Претражи Живе Речи Утехе

“Честитам вам новог Митрополита којег смо јутрос, по промислу Божјем, Духом Светим, молитвама светих саборних отаца и молитвама свих вас, устоличили у Цетињском манастиру. Данас се радује читава Црква православна, и небеска и земаљска, али пре свега, радује се данас Свети Петар Цетињски, радује се Свети Василије Острошки, и толики број светитеља Божијих на трону митрополита цетињских, црногорско-приморских, све до вашег незаборавног, духовног оца, и нашег учитеља и оца свих овде сабраних, блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Радују се због достојног наследника, и честитог и достојног, браћо и сестре, вашег заступника пред Господом.” Овим ријечима се данас Његова светост Патријарх српски г. Порфирије обратио народу у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици по доласку са Цетиња гдје је свечано увео у трон црногорско-приморских митрополита Његово високопреосвештенство Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, кога је Свети архијерејски сабор СПЦ на овогодишњем мајском засједању изабрао за насљедника блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Патријарха Порфирија, Митрополита Јоаникија и владику крушевачког Давида испред Саборног храма дочекали су ријечима Достојан – Аксиос, архијереји наше и других помјесних цркава: Архиепископ катарски Макарије (Јеруслимска патријаршија), Митрополит тверски и кашински Амвросије (Руска православна црква), Митрополит бориспољски и броварски Антоније (Украјинска православна црква), Митрополит теронопољски и кременецки Сергије (Украјинска православна црква), Митрополит берлински Марко (Руска православна загранична црква), Митрополит ловчански Гаврил (Бугарска православна црква – БП), Епископ сјемјатички Варсонуфије (Пољска православна црква), Митрополит ђирокастријски Димитрије (Албанска православна црква), Архиепископ кошицки Георгије ((Православна црква чешких земаља и Словачке), Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован, Митрополит дабробосански Хризостом, Епископ сремски Василије, Епископ банатски Никанор, Епископ будимски Лукијан, Епископ британско-скандинавски Доситеј, Епископ жички Јустин, Епископ шумадијски Јован, Епископ зворничко-тузлански Фотије, Епископ милешевски Атанасије, Епископ диселдорфски и њемачки Григорије, Епископ полошко-кумановски Јоаким, Епископ брегалнички Марко, Епископ рашко-призренски Теодосије, Епископ славонски Јован, Епископ аустријско-швајцарски Андреј, Епископ бихаћко-петровачки Сергије, Епископ нишки Арсеније, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, Епископ захумско-херцеговачки Димитрије, Епископ ваљевски Исихије, Епископ изабрани будимљанско-никшићки Методије, Епископ моравички Антоније, Епископ ремезијански Стефан, Епископ топлички Јеротеј, Епископ умировљени канадски Георгије, Епископ изабрани марчански архим. Сава (Бундало), Епископ изабрани хвостански архим. Јустин (Јеремић), архимандрит Методије, игуман манастира Хиландар, са многобројним свештенством и свештеномонаштвом и вјерним народом. Дочеку је присуствовао и Здравко Кривокапић, предсједник Владе Црне Горе, представници политичког и јавног живота у Црној Гори. Сабраним се обратио и Митрополит Јоаникије, који је поручио да је устоличење библијски догађај када дође Његова светост и 40 архијереја из светих Божијих цркава. “Ми знамо да нам је то призив, да се што више Богу молимо да се Божија благодат преко њихових молитава што више умножи међу нама. И наравно било је доста искушења. Ми смо се том искушењу одупрли на такав начин што смо се Богу молили и што нијесмо дозволили да узвраћамо истом мјером, нити у било ком моменту да уђе мржња у наша срца, јер знамо да су ове подијеле, које су у Црној Гори, а које поједини људи користе, вјештачки изазване, и да се на томе много радило.” Нагласио је да је ово све што се догађало око устоличења, оптерећивало Црну Гору и њене грађане и да сви ми у Црној Гори доживљавамо да смо одговорни и за оно зашта нијесмо одговорни. “Није лијепо да Црна Гора, посебно град Цетиње, шаље поруке да неко није добродошао, не само ја, него ево данас се тако догодило да нам нијесу могло доћи ни представници наших сестринских помјесних цркава, који су дошли да увеличају нашу радост и да Црној Гори и свима нама дају подршку”, бесједио је високопреосвећени Митрополит Јоаникије, додајући да је ово највише оптерећивало Владу Црне Горе и лично премијера господина Здравка Кривокапића. Даље је објаснио да је Црква гледала да све учини да се раздор међу браћом смањи: “Сви имамо искушења, али је преовладао разум, али и осјећај части и поштења, посебно према гостима. И ево радујем се, што су нам дошли гости јер на такав начин се прожима љубав и заједништво у цијелој Црној Гори”, казао је владика, рекавши да је у Цетињском манастиру било довољно народа да испуни њихове душе и срца, као и овдје у овоме Светоме храму, гдје почивају мошти његовога претходника блаженопочившег Митрополита Амфилохија, гдје су служили браћа архијереји који су дошли да нас молитвено подрже. Честитке Митрополиту Јоаникију упутили су и представници помјесних цркава који су му том приликом уручили и пригодне поклоне. Митрополит Јоаникије је 56. епископ ове Светосавске епископије, која је установљена прије 800 година, касније уздигнута на степен митрополије, а 41. митрополит црногорско-приморски који се устоличава у Цетињском манастиру. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Право и правда вијековима су у раскораку. Оно што је по праву најчешће није по правди, нарочито не оној Божијој, којој је у темељу љубав, а не инат, интерес или доказ премоћи јачих над слабијима. Рушење храма Усјековања Главе Светог Јована Крститеља у Коњевић Пољу одвија се по позитивним правним нормама, у складу са судским одлукама, али и са благословом црквених и државних власти. Рекло би се, сви су рекли „да“, да би право погазило правду, да би инат надвладао разум, да би сурови призори рушења храма у овој несрећној земљи додатно подстакли братомржњу Срба и Бошњака. Истина је да је храм подигнут бесправно, на туђој земљи, без воље власника. То је чињеница коју нико не оспорава. Ипак, могло се другачије, да се хтјело, да је било зрна љубави према овој земљи, према једном и другом народу, али је тријумфовао инат, који ће породити све осим добросусједских односа два народа. Ако је овдје тријумфовало право над правдом, оправдано се постављају питања: Хоћемо ли рушити џамије подигнуте на темељима православних храмова, такође бесправно и мимо воље пређашњих власника? Хоћемо ли рушити задружне домове саграђене од остатака порушених манастирских и парохијских храмова? Хоћемо ли рушити објекте подигнуте на црквеној земљи које су градили Турци, Аустроугари али и они у времену СФРЈ? Зашто бјелосвјетски моћници не наложе рушење минарета на Светој Софији? Или су можда они изграђени по законима, у складу са свјетским правним стандардима? У том истом цариградском храму данас се не служи Света Литургија, већ се клањају намази, учи езан, а на нама се тренира право којег, суштински, одавно нема. Под изговором права чине нам неправду, под плаштом мира уводе нас у неке нове ратове. Ако ћемо задовољити земаљску правду у Коњевић Пољу, онда ћемо тражити њено испуњење на сваком кутку Босне и Херцеговине, па нека право царује над свима, а не само над некима и негдје. Рушење храма у Коњевић Пољу најогољенији је симбол несреће у овој земљи. Док једни ликују и славе, правдајући то побједом права, други са болом и тугом посматрају немиле сцене рушења православне богомоље Светог Јована, чија је једина сврха и смисао да се у њој слави Господ, Отац свих, па и несрећних Срба и Бошњака. Рушење храма претворило се у сензацију, у спектакл лудила, у којем, вјерујте, нико није побједио. Сви смо изгубили много, а нико није добио ништа. Тамо гдје се сударе инат и понос, гордост и бахатост, рађа се клица новог сукоба, да нас израњаване опет сурва у проклетство братомржње. Не можемо извојевати мир ако сијемо мржњу, нити можемо задобити правду чинећи неправду. Коњевић Поље је слика нашег безумља, који једино одговара онима који не желе да Бошњаци и Срби буду добре комшије, пријатељи, па и браћа, јер смо, признао то неко или не, двије гране истог стабла. Свети Јоване, опрости нам, јер не знамо шта чинимо! Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију са парастосом комитском војводи Јовану радовићу у цркви Светих Пантелејмона и Климента Охридског у Барама Радовића у Доњој Морачи. Владика је богослужио поводом 100 година од упокојења војводе Јована, а тим поводом је у мјесном парохијском дому одржан и научни скуп. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је рекао да је ономе ко је везан за земаљска и пролазна добра тешко ући у Царство небеско. „Тако то бива до наших времена. Они који се везују за пролазна богатства, славу и част, који се везују за новац, за злато, за властољубље, за своје неко знање, они тешко могу да се жртвују за оно што је вјечно и што је непролазно“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је увијек било људи, нарочито у младим годинама, који су све жртвовали само да би задобили вјечно и непролазно достојантво. „Ту се поставља питање: за што вриједи жртвовати свој живот? Они који жртвују свој живот за оно што је пролазно нијесу схватили смисао живота. Они који жртвују свој живот за оно што је вјечно, што је непролазно, за истину, за правду, такви знају зашто су се родили, зашто су живјели на овој земљи. Таквих је увијек било, таквим има и данас, посебно код младих људи“, објаснио је он. Један од таквих, додао је Владика, је и комитски војвода Јован Радовић. „Који је у двадесет седмој години свога живота пострадао у Сарајеву и који се прије тога, од 1916. године, заједно са осталим Морачанима и Ровчанима, успротивио насиљу аустроугарском, истовремено незадовољан и оним што је урадио велики краљ Никола Петровић, везан за властољубље и земаљску славу“, казао је Владика. Владика је подсјетио да је Јова Радовић, заједно са групом Морачана отишао у Јужну Србију и учествовали у Топличком устанку. „Да би се после вратили отуда и ако комите ослободили Андријевицу, допринијели ослобођењу Колашина, Подгорице, ослободили Никшић: Војвода Јован је потом ослободио Фочу, стигао до Сарајева гдје га је нажалост стигло оно што у Црној Гори стиже од давнина – да брат убија брата, кум кума. И он је убијен у Саарајеву 1918. године. Међутим, убијенији су они који су њега убили. Он је жртвовао своју младост, свој живот за правду Божју, за слободу“, казао је Митрополит Амфилохије. На крају данашњег богослужења у Барама Радовића, Митрополит Амфилохије је одслужио помен на гробу војводе Јована. Извор: Митрополија црногорско-приморска