са делом блага краља Петра II Карађорђевића. Оне су пренете у Подгорицу где су се налазиле у сефовима МУП-а Црне Горе. Светиње су после извесног времена предате Верској комисији СР Црне Горе. Године 1968. један припадник полицијске службе открио је цетињском игуману Марку и Епископу Данилу, где се светиње налазе. Од момента одузимања светиња Цркви, 1952. године па до данас, са иконе Богородице Филермосе украдена су, од за сада непознатих лица, два врло вриједна драга камена, рубин мањих димензија у ореолу Богородице и сафир великих димензија у центру Богородичине огрлице. (Ово украшавање иконе наредио је и баснословно платио руски цар Павле I, који ју је добио од малтешких витезова.) Двадесетог јануара 1978. године десна рука Светога Јована и део Часног крста враћени су Митрополији црногорско-приморској тј. ризници Цетињског манастира, а чудотворна икона Богородице Филермосе предата је, од стране Верске комисије, Народном музеју Црне Горе на Цетињу на чување, где се и данас налази у оквиру изложбеног простора у тзв. Плавој капели. Знајући вредност иконе, држава Црна Гора не признаје да је светиња власништво СПЦ, већ је икону прогласила за национално благо. Као датум прослављења иконе, узет је 12. октобар по новом, односно, 29. септембар по старом календару Чуда Молитва Мајци Божијој пред овом иконом помаже у стишавању телесних страсти. Изображење Саме димензије иконе су 44×36 цм. Икона Свете Дјеве, Пустинољубитељке/Филермосе – представља само лице Богородице, без Божанског Детета. Глава јој је благо нагнута ка левом рамену. Лице је овално, а нос изражен, дуг и прав. Обрве су густе, благо повијене надоле а поглед уперен у посматрача. Овде је карактеристична зеница ока Свете Дјеве која је јасно изражена, крупна, као велико зрно грозда. По Светом предању знамо да је боја косе Свете Дјеве била смеђа, понегде златаста, а очи боје маслине. И то управо видимо на овој икони, иако је од њене израде прошло више од два миленијума. С обзиром да икона носи и назив – Пустинољубитељка, то донекле објашњава, сам поглед Свете Дјеве; његову дубину, продирање у душу онога који Је посматра, проницљивост, тугу и бескрајну чистоту, које је красе. Стил иконе у потпуности је византијски. А сама икона урађена је темпером на дрвету. Икона је 1799. године прекривена оковом од злата, односно, Ризом, која је украшеним драгим камењем. Сами Лик Богородице видљив је кроз отвор на окову, који је ограничен на Њено лице и врат. Лик Богородице заузима средиште окова. На унутрашњем делу окова, на равној површини видљива је одежда Богомајке до рамена, а на глави је ореол, из ког излази осам зрака у емајлу, који чине малтешки крст. Димензије иконе заједно са оковом су 50,4×39,7 цм, а дебљина окова је 5 цм. Оков је формиран од оквира и плоче на којој су у рељефу урађени делови одеће и ореола. Богати златни рам окова, фине израде, формиран је из три траке. Прва, која чини спољашњу бордуру, представља веома сложени стилизовани троделни цветни венац. Друга трака представља ред стилизованих пупољака тулипана, усмерених према средишту сваке стране, у којима се налазе медаљони – представе застава и оружја Малтешког реда. Трећа, унутрашња бордура формирана је такође од пупољака тулипана. На четири угла рама смештени су крилати херувими у пуном рељефу. На полеђини окова, на доњој, краћој страни, налазе се утиснута четири жига. Први на којем је орао и година 1799. која би требало да означава радионицу и годину израде. Други са нечитљивим иницијалима, могао би бити ознака мајстора златара. На трећем је утиснут број 84. Четврти, такође недовољно читљив, могао би бити жиг контроле. На плочи окова формиран је отвор који омогућава да се види лик, односно делови лица и врата Богомајке. На плочи су аплицирани делови одежде, украшени брилијантима и сафирима, и ореол, формиран у облику потковице. Он је украшен непрекидним низом брилијаната који се смањују према крајевима, и цветовима формираним од рубина. Из њега излази осам крака који у белом емајлу формирају Малтешки крст. Око лика Богородице, у средишњем делу ореола налазе се симетрично постављени мотиви цветова од драгог камења, брилијаната, дијаманата и рубина. На доњем делу окова, одежда је украшена испод врата богатом траком – дефинисаном непрекидном низом брилијаната, са четири велика сафира опточена брилијантима и три велика брилијанта између њих. О низу брилијаната који чине спољашни руб траке, постављено је седам великих сафира у форми капи, окачених о брилијанте. Декорација одежде завршава се са две вертикалне траке брилијаната, које излазе из траке оковратника са доње стране. Уклањањем окова, видљиво је да је између њега и сликаног слоја положен дебљи црни папир, ручно обојен, који штити икону од самог окова. Папир је на више мјеста перфориран, на местима за шрафове којима су на плочу причвршћени украси. Сама икона се састоји из три сегмента. Лик Богородице осликан је на платну које прати контуре главе и врата и причвршћено је на дрвени носач на ком је осликан огртач. Дрвени носач је неправилног облика, утиснут у другу дрвену таблу, издубљену у средини према форми носача. На ову дрвену таблу, са њене задње стране, постављен је још један дрвени носач, прилагођен величини окова. Оштећења На ореолу недостаје први рубин са леве стране, а постоји брилијант у корену цвета. У акту сачињеном 29. априла 1932. године, приликом предаје иконе и других реликвија представнику краља Александра, на приложеним фотографијама је видљиво да је тај рубин и тада недостајао. На одежди недостаје највећи сафир, који је био смештен у средишњем делу одежде. Остао је само брилијант о који је био окачен. Недостајући сафир је био присутан приликом потписивању Акта о преузимању, што се види и на поменутим фотографијама, а такође је видљив и на филмском материјалу који прати откривање реликвија у Острогу 1953. године. Украс са огрлице сигурно није нестао ни после 1978. године, када је предата Народном музеју, што потврђује фотографија снимљена приликом примопредаје 20. јануара 1978. године, на којој га већ нема. У новије време има и оних који верују да се овде и не ради о сафиру, него о некој врсти плавог дијаманта, у сваком случају најскупоценијег драгог камена на свету, са јединственим особинама, каквих има само на Уралу, у рудницима из којих су драгуљима снабдеване руске царске јувелирске радионице. На делу иконе који није прекривен оковом – боја је затамњена, глатка и сјајна, али читљива, док је на делу који је био покривен оковом – бојени слој сиво плавичаст, са бројним оштећењима, без сјаја који је делимично отпао. Лик Богородице, је таман, смеђ, готово монохроман, са изузетком црвенила на уснама. До промене у боји могло је доћи због оксидације заштитног лака. Цела икона је делимично оштећена, а посебно су видљива оштећења боје и платна на десном образу. Увид у стање иконе Пресвете Богородице Филермосе обављен је 24. априла 2012. године и праћен је фото-документацијом. Икона је веома оштећена великим бројем рупа од ексера, које су узроковане постојањем окова и у неком ранијем времену. Сконцентрисане су на доњем делу иконе, мада теку и по ободу Богородичиног лика. Тропар Богородици, гл. 8. (трипут): Руком Светог еванђелисте Луке насликана, икона Твоја, Богородице, освештала је Својим ходом, кроз векове, земље и градове; од Јерусалима до Цариграда, на Родосу у Филермоској обитељи пребивајући, преко острва Малте сву Европу Богородичанском љепотом обасјавши, благодатно одлетевши преко царског града Петрограда до стонога Београда, до Острошке и Цетињске светиње, сву васељену матерински је загрлила. Молитва Пречиста и Пресвета Дјево! Прими покајну молитву коју узносим Теби, Пренепорочна, од прљавих усана мојих и не презри нечисто срце моје које се у Тебе узда: очисти га, освети и не дај га помислима нечистим икада више. Сведобра Мајко, скрушено и смерно Те молим: даруј ми да свагда видим ништавност своју, научи ме да се никад не узносим, удостој ме да се у подножју Крста Сина Твога, ослободим сваке порочне и острашћене привржености за свет и себе самога. Погледај како ме демон блуда мучи, душу моју прелешћујући да чини сваку нечистоту. Даруј ми чврстину ума и истиниту љубав ка Исусу Христу Богу моме и ка Теби Мајко Божија и научи ме да презрем и омрзнем сваки грех, сузе скрушене даруј очима мојим, исправи развраћену вољу моју, истргни жалац смрти из дубине душе моје и васкрсни је пре Страшног дана у који ће вечна смрт прогутати све непокајане. Буди и мени грешноме, као некад давно Египћанки Марији, Наставница покајања, научи ме трезвењу, скрушености, љубави према ближњем, неосуђивању, кротости, тиховању, послушности, усади у срце моје непрестани трепет побожности и стајања пред Богом, и даруј ми непрекидно сећање на вечна блаженства и муке, и узведи ум мој у светле одаје Христа Цара, да не помишљам на земаљско већ да се радујем једино Богу и Спаситељу моме, свим срцем кличући Теби, Мајци Његовој: Радуј се, Дјево Свепречиста, Избавитељко душе моје, од мука вечних. Амин. https://mitropolija.com/2024/10/11/cudotvorne-ikone-majke-bozije-filermosa-pustinoljubiteljka-3/

Икона Богородице Акатистне постала је позната у Зографском бугарском манастиру на Светој Гори у 13. веку током првих покушаја унијаћења у Источној цркви (спајање православне и католичке вере). Уз ретке изузетке, светогорски манастири су одбацили унију и постали жртве оружаних напада њених присталица. Како је ова света икона проглашена чудотворном и названа Акатистном, постоји у Зографу следеће писано предање: Пре несрећног исхода Флорентинског сабора, запад се свим силама трудио да привуче себи – политичким превирањима, узнемирен Исток. И сам византијски цар Михајло Палеолог је томе умногоме допринео. Ослепивши Јована Ласкара и отевши му престо, он се намерачио да испуни обећање које је дао папи Григорију X. Све се ово догађало у XIII веку. Тадашњи патријарх Јован Век је, сагласивши се са отпадничким ставом и циљем аутократора, потчинио Источну Цркву римском трону на другом сабору у Лиону, што је имало катастрофалне последице за Источну Цркву. Јер, латини су преокретали православне у иноверство не снагом јеванђелске речи, већ голим сечивом, насиљем и мучењима. Хиљаде жртава пале су под њиховим мачем – ради “чистоте православља“. Како се Света Гора увек борила у првим редовима чинећи ослонац страдајуће Источне Цркве, a у жељи да униште тај камен темељац Православља, латини продиру и на Атон, уверавајући прво речима, поткупљујући новцем и обећањима, те принуђујући претњама и на крају мучећи до смрти, како би и на Светој Гори признали власт римског папе. Неколицина плашљиваца им се тада приклонила привучена новцем или страхујући од казни и смрти, одричући се вере Отаца својих. Велика већина међутим, платила је крвљу исповедање своје вере. Тада су нажалост манастири Велика Лавра и манастир Ксиропотам пали и одступили од учења светих Отаца, – примивши са почастима и сужањским страхом западне догмате. Али, Господ је казнио манастир Ксиропотам да би се остали утврдили у православној вери и то на следећи начин: док су ти несрећни монаси саслужавали са католицима литургију, зидови и бедеми манастира су се из темеља затресли и срушили, тако да су под рушевинама нестали многи Латини, али и отпали и са њима се сагласивши монаси. Пошто ни мало не обратише пажњу на ово знамење и осуду са неба, они који су преживели катастрофу се разјарени раштркаше по читавој Светој Гори, у потрази за новим жртвама. У та страшна времена, близу манастира Зографа подвизавао се један монах, који је више пута дневно читао Акатист пред светом иконом, о којој је реч у овом тексту. Једног дана, док је са његових усана непрестано одзвањала Архангелска песма похвале Пресветој Дјеви Марији, одједном се из ове свете иконе зачуше следеће речи: “Радуј се и ти старче Божији ! Не бој се, него брзо иди у манастир и поручи братији и игуману да су непријатељи моји и Сина мога веома близу. Нека се дакле они који су слаби духом са стрпљењем сакрију док не прође искушење, а неустрашиви, који желе мученички венац нека остану у манастиру. Иди дакле брзо!” Послушавши глас и вољу Пречисте Дјеве, старац изађе из келије и запути се што је брже могао у манастир. Но, стигавши пред манастирску капију, он угледа ону исту икону Мајке Божје, пред којом је претходно читао Акатист и из које је чуо глас – како стоји над капијом манастира. И припаднувши јој са умиљењем и благочешћем, он је узме и оде код игумана. Када су чули да се приближава опасност, братија се веома узнемирила. И они слабији међу њима одмах се скрише у брда и пећине, а двадесет шесторица монаха осташе заједно са игуманом у манастиру – затворени у пиргу, ишчекујући своје непријатеље и мученичке венце. Нешто касније стигли су и Латини, који су их најпре свом снагом своје западњачке красноречивости молили да им отворе капију и да признају папу за главу васељенске цркве, обећавајући милост самога папе и обиље злата заузврат. А монаси би им са пирга довикнули:“Ко вам је рекао да је ваш папа глава цркве? Одакле вам такво учење? Код нас је Христос глава Цркве! Милије нам је умрети, него допустити да се ово свето место оскрнави вашим насиљем и тиранијом. Не отварамо капију манастира! … Идите одавде!” Тада им побеснели латини одговоре: “Дакле, умрећете!!” И скупивши одмах мноштво сувог грања, запалише ватру у подножју пирга. Винувши се у висину, пламен се разгори а монаси, не одступивши у својој духовној смелости, славећи и благословећи Господа и молећи се за непријатеље своје – предадоше у миру своје чисте душе Господу – 10. октобра 1276. године. У манастирском рукопису и у бугарском Часослову уписана су и имена ових победоносаца и Преподобномученика. А они житељи манастира који су преживели у планини, враћајући се у разорени манастир, под рушевинама и пепелом од пожара, нашли су неповређени чудотворни лик који је упозоравао старешину и монахе на опасност. Имајући у виду ово упозорење, икона Мајке Божије се назива и Претеча. Због овог мученичког страдања 26 монаха Зографских, и сама икона се прославља на дан страдања Зоографских мученика, а то је 10.октобар по новом, односно 27.септембар по старом календару. Света икона из које се зачуо Богородичин глас налазила се сво време у пиргу заједно са Преподобномученицима, али је касније пронађена међу рушевинама – читава, нетакнута ватреном стихијом. У знак сећања на ово чудо, икона је постављена у храм Успенија Пресвете Богородице на иконостас, на место на коме обично стоји икона Христа Сведржитеља. Пред њом непрестано гори једно кандило, у миру, ширећи пред лицем Благодатне Дјеве и Богомајке слабуњаву, али вечну и неугасиву светлост. Ова света икона је доста тамна и изгледа као да је рестаурирана. Бугари монаси зову је Херово (Радовање), па и само место на коме је старцу чудесно објављено откривење, данас се тако зове. Још је зову и Пројављена. Што је необично, уместо молитава за причест, на светим Литургијама које служе у овом параклису, – бугарски монаси читају пред овом иконом, Акатист, те је названа – Акатистна. Изображење Колико видимо, икона је у потпуности пресвучена златом, једино су лица Пречасне Дјеве и Богомладенца, остала онако како су у оригиналу иконописана; а због старости иконе, лица су у тамној нијанси видна, са светло браон одсјајима. Док Богомладенац седи у наручју БогоМајке, држећи у левој руци отворено Свето Писмо, Пресвета му Својим крилом чини удобно сместилиште. С обзиром да се икона зове Акатистна – можемо закључити да овим отвореним Писмом, Син Божији позива верне на изучавање и читање Речи Његове и молитава у којима се велича, милост Мајке Његове, Царице неба и земље. На глави Свете Дјеве налази се царска круна, пошто је Она Царица Небеска, Заштитница која посредује пред престолом Творца, за род човечији. На левом рамену и челу су Јој извезене звезде, као симболи Њене девствености, које су украшене драгим камењем; док су ореоли код Богомладенца и Свете Дјеве, зракасто угравирани, пресвучени златом. У самом дну иконе, видимо изрезбарен натпис, угравиран златним словима, који се не може са сигурношћу прочитати. https://mitropolija.com/2024/10/10/cudotvorne-ikone-majke-bozije-akatistna-zograf-2/

Кијево-братска икона Мајке Божије се пројавила 1654. године у граду Вишегороду, Кијевске области, а пребивала је у Борисоглебској цркви. Године 1622. током рата са Пољацима (1659-1667), Татари, који су били савезници Пољака, пробили су зидине града и уништили цркву, али верници су успели да спасу чудотворну икону Мајке Божије из храма, пустивши је да плови низ Дњепар, по вољи Божијој. Река је носила светињу до обала Подољска у Кијеву, одакле је извађена из воде и постављена у Кијево-братски манастир, са достојним почастима. Света икона се налази у Кијеву, у Братском училишном манастиру, по коме је добила име, будући да у њему борави од 1662. године. За датум прослављења узет је 19. септембар по новом, односно 6. септембар по старом календару. Ова икона има још два датума прослављења а то су 23. мај по новом, односно 10. мај по старом календару и 15. јун по новом, односно 2. јун по старом календару. Чуда Предање сведочи, да је један Татарин украо икону и на њој хтео препливати реку Дњепар. Икона је запливала сама и стала на сред Дњепра, према Братском манастиру. Татарин се задиви таквом чуду и седећи на икони почне викати у помоћ, плашећи се да се не утопи. Одмах су из манастира допловили у чамцима до Татарина, узели икону и спасили га, који је после чуда које се догодило пожелео да се крсти и постриже у монаха. У Братском манастиру једном дневно у сваку суботу и једном годишње у суботу 5. недеље Великог поста, пред овом иконом се служи Акатист у присуству великог броја верујућег народа. Изображење Овај тип иконе иконографски припада типу Богородице Умиљења (Елеуса), где је карактеристично јединство лица Спаситеља и Приснодјеве. Представљена је свакодневна сцена међусобног миловања Мајке и Детета – која симболизује везу између Креатора и Његове креације, израженој у оваквој бескрајној љубави Творца за људе због којих је дао Сина Свога на заклање, ради избављења од греха рода људског. Такође, видимо на икони прожимање неба и земље – ореола и међусобног контакта два лица; што симболизује Христа и Цркву Христову, у којој је Мајка Божија најсавршеније створење од свег рода људског. Иконографски типови иконе Умиљење (грч. Елеуса) сежу до Св. апостола Луке, чије копије су проширене по целом православном свету. Главна карактеристика ове иконографије је комбинациија лица Спаситеља и Приснодјеве. Дјева је изображена допојасно у црвеној ризи (боје мученика) како у наручју носи Младо Дете, које десном руком благосиља, док Му леву руку придржава; Одевена је у црвени мафорион проткан тамним порубима по ивицама и извезеним звездама, на челу и раменима – симболима Њене девствености. Младенац десном руком благосиља архијерејским знаком ИС/ХС, док Му је лева рука у Мајчиној руци; одевен је у бели стихар који досеже до колена и горњу одежду боје злата, као Цар и Првосвештеник. Необичан је овај гест, руке у руци, Богомладенца и Приснодјеве. Он симболизује, присност, узајамну подршу, придржавање у немоћи, потпору у другоме коју налазимо; где је онај други – брат мој, ближњи, моја заштита, помоћ и укрепљење; на то нас позивају Мајка и Младенац својим међусобним одношењем, изображени овом Кијево-братском иконом. Позадина иконе је посребрена, а ивице су украшене драгим камењем. https://mitropolija.com/2024/09/19/cudotvorne-ikone-majke-bozije-kijevo-bratska-2/

Икона Мајке Божије Калушке пројавила се 1748. године у селу Тинково, Калужске провинције, у кући земљопоседника Василија Хитрова. Две служавке овог земљопоседника су сређивале ствари на тавану његове куће и док је једна од њих марљиво обављала посао, друга служавка, Евдокија која је била позната по необузданој природи, пала је у сквернословље. Пријатељица ју је покушавала умирити и током умиривања изненада је открила међу гомилом ствари наслаге оштрих платна. Откривајући, девојка је видела образ жене у тамној одежди са књигом у рукама. Узимајући слику за портрет игуманије, а желећи да уразуми Евдокију, запретила јој је гневом приказане на платну. Евдокија је, међутим, смело рекла: „Ево како се бојим твоје игуманије“ – и пљунула на платно. Истовремено је добила напад и пала онесвешћена, трзајући се, са пеном која јој је излазила на уста. По наређењу власника, Евдокија је склоњена са тавана и положена у собу, очекивајући да ће се ускоро упокојити. Следеће вечери, Царица Небеска се појавила пред родитељима Евдокијиним и открила им да се њихова ћерка бесрамно смејала и исмевала пред Њом, наредивши им да одрже молебан пред оскрнављеном иконом, и да попрскају оболелу жену са водом, освештаном током службе пред иконом. После службе, Евдокија се опоравила, а земљопоседник Хитров је узео Калушку чудотворну икону Мајке Божије у своју кућу, одакле су чудесна исцељења болесних и болних почела да произиле. Године, 1771., Калуга и околни градови су били уништени помором и никакве мере нису могле да спрече епидемију. Тада је чудотворна икона Мајке Божије донесена из села Тинково у град. Три дана житељи Калуге су носили икону около града са молитвом, а обољења су престала. У сећање на овај догађај, један од датума прослављења иконе је 2. септембар Године 1812, хорде Наполоеонове армије су ушле у Калушку провинцију. Становници су се молили у светињи за избављење од инвазије странаца, и изненада, Французи су се окренули од Калуге ка Гжатску и кренули по путу који су управо разорили. На крају рата, Свети синод РПЦ у част ослобођења града од Француза, установио је празник поштовања Калушке иконе Мајке Божије, 12. октобра са литијом около града. Од 1918, Калушка чудотворна Дјевина икона се налазила у Калушком музеју. У послератним годинама, Калушка икона Пресвете Дјеве је враћена Цркви и сада је постављена у Калушки Свето-Георгијевски сабор. Датум прослављења иконе је 15. септембар по новом, односно 2 септембар по старом календару. Ту је и други датум прослављења 25. октобра по новом, односно 12 октобра по старом календару. Чуда Пред иконом Богородице Калушке се моле они који пате од раслабљености, ушних болести, глувоће, они који се моле за избављење од куге и колере и од најезде иностраних племеника. Изображење Пресвета Дјева је приказана засебно са отвореном књигом, коју чита; претпостављамо да је у питању Стари завет, на који указује прстима десне руке. Осликана је на зеленој подлози са белим мафорионом на глави и златним ореолом, без икаквог украшавања. Само је по ивицама мафорион извезен позлатом, док је у пределу чела извезена једна велика звезда; приказан је у белој боји, боји – чистоте, радости и просвећења. Богомајка је одевена у горњу одежду тамно плаве боје, док је доња нешто богатија у тамно црвеној, са извезеним порубима по ивицама и звездама на раменима – симболима непорочности Њене. На рукама су је извезе наруквице као код свештенослужитеља док савршава Свете тајне; оне симболизују и везе којима су биле везане руке Исусу Христу, док је вођен Понтију Пилату. Оно што је необично на овом изображењу, видимо појас Свете Дјеве, који је такође део богослужбене одежде свештенослужитеља у облику траке, који осим практичне улоге (да би се комотније обављале свештене радње) има и симболичну улогу; појас представља силу коју је Господ дао свештенику да савлађује тело и телесна задовољства, а такође подсећа и на убрус којим је Христос био опасан, док је прао ноге својим Ученицима. Све нам ово говори, да је Дјева сама саслужитељка Олтара Гоподњег у улози коју је имала у домостроју људског спасења. Овде је одевена у одежде налик свештеничким, које имају за циљ да подсећају онога који их носи, да са побожношћу обавља богослужбене радње, као и на врлине којима треба да се одликује. Треба имати у виду да је свака свештена одежда, освећена од стране епископа и да се оне облаче искључиво у богослужбене сврхе и док се облаче изговарају се молитве прописане Типиком. Дакле, овим Дјевиним изображењем, Она нас сама упућује на служење Христу, у страху и побожности. Познато је из Светог предања да се боравећи у кући Јосифа заручника, није интересовала светским стварима и да је мало, само колико је потребно, разговарала са двема кћерима Јосифовим; углавном се бавила рукодељем и изучавањем Светих списа – управо онако како је затичемо на овом приказу. Молитва прва О Пресвета Дјево, Мајко Христа Бога нашега, Чудесна Царице неба и земље! Чуј болно уздисање срца наших; Погледај са Свете висине Твоје на нас, са вером и љубављу који долазећи пред чудотворну икону Твоју са нежношћу се Теби Владичице, моле! Не омаловажи Цркву православну, помози нам, Пресвета Богородице, да непорочно сачувамо отачку православну веру до краја наших дана, да постојано ходимо у свим заповестима Господњим и избавимо се од погубних душебрижних учења. У Твоју, Чудесна Царице неба и земље, милост се надамо, ми слуге Твоје: очисти ум наш од грешних помисли, духовне раслабљености, преплављености страстима, од искушења, и упадања у грех; Ти си, Господарице, снажно уточиште за покајнике. Подигни нас из дубине греховне и истинским покајањем напоји наша усахла срца, просветли очи срца нашег виђењем спасења, и упути на прави пут обмањене демонским чинима; уништи свако зло и безбожно дело; учини свако добро, добротворним делима и пожури; устрој. Господарице, у нашим срцима дух страха Божијег, дух побожности, дух кротости, смирења, трпљења, благости; омекшај наша зла срца и пошаљи нам ревност за спасење ближњих. Просвети и научи нас, Свемилостива Заступнице наша, како безгрешно ходимо путем овоземаљског живота: као што Ти, Пресвета, видиш веру нашу и видиш наду нашу. О Госпођо света! Утехо ожалошћенима, помоћ ојађеним; сачувај од муње грома, штетних ветрова, жестоких болести, смртоносних чирева, међусобне свађе, инвазије страних непријатеља. О Пресвета Богородице! Избави нас од изненадне и насилне смрти; дај нам свима обраћење на прави пут и хришћански крај живота наших, непостидан, миран, причешћујући се Светим тајнама. За време нашег изласка јави нам се, Богородице Дјево, и избави нас од власти демона, ваздушних љутих искушења и огња вечног. За оне који су умрли изненадном смрћу, буди милостива пред Сином Твојим, а за све упокојене, који немају сроднике, упокој их миром Сина Твога, како би нам била непрестана и топла Молитвеница и Заступница; Да би се упокојили у вери и покајању из овог привременог живота, оци наши, браћа, мајке и сестре наше – Твојим заступништвом, да се удостојимо да пребивамо у обитавањима небеским са анђелима и са свима светима, где се чују гласови оних који величају и радосно славе Пресвету Тројицу, Оца и Пресветог Сина, сада и увек и у векове векова. Амин. Молитва друга (у току литије) О Пресвета Госпођо Богородице, Царице неба и земље! Прибегавамо Теби и призивамо Твоју помоћ: сачувај нашу земљу од најезде страних непријатеља, и од сваке душевне и телесне болести, и од смртоносних чирева, јер Тебе, Пресвета Богородице, увек певамо, величамо и славимо, као нашу добру и чудесну Заступницу у векове векова. Амин. Тропар, глас 4 Заступнице од непријатељских туђинаца, Непобедива Заступнице земље Калуге, и Избавитељко Милостива од смртоносних чирева! Избави слуге Твоје од свих невоља и болести који са вером и љубављу, прибегавају чудотворној икони Твојој, и спаси душе наше. Величање Величамо те, Богородице Дјево, и поштујемо чудотворну икону Твоју, којом си благоволела да спасеш земљу Калушку од најезда непријатеља и сверазорних болести. https://mitropolija.com/2024/09/15/cudotvorne-ikone-majke-bozije-kaluska-2/

Историјски документи сведоче да се Леснинска икона Пресвете Дјеве Марије пројавила 14.септембра 1683. године пастирима села Буковки код Бјеле, које се налази преко реке Буг (у данашњој Пољској). Када је напасао стоку на месту древних ровова, један од пастира је одлучио да се сакрије од врућине у густом шикару и одједном је у гранчицама крушке, угледао, блиставу икону Свете Дјеве.Икона је добила назив по великом женском манастиру Лесна, (који се сматра као матица првог српског манастира после светског рата) у коме је почивала, од његовог оснивања, 25. априла 1884. у Сједлецкој Губернији, Холмске Епархије (Пољска). У годинама грађанских тешких времена почетком 20. века, после пада тврђаве Брест-Литовск, морала је по наређењу војних власти, цела манастирска обитељ (са 300 сестара, 300 послушница и питомаца, 3 манастирска духовника, 1 вероучитељицом, 2 ђакона, 2 псалмошчика и чудотворном иконом Богородице Леснинске) напустити свој манастир. Читава обитељ је допутовала у Петроград, међутим, ускоро су морале да напусте и Петроград те су се 1.септембра 1916.године са 200 сестара и 2 духовника, женском школом и педагошким курсевима у којима је било 150 ученица – из Тверске Губерније преселиле у Бесарабију у Кишињевску епархију, у манастир Жапку; са собом су носили драгоцену светињу.После успешно завршених усмених преговора, које је игуманија Екатерина (Јефимовскаја) водила са Архијерејским Сабором у Београду, преселиле су се 17. августа 1920.године са 60 сестара и 1 духовником у тадашњу Југославију, у манастир Кувеждин, а одатле у манастир Хопово, који је актом Министарства Вера од 4. октобра 1920 године, – одређен као њихово стално пребивалиште.Њихов долазак у Хопово, одушевио је многе Српкиње, жељне монаштва. Са светом обитељи, на свим њиховим путешествијима, налазила се и главна манастирска светиња – чудотворна икона Пресвете Богородице, Леснинске. Тадашња игуманија манстира Кувеждин, Меланија Кривокућин између осталог, бавила се везом у злату, уз помоћ руске монахиње, Ангелине. Мати Меланија је била и иконописац, радила је ликове на иконама, које су сестре везле свилом и златом. Једна таква икона сада се чува у манастиру Ваведењу, у Београду на Топчидерском брду. (икона Богородице Леснинске заштитнице).Оригинална Светиња је у путешествијима Руских монахиња, делила њихово странствовање – а тренутно се налази у православном женском Леснинском манастиру, на периферији Париза.Тако су од иконе убрзо почела да се дешавају чудесна исцељења.За датум прослављења узет је 8.09 по новом, односно 21.09. по старом календару. Постоји још један дан у години када се ова света икона прославља, то је 14.09. по новом календару, односно 27. септембар по старом календару. Богомајка је приказана у допојасном положају како у наручју носи, Онога Који све носи док прстима леве руке показује на Божанственог Младенца.Због старости иконе, лица су у потпуности затамњена, како код Мајке тако и код Вечног Младенца.Видимо да им се на главама налази царска круна, богато украшена, која симболизује митру и представља Архијерејско достојанство које Мајка и Син имају – Он је дакле Цар и Првосвештеник докле је Она, Владичица, Царица Неба и земље.Одежда Приснодјеве је украшена, бисерјем, драгим камењем а на грудима јој висе три напрсна Крста и Панагија. Панагија је део Богослужбене одежде Архијереја и предстваља стално подсећање на Господа Исуса Христа и Заступништво Богоматере, које треба да има онај који је носи. Док напрсни крст сиболизује печат истинитог исповедања вере које излази из срца свештенослужитеља. Видимо да су плавим сафирима декорисане звезице на раменима и Часној Глави, Свете Пречисте, као симболи Њене Девствености. Лесна икона Богородице уклесана је на тамноцрвеном овалном камену, окружена сребрним оквиром са излазним зрацима. https://mitropolija.com/2024/09/08/cudotvorne-ikone-majke-bozije-lesninska-2/

Када је персијски шах Абас 1622. године, пљачкао по Грузијској земљи, тада су Персијанци узели много свештених утвари, међу којима и Господњу ризу и чудотворну икону Грузијске Богоматере. Господњу ризу је шах Абас однео на дар Патријарху Филарету, а икону Грузијске Богомајке је продао Стефану Лазареву, трговачком путнику јарославског трговца Григорија Литкина. Литкин је у Јарославу уснио сан да икону пошаље у Красногорски мушки манастир у Архангелској области. Како се Стефан вратио у родни крај, његов послодавац, Литкин је са радошћу дочекао икону и са чашћу је пратио у Двинске пределе и Черногорски манастир, (који је основан на гори покривеној непроходном шумом), због чега је од древних времена била позната, као Черна Гора. Касније је манастир преименован у Красногорски. Заједно са иконом, Григорије Литкин је донео још значајнијих поклона за украшавање светиње. Овде се у непроходној шуми, света икона прославила многим чудесима. Године 1654. у време велике епидемије икона је била однета у Москву и молитвама пред њом време епидемије се скратило и болест ишчезла. У част овог догађаја био је освећен Тројицки храм у Глиницама. Мноштво народа је долазило чудотворној икони на поклоњење, а вера је била потврђена прекраћењем смртоносне епидемије. Године 1658. указом цара и благословом Епископа Никона новгородског, (будућег Патријарха московског и целе Русије), испитавши исцељења која су произилазила од чудотворне иконе установљено је њено празновање – 4. септембра по новом, односно 22. августа по старом календару. Након затварања Красногорског манастира 1922. године, Грузијска икона је нетрагом нестала. Чуда Пред иконом Богородице Грузијске молимо се за избављење од епидемија, куге, за исцељење од глувоће и ушних болести, слепила и других очних болести. Тако је монаху Питириму, после његових молитава пред чудотворним образом, изгубљени вид и слух потпуно повратили. Хронике владавине Алексеја Михајловича сведоче да је чудотворни образ ношен у многим руским провинцијама, чак до Сибира. Грамата из 1698. године каже: Преко образа Грузијске Мајке Божије, како раније тако и сада, она пројављује многа чуда и исцељења за оне који јој прилазе са вером! Изображење Ова икона припада типу Богородице Путеводитељке (Одигитрије), где је Света Дјева допојасно приказана са Богомладенцем у наручју. Прстом руке Своје свете указује на Христа, као на пут истинити, док Он у левој руци држи савијени свитак. На овој грузијској икони Богомладенац, иако Младо Дете, десном руком благосиља као Архијереј, крсним знаком ИС/ХС. Видимо да је одевен у златни хитон, као Цар и Првосвештеник. Пошто је Он глава Цркве, као законодавац, држећи свитак у својој левој руци, благосиља све оне који иду путем савршенства. Богомати је сасвим једноставно одевена са тамном одеждом, изнутра пребојеном црвеном бојом, која се простире по ивицама поруба. На Глави Њеној и раменима се налази извезена по једна звезда, симбол непорочне чистоте Њене. На рукама су Јој извезене наруквице, као код свештеника који савршава Свете тајне. Погледи Богомладенца и Приснодјеве су уперени једно у друго, у савршеном сагласју. Он као Првосвештеник и Она као Његова прва слушкиња, заједно садејствују у домостроју људског спасења. Иконографски, Грузијски образ је сличан Јерусалимској икони Мајке Божије. Молитва 1 Прими, Свемоћна Најчиситија Господарице, Богородице, ове искрене поклоне од нас, Твојих недостојних слугу, за Твој чисти обаз, нежно појање приносимо Ти, јер си Ти суштина и слушаш наше молитве и дајеш по вери онима који траже и испуњаваш: потребитима муке ублажаваш, болеснима дарујеш исцељење, исцељујеш слабе и болесне, и растерујеш демоне са небеса, дарујеш утеху оклеветанима, и чуваш повређене, опрашташ грешницима, чистиш губаве и малу децу, смилуј се, и разреши јалове од неплодности. Тако, Госпођо, ослободи нас од мнодих свеза и исцели од сваке страсти и исцели очне болести и ослободи нас од смртоносних чирева: све је могуће кроз Твоје посредовање пред Сином Твојим, Исусом Христом, Богом нашим. О Свеопевана Мати, Најчистија Мајко Божија! Не престај молити се за нас, недостојне слуге Твоје, славећи Те и величајући Те, и прослављајући Твој најчистији образ имајући неразрушиву наду и необориву веру, у Тебе, СвагдаДјево, Најсветија Непорочна, славимо Те и поштујемо, певајући Ти сада и увек и у векове векова. Амин. Молитва 2 Теби, Богоизабраној слушкињи, Благословеној Дјеви Мајци Божијој, Царици неба и земље, вапимо Ти: почуј наше молитве и не окрени Своје лице од нас недостојних. Прими, О Сведобра, од недостојних слугу Твојих, који поштују Твоје најчасније име, верно клањајући се Теби пред Твојим чудотворним образом, нудимо Ти своје топло мољење: узнеси до престола Сина Твог, Христа Бога нашег, како Би био милостив на неправедност нашу, да нам не врати по делима нашим, како би Његова благодат била још издашнија. Њега, моли уместо нас: јер Ти можеш тражити све од Њега, као Мајка, јер имаш смелост пред Њим. Због овога, Теби, као Свемоћној и најмилосрднијој Посредници, прибегавамо, често се молећи: питај Јединородног Сина Божијег, Христа Бога, који Је од Тебе рођен, за све нас од светих отаца православних, до свршетка дана наших, да останемо у заповестима Божијим, исправно се држећи, и да остатак живота нашег проведемо у побожности и чистоти, да будемо почаствовани мирном хришћанском смрћу, са добрим одговором на страшном суду Сина Твога и нашег Бога. Како би под покровом Твојим достигли вечно блаженство у Царству Божијем, заједно са Његовим Јединородним Сином и Светим Духом, коме доликује слава, част и поштовање, сада и увек и у векове векова. Амин. Молитва 3 Твоју величину и милосрђе, Мајко Божија, ко ће испричати; и ко ће опевати Твоја чуда, Преславна; Ти си радовање верној деци Руске цркве, Најчистија, безбожним варварима, Које си збунила Својом светињом: Твоја изванредна икона је сачувана за нас, наше болести су излечене и духовне туге су ицељене. О, Свемилосрдна Госпођо, Дјево, Мајко Божија, не ускрати нам од Твоје заштите, већ са Твојим молитвама, увек сачувај нашу земљу и људе у свету и допринеси обнављању манастира Раифа. Као Света Мати Најсветијег Бога, Госпођо, Маријо Мајко Божија, са свима светима, моли се да душе слугу Твојих достигну небеска насеља, са новомученицима и исповедницима манастира Раифа. https://mitropolija.com/2024/09/04/cudotvorne-ikone-majke-bozije-gruzijska-2/

Овај образ Преблагословене Дјеве Марије на Куликово поље су донели Донски козаци из града Сиротина, где је икона пребивала у Успењском сабору, као помоћ у бици, која је била прекретница за Русију (21.09/8.09). Козаци су је принели Светом благоверном кнезу Димитрију, који ју је утврдио на дрво као барјак те је тако икона у свим ратовима остала при Руској војсци. Кнез је потом икону Мајке Божије донео у Москву, имавши намеру да је постави у Успењски сабор московског Кремља, коју је након изградње Сабора доиста и пренео. У спомен чудесне победе над Татарима на обалама реке Дон, икона Приснодјеве је названа – Донска. Према другој верзији, ова икона Мајке Божије је постављена од стране кнеза Димитрија Донског у Успењски сабор, али не у Москву, већ у селу Коломенско. Године 1558. пре похода на Казањ, цар Иван Васиљевич Грозни, заустављајући се у Коломенском, молио се дуго и усрдно пред овом иконом Мајке Божије за даровање победе Руском оружју. После освајања Казања, цар је наредио да се Донска икона Приснодјеве пренесе у Благовештенски сабор московског Кремља. Године 1591. када је значајан део Руске армије на северу земље одговорио на напад Швеђана, кримски Татари под вођством кнеза Нурадина и његовог брата Мурат-Гираја напали су Русију и пришли Москви, заустављајући се на Врапчевим брдима. Не ослањајући се на људске снаге, Московљани положише наду на Господа и Његову Пречисту Мајку. Цар Теодор Јованович је наредио литију около Москве са Донском иконом Пресвете Богородице. На ноћ уочи битке, образ је стављен у покретну војну Цркву посред војске, припремајући се за битку. Током ноћи, цар је тражио посредништво како би поразио непријатеље и Она му је обећела Своју помоћ. У одлучујућем тренутку битке, који је потрајао читав дан, руски војници су поразили Татаре. Из захвалности Пресветој Богородици за милосрђе које је пројавила Донском иконом Мајке Божије, исте године, на том месту где је посред војске за време битке стајала Донска икона, основан је Донски манастир, у коме је постављена копија чудотворне иконе Мајке Божије; овај чудотворни образ се и даље налази у Донском манастиру. А икона из Благовештенског сабора Кремља се налази у државној Третјаковској галерији. Једном годишње, уочи прославе Донске иконе Пресвете Дјеве Марије, образ из Третјаковске галерије се доноси у Донски манастир, где је доступна верницима на целивање. Датум прослављења ове иконе је 1. септембар по новом, односно 19. август по старом календару. Сматра се да је икону насликао генијални Теофан Грк. Оригинала икона се све до данас налази у Третјаковској галерији. Чуда Пред иконом Благословене Дјеве Марије Донске, молимо се за избављење од страника и за очување Руске државе, за помоћ православној Руској војсци, у тешким данима за Русију. Дакле, два догађаја због којих се празнује Донска икона Мајке Божије су већ поменута – Куликовска битка и поход Ивана Грозног на Казањски ханат. Поред тих датума који се обележавају црквеним празновањем светиње, Донска икона је повезана са још многим важним догађајима руске историје. Тако је Донска икона учествовала и у походу Ивана Грозног на Полоцк 1563. године, а у периоду од XVII-XIX века икона је поштована као истинска заступница приликом напада иноверних и иноплемених непријатеља. Још једна најезда кримских Татара на јужноруске земље (1646. године у време цара Алексеја Михаиловича) заустављено је заступништвом Донске иконе Мајке Божије. Њено заступништво забележено је и приликом Чигиринских похода против Турака 1677–1678. године, као и приликом Кримског похода Кнеза Голицина 1687-1689. године. Заузимањем Азова од стране Петра I (1696. године) Донска икона стиче вечну славу заштитнице јужних руских земаља. Сачуван је огроман број и других историјских повести о Донској икони Мајке Божије од 16. века до данас, са многобројним похвалним речима, повестима, молитвама, описима чудеса и описима историјских догађаја, са њом повезаних.. Још пет копија Донске иконе Мајке Божије сматрају се чудотворним. То су иконе у Светотројичко-Сергијевској лаври, Донском манастиру у Москви, Успењском манастиру у Коломни, икона у храму у Стародубу и икона у скиту Св. Јована Претече у Молченско-Софронијевској пустињи. Изображење Иконографски овај тип Богородичине иконе припада типу Умиљеније (грч. Елеусе) где је Дјева допојасно приказана како у наручју носи Младенца док им се лица прожимају; ово прожимање указује на однос Творца и Његове творевине за коју је Он пострадао, ради искупљења греха. Сједињење небеског и земљаског, где Дјева представља савршени изданак рода људског. Изглед Пресвете Богородице је препун туге јер зна да Њеном Сину предстоји тешка смрт. Одевена је у тамну одежду без икакавог украшавања, осим извезеног поруба по ивицама. Особеност овог приказа су ножице Божанственог Младенца које су карактеристично постављене на леву Дјевину руку; док је одевен у златни хитон као Цар и Првосвештеник. Дјевина десна рука придржава Богомладенца, савијено придржавајући наборе одежде Сина Свога. Овај мотив савијене десне руке којом стеже свилени огртач, преузет је из Византијске традиције, као и благосиљање десном руком и држање плавог свитка у левој руци Богомладенца. На рукаву огртача Приснодјеве златним грчким словима је исписан стих из Псалтира: “Сва је украшена кћи царева изнутра, хаљина јој је златом искићена” (Псалм 44:13). Очито је коришћење многих познатих мотива и византијске и новгородске иконографије, међутим Донска икона Мајке Божије представља самостално уметничко дело врхунског квалитета, са особеностима које је одвајају од поменутих школа иконописања. Поготово је уникално насликано лице Пречисте, на коме се уз брижан израз због будућег страдања Богомладенца, очитава несвакидашња унутрашња просветљеност Богомајке. Лице Пречисте на овој икони је уникално, па отуд и тврдње да је Донску икону осликао Рус из иконописачког круга Теофана Грка, или пак њега самог. То се поткрепљује чињеницом да су се у то време мајстори из Константинопоља строго придржавали форми класичних иконографских канона, а изражена емоционалност на лицу Пречисте на Донској икони заиста одскаче од класичних византијских форми. Историјски оков. Икона је у XVII веку била смештена у величанствен златни оков са венцима од драгог камења украшеним смарагдима, сафирима и алмадинима. На излазним ивицама биле су угравиране сафирне минђушице, на златним тракама биле су угравиране многобројне иконе. На глаткој сребрној површини окова која је представљала својеврсну ризу Пречисте и Богомладенца, било је причвршћено 5 златних напрсних крстова са драгим камењем и бисерима и 13 панагија. У једној панагији налазио се делић Животворног Часног Крста Господњег а у другим крстовима и панагијама налазиле су се честице светих моштију. По количини честица моштију светитељских, оков Донске иконе Мајке Божије – није имао аналогију. У том окову била је смештена својеврсна иконографија која је изображавала Царске двери на иконостасу, а сама икона са ликом Богомајке је највероватније представљала Престо Господњи, јер је она у себе сместила Оваплоћено Слово. На прелазу XVII у XVIII век Донска икона је извађена из тог окова ради сахране царице Наталије Алексејевне, а после је икона стављена у други рам. Драго камење које је било стављено у историјски оков Донске иконе опљачкале су 1812. године дивље хорде уједињене под Наполеоном Бонапартом. Сто година касније поново су дивље хорде, овај пут под руководством Лењина и Троцког, докрајчиле импозантни оков опљачкавши и сребрну ризу са окова Донске иконе Мајке Божије. До данас је од тог окова сачувано само неколико предмета, од којих је најзначајнија позлаћена напрсна дуборезна икона “Силазак у ад”, са драгим камењем с почетка XV века. Интересантно је да је на оригиналној икони са њене друге стране изображен образ Успења Пресвете Богородице. Молитве Благословеној Дјеви Марији пред Њеном иконом, Донском Молитва прва O, Најсветија Госпођо, Дјево Мајко Божија, наша добра и брза Посреднице! Појемо Ти са захвалношћу за Твоја дивна дела. Од давнина, пусти нас да појемо Томе незаменљивом посредништву за град Москву и за нашу земљу, која је увек чудесно манифестована Твојим Донским образом: одреди странаца су одвраћени, градови и села су неповређени сачувани, а људи ослобођени страха од умирања. Сузне оче су осушене, стењања верних су утишана, вараји су претворени у заједничко радовање. Буди нам, Најчистија Мајко Божија, утеха у жалости, обновљење надања, образ храбрости, извор милосрђа, даруј свакоме непољуљано стрпљење у тужним околностима. Подај свакоме по њиховим мољењима и потребама: младе васпитај, поучи омладину у честитости и страху Божијем, охраби обесхрабрене, и подржи остареле. Посети у болести и тузи, омекшај зла срца, ојачај братску љубав, испуни нас миром и љубављу. Примири благосрдна Мати, оне који ратују и оправдај оклеветеане. Истреби пороке, да греси наши не изађу пред Судијом свих, да нас не сустигне праведни гнев Божији. Са Твојим молитвама, са Твојим свемоћним покровом, заштити нас од инвазије непријатеља, од сиромаштва, уништења, пожара, мача и сваке беде. Полажемо наду да ћемо путем Твојих молитава примити од Свевишњега Бога опроштење грехова и утешење и измирење са Богом. Упути нас како би тражили Царство Небеско, како би на крају наших живота стали с десне стране Божијег Престола, O Свеопевана Дјево, која стојиш пред Светом Тројицом у вечној светлости. Подај нам да у лику ангела и светих, величамо Најчасније Име Твога Сина, са Његовим Беспочетним Оцем, и Најсветијим и Животворним Духом, у векове векова. Амин. Молитва друга Коме да завапим, Госпођо, коме да прибегнем у својим тугама, ако не Теби, Царице Небеска? Ко ће примити мој плач и моје уздисање, али Ти, Пречиста, ниси нада хришћана и уточиште нас грешних? Ко ће нас више заштитити у невољи? Услиши јадиковање моје, и приклони ми ухо Твоје, Госпођо Богородице моја, и не презри мене који тражим помоћ Твоју, и не одбаци мене грешног. Просветли и научи ме, Царице небеска, не одступи од мене, слуге Твога, Госпођо, за роптање моје, пробуди ме као Мајка и Заштитница. Поверавам се милосрдном покрову Твоме, да ме устројиш. Води мене грешног у миран и спокојан живот, да заплачем за грехе своје. Авај мени, коме ћу се обратити Теби, Надо и Уточиште грешника, у нади неисказане милости и благодати Твоје? Да ли да изговорим реч за своје преступе на величанство Твоје славе? О Госпођо, Царице небеса, Ти си моја мајка и нада, Ти си моја нада и уточиште, заштита, заступништво и помоћ. Краљице моја, Преблагословена и Најбржа Заступнице, покриј грехе моје заступништвом Твојим, заштити ме од непријатеља видљивих и невидљивих; Умекшај срца злих људи који устају против мене. Мати Господа Творца мога, Ти си корен девствености и неувенула боја чистоте. Богородице, помози онима који су слаби у плотским страстима и болеснима срцем: са Јединородним Сином Твојим и Богом нашим, и чудесним заступништвом Твојим да се оправдам, и да се избавим од сваке несреће и недаћа, свемогућим молитвама Твојим, Господњим и Свемогућим Богом. Радуј се, Благодатна, радуј се, Радуј се, Преблагословена, Господ је са Тобом. https://mitropolija.com/2024/08/31/cudotvorne-ikone-majke-bozije-donska-2/

Манастир Лепавину (који се налази под надлежношћу Митрополије загребачко – љубљанске), недалеко од Копривнице у данашњој Хрватској, – око 1550.г. су основала два монаха из Царске Лавре, манастира Хиландара са Свете Горе Атонске; манастир је име добио по оближњој Липовој шуми и граду Вину и отуда, Липовина; посвећен је Ваведењу Пресвете Богородице. Зна се да је Патријарх Арсеније III Чарнојевић, провео у овом манастиру неко време. За историју овог манастира нераскидиво је везана чудотворна икона Пресвете Богородице Лепавинске, која је у (16.) в. насликана, а дело је непознатог иконописца. Током II светког рата, манастир је разрушен а икона је чудесно нестала; светилиште је обновљењно 1967.године а светиња је опет непознатим начином враћена у манастир. Током првог богослужења и враћања иконе манастиру, чудо је произишло од ове свете иконе – дечак нем и глув од рођења је проговорио а слух му се вратио. Пређашњих деценија блаженог спомена архимандрит Гаврило (Вучковић) својом преданошћу Вољи Божијој, мисионарским радом уз помоћ савремених технологија и усрдним молитвама призивао је Богу бројне вернике овог краја, да се врате под окриље Пресвете Богородице и посете ово вековно православно огњиште. За чудотворну Богородичину икону, Лепавинску, највећу драгоценост манастира, по коме је икона добила име, одређен је 28.08. по новом, односно 15.08. по старом календару, као дан прослављења. Призива се у свим немоћима телесним, душевним као и онима који су духовне природе. Чуда У немачком бомбардовању 1943.г. манастир Лепавина је скоро до темеља био уништен, од две авионске бомбе које су га погодиле; Икона Пресвете Богородице је чудом остала неповређена. Пронашли су је затрпану дебелим слојем, цигле и малтера, без и једне огреботине. Тада је пренесена у складиште Православног музеја у Загребу, где ју је случајно 1967.г. пронашао на тавану ђакон Симеон Сакуљ и по благослову Митрополита Дамаскина, вратио у манастир Лепавину. Постоје многобројна сведочанства о исцељењима код Лепавинске иконе Пресвете Богородице. У манастирском летопису забележено је и ово: године 1773. човек из Маринковаца, довео је свога сина у манастир, тешко оболелог од духа нечистог те је и разум изгубио; био је везан и чуван, али је благословом Божијим исцељен – пред иконом Пресвете Богородице Лепавинске. Војник Игњатије из села Мали Грабићани је 1774.г. толико изгубио разум да је и одећу са себе цепао, те је био везан у ланце. Његова породица га је довела у манастир и ту је добио исцељење, пред иконом Пресвете Богородице. Скорашњи случај исцељења пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске догодио се сестри Д. која је у факсу који је манастиру Лепавинском, написала, описала своје исцељење: ,,Прошле године у листопаду, дијагностициран ми је рак на десној дојци. Шокирала сам се. Почела сам плакати и питати се: Господе, што си ми дао ту опаку болест кад се не могу с тим борити, ионако сам психички слаба… Моја обитељ је била у великом шоку и страху за мене. Тад су ме звали пријатељи и они кoји то нису, да ме утјеше. За мене није било нити једне праве утјехе и подршке. Знала сам да ми родитељи, откад су за то сазнали, јако пате, патиле су и моје двије сестре, мој муж Д. и моја дјеца, која су ме гледала уплакану и сломљену. Подршке је било од мојих најближих, али та подршка је још више растуживала, јер сам гледала њихова забринута и тужна лица. Хтјели су помоћи, али у тој ситуацији нису могли. Кроз два дана од те вијести, требала сам кренути у Нови Сад на заказани преглед код кирурга који ме требао оперирати. До мог поласка за Н. Сад, на кољенима сам читала молитве испред иконе Богородице Лепавинске. Читала сам Акатист Пресветој Богородици, Јеванђеље и Псалтир. Уз те молитве сам плакала и молила да ме Богородица спаси да тако не страдам. Дошао је и тај дан када сам требала поћи на преглед у Н.Сад. Лијечник ме прегледао и објаснио мом мужу како ће операција бити изведена. Рекао ми је да идем кући и да дођем за два дана да ми се направи магнетна резонанца дојки, након чега ће ми заказати операцију. Дошла сам сломљена кући и наставила с молитвама Пресветој Богородици Лепавинској. Пре мог другог одласка у Н. Сад, на Институт у Каменици, нашла сам тел. бр. манастира Лепавина и назвала. Био је 21.листопад. Јавила ми се тел. секретарица и ја сам плачним гласом молила да ми о. Гаврило чита молитве за здравље. Рекла сам му да сутра идем у Каменицу да ми закажу операцију. Одмах сам осетила олакшање у души. Знала сам да ће ми о. Гаврило прочитати молитву за здравље. Сутра сам дошла у Каменицу и направљена ми је магнетна резонанца, а ја сам и у тој комори, молила Господа Бога да ме помилује. Снимање је било завршено након 45 мин. Након чега ме је лијечница позвала и рекла: ,,Жено, па ти немаш рак“. Ја, мој муж, сестра и зет смо плакали и од превеликог узбуђења и среће нисам знала што бих. Понела сам своје налазе до главног лијечника, који ме требао оперирати. Кад је видио снимке с осмјехом је рекао: ,,Хајде кући, тебе је сунце огријало“! Од тог мог случаја још више сам се учврстила у вјери, постала сам још побожнија. Знам да је то велико чудо нада мном, а и велика опомена за мој дотадашњи живот, јер га нисам живела исправно“. Изображење Чудотворна Богородичина икона, Лепавинска, иконографски припада типу икона Богородице Одигитрије (Путеводитељке), где је Мајка Божија допојасно приказана са Младенцем у наручју како руком указује на Њега, као Пут Истинити. Икона је постављена у прелепо изрезбарени трон од посебне врсте дрвета, који је задужбина М.Ц. из Београда. Изнад које непрестано горе три кандила. Позадина Јој је у чистој златној боји; а сама икона је врло добро очувана. На Пречистој Глави Њеној, налази се царска круна, оивичена тамно црвеном бојом, која симболизује митру коју носе Архијереји, која заправо представља трнов венац који је стављен на Главу Христу, током мучења; Истоветну круну видимо и код Младенца. Дакле, како страда Он, тако страда и Мајка Његова. Мафорион Дјевин је врло тамне боје оивичен златним порубом са изображеним повећим Крстом, на Њеном десном рамену. Он је печат исповедања вере, која излази из срца Њеног. Доња хаљина Јој је у јасној зеленој боји која симболизује изображење Трећег Лица Св.Тројице, – Бога, Духа Светога, који на Њој обитава. Пречисто лице Њено је као и на већини икона, издуженог облика, дугуљастог носа и танких усана. Поглед Јој је уперен директно на посматрача Пречистог Лика Њеног и Бога Нашег. Десном руком јасно указује на Њега, као Спасиоца Света… који сав у злу лежи – док Њена лева подлактица, чини Престо Господњи, место на коме обитава Син Њен и Спаситељ Наш. Богомладенац, десну руку склапа у архијерејски начин благосиљања верника ИС/ХС, док у левој држи Јеванђеље, Књигу Вечнога Живота. Хитон му је јасно црвене боје, без иједног шава и поруба… Док Му је стихар, риза радости и духовног весеља, у јасно зеленој боји, симболишући присуство Духа Светога, мирну и спокојну савест. На Светој Глави Његовој, носи готово истоветну царску круну, као и Преблагословена Мајка Његова. По јасном, директо упереном погледу на посматрача, можемо закључити о Њиховој одлучности и сигурности којима одишу; Оно што је пред Њима предстојало, није их плашило. Смирено су Своје Главе положили Пред Њим, говорећи – нека Буде Воља Твоја. https://mitropolija.com/2024/08/28/cudotvorne-ikone-majke-bozije-lepavinska/

У храму Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду у суботу и недељу, 24. и 25. августа 2024, биће прослављен празник Пресвете Богородице Страдалне: у суботу ће Вечерња служба почети у 18 ч, а у наставку ће бити служена Света тајна Јелеосвећења. У недељу ће Јутрење почети у 8 сати, а затим ће, од 8.45 ч, бити служена света архијерејска Литургија. Извор: Храм св. Симеона, Инстаграм

Поштовање иконе Умиљење везано је за име Преподобног Серафима Саровског (1759-1833, канонизован у 1903 г.). Према биографији, састављеној на основу сећања људи који су били блиски старцу Серафиму, цео живот провео је под поковитељством Богомајке. Она му се неколико пута јављала у виђењима и исцељивала га од смртоносних болести. Иначе, код њега се налазило неколико икона Богоматере. Поред њих, посебно место је заузимала келејна икона, названа Умиљење, коју је старац назвао Радост свих радости. Пред њом, је 2.јануара ујутру, 1833. године клечећи на коленима током молитве, с главом на аналоју и рукама прекрштеним на грудима – се упокојио. Икона је била насликана на платnу, које је било растегнуто над даском од кипариса. После смрти Преподобног Серафима, а по његовом благослову, игуман Нифонт пренео је древни образ у оближњи Дивјејевски женски манастир, (који се налазило под духовним покровитељством Преподобног старца Серафима) пред којим су стално читали Акатист. У Дивјејеву, за икону су направили сребрно-позлаћену ризу. Овде је, у Тројицком Сабору, за икону устројена посебна капела, названа њеним именом – Умиљењe Пресвете Богородице. После прослављења Преподобнога у лику Светих, цар Николај II Романов подарио је икони Умиљење – драгоцену ризу. Године 1927.г. Дивјејевски манастир где се налазила икона Умиљење (Серафимо-Дивјејевско)/ Радост свих радости, – је затворен, а света икона је тајно однесена. Сакрила ју је, последња игуманија Дивјејевске обитељи матушка Марија (Баринова), одселивши се у Муром. Тамо је у невеликој кућици, икона неприметно стајала у тамном углу на комоди, а њене драгоцености биле су закопане поред дома. После смрти матушке, икону и њене драгоцености скривао је свештеник Виктор Шиповаљников. Наредних деценија икона је чувана код побожних људи. Јуна 1991.г. икону су предали Патријарху Алексеју II, и од тада, икона се налази у Патријарашкој резиденцији. Једном годишње – на празник Сабора Пресвете Богородице – Серафимо-Дивјејевска икона Умиљење износи се верном народу на целивање у Патријаршијском Богојављенском Сабору. Открићем моштију Преподобног Серафима, од иконе је направљена копија за Саровски манастир. После канонизације кренуло се са производњом иконица израђених у иконописној радионици Дивјејевског манастира и у његовом подворју, у Петерхофу. Икона је имала неколико штампаних издања са изображењем житија Преподобног Серафима. Икона се празнује 10.08./28.07 и 9.12/27.12 (на дан оснивања обитељи). Митрополит Серафим (Чичагов) је за дан прослављења иконе, саставио посебну службу. Чуда Ова икона је била келејна икона Преподобног Серафима Саровског. Из уља које је горела у кандилу над иконом, Св. Серафим је помазивао болеснике који су добијали исцељење. Изображење Икона из Третјаковске галерије представља истоветну копију, првобитног образа Серафимо-Дивјејевског Умиљенија. Изображење Богоматере је допојасно са прекрштеним рукама на грудима, приклоњеном главом и спуштеним погледом; те се стиче утисак – да Је дубоко погружена у молитву. Иконографија је западна која се у Русији појавила у XVII в. На копијама иконе, сјај ризе, убрус и ореол су имитирани и декорисани са драгим камењем. Изглед руку опонаша стил академског сликања раног XX в., који је кориштен у сликању икона. Ореол је уоквирен натписом : Радуј се, Невесто Неневесна ! Одевена је у богату одежду златне боје, као Царица Неба и земље. Око руку Јој се налазе извезене наруквице, као код свештенослужитеља који савршава Свете Тајне; међутим, оне симболизују и свезе којима су биле везане руке Христу, док је вођен Понтију Пилату. Око струка назире Јој се појас, који представља силу, коју Господ даје онима Који му прибегавају – како би савладали телелесне страсти; он такође подсећа и на убрус којим је Христос био опасан, када је прао ноге Својим ученицима. Мафорион је беле боје, којом су се Анђели јављали људима и преставља чистоћу током служења које се очекује од Његових следбеника; на њему је извезена једна звезда као и на раменима Приснодјеве, које симболизују Непорочну Лепоту Њезину. Дјева као да је затечена у Њеној служби, – служењу човечанству, кроз савршено приношење Ње саме, Творцу и Саздатељу Њеном, у дубоком созерцању, у коме је затичемо. Отуда је – Радост свих Радости, целом роду људском ! Тропар, глас 4 К Богородици с умиљењем припаднимо, сви, грехом обремењени, чудотоврну икону Њену Умиљење љубимо и са сузама јој вапимо: Владичице, прими мољење недостојних слугу Твојих и подај нам, молимо Те, велику Твоју милост. https://mitropolija.com/2024/08/09/cudotvorne-ikone-majke-bozije-umiljenje-serafimo-divjejevsko/

Историја ове чудотворне иконе Божије Матере повезана је са житијем Преподобог Арсенија Коневског. Желећи да види високе примере монашких врлина и да доживи све тегобе суровог монашког живота, Преподобни је отишао на Свету Гору, Атон. Након што је тамо провео три године у непрестаним подвизима духовног усавршавања, Арсеније је одлучио да се врати у своју отаџбину, како би наставио пут подвига, који је започео у отаџбини. Тада га је на поласку к отаџбини игуман једног атонског манастира, прозорљиви старец Јован Зидон, благословио на пут, иконом Мајке Божије. И тако се у пратњи Богородичине иконе Арсеније вратио 1393. године у Русију и отишао у свој родни град Новгород. Убрзо, по благослову Архиепископа новгородског Јована, отишао је у потрагу за место будућег манастира, дуж реке Волхов у Ладожском језеру. Пошто је испитао многа острва, подвижник се коначно зауставио на острву које је било познато под именом – Коневец. Овде је Преподобни Арсеније подигао крст, саградио себи келију, и после неког времена саградио храм у част Рождества Пресвете Богородице. Подвижнички живот Арсенија привукао је к њему људе жељне монашког живота, тако да се ускоро на острву устројио манастир зван – Коневски. Чудесна помоћ Богомајке Арсенију, открила се на самом почетку његовог насељења на острво. Од једнога рибара монах је сазнао, да се на северо-западној страни острва налази веома велики камен, који сујеверни житељи веома поштују. Свакога пролећа доводе своју стоку на ово острво на испашу, остављајући га без пастира и враћају у касну јесен. Излазећи на обалу са стоком, житељи остављају једног коња на острву код “светог“ камена, као жртву духовима за очување стоке. Следећег пролећа, коњ нестаје, тако да се не могу пронаћи ни његови остаци. Ово је сујеверним житељима показало да су духови — заштитници острва – прихватили жртву. «И до сада “ — говорио је рибар — духови живе под овим каменом и изазивају страх у људима!“ Након што је саслушао рибареву причу, Преподобни Арсеније с Богородичином иконом је отишао до овог камена и сотворивши молитву, прогнао зле духове. Предање каже, да су зли духови попримили обличје гаврана, одлетели с острва на Виборски брег, који су локални мештани касније прозвали, Ђавољи брег. Године 1917. Коневец је ушао у састав Финске и у ратно време 1939-1940. братија манастира је била евакуисана с острва, финским властима. Са собом монаси су понели чудотворну Коневску икону. Године 1956. последњи најстарији монах Коневске обитељи, предао је ову светињу Ново-Вааламском манастиру. Тако да се данас, ова чудесна икона налази у Саборном храму Ново-Валаамског манастира и сматра се главном светињом православне Финске; као врло поштована, њене бројне копије су разаслане по читавом свету, не само у хришћанским домовима, већ и у лутеранским. За датум прослављења иконе узет је 23. јул по новом, односно 10. јул. по старом календару. Копија иконе из XVII века налази се у московском храму Васкресења Господњег, на Успенском тргу. Изображење Икона Коневска своје порекло носи са Свете Горе Атонске. Овај чудотворни образ изображава Приснодјеву с Предвечним Младенцем, који држи два (негде једнога) голуба у левој руци, док у десној носи савијени свитак. И Мајка и Дете су окренути ка народу, за који је Син Њен пострадао; нетремице посматрају оно што се око њих збива; поглед је врло директан и упечатљив, уперен и усмерен у једну тачку. Голуб као симбол Светог Духа, говори да је само он, Младенац, Пут Истина и Живот. Дакле, то није творевина, камење, коме су се житељи острва клањали. Као Треће лице Свете Тројице — Господ Животворни, Он од Оца исходи и говори кроз Пророке. Њему се треба клањати и од Њега очекивати помоћ. А младо Дете је носилац благодати Духа Светога. Богомајка је одевена у доњу хаљину златне боје, као Царица Неба и земље, док је горња у браон нијанси са извезеним зланим порубом. На рукама Јој видимо наруквице, као код свештенослужитеља, који савршава Свете тајне. Младенац је одевен у хитон, зелене нијансе, боје која симболизује присуство Духа Светог. Чуда Пред иконом Пресвете Богородице Коневске молимо се за исцељење од демонизованости, болести главе и слепила, од парализе и раслабљености. Молитва к Пресветој Богородици пред Њеном иконом Коневском Свемилостива Госпођо Дјево Богородице! Погледај на смирено мољење моје с којим скрушено прилазимо образу Твојему, услиши нас. Знамо, О Саздатеља мојега Мати, пошто Ти јеси незаменљива заступница хришћана к Творцу, непостидна и тајинствена. Знам и ово, иако безакоња моја превазилазе главу моју и, као бреме тешко, оптеретише ме, и ја нисам више достојан видети висоту Небесну, погледај доле к Престолу славе Сина Твога и Бога нашега, јер сам достојан мука и вечног суда. Тога ради к Теби припадамо, Тебе молимо умилно, к Теби са сузама вапимо: сотвори к Њему матерно Твоје мољење, да не одврати од нас грешних лица Својега, но, као Милостив, да опрости нам сагрешења наша вољна и невољна; на пут спасења управи нас и с вишњом силом укрепи к творењу заповести Својих светих. Да сачува нас од искушења света, од грешних пожуда, од ђаволских замки и од напада видљивих врагова. Да благослови дела руку наших, и пода обитељи овој и свакоме граду и земљи обиље земних блага. Нека нам свима сотвори добре и спокојне дане, и огради миром Своју свету Цркву, да разједињено уједини, као Благ Господ, Дуготрпељив и Многомилостив, слављен од сваке твари са оцем о Светим Духом у векове векова. Амин. Тропар, глас 1 Засија нам, као сунце светозарно од истока велелепно, Твоја, Владичице, икона, озаривши сва чудеса и преславно обасјавајући, свима који Ти са вером и љубављу прилазе и моле се усрдно Твоме Сину и Бога, величају. Слава Богу, који нам је дао Арсенија, слава повратницима из Новгорода, слава оном који исцељујући делује на све. Кондак, глас 8 Препрослављена Вишњега Мати призива нас к песмопјенију Свога образа пристигле од Новгорода и крепећи их видећи нас у подвигу, побеђујући противну силу, к Њој, као узрочнику наше радости, појемо Јој: радуј се, Невесто Неневестна. Величање Величам Те, Пресвета Дјево, Богоизбрана Отроковице, и поштујем образ Твој свети, из ког точиш исцељење свима, с вером прибегавајућима. https://mitropolija.com/2024/07/23/cudotvorne-ikone-majke-bozije-konevska-golubicka-2/

У храму Светог Вазнесења Господњег у центру Београда, на дан молитвеног празновања иконе Пресвете Богородице Тројеручице, света Литургија биће служена са почетком у 7 часова и 30 минута, сазнајемо из ове цркве. Сви су добродошли на богослужење. Икона Тројеручице Хиландарске која се налази у Вазнесењском храму у центру Београда, израђена је тачно по оригиналној икони а по благослову Царске Лавре Хиландара у Солуну 2013. године, у солунском атељеу иконописца из Србије, брата Златка Бомештара, а у организацији и залагањем духовног центра "Воанергес" из Београда. После свеноћног бденија и Литургије у Хиландару, са благословом Царске Лавре, донета је у Србију 2014. године. Замишљена као Крсто-ходна икона, са благословом више архијереја СПЦ, икона је од 2014. до данас, боравила по пар месеци у Епархијама београдско-карловачкој, ваљевској, шумадијској, тимочкој и браничевској, а од 16. до 18. Јула 2018. године била је и у Русији, на Уралу, на тзв. Царским данима, када је обележено 100 година од мученичке кончине свете породице Николаја II Романовa. Извор: Радио "Слово љубве"

Братство храма Покрова Пресвете Богородице на Звездари обавештава све парохијане и верујуће људе из наше престонице, да ће у четвртак 25. јула 2024. године, на дан молитвене прославе Богородичине иконе Тројеручице, света Литургија бити служена од 8 часова. Изграђена реплика иконе Пресвете Богородице Тројеручице је благодарећи прилозима парохијана 2021. године стигла из Хиландара у Покровски храм, а крајем 2022. године, добила је и нови трон. Подсећамо, Акатист Пресветој Богородици Тројеручици се у Покровској цркви служи сваке среде. Извор: Радио "Слово љубве"

Казанска чудотворна икона названа је по месту њенога обретења у граду Казању. Временом је постала у Русији једна од најпоштованијих икона Пресвете Богородице – јер их је небројено пута спашавала од Монгола, Татара, Француза, Пољака, Немаца… у вековима који ће доћи; кад год би долазило до невоље, руски народ би прибегавао Казанској икони Богоматере. У Москви, данас, на Црвеном тргу поново стоји храм посвећен овој икони. Наиме, стари Казански саборни храм је срушен средином 30-их година двадесетог века, а обновљен је у наше време, по нацртима које је сачувао познати рестауратор Петар Димитријевич Барановски. Цркви је променом обезбожене власти враћен и Казански саборни храм у Санкт Петербургу, где почивају земни остаци фелдмаршала М. И. Кутузова, који је спасио Русију пре два века, посредништвом ове чудотворне иконе Богоматере. Као што ћемо видети, Казанска икона представља једно неуништиво сећање на милост Богородице према Руској земљи, на Њено заступништво за земљу, у најтежим годинама за Русију. Године 1552. 14. октобра (н. к.) у навечерје празника Покрова Пресвете Богородице, руски цар Иван IV – познатији као Грозни, припремајући војску за одлучујући и свеопшти напад на татарски Казан, изненада је чуо звоњаву московских црквених звона. Било му је јасно да је то знак милости Божије и да је Господ одлучио да обрати ка себи народ казански. Покоравањем Казана на Покров Пресвете Дјеве Марије, био је завршен план започет заправо још 1164. године под Светим кнезом Андрејем Богољубским († 1174). Волга, главни водени пут државе, постао је у целости руска река. Из татарског ропства тада је ослобођено 60. 000 људи и почело је проповедање Светог јеванђеља Татарима. Новооснована је Казанска епархија која је ушла у састав Руске православне цркве и ускоро се прославила својим архиепископима: Светим Гуријем († 1563) и Светим Германом († 1567). Оно што је посебно допринело успеху покрштавања народа у пределу Волге, било је јављање чудотворне иконе у самом граду Казану 21. јула/8. јула 1579. године. Овим Божијим промислом јављања Казанске иконе за време владавине цара Ивана Грозног, означен је почетак вишевековног продора Русије на исток. Јер, како видимо, заузимањем Казана је отворен прозор ка Азији, кроз који је Православље просветило цео Сибир и дошло, заједно са руском државом, све до Тихог океана. Проповедање Јеванђеља међу окорелим незнабошцима и мухамеданцима, ишло је међутим, тешко. Покровитељка проповедника Речи Божије, Пресвета Богородица, која је још за свога земаљског живота, крепила и благосиљала напоре Светих апостола, побринула се и за руске мисионаре, пославши им небеску помоћ, преко јављања ове Своје чудотворне иконе. Наиме, 28. јуна 1579. године, велики пожар је избио око Храма Светог Николаја Тулског, сажевши део града и претворивши у пепео половину Казанског кремља. Том злу су се радовали незнабошци, мислећи да се Бог разгневио на хришћане. Вера Христова писао је летописац, постала је предметом исмевања и поруге. Међутим, пожар у Казану је заправо био предзнак пада мухамеданства и утврђивања Православља у целом том округу, који се протезао на истоку Русије. Град је убрзо почео поново да ниче из рушевина, а заједно са другим страдалницима, недалеко од места где је започео пожар, свој дом је саградио стрелац Данило Онучин. Управо тада пројавио је Господ своје милосрђе –наиме, његовој кћери Матрони, јавила се у сну Пресвета Дјева, откривши јој место где је у земљи закопана Њена икона, коју су на том месту сакрили потајни хришћани, још у време владавине мухамеданаца. Међутим, на девојчине речи нико тада није обратио пажњу. Три пута се Мајка Божија јављала, откривајући место где је икона закопана, док Матрона није с плачем и сузама умолила мајку да заједно ископају икону; пронашли су је умотану у део старог мушког одела, израђеног од тамноцрвеног платна. Новојављена икона пројављена је као копија Влахернског образа Богоматере, која је иконописана још од стране Св. апостола Луке. На месту пронађене иконе тада је дошао Архиепископ Јеремија и пренео Свети лик у оближњи храм, посвећен Светом Николају. После молебана, икона је пренешена литијом у Благовештенски храм – први православни храм града Казана, који је подигао руски цар Иван Грозни. Убрзо су почела да се дешавају многобројна чуда, међу којима су била и чудесна исцелења двојице слепих – Јосифа и Никите. Списак чуда заједно са сведочанствима оних који су учествовали у проналажењу иконе, послати су 1579. године у Москву цару Ивану Грозном, који је наредио да се на месту јављања иконе подигне храм у част Богордице Казанске. По изградњи храма, икона је пренешена у њега, и ту је основан женски манастир са 40 инокиња. Девица Матрона и њена мајка које су најзаслужније за проналажење иконе, примиле су монашки постриг у тој новооснованој обитељи – а лик Пречисте сијао је јасно, као да је икона тек живописана. Обитељ је обилно даривана многим прилозима, иконама, ризама, а сама чудотворна икона је била украшена царским даровима – златом, драгим камењем и бисерима. Два века касније, царица Катарина II даровала је Казанској икони нову ризу, чији је главни украс представљала брилијантска круна. Земна царица ју је скинула са своје главе, ради Царице небеске! Крај ХVI и почетак ХVII века су у историји Русије познати под називом смутна времена. Земља је трпела од напада пољске војске, који су се нарочито окомили на православну веру: рушили су и спаљивали храмове, градове и села. Путем преваре, успели су да овладају чак и Москвом. На позив руског Патријарха Гермогена, руски народ је устао у заштиту отаџбине. По поруци коју је одаслао кнез Димитриј Михаилович Пожарски, из града Казана, донешена је чудотворна икона Пресвете Дјеве. Знајући да је Господ пустио зло на народ због греха њихових, одређен је тродневни пост, током ког се цео народ молио Господу и Његовој Пречистој Мајци за помоћ. Убрзо је стигла вест од Светог Арсенија Јеладског (касније Суздаљског, † 1626), који се налазио у пољском заробљеништву, да му је у виђењу откривено да је суд Божији окренут на милост, по заступништву Пресвете Дјеве. Те ноћи се његова затворска ћелија осветлила необичном светлошћу, и он је видео Светог Сергија Радоњешког, који му је рекао: Арсеније, услшене су ваше молитве. Заступништвом Богородице, суд Божији отаџбини је претворен у милост. Сутра ће Москва бити у рукама ослободилаца и Русија ће бити спасена. Као потврду истинитости пророчанства, Архиепископ, који је иначе био јако болестан, био је у потпуности исцељен. Пред Казанском иконом 1709. г. дан пре Полтавске победе, цар Петар I молио се за победу руске војске. А 1812. године дан пре поласка, за добробит армије, молио се пред чудотворном иконом Богомајке, Михаил Кутузов. Године 1798. за Казанску Богородицу је саграђен, а 1808. године освећен велики Саборни храм, који је срушен заједно са целим Богородичиним манастиром 1930-их година. Ипак, у то време се икона више није налазила овде. Међутим, у ноћи између 28. и 29. јуна 1904. године, неколико богохулника – лопова, на челу са извесним Стојаном-Чајкиним упали су у храм, привучени драгоценим украсима ризе. Када су крадљивци ухваћени, код њих није пронађена ни риза ни сам чудотворни образ. Предводник пљачкаша је више пута уверавао иследнике да су украсе ризе поделили и продали јувелирима, а икону бацили у пећ, да би проверили да ли је заиста чудотворна. Дугогодишња истрага и супротстављање противречних исказа богохулника, нису ни до чега конкретног довели. Причало се да је икона била продата неком Шевљагину, који је после револуције отпутовао за Енглеску и претпоставља се, да је тамо продао неком другом. Током 1960-их се на Западу појавила Казанска икона у драгоценој ризи, али се испоставило да је сама икона живописана у наше време, при чему је риза по свему судећи била оригинална, тј. управо она која се налазила на чудотворној икони несталој 1904. године. Поменуту икону и припадајућу јој ризу су 1970. године купили католици, а дуго времена је чувана у португалском граду Фатими. Од 1982. године икона се налазила у Ватикану. РПЦ је улагала све силе да врати светиње у отаџбину. Данас, у Русији образ чудотворне иконе Пресвете Богородице Казанске из 1606.г. налази се у Третјаковској галерији. С обзиром да се испоставило да риза није била распарчана и да је сачувана до данашњих дана, постоји могућност да је оригинална икона сачувана, у шта верују хиљаде православних људи. Једно је сасвим извесно. Све време док је првообраз Казанске Богородице красио саборни храм Богородичиног манастира, Русију нико није угрожавао са истока. Оног тренутка када је нестала Заступница, земља је доживела пораз у Руско – јапанском рату 1905. године, и то је био први од многих удара који су у наредних 12 г. разрушили велику империју. Годину дана касније почео је Отаџбински рат. Када је Александар I именовао Кутузова за главнокомандујућег; фелдмаршал је пред одлазак на фронт отишао специјално у Казански саборни храм да се помоли пред чудотворном иконом. Народ му је том приликом узвикивао Отерај Французе! Богородица није изневерила наду коју је на њу полагао стари војник и фелдмаршал се вратио Њеном образу на вечни покој, управо у том Казанском саборном храму. Донски козаци, отевши од Француза сребро које су ови опљачкали из московских цркава, донели су га на дар Казанској икони – тако да је у храму, после извесног времена засијао изливени од сребра иконостас, са натписом Усрдни поклон Донског пука. Ту су, испод величанствене колонаде храма, подигнути споменици Кутузову и Барклају. Године 1922. 17. марта иконостас је био растурен, бољшевици су однели 129 пудова сребра и више од 37 фунти злата; а крајем 1922. године однети су и продати у иностранству и украси са саме Казанске иконе. Годину дана касније, 1923. обновљенци, који су успевали да од безбожних власти измоле највеће и најлепше храмове, заузели су и Казански саборни храм. Но, чудотворна икона је молишћу Божијом избављена, појавивши се прво у цркви на Смоленском гробљу на Васиљевском острву, а од 1940. године се налазила за десном певницом Владимирског саборног храма, на Петроградској страни, где пребива и данас. Ова икона московског живописа са краја XVI века, блиска по временској епохи своме првообразу из Казана, која се јавила у годинама последњег рата, пројавила је још једно чудо. У зиму 1941. године, ситуација у Русији је била безнадежна. Немци су се приближавали Москви, земља је била на ивици пропасти. Међутим, промислом Божијим, опет је спасење Русији стигло посредством молитава из братске Цркве, овај пут – Митрополита Ливанских гора Илије, из Антиохијске патријаршије. Митрополит се спустио у камено подземље, где је владала потпуна тишина од вањског света, имавши пред собом само икону Мајке Божије и кандило. Није ни јео ни пио, ни спавао, него се непрестано коленопореклоно молио пред иконом Мајке Божије. Сваког јутра су му доносили извештај са фронтова о броју погинулих и о томе докле је напредовао непријатељ. Након три дана молитве и бденија, јавила му се у огњеном стубу Мајка Божија, објавивши му заповест за целу Русију. Спасење Русије зависило је од испуњења те заповести. А заповест је гласила: “У целој земљи морају бити отворене цркве, манастири, духовне академије и богословије. Свештеници морају бити враћени са фронтова и из затвора, треба да почну да служе. Сада се припремају да предају Лењинград; он се не сме предати. Нека изнесу чудотворну икону Богородице Казанске и нека је пронесу у литији око града, и тада непријатељ неће ступити на свету земљу. То је изабрани град. Испред Казанске иконе треба одслужити молебан у Москви; затим она треба да буде у Стаљинграду, који се не сме предати непријатељу. Казанска икона треба да иде са војском до граница Русије. Кад се рат заврши, Митрополит Илија треба да дође у Русију и да исприча о томе како је она била спасена”. Благочестиви Митрополит је пренео представницима Руске цркве и совјетске владе заповест коју је добио од Богомајке. Писма и телеграми које је Митрополит слао и данас се налазе у архивама. Стаљин је позвао Митрополита Лењинграда Алексија Симанског, чувара патријаршијског престола Митрополита Сергија Старогородског, и обећао да ће испунити све што је пренео Митрополит Илија. Све се догодило онако како је било и проречено. Из Владимирске саборне цркве изнели су Казанску икону Мајке Божије и обишли са њом у литији око Лењинграда – и град је био спасен. Неверницима је и до дан данас несхватљиво како се одржао Лењинград, јер му земаљске помоћи није било. Опсада Лењинграда је престала на дан празновања Свете равноапостолне Нине, просветитељке Грузије. После Лењинграда, Казанска икона је почела свој поход по Русији. Пораз Немаца код Москве, то истинско чудо, јављено је молитвама и заузимањем Мајке Божије. Немци су панично бежали, гоњени ужасом, путем су остављали технику и нико од немачких и руских генерала није могао да схвати зашто се то догодило. Волоколамски пут је био без одбране и ништа видљиво није спречавало Немце да уђу у Москву. Затим су Казанску икону превезли у Стаљинград. Тамо су пред иконом држане непрестане службе – молебани и помени погинулим војницима. Икона је стајала усред руске војске, на десној обали Волге, и Немци нису могли да пређу реку, какве год напоре улагали. Било је тренутака када су браниоци града остајали на само малом комаду земље уз Волгу, али Немци нису могли да их сатру, јер се тамо налазила Казанска икона Мајке Божије. Стаљинградска битка почела је молебаном испред иконе и тек после тога био је дат сигнал за напад. Икону су довозили на најтеже делове фронта, тамо где су биле критичне ситуације, на места где су биле припремане офанзиве. Свештенство је служило молебане, војнике су шкропили светом водицом. И Мајка Божија је њиховим молитвама терала непријатеље. Октобра месеца 1947. године, Стаљин је позвао Митрополита Илију да посети Русију. Бојао се да не испуни и последњи део заповести Богородице, јер се све пре тога збило онако као што је Она и прорекла. По доласку у Москву, приређен му је величанствен дочек. Митрополит Илија је са собом донео новчани прилог за ратну сирочад Русије, а одбио је да прими поклоне који су му били припремљени, рекавши да богатство не приличи монасима. После Москве, Митрополит је посетио и Лењинград. Тамо је у Владимирском саборном храму одржана величанствена служба на којој су сви присутни плакали. После говора Митрополита, сви су запевали тропар: Заступнице усрдна, Мати вишњег Бога... Опште црквено поштовање односи се на још неколико икона Казанске Мајке Божије: Богородско – Уфимска, Височинска, Вишенска, Вјазниковска, Каплуновска, Нижњеломовска, Тамбовска, Тобољска, Јарославска; док се локално поштованим Казанским иконама по руским градовима и насељима, по парохијама и породицама православних хришћана, не зна број. Чуда: Пред иконом Пресвете Богородице Казанске молимо се за прогледање слепих и исцељење болесних, за избављење од најезде иноплеменика, за заступање у тешким временима, за исцељење од сваке немоћи телесне и очување Руске државе, као и за благослов оних који ступају у брак. Управо овом иконом обично благосиљају младенце пред брак, управо њу постављају изнад дечијих креветића – како би кротки лик Богородице, с љубављу гледао на младе хришћане. Изображење: Овај иконографски приказ припада типу Богородице Одигитрије, о чему нам сведочи гест десне руке Богородице која нам указује на Божанственог Младенца Христа, који седи на Њеној левој руци, ослоњен на –свитак, Закон. Он као Глава Цркве, као законодавац, благосиља оне који иду путем савршенства. Казанска икона је у златном изрезбареном окову са изображеном четворицом Јеванђелиста, са сваке стране. Сам мафорион, као симбол Њене безусловне послушности Вољи Божијој и симбол Њеног Материнства, изаткан је драгим камењем – крупним рубинима и сафирима, у облику цвећа. На Богомладенцу одежда је украшена мрежом изатканом од драгог камења и бисерја. Молитве Пресветој Богородици и Приснодјеви Марији пред Њеном иконом Казанском Молитва 1 О, Пресвета Владичице Богородице, Царице Небеса и земље, виша од ангела и архангела и све твари узвишенија, чиста Дјево Марија, миру и брза Помоћнице, и свим људима утврђење, и од сваких нужди избављење! Погледај на нас, Госпођо Свемилостива, на слуге твоје, Теби с умиљењем душе и скрушеним срцем молимо се, са сузама к Теби припадамо и поклањамо се пречистому и пренепоречноме образу Твојему, помоћ и заступништво Твоје молимо. О, Свемилостива и Премилосрдна Дјево Богородице Чиста! Погледај, Госпођо, на људе твоје: ми грешни немамо друге помоћи, осим Тебе и од тебе Рођенога Христа Бога нашега. Ти јеси Заступница и Предстатељница наша. Ти јеси увређених Заштита, тужним Радовање, сиротим Прибежиште, удовама Хранитељка, дјевама Слава, плачућим Весеље, болесним Посетитељка, немоћнима Исцелитељка, грешнима Спаситељка. Тога ради, о Богомати, к Теби прибегавамо, и на Твој Пречисти образ с Предвечним Младенцем кога држиш на руци Твојој, Господу нашем Исусу Христу прибегавамо, умилно појање Теби приносећи вапимо Ти: помилуј нас, Мати Божија, и мољења наша испуни, по моћи Твога Заступништва, јер теби приличи слава сада и увек и у векове векова. Амин. Молитва 2 О Пресвета Госпођо Владичице Богородице! Са страхом, вером и љубављу припадамо часној икони Твојој, молимо Те: не одврати лице Твоје од нас који Ти притичемо, умоли, милосрдна Мати, Сина Твога и Бога нашега, Господа Исуса Христа, да сачува мир у земљи нашој, Цркву Своју Свету да непоколебиву сачува од неверја, јереси и раскола. Немамо друге помоћи, немамо друге наде, сем Тебе, Пречиста Дјево: Ти си свесилна Помоћница и Заступница хришћана. Избави све, који Ти се с вером моле, од греховног пада, од замки злих људи, од свих искушења, мука, невоља и од напрасне смрти: даруј нам дух скрушен, срце смирено, помисли чисте, живот исправан и опроштење грехова, да се сви, захвално певајући величанству Твоме, удостојимо Небеског царства и тамо са свима Светима прославимо пречасно и величанствено име Оца и Сина и Светога Духа. Амин. Тропар Казанској икони, глас 4. Заступнице усрдна, Мати вишњег Бога! За све моли Сина Твога, Христа Бога нашега, и свима, који прибегавају под Твој покров припреми спасење. За све нас се заступи, Госпођо, Царице и Владичице, јер се у напастима и тугама и у болестима, оптерећени многим гресима, са сузама молимо Теби, са умилном душом и скрушеним срцем пред пречистим Твојим образом, и неуништиву наду полажемо на Тебе, даруј нам избављење од свих зала, и све корисно, и све спаси, Богородице Дјево: Ти заиста јеси Божанствени покров слугама Твојим. Кондак, глас 8 Притецимо, људи, у безмовију к добром пристаништу, Брзопомоћници, спремном и топлом спасењу, покову Дјевином; пожурите на молитву и прибегните к покајању: одише за нама неоскудном милошћу Пречиста Богородица, брза на помоћ и избављење од великих беда и зла благонаравим и богобојажљивим слугама Својим. Величање Величам Те, Пресвета Дјево, Богоизабрана Отроковице, и поштујем образ Твој Свети преко кога точиш исцељење свима који Ти с вером прибегавају. У част Казанске иконе Мајке Божије испеван је и Акатист у коме се каже: Видећи Свенепорочна с висине Свог небеског боравишта, где са Сином Својим у слави пребиваш, муку слугу Твојих у новопросвећеном граду и како, због гнева Божјег, вера Христова бива изложена порузи агарјанског зловерја, благоизволела си да јавиш икону Своју, чудесима је прослављајући, да уверени знацима Твоје благодати, христољубиви народ верно Богу кличе: Алилуја. https://mitropolija.com/2024/07/20/cudotvorne-ikone-majke-bozije-kazanska-2/

Свечани дочек копије чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице Хиландарске у Цркви Светог великомученика Ђорђа под Горицом биће уприличен вечерас, 20. јула, у 19 часова. Вјерни народ моћи ће да се поклони и цјелива икону до сјутра, 21. јула, када ће у 18, 30 часова свечано бити испраћена даље на свој благословени пут. https://mitropolija.com/2024/07/20/crkva-pod-goricom-docek-ikone-bogorodice-trojerucice-u-subotu-vece/

По предању Цркве, чудотворну икону Мајке Божије Пећке, насликао је 48 година од Рођења Христовог, Свети јеванђелист Лука у Гетсиманском врту, близу места где се данас налази Гроб – пећина у којој је почивало тело Пресвете Дјеве – све до Њеног славног Успенија. Цар Лав Мудри ову икону ће 460. године пренети из Јерусалима у Цариград, и поставити у Цркви посвећеној Мајци Божијој. Одатле ће је послати у Херсон руском кнезу Владимиру на дан крштења Русије. Икона ће убрзо бити пренесена и у Велики Новгород, где ће боравити неко време – одакле ће се вратити у Јерусалим. По једном предању, ову икону је Св. Сава добио на дар од патријарха цариградског у Никеји приликом свог посвећења за Архиепископа српског. Он ће је донети у Србију и поставити је у седиште Архиепископије – манастир Жичу. Но како се Жича налазила на самој граници наше тадашње државе, то ће по завештању Светога Саве, његови прејемници пренети Архиепископију у Пећ. Том приликом и ова Света и Свечасна икона ће бити пренесена у Пећку патријаршију. Стога је и названа Пећком Богородицом, а народ је од милоште, због њене благодатне лепоте, зове још и Красница Пећка. Икона Богородице Пећке има и сопствену службу, а Митрополит београдски Михајло јој је 1894. г. написао Акатист, који је са црквенословенског на српски превео, Свети Ава Јустин Ћелијски. Овај Акатист је веома богат чињеницама и догађајима из житија иконе те на побожне душе оставља упечатљив утисак. Стихови Акатиста се завршавају речима: Радуј се, Заштитнице и Спаситељко српског рода крстоносног. Овај Акатист се у Пећкој патријаршији чита на крају сваког вечерњег богослужења. Далеке 1936. г. чудотворна икона Мајке Божије Пећке боравила је неколико месеци у Београду, у Храму Покрова Пресвете Богородице. Тада је, у спомен на њен боравак, израђена и овом храму предата њена верна копија, пред којом се сваког петка служи Акатист. Као датум прослављења иконе, одређен је дан након Вазнесења Господњега. Чуда Предање везано за историјски ход Краснице Пећке, каже да се тадашњем јерусалимском Патријарху Атанасију у сну јавила Пресвета Богородица и рекла му да ову икону да српском Архиепископу Сави, као дар и успомену, на благослов њему и свем српском роду. Познато је да се при својим поклоничким путовањима по Светој Земљи, Св. Сава најрадије задржавао у манастиру свог небесног покровитеља – Св. Саве Освећеног. Видимо из икоса 8 Акатиста Пресветој Богородици Пећкој, непрекидну духовну везу између Св. Саве Освећеног и нашег Св. Саве: Радуј се, Ти која си Освећеним Савом Јерусалимским обећана западној земљи, у свечудесној Икони Твојој. Радуј се, јер српски Архиепископ Сава, када беше у Палестини, узе обећану ризницу и донесе стаду своме ! Радује се, јер ова икона Твоја би пренета у Српску патријаршију ! Зна се да је ова чудотворна икона спасила град Пећ од колере, и да је ношена у најудаљеније градове Старе Србије; тада би се њен свештени ход спроводио уз најсвечаније литије. Но, иако су литију забранили комунисти 1947, народ јој је и даље са непоколебљивом вером прилазио и добијао исцељења и душевну утеху: глуви су добијали слух, неми говор, хроми ход – све по сведочењу сестара, које сва чуда која происходе од Ње, верно записују. Када је Св. Стефан Дечански дошао да прими Светомиропомазање ради владавине, архипастир Никодим, приносећи му икону Пећку ради целивања, видео је од ње велику светлост која је обасјавала српског монарха. Једно време, по вољи људи, икона је била пренета у Морачу обитељ у Црној Гори, али не желећи то, вратила се у Пећку патријаршију, показавши се Патријарху Гаврилу (Рајићу), рекавши му: Чедо Гаврило, узми икону моју што је сада с десне стране и постави је на мој престо. Вековима она верно чува свету Пећку патријаршију, а њено се старање нарочито осећало током времена турског ропства. Била је – утешитељка током робовања, радост града, пријатељ, лекар у болести, охрабрење у патњама и смрти. У овој чудотворној икони мученичко Косово, а и сав српски род, вековима као заштитницу своју има Пресвету Дјеву Марију, која посредује пред Престолом Сина свога за све оне који јој се обраћају. Отуда је сав српски народ бескрајно поштује. Чак су и Турци показивали према икони велико поштовање. Све до недавно и Албанци (Арнаути) су доносили своје телесно и духовно оболеле Мајци Божијој ради исцељења, надајући се помоћи од Оне која предстоји пред Престолом Сина свога за сав род људски. Па и сада, током пандемије коронавируса, икона Мајке Божије Пећке изнета је из трона у коме почива те је ношена у крсном входу изнад спољних зидина древне светиње Пећке патријаршије; Монахиње су је носиле из појање молитве коју је саставио румунски Патријарх Данило. Ово је био први пут након 40 година да је икона ношена у свештеном опходу изван спољњих манастирских зидина. Том приликом богојављенском водом кропљена је околина уз појање Акатиста Пресветој Богородици Пећкој. Изображење Пећка Красница је постављена у позлаћеном трону са десне стране иконостаса Богородичине цркве, насупрот трона српских патријараха, наследника Светога Саве – те се стиче утисак као да овај трон невидљиво закриљује својим благодатним покровом. Трон у коме икона почива у потпуности је позлаћен. По ивицама његових стубова простиру се танани изрезбарени позлаћени листићи, док је на врху мајсторском руком у позлаћеном дуборезу раскошно изведено пет купола које симболизују Цркву Христову. На самој икони, десно и лево од лика Пресвете Дјеве изображена су дванаесторица Апостола, а испод њеног лика и ногу Господњих насликана су четири великомученика, поред чијих ликова је исписан историјат ове иконе. Сама икона је опточена сребрним и златним филиграном, на ком се нарочито истичу изузетно богато украшене круне на главама Господа и Богородице. Ово ремек дело примењене уметности рад је пећких кујунџија из ХVIII века. Тропар, глас 4 Данас радосно празнује пресвета Патријаршија Српска, као зраку сунчеву примивши, Владичице, чудотворну Твоју икону. К њој сада притичући и молећи се, Теби вапијемо овако: О свемилостива и свемогућа Госпођо, Мати Божија, испуни мољења наша, даруј нам изобиље у свакој благодати Божијој. https://svetigora.com/cudotvorne-ikone-majke-bozije-pecka-krasnica/

Године 1191. у Литовском кнежевству у месту Жировици (Гродненске губерније уданашњој Белорусији), пастири су напасали стадо недалеко од шуме, наједанпут угледавши, необично јарку светлост у виду пламена што је изазвало код њих знатижељу, па су, пришавши ближе, на опште изненађење видели на дрвету икону Пресвете Богородице. Сјај иконе и страх, дуго нису дозволили пастирима да приђу, али када се светлост повукла, пастири су се поклонили икони Богородице, узели је са дрвета и однели свом литовском господару – Александру Солтану, чувару државне имовине. Он је икону закључао и објавио њено чудесно пројављивање својим познаницима, који су са дивљењем слушали његово излагање, са жељом да виде икону, али када их је довео до места где је оставио икону, ње тамо није било. После неког времена пастири су на истом месту нашли икону Богородице и опет је однели свом господару. Александар је сматрао себе недостојним да остави свету икону у свом дому и заветовао се да ће на месту пројављења иконе подићи храм у славу Пресвете Богородице. Тако је и било. Ускоро је изграђен храм и икона Богородице је постављена у њега. После десет година, цркву је захватио пожар, који ју је претворио у пепео. Многи мештани покушали су да спасу икону из огња, али без успеха. Сви су мислили да је чудотворна икона изгорела у пламену, па је нису ни тражили. Једанпут док су се деца играла у подножју горе где је био стари храм, видели су да некаква Дјева са лучезарним сијањем седи на камену. Нису имали храбрости да јој приђу, већ су о томе обавестили своје укућане, a вест је дошла и до свештеника. Поверовавши да су деца имала виђење као божанско откривење, сви су кренули на гору и дошли испод указаног камена и видели свећу како гори. Када су дошли до самог камена, нашли су на њему икону Богородице, названу Жировицка (која је име добила, по месту у коме се пројавила). Неисказано су се обрадовали ради обретења иконе, узели је и поставили у свештенички дом, после чега су приступили изградњи новог храма. Врло брзо су га озидали, осветили у част Богородице и поставили у њега чудотворну икону. И данас икона почива у Светоуспенском Жировицком мушком манастиру, који је име добио по овој чудотворној икони. Икона се празнује 20. маја по новом, односно 7. маја по старом календару. Чуда Пред овом иконом молимо се при гоњењу Православних, за укрепљење вере, а такође и за установљење честитих бракова. Изображење Жировицка икона Мајке Божије урезана је на камену размера 43х56 мм. На њеној позадини осликан је град, претпостављамо – губернија у којој је нађена. Ореол Јој је окружен цветовима у различитим бојама, док су са Њене леве и десне стране осликани гроздови винове лозе. Тропар, глас 5 Пред светом иконом Твојом, Владичице, молимо се за уподобљење исцељења, примање познања истините вере и одбране од агарјанских напада. Тако и ми, к Теби припадајући, молимо за остављење грехова, помисли благочестивих срца наша просвети и к Сину Твојему молитву узнеси за спасење душа наших. https://mitropolija.com/2024/05/20/cudotvorne-ikone-majke-bozije-zirovicka-4/