Претражи Живе Речи Утехе

Презвитер др Oливер Суботић је на Лучиндан у Цркви Александра Невског у Београду говорио о блаженопочившем Митрополиту нашем Амфилохију. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Презвитер оливер Суботић је на Лучиндан у Вазнесењској цркви у Београду говорио о блаженопочившем Митрополиту нашем Амфилохију.

Пошто свештеник возгласом упути славословље Богу, он долази до предложења, узима Дарове и, држећи их у висини своје главе, врло смерно излази. Носећи их на тај начин, он пролази кроз храм, између сабраног народа, корачајући полако и свечано, и упућује се ка Жртвенику. За то време верници певају и поклањају му се уз свако поштовање и побожност, молећи га да их помене приликом приношења Дарова. Свештеник пролази праћен свећама и кађењем, и тако ступа у Жртвеник. 2. Ово се, свакако, чини из практичног разлога: потребно је да Дарови, који ће бити принесени на жртву, буду донесени и положени на Жртвеник – и то на што смернији и достојанственији начин. Јер, тако су у старини приношени дарови Богу; чак ни цареви, кад је требало да принесу дарове Богу, нису то препуштали коме другом него су они сами то чинили, приносећи дарове са круном на глави. 3. Овај вход може представљати и последње јављање Христово, кад се нарочито распалила мржња Јевреја према Њему и кад је предузео путовање из земље Својих предака ка Јерусалиму, у којем је требало да поднесе жртву. Тада је ушао у град јашући на магарцу, уз пратњу и појање мноштва народа. 4. Треба, дакле, тада да паднемо на колена пред свештеником и да га молимо да нас помене у молитвама које следе. Јер, нема друге молитве која може имати толику моћ и који нам може пружити толико извесна надања као што је приношење ове страшне жртве, која је, не тражећи ништа заузврат, очистила непобожност и безакоње овога света. 5. Међутим, ако неки од оних који се поклањају свештенику који улази са Даровима, чине то сматрајући да се поклањају Телу и Крви Христовој, они су у заблуди због Литургије Пређеосвећених Дарова, не знајући разлику између овеи оне Литургије. Јер, на овој Литургији, часни Дарови који се носе на великом входу још нису претворени и принесени на жртву, док су на оној Литургији они већ претворени и освећени, односно они су већ Тело и Крв Христова. 6. Но, толико о овоме. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Сагледајмо најпре све оно што се на светом Предложењу савршава и изговара, и то од самог доношења и приношења светих Дарова. 2. Наиме, зашто се они не доносе право на Жртвеник и не жртвују, него се најпре као Дарови приносе Богу? Зато што су још наши стари приносили Богу на жртву заклана телеса и крв бесловесних животиња; но, приношени су и дарови попут златних или сребрних предмета. 3. Изгледа да Тело Христово поседује и једно и друго својство. Јер, Његова жртва се збила касније, кад је заклан ради славе Очеве; а опет, од почетка се налазио уз Бога и представљао драгоцени Дар Њему намењен зато што је узет као првина нашега рода, али и зато што је био Прворођени, те је по Закону припадао Богу. 4. Због тога се ни ове твари које се сада прилажу, и које означавају оно Тело Христово, не приносе право на Жртвеник како би биле принесене на жртву, него ће се то збити касније, пошто претходно буду принесене Богу, и пошто постану и назову се часним Даровима. 5. Тако је и Христос поступио. Наиме, кад је у Своје руке узео хлеб и вино и показао их Богу и Оцу, показао их је приносећи их и посвећујући их као Дарове Богу. Из чега се то може видети? Из тога што и Црква то исто чини, и што хлеб и вино назива Даровима. Јер, не би она тако чинила кад не би знала да је и Христос тако чинио. Но, чула Га је како заповеда: „Ово чините за мој спомен“; и не би се она угледала на Њега да је Он Сам другачије учинио. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

О првом сусрету са манастиром Високи Дечани, о доласку у манастир, литургијском животу и искушењима кроз која је ова светиња заједно са српским народом прошла у последњих двадесет година, као и о најновијим изјавама појединих српских политичара везаним за решење коначног статуса Косова и Метохије, тзв. разграничењу и сл. Разговарали смо са архимандритом Савом Јањићем, игуманом манастира Високи Дечани. Помаже Бог оче Саво. Ево смо у великој светињи манастиру Високи Дечани, управо се завршила Света литургија, Ви сте служили са оцима који су овде у манастиру. Можете ли да нам испричате како изгледа живот у овом манастиру и како је изгледао Ваш први сусрет са овом светињом? У Дечанима некако све бива кроз Литургију, јер читав манастир функционише, живи тим неким литургијским ритмом, који из дана у дан, чини да је сваки дан посебан, а опет сваки дан је као вечност. И тако то траје вековима, већ ево 700 година како манастир постоји, кад погледамо на његову историју. И мој први сусрет са овим манастиром био је давне 1987.године, када сам долазио овде за Светога Краља Стефана Дечанског, са умировљеним епископом захумско-херцеговачким Атанасијем, који нас је тада окупљао у Београду као студенте. Ја сам са њим и још неким другим студентима с факултета дошао овде у Дечане, то је било за Св Краља и остало ми је то у дубоком сећању и то бденије и та литургија, и тај контакт са овом светињом. Посебно овај дечански полијелеј. Сећам се покојног оца Варнаве који је достојанствено са мандијом палио свеће и вртио полијелеј. То су нека сећања прва која ме везују за Дечане и врло брзо после тога уследио је и мој долазак у манастир Црну Реку, већ 1989.године када сам се прикључио црноречком братству. Тамо сам замонашен 1991. године, а већ 1992, пошто је тадашњи игуман постао владика рашко-призренски онда смо дошли у Дечане нас неколико. Владика Теодосије, наш садашњи владика, а тадашњи први игуман обновљеног братства и још неколико нас, међу њима и отац Стефан, сада игуман манастира Зочиште. Чини ми се да је тај дан био јуче, јер управо сваки дан овде бива са литургијом. Почиње молитвом и завршава са молитвом и некако тај ритам Литургије је као откуцај срца који све оно што радимо и све оно што живимо држи у том једном поретку. И зато је то време, када погледам колико већ година има од 1992.у марту када сам дошао овде, до данас чини ми се као да је то све један дан, а истовремено је јако много времена прошло. Прошло је много дивних, радосних тренутака који су остали као нека сећања која с времена на време изађу у свест и тако… Ал опет, све се то спаја у велику радост, у благодарност пре свега Светоме Краљу, који нас је овде примио, прихватио, који нас држи, који је истински домаћин ове куће, који је заиста краљ који царује овде, како каже владика Амфилохије, а ми смо ту, само око њега да се нађемо, да ослушнемо ту вољу Божју која се пројављује Његовим молитвама, молитвама Светога Краља и благословом овога светога места и да живимо по тој вољи Божјој чинећи што до нас стоји препуштајући све остало Господу. И то је највећа мудрост Божја, да чинимо што до нас стоји и колико ми можемо у оквиру онога чему смо позвани оних таланата које нам је Бог дао, а да коначно резултате препустимо Господу и са вером и надом у Господа, да ће Господ све урадити и уредити како је најбоље. Иако ми то често не можемо да замислимо, често бисмо ми одредили како нешто треба да изгледа и како би нешто требало да буде, али ми не можемо никада да видимо целу слику, једино је Бог тај који даје пуноћу смисла свему. И то је заправо највећа мудрост духовног живота, то је суштина духовног живота и монашког и живота у свету, и то је извор радости, јер сва забринутост, све зебње, сви страхови нерасположења, долазе од тога што стално мислимо много више смо могли урадити, много више од нас зависи, или нешто што је Бог дао није оно што смо ми очекивали, а заправо је увек све што долази, оно што је неком по чудесном Божјем промислу најбоље у том тренутку и усмерено ка нашем вечном спасењу. Јер једино кад гледамо из те перспективе вечнога живота можемо да видимо смисао овога живота. Иначе овај живот са свим својим страдањима, патњама, (доста смо тога видели на Косову и Метохији) људски гледано тешко да има некаквог смисла. Али то је тајна крста. Јер крст сам по себи нема никаквог смисла, крст једино у светлу васкрсења добија свој смисао као овај наш расцветали крст на уласку у дечански манастир. И тако смо од 1992. године полако устројавали живот Божјом благодаћу са игуманом, сада владиком Теодосијем, долазила су и братија и то је било време великог ентузијазма и прегнућа, труда и радости, али видели смо да се спрема једна олуја, која је коначно дошла са оружаним сукобом, већ са албанским екстремистима 1998. године и 1999, посебно рат и све што се издешавало и све нас је то јако дубоко потресло. Ни у једном тренутку нисмо губили наду да Господ држи ову светињу, јер Дечани сијају већ 700 година, то је једна упаљена свећа коју је упалио Свети Краљ и која има једну мисију да осветљава пут у овоме мраку у овом лавиринту светских збивања и указује пут нашем народу православном српском шта смо били, шта јесмо и где треба да идемо. И то је заправо мисија овога места. Да буде место утехе, место љубави, место радости, место где ћемо се окупљати око Свете чаше на Светој литургији и подсећати да је ово тек само предворје и улазак у Царство Божје, пуноћу, коју ћемо, ако Бог да сви да доживимо и живимо у тој радости вечној, а коју већ и сада осећамо. И сваки пут када завршимо Свету литургију осећамо заиста једну велику радост и благослов Божји да сви проблеми овога света просто нестану, барем на тренутак нестану, изађу из наше свести јер већа је та радост. Ратна дешавања на Косову и Метохији нису заобишла манастир Дечане. Кроз шта је све манастир прошао а с њим и братство манастира које је било у њему? У том времену рата доста смо видели страдање невиних људи, најпре смо примили српске избеглице, било је после и албанских избеглица, имали смо и Роме. Ми смо све људе гледали као Божје сви су створени са ликом Божјим и сви су деца Божја. Колико ће ко то да оствари то је тајна Божја ми не можемо да улазимо у то, али наше је сваког човека видимо као икону Божју и посебно кад неко страда да укажемо помоћ, да укажемо саосећање са надом да ће то на неки начин пробудимо у тим људима свест о Богу који нас толико воли који је дошао и пострадао нас ради. Али јако је било тешко видети велико исељавање нашег народа, којег ни пре рата није било много, али тада смо видели да је јако много људи отишло, то су били тешки дани, нарочито то лето 1999. године, када се и љуљало кандило пред фреском Пресвете Богородице у припрати нашег храма. Да ли је то Пресвета Богородица нешто поручивала братији, зашто баш кандило пред том фреском? То је заиста чудесан догађај, који је обележио те месеце био, то је трајало отприлике око месец и по дана, два месеца, иако кад принесемо свећу обичну поред кандила, пламен се не покреће, није била промаја, већ нека чудесна невидљива сила Божја је покретала то кандило. Као да нас је Пресвета Богородица стално подсећала да треба да се молимо, да треба поуздање и сву наду препустимо Богу и њеним молитвама, да нас она није оставила и тај чудесан догађај је остао дубоко утиснут у наша сећања и подстакао нас је тада посебно и на молитву. Јер та фреска Пресвете Богородице је Богородица са свитком у коме је Њена молитва за људски род и у коме се Пресвета Богородица моли Христу ,,Прими мољење Мајке своје Господе“. Пита је: ,,Шта хоћеш мајко?“,,Хоћу грешним покајање и спасење!“, ,,Не кају се!“ А она опет умољава Господа и Он на крају каже ,,У Твоје руке предајем њих, Мајко!“. И она Њему ,,Благодарим Теби Логосе!“. То је неизмерна љубав Божја која се пројављује кроз молитву Богородице. То су били почеци страдања у најновијој историји манастира, а како се живи данас, двадесет година после? То су били тренуци ужасног страдања које смо ми бележили, и писали о томе и сведочили и у сусрету са међународним представницима, новинарима и на оном тадашњем сајту, али истовремено смо опет опстајавали у молитви и чврстој вери да ће Бог сачувати светињу и хвала Богу, манастир је стављен под заштиту и некако је Бог зауставио да не оде сав наш народ и сачувао се тај остатак. Али живимо у једном тешком времену већ је двадесет година од кад је завршен рат и видимо да ситуација и даље није стабилна, ни мирна, видимо да доста проблема постоји безбедносних, чести су напади на људе и на куће, онемогућавање људима да дођу, да се врате, иако су се неки вратили. Манастир Дечани помаже породицама које су опстале и које се враћају? Манастир стално помаже. Имамо и хуманитарну активност, развили смо и са нашим италијанским пријатељима ,,Амићи ди Дечани“ активност, исто тако преко нашег сабрата оца Бенедикта који је са Сицилије, имамо и оца Нектарија из Америике, који води хуманитарну организацију манастира Дечани, која већ преко двадесет година помаже. Такође и бројне друге организације у којима се окупљају људи као нпр. Арно Гујон са његовом ,,Солидарите Косово“ итд. који је дубоко везан за Косово. Људи који су осетили духовну снагу овог места и поруку Светога Краља да ту љубав треба да пројаве и бригом, пажњом за друге. Да чинимо колико до нас стоји, али увек препуштајући Богу да буде Његова воља, да буде како Он хоће и да нас све уведе у своју радост. То је наш коначни циљ јер све на овој земљи је пролазно и ништа не може да буде вечно, јер све иде у сталном кретању ка Господу, ка пуноћи постајања које ће и једино у Христу бити. Оче, већ је двадесет година како око манастира нема српског живља које га је окруживало, али са друге стране су за ово време у манастир долазиле допломате, али и све више долазе наши људи расејани на све стране. Срби из свих делова света долазе у манастир и на неки начин овде црпе енергију. Да ли је можда све ово што се издешавало помогло људима да схвате шта је манастир Високи Дечани за све нас? Заиста, као и у свакој несрећи Бог пројави неке чудесне своје промисли и обично мислимо нешто је велика трагедија и све се руши, ал опет с друге стране на чудесан начин Бог нешто друго гради. Тако ево нпр. не само да се и манастир и материјално изградио, поправили смо објекте и саградили нове и сакупила се нова братија, имамо четири искушеника млада… обнавља Свети Краљ, него исто тако Бог привлачи овде људе из разних крајева. Нажалост, немамо наших Дечанаца овде, осим њих троје који живе у Дечанима и који су успели на неки начин да се врате и да нађу неко своје место. Јако су тешки услови и све то, али ето они имају неку своју жељу посебну и остају и опстају, али немамо породице које су се вратиле у овај крај и нема практично села, осим у околини Пећи где је било мало више повратка захваљујући заштити КФОР-а која је пружена у кључним моментима, да се врати. Наравно ту је село Гораждевац и доле јужније Ораховац и Велика Хоча који су остали наше стално упориште, где је наш народ остао. Сада Манастир Дечани, заиста има једну мисијску улогу према нашим људима, поклоницима, који долазе из различитих крајева Србије, Црне Горе, Републике Српске, Босне и Херцеговине, Федерације, наше православне вернике, Србе, који долазе из разних земаља света. Практично, врло често на литургијама имамо те поклоничке групе и много више верника него што смо икада раније у мирном периоду имали људе који су долазили, што је помало апсурдно. Некада буде и по два аутобуса гостију и поклоника који дођу. То су људи који осећају да доласком на Косово и Метохију, црпе ту духовну снагу, ту енергију љубави која просто исијава из кивота наших светитеља из гробова светих архиепископа, Светога Јоаникија у Девичу, Светих Врача у манастиру Зочиште и других светих места. Читава косовско-метохијска земља је једно велико светилиште и заиста, недавно сам говорио и помињао како је цело Косово и Метохија један велики жртвеник Господњи на коме се приноси хлеб и вино, пошто је Косово у знаку хлеба и пшенице, Метохија у знаку вина и грожђа. Онда на неки начин је Косово и Метохија један велики жртвеник где приносимо дарове и добијамо благодат, добијамо снагу. У томе је велики значај Косова и Метохије за људе који можда нису ни чули и били раније, али осећају. И не само они, него имамо пуно и странаца који долазе из целога света и који осећају посебну духовну снагу. Да ли људи долазе због дечанске цркве, њене лепоте, јединственог изгледа или је ту још нешто што их доводи? Дечанска црква је лепа и величанствена, али у свету је много већих грађевина и величанственијих грађевина по многим аспектима другим, али људи овде осећају нешто посебно, то је управо та благодат Божја која просто излази и зрачи као енергија из кивота Светога Краља. Свети Краљ је духовна електрана која стално зрачи том благодаћу Божјом, која уноси мир помисли, радост, наду, веру и то људе испуњава, и сад то доживљавају различито неки људи. Они који траже радост, утеху, они се враћају са радошћу и утехом. На жалост, има и оних који то не доживљавају. Има оних који ту светлост, која исијава из Дечана, доживљавају као сметњу, виде као неку опасност, као огањ који пржи. Тако да је манастир и нападан од стране несрећних људи Албанаца који не знају шта раде, који живе у околини, који су четри пута нападали манастир оружано до сада, од завршетка рата до данас и на жалост, има још људи који имају лоша осећања и лоше намере. А има ли међу нашим друговерима комшијама и оних који нису непријатељски расположени? Дубоко верујем да и међу самим Албанцима има јако много људи које везује једно посебно духовно искуство са манастиром, иако многи не смеју из страха од других да пројаве и да јавно покажу али с времена на време можемо да препознамо, да видимо када појединачно дођу. Доста људи се обратило, крстило венчало, покајало, променило свој живот …тако да Дечани настављају своју мисију. То је место које узводи људе ка небу а истовремено и спушта небо ка земљи. И то је та тајна Богочовека Христа који је сам Бог предвечни. Он је постао човек да би човека уздигао у достојанство божанско и учинио нас синовима Божјим по благодати. Када је Стефан Дечански подигао манастир поклонио му је велика имања о којима имамо податке у Повељама и тапијама. Каква је данас ситуација са манастирском земљом, шта ви можете да обрађујете и који су проблеми са којима се сусрећете? Манастир је имао велика имања у 14. веку када је основан и постоје, на основу Дечанске повеље, одређене реконструкције које су рађене на мапама и које показују прилично велике просторе, не само у овом делу Косова и Метохије него и на просторима северне Албаније па чак и око Скадарског језера, око Плава и Гусиња. То је било једно велико властелинство које је Свети Краљ обезбедио да би одржавао манастир и његову мисију. Манастир је истовремено поред духовне активности имао и болницу где је било лечење и неговање болесника и разне добротворне активности. Манастир је био духовни центар, као и други велики манастири на овом простору. Зато се овај простор и зове Метохија по тим манастирским имањима других великих манастира. Међутим, после Другог светског рата, тачније 1946. године 700 хектара је тзв. аграрном реформом одузето од манастира. И то је била једна од највећих крађа манастирске имовине у целој историји. Занимљиво и у турско време манастир је имао земљу, монаси нису могли да је обрађују, али су давали одређеним породицама албанским да раде, а за узврат они су чували манастир. Али помиње се, имамо доста докумената османских, који показују да је манастиру ипак признавана имовина. Након те 1946. године имамо ситуацију да је манастиру остало двадесетак хектара око манастира и пет хектара у Великој Хочи. И онда смо успели да вратимо још 24 хектара земље око манастира, борову шуму коју су по предању посадили монаси и ово поље овде, где је после рата направљена пчеларска задруга, која је после престала да постоји. И ми смо 16 година били на судском спору на свим инстанцама косовских судова, све до тзв. Врховног суда Косова, па до Уставног који је на крају пресудио у нашу корист 2016. године. Међутим, та одлука никад није испуњена, нити је ико одговарао због неиспуњавања те одлуке и то само показује један степен безакоња и одсуства владавине права. Да један овакав манастир који је потпуно законски од једног суда који функционише по принципима косовског правосуђа, овог новог васпостављеног, не може да добије своја право и не може да огради тај део свога имања, иако земљу, хвала Богу користимо, захваљујући подршци међународној који су од почетка показивали велико разумевање за наше потребе. Тако да манастир, хвала Богу, обрађује ту земљу, имамо наше имање пољопривредне активности разне и воћњаке, сејемо пшеницу, кукуруз и то се с времена на време мења, како шта сејемо. Такође држимо и стоку: тридесетак грла крава, сто педесет оваца, исто толико негде и коза. То је једно велико имање и производимо сир и разне млечне производе за потребе манастира, многима и дајемо као помоћ и дар, али исто тако и продајемо у манастирској продавници. Истовремено радимо и виноград у Великој Хочи где је отац Кирило који одржава наш метох Светога Јована и нашу виницу у Великој Хочи, где су монаси вековима били присутни, остали су само дечански сада. И надамо се да ћемо и ове године успешно обрати виноград, да ћемо имати добро вино. Спремамо и ракију, ликере разне, воћне, тако да гледамо да и ми колико је могуће својим рукама и уз помоћ људи који нам помажу, и који су плаћени и којима обезбеђујемо запослење урадимо колико до нас стоји, да манастирска земља не остане необрађена, неискоришћена, да врт који нам је Бог подарио држимо уредним и пристојним, да буде на охрабрење и другим људима, да они раде колико могу и да убирамо те плодове рада руку својих. Манастир у последње време има проблем са изградњом магистралног пута који нарушава живот манастира. Ви сте се и томе супротставили, да ли ће да граде тај пут ка Црној Гори или је то стало? Реч је о једном локалном путу који води од Дечана града до једне старе хидроцентрале која је обновљена, неких 12 км крај Дечанске бистрице. И тај пут као локални пут никада није био проблем. Чак смо се сложили са општином да се среди сам приступни пут манастиру због поклоника, посетиоца манастира и туриста. Међутим, појавила се идеја 2014 / 2015.године да се гради том деоницом пут, и направи један међународни пут ка Црној Гори којим би пролазио и тешки саобраћај и којим би био много већи промет. С друге стране, знамо да су на основу тзв. Ахтисаријевог плана који су косовске привремене институције одлучиле по савету међународне заједнице да примењују, формиране 2008. заштићене зоне. Дечанска заштићена зона је једна од највећих и обухвата шесто и нешто хектара, простор око манастира као најужу зону, али и простор између брда, и то је зона у којој су забрањене све активности које могу да наруше изглед и лепоту природе и мир који је јако важан овог целог амбијента. Говоримо и о природној и културној баштини јер је важно и једно и друго, и градња таквог пута је и по косовским законима забрањена. Она није предмет око кога можемо да се договарамо. Никада за нас није био проблем локални пут, али пут који се продужује према Црној Гори, пут којим ће пролазити тешки саобраћај је неприхватљиво и зато је 2015. године тадашња самопроглашена Косовска влада донела одлуку да се гради заобилазни пут. Ми смо мислили да је то решење, направљено је пар километара с оне стране брда, међутим, већ од ове године видели смо напор да се гради пут у близини манастира и ми смо се томе супротставили. Имамо међународну подршку и почетком августа били су амбасадори Европске уније који су дали јасну поруку да је пролазак таквог пута неприхватљив, незаконит. Није зато што манастир тера неки инат или не жели да општина напредује, већ једноставно мора да се испоштује закон и да се пут гради заобилазницом како је било планирано 2015. године. Тренутно седи на томе и видеће се како ће то бити. На Косову имамо много добрих закона који су донешени и који треба да заштите и нашу баштину и интересе невећинског становништва, посебно Срба, чак и Закон о поштовању оба језика. Видимо како се то не примењује, видимо како су многи српски натписи прецртани, како се не поштује имовина српска, па чак ни великих манастира као што су Дечани и видимо како је велики пут између закона и испуњавања тог закона. Оче, последњих месеци су се интезивирали напори да се дође до ,, решења коначног статуса Косова“ и најављује се решење тзв. разграничењем. Ми који живимо ,, јужно од Ибра“ иако не разумемо у потпуности шта се под тим разграничењем подразумева забринути смо и уплашени од последица такве одлуке. Шта Ви, као игуман велике светиње и неко ко живи на Косову и Метохији мислите о томе? Ми смо и као манастир и као Црква још и пре рата и за време рата и после рата били за дијалог, јер су Косово и Метохија простор где треба да живе и Срби и Албанци и сви људи који овде живе. Правни документ који је на међународном нивоу од свих прихваћен и који регулише питање Косова и Метохије јесте Резолуција 1244 који неки омаловажавају. Међутим, видимо да неке од најважнијих земаља света подсећају да је то документ на основу кога треба тражити даља решења. Нажалост, један дијалог који је почео у Бриселу под окриљем Европске уније још 2012. године, постепено је од техничког дијалога, који је требало да реши нека техничка питања, како да се живи у овим условима, како да људи лакше путују, како да се реши питање диплома и неких других практичних питања, с временом се претворило у дијалог о статусу и сматрамо да је то нешто што није од почетка одобрено ни од стране скупштине Србије, нит је у складу са Резолуцијом 1244. Тај разговор је отишао на другу страну, а не у правцу суштинских питања, а то су питања повратка, слободе, питања поштовања закона (имамо много Срба који не могу да се врате на КиМ, не могу да дођу у посед своје имовине). О томе се престало разговарати и негде од 2016. године почело је да се прича о плану поделе, који се назива неким разграничењем. Технички гледано, пошто је ово простор који је де јуре по закону и резолуцији 1244 територија Републике Србије (иако у овом тренутку имамо самопроглашену државу Косово) ми заправо имамо поделу територије Србије између Срба и Албанаца, што је апсолутно супротно и Уставу Србије и вољи већине народа у нашој земљи. То би био јединствен чин у историји нашега народа, али морам да кажем и новијој историји уопште, да је било која земља свесно спремна да се одрекне дела своје територије и чак дела на коме живе десетине хиљада њених грађана и још додатно да им уступи неке просторе централне Србије, око Прешева, Бујановца што је заиста без икаквог преседана. И ми смо као Црква дигли глас и Св. Архијерејски сабор је још у мају месецу, будући свестан таквих планова, заузео чврст и јасан став, не само било која врста признавања као независне државе, него и свака врста поделе која треба да у завршници доведе опет до признања оног што остане као независне косовске државе. То је неприхватљиво. Али с друге стране многи Вас осуђују, осуђују нашу Цркву, говорећи да Црква не треба да се меша у политику? За нас то није мешање у политику. Политика је нешто што треба да регулише живот на основу закона и устава итд, али ово је процес који је кренуо противно Уставу Србије, противно законима који постоје, противно и међународном поретку УН-а који је заснован на Резолуцији 1244. Реч је о једном безаконом процесу, у који су, нажалост, ушли неки високи представници Србије, без мандата да то раде, јер им тај мандат није дао ни народ, немају ни пред историјом, ни пред Богом мандат да преговарају о таквим решењима која могу да директно угрозе и доведу до исељавања нашег народа који живи јужно од реке Ибра. Косово и Метохија је покрајина Србије и тако је Србија третира и види и тако је види и већина људи на свету и неке од највећих земаља на свету, које стално подсећају на значај Резолуције 1244. Ми никада не гледамо север одвојено од југа или југ одвојено од севера, зато што Срби на Косову и Метохији деле, иако живе у различитим околностима, једну јединствену судбину. Веома је важно да останемо јединствени, повезани, јер нити југ може без севера где се налази наш универзитет и наша једина регионална болница и многе институције, а опет на југу Косова, јужно од реке Ибра, налазе се наше највеће светиње, ту је и највећи број српског становништва на Косову и Метохији, најмање седамдесет, ако не и више хиљада људи. Сама чињеница да је у Грачаници у први разред основне школе уписано 280 деце, а у Митровици северној 180, показује да број Срба јужно од Ибра уопште није мали и шта више, да имамо у неким деловима као што је Косовско Поморавље, и већи природни прираштај него што је просечно на територији уже Србије где је стандард бољи и где људи тврде да се живи боље, а опет видимо да има мање природног прираштаја. Зато је Црква осетила потребу, зато је владика Теодосије, пре свега као први који је одговоран, као наш пастир, као Епископ рашко-призренски подигао глас, крајем јула месеца ове године, у којем је изразио озбиљну забринутост због приче о подели и апеловао на представнике власти у Београду и на међународне представнике, да не иду у том правцу јер су могуће несагледиве последице. Посебно уколико би се то десило у некој врсти инцидента, који је по много чему што смо сазнали био припреман, на жалост, управо као начин да се на жртви једној, тобожњем спонтаном развоју догађаја, изврши размена становништва. И ми смо врло оштро иступили у том смислу и наш глас се чуо. Колико смо ми допринели да се ти планови поремете не знамо тачно, али се искрено надамо да такве идеје неће преовладати, јер све више је људи који сматрају колико би такав развој догађаја био штетан не само за Србе који живе на Косову и Метохији, него за све и који би један процес нормализације живота који треба да почива, пре свега, на закону, на поштовању свих грађана без обзира на нацију и веру, на повратку, на омогућавању нормалном приступу имовини, а пре свега и на међународним повељама кључним , на основу којих више земаља света, па чак и пет европских земаља, не признаје Косово као суверену, самосталну земљу почива. Једноставно, ми не можемо допустити да се ствари развијају у том правцу и зато користимо сваку прилику да и пред међународним представницима , али и у домаћој јавности, без обзира на бруталне нападе које смо доживели у делу режимске штампе, из Београда, која показује да наш проблем није само овде на Косову и Метохији са Албанцима који де факто желе једно етнички чисто албанско Косово, него на жалост и са одређеним политичким структурама у Србији, које су спремне да им помогну у том циљу, верујући да ће то допринети напретку Србије. То је апсолутно неприхватљиво, то је нешто што је у супротности са целокупном државотворном и духовном традицијом српског народа и није благословено. И једноставно, ако неко мисли да ће Српска православна црква да ћути се вара. Са друге стране велики број припадника српског народа, углавном патриотски опредељени Срби, су били љути на Цркву, јер су мислили да се неће огласити, да ће прихватити поделу, разграничење… Црква никада то неће прихватити и у кључном моменту ће апеловати на свој народ да никада не да мандат, да се тако нешто уради, јер не може се жртвовањем људи који су овде најтеже године проживели ( последњих двадесет година) и велике напори уложили и држава је помогла да људи остану и опстану, да се све то погази и да се направи неко тзв. разграничење Срба и Албанаца и де факто утре пут за стварање ,,велике Албаније“, што је највећи апсурд и да Србија посредује ширењу Албаније на своју територију. То је нешто што је апсолутно несместиво у здрав разум било кога и без обзира колико разни медији и политичари покушавају да то завију у некакве планове који су најбољи за интерес Срба и за будућност српског народа, ниједна европска земља, ниједна земља на свету, која иоле има осећаја за своју територију, пре свега за своје грађане, никада тако нешто не би урадила. Ми се искрено надамо да, пре свега Бог то неће дозволити и да ће спречити оне који то раде, на начин који Он сам зна. Већ да се решење тражи, пре свега у побољшању услова живота и стварању једне нове атмосфере у којој би се могао наћи начин како да се на Косову живи. Црква није ту да да политичке рецепте, ми нисмо ту да тачно кажемо како то треба да изгледа, али у сваком случају, знамо да то не може да иде на штету ни српског народа, ни Српске православне цркве, која овде вековима постоји. Мора да буде у складу са свим оним што важан део међународне заједнице подржава, а то је пре свега владавина права, закона и Резолуције 1244 која ово види као територију Србије. И пошто видимо какве су ставове заузели неки наши политичари, а са друге стране имамо став Цркве, шта ми као народ, као чланови цркве можемо да учинимо, шта нама предстоји да би се одупрли таквим намерама које нису у корист српског народа? Ми као Црква не наступамо политички, не наступамо као конкуренција држави, али једноставно у оном тренутку када одређени државни органи и представници почну да раде директно на штету народа и на штету Цркве, ми имамо апсолутно и грађанско и људско право да дигннемо свој глас и да позовемо све људе који су верни Цркви да једноставно не подрже такву политику. Ми не тражимо никакво мењање власти, не тражимо никакве револуције, али једноставно апелујемо на људе да једноставно такви планови који подразумевају предају Косова и Метохији једној великој Албанији још и делове Прешева и Бујановца, о чему се све говори, да то представља нешто што је у потпуности у супротности са свим оним што је српски народ изградио вековима. Много пута је било и окупација разних и пет векова турске власти и све то, али никада Србија, никада наша Црква се није сагласила са тим да једноставно се одрекне Косова и Метохије. Управо се сада то тражи, а они који то намеравају на крају ће морати на овај или онај начин изађу пред народ и у том тренутку народ мора да пројави своју вољу. Уколико народ остане веран својој вековној традицији и апелу Цркве, ја сам сигуран да такви планови неће проћи, али уколико се деси да прођу морамо да кажемо да вероватно нисмо заслужили ништа боље, у том случају заиста морамо бити спремни, не само овде на КИМ већ и свуда да се суочимо са свим катастрофалним последицама једне такве политике. И на крају овог нашег разговора да Вас позовем, оче, да одавде, из манастира Дечана, из капеле у којој стојимо пред фреском Светога Краља Стефана Дечанског, упутите неку поруку свим људима који могу и који би волели да Вас чују. Порука која одавде увек иде јесте порука мира, љубави, праштања, да се вратимо Богу, да се вратимо ономе што је вековима наш народ одржало и сачувало у свим вихорима историје. Живимо у једном врло трусном, турбулентном периоду, када се многе вредности мењају, када је све оно што је пре неколико десетина година било потпуно незамисливо, сада постаје стварност и људи живе у једној виртуелној реалности разних ријалити програма и других садржаја, који потпуно празне, исцрпљују душу нашег народа. Да се вратимо нашој вери, да се вратимо Богу, да се вратимо љубави, да се вратимо поверењу у Бога. Бог од нас тражи не само да верујемо да Он постоји, него да имамо поверење у Њега , а да ми чинимо колико можемо својим моћима колико до кога стоји и колико ко може, да буде боље. А то треба да почнемо пре свега у својој кући у својој породици, да

Рече Господ: Не бојте се онијех који убијају тијело а душу не могу убити. А кад су ходили по Галилеји рече им Исус: предаће се син човјечиј у руке људске, и убиће га, и трећи дан васкрснуће. А ученици не разумјеше ријечи ове, јер бјеше сакривена од њих да је не могоше разумјети. Тако се и догодило. Све како је писано, речено и проречено. Син Божји ушао је у огромну драму овога света као њен главни јунак, да својом смрћу очитује своју љубав према роду људском а васкрсењем потврди могућност општег васкрсења свега потомства Адамова. Убице Христове и неверници до данашњег дана објављују само смрт Христову, хришћани пак – и васкрсење Христово. За оне прве трагедија на Голготи представља тријумф смрти, за ове друге тријумф живота. Они сматрају Христа побеђеним, ови победиоцем. И наша животворна трагедија на Косову пре 550 година подвојила је тумаче. Једни сматрају косовску Голготу поразом, други победом. *** Размотримо за час неколике друге победе и поразе из српске историје, не би ли нам то помогло објашњењу Косова. Победа краља Милутина над незнабожним Хунима и победа његова над латинским крсташима биле су од пресудног значаја по српску државу и по Православље на Балкану. Ко зна датуме тих победа? Ко их слави и прославља? Победа светог краља Стевана Дечанског на Велбужду представља једну од најсјајнијих победа у доба Немањића. Но и та победа ушла је само у историју а не у календар. Душан је окитио своје име многим победничким ловорикама. Но све те ловорике представљају увенуло лишће кад се упореде са трајним зимзеленом Лазаревим. Војвода Обилић вратио се са Плочника у Крушевац да честитога кнеза обрадује вешћу о славној победи над султановом војском, али и та победа је као пријатна епизода према стравичном лому и слому Косовском. Онда узмимо поразе. Било их је више. Но ниједан није привидно тако сличан поразу Косовском као онај на Марици. И тамо су крст и полумесец у судару. И тамо погибија једног владара, и то врло снажног, и мноштва великаша, војвода, и целе српске војске. Па ипак Марички пораз је без ореола мучеништва, пропаст не за песму. Песнички геније српског народа није хтео да се задржава на овом догађају. Дао нам је једну сјајну песму само на једну споредну тему, а у вези са Марком и Туретом које је трговало сабљом краља Вукашина, погинулог на Марици. Косово се издваја од свих српских победа и пораза двема одликама: 1. јединственошћу мотива борбе и 2. решеношћу на мученичку смрт. *** Шта означавају ове одлике? Посмотримо поново наведене примере победа и пораза. С двојним мотивима пошао је краљ Милутин у бој против Хуна; у име Хришћанства и у име српске државе. То јест, он је хтео да одбрани хришћанску веру од идолопоклоника, и да одбрани своје земаљско царство од спољних нападача. Исто тако с двојним мотивима водио је он рат против папских крсташа; један мотив је одбрана Православља од латинизма а други опет одбрана своје државе, свога земаљског царства. То двоје мотива види се и код светог краља Дечанскога. Он је био принуђен да ратује против Шишмана, да би уздигао право над насиљем и да очува свој народ и своју државу. Ово је он јасно изразио у своме писму Шишману. Душан је такође стално имао у виду два циља својих ратова на Балкану: да оснажи своју државу и да помоћу такве снажне државе стукне Ислам од Балкана, и задржи га у границама Азије. За хришћански Балкан дакле он је ратовао, да се Балкан не би потурчио него да би остао Христов и – Душанов. И Обилић на Плочнику борио се за две вредности: за веру и државу; за хришћанску веру против неверника и за српску државу против туђинаца. Краљ Вукашин могао је одушевљавати српску војску на Марици Христом против Мухамеда; у ствари он је желео задобити победу над Турцима ради престижа над осталом властелом српском и опет, и опет, ради славе земаљскога царства српскога. Запазимо још, да у свим овим ратовима нигде се није испољила нарочита воља, ни војсковођа ни војника, да погину, да жељно и драговољно приме смрт и мученички венац. Тим не мислимо да кажемо, да оци наши у тим знаменитим биткама и бојевима нису били јунаци. То никако. Њихово јунаштво је ван спора. Они су пошли у рат са двојном мишљу: победити или погинути, но са жељом да победе а не да погину. Споменимо још један новији мегдан, славнији од мегдана Термопилског. То је бој на Чегру. Да се он догодио у Јелади пре 3.000 година, сви гимназисти у Канади и Аустралији читали би данас о њему у својим читанкама. Кад је војвода Синђелић видео да Турци одолевају и ускачу у српски шанац, он је запалио бурад са барутом и испунио шанац смрћу. Сам по себи овај бој би се могао замислити као једна сцена Косовске битке. Но не може се ни он сравњивати са Косовом, јер је немушт, без пролога и припреме, и јер је решеност на смрт дошла онда кад је смрт постала неизбежна. *** Друкчије је са Косовом. Ту је потпуно јединство мотива и циља борбе, и потпуна решеност на смрт. Борба је за „царство небесно“, а не за државу, за народ, или за кнеза, или за ма шта земаљско и пролазно. Борба је за „крст часни“, символ царства Христовога: И честити кнез, и војводе велике и мале, и сви табори њихови, крећу на Косово с одлучном вољом да жртвују своје животе за царство небесно, „за крст часни и вјеру хришћанску“, „за лијепо име Исусово“. „Ако волиш царству небескоме „А ти сакрој на Косову цркву „Не води јој темељ од мермера „Већ од чисте свиле и скерлета, „Па причести и нареди војску; „Сва ће твоја изгинути војска, „Ти ћеш, кнеже, с њоме погинути… ———————– „Цар вољеде царству небескоме „А него ли царству земаљскоме“. Тако се владар, после дугог колебања и гетсиманског знојења у Крушевцу, одлучио за смрт и царство вечних вредности а одбацио све привремено, пролазно и варљиво. Једном су Јевреји хтели Христа учинити својим царем, а Он сазнавши то побеже и склони се у пустињу. А кад Га је римски гувернер Пилат питао: „Јеси ли ти цар“, Исус му је одговорио: Царство моје није од овога свијета. Томе царству не од овога света приволео се Лазар, у пуном сазнању, да је пут ка томе царству крст, страдање и смрт. И у пуном сазнању он се сагласио са својом Голготом као капијом ка царству небесном. И не само Лазар. Са истом визијом небесне стварности и са истим сазнањем о предстојећој смрти полазе на Косово и браћа царице Милице, девет Југовића. Сестра жели, да бар један од њих остане с њом у Крушевцу, да имаде „брата од заклетве“, т.ј. да се може њиме клети, јер и она предвиђа и предосећа да сва српска војска иде у смрт. Па иако је кнез одобрио и благословио да један од Југовића остане у Крушевцу, узалуд, ниједан се није хтео задржати. Ни благослов кнежев, ни сузе сестрине, нису помогле. Свих девет журно пролазе поред уплакане сестре, и сваки од њих одговара јој, без нарочите братске нежности: „Не бих ти се, сестро, повратио, „Да ми царе поклони Крушевац. „Идем, сејо, у Косово равно „За крст часни крвцу прољевати „И за вјеру с браћом умријети“. И не само Југовићи. Свесни су да иду у смрт и све велике и мале војводе српске. Пре свију она тројица што су и погинули пре свију. Кад је Кнез Лазар на навечерју своје славе – а то је свети Амос, на сам Видовдан – наздравио Милошу Обилићу и у здравици назвао овога невером, скочио је Милош и одговорио домаћину: „Ја невјера никад био нисам, „нит сам био нит ћу икад бити, „Него сјутра мислим у Косову „За ришћанску вјеру погинути“. Дарујући девојку пред црквом Милош јој говори: „На, девојко, коласту аздију, „По чему ћеш мене спомињати „По аздији по имену моме, „Ево т’ идем погинути, душо, „У табору честитога кнеза“. Тако јој говори и Иван: „Ево т’ идем погинути, душо, „У табору честитога кнеза“. Тако и војвода Милан: „Ево т’ идем погинути, душо, „У табору честитога кнеза“. Тако су мислиле и мање војводе, полковође и четовође. Тако, на пример, и војвода Стеван Мусић: „Пита Љуба Мусића Стевана: „О Стеване, драги господаре, „Кад ћеш мени са Косова доћи? „А Мусић јој вели и бесједи: „Кад огрије од запада сунце, “ Тадар ћу ти са Косова доћи. Па и најпростији људи хрлили су на Косово поље са истом неодољивом жудњом. Пошто нико од браће Миличине није хтео остати у Крушевцу, кнез Лазар наређује своме слуги Голубану да он остане. Али – „Кад то зачу слуга Голубане, „Проли сузе низ бијело лице“ па узе госпођу царицу „на танану кулу“, „Ал’ свом срцу одољет не може „Да не иде у бој на Косово „Већ се врати до коња Лабуда, „Посједе га, оде на Косово“. У свести или подсвести целог народа брујала је једна тајанствена нота, да на Косову Христос дели мученичке венце славе, и да се треба грабити за те венце, да се једно царство губи а друго добија; и да је куцнуо судбоносни час да се за крст часни жртвује све. Са том нотом у души српска војска учинила је и све предсмртне припреме. Опростила се на дому, причестила на Косову, па пошла под крстатим барјацима на крст, на дан светога Вида, и светога Амоса, крсне славе честитога кнеза. „И погибе српски кнез Лазаре, „И његова сва изгибе војска, „Седамдесет и седам хиљада. „Све је свето и честито било „И миломе Богу приступачно“. *** Ниједан хришћански народ нема у историји својој оно што има српски народ, нема Косово. Шездесет и неколико година после Косовске битке пао је Цариград, престоница источног хришћанства. Посечен је хришћански цар Константин, српске крви и порекла по једном родитељу. Рекао би човек: то је слично Косову. Рекао би опет: догађај већи од Косова. Боже сачувај! На Косово је марширала хришћанска војска у сусрет смрти, у Цариграду је војска стајала унутра у граду, надајући се до последњег часа, да ће се смрт некако окренути од ње на левокруг. Кад су ђулад, из првих топова у историји, пробила зидове градске, ужас је завладао и паника се зацарила у војсци и грађанству. Сви храмови били су испуњени вапајем и молитвом Богу за спасење града, т. ј. за спасење тела, за спасење државе и царства земаљскога. Отуда је пад Цариграда забележен код Грка као ноћ а не као дан, као пропаст а не као победа. Истина, и ту је битка крста и полумесеца, но без епопеје и без надахнућа за будућа поколења. Јер пораз схваћен само као пораз не може никога одушевити. Нити сама Голгота без Васкрсења може некога надахнути и оснажити. Сасвим је обрнуто са српским Косовом. Као што се самртник облачи у ново и скупоцено одело, тако је војска српска била одевена у најбоље рухо своје. Блистава и сјајна поворка хитала је са свих граница царства у жижу части и славе, на Косово поље. Осењена крстатим барјацима и иконама крсних слава, са песмом и клицањем, са песмом и свирком, са песмом и радошћу хитала је она своме косовском – губилишту. Зар нас не подсећа ово на групе првих хришћана, који су са таквим расположењем ишли под мач, или у огањ, или пред зверове? Не зна се ни за једног хришћанског мученика да се молио Богу да га спасе од блиске смрти, а зна се за хиљаде и хиљаде њих да су се молили, да их мученичка смрт не мимоиђе. Ни крстоносна војска Лазарева није одржала молепствије за спасење од смрти. На против – исповедила се и причестила – за смрт. Један цео оружан народ као један хришћански мученик, покоран промисаоној вољи Свевидећег, прима горчину смрти, и то не као горчину него као животворни лек. И зар није Косово до данашњег дана служило дваестини поколења у истини као животворни лек? У историји хришћанских народа нема познатог случаја, да цела једна војска, цео један оружан народ, буде запојен вољом за смрћу и да оде у смрт за веру своју. Не у смрт самоубилачку него у смрт херојску. Косово је уникум у дваестовековној историји хришћанског света. Греше они који говоре: Косово је зауставило точак наше историје; уназадило нас је; да није било Косова, ми би данас били велики народ! Баш Косово нас је учинило великим народом. Оно је наша народна Голгота али у исто време наше народно васкрсење, духовно и морално. Оно је зауставило морално распадање српскога народа. Дало нам галерију витеза вере, поштења и пожртвовања, која несумњиво вреди више од ма које галерије мермерних кипова, направљених у мирно доба од народа који нису имали своје Косово. Греше и они који Косово сматрају поразом. Ако је ко претрпео пораз, претрпео га је велики господин Вук Бранковић а не кнез Лазар. Погинули Лазар је добио, а преостали Вук изгубио. Ко жртвује живот свој у једној борби за истину и правду Божју, жртвовао је највеће што је могао и имао, и – победио је. Макар битка технички била изгубљена, он остаје победилац. А пошто је сва српска војска на Косову пољу пала – и то драговољно – за истину и правду Божју, то је она и победила. Она је принела на жртву Богу све што је имала и могла; отуда је и победила. Изгубила је тело, спасла је душу. Па чак ни тело Лазарево није изгубљено. Тела издајника изгубљена су после Косова као што су душе њихове изгубљене на Косову. Не зна се гроб ни Вуков ни Алтомановићев. Свето тело Лазарево пак, намагнетисано небесном силом, још и данас лежи цело и лечи све немоћи људске. Нису изгубљена ни тела осталих витезова крста, иако су остала на бојишту. Од њихових светих душа освећена су тела њихова, а од светих тела њихових освећена је сва Косовска земља. Отуда је Косово постало свето поље. Због тога Срби и Српкиње са свих страна – чак и они из Америке – долазе и узимају са светог поља Косова шаку или торбу свете земље, да је као светињу носе и држе у својим храмовима и домовима. Као из гробнице св. Димитрија у Солуну, или са гробова других хришћанских мученика. Косово је највећа гробница хришћанских мученика, погинулих за један дан. Једна друга, таква и толика, није нам позната. И као што свечари славе дан смрти свога свеца, тако цео српски народ светкује и прославља Видовдан. Ко слави свете мученике, рецимо архиђакона Стевана, или Ђорђа, или Димитрија, или Теодора, или Трифуна, или свету Петку и Недељу, или св. Петра и Павла – тај не слави побеђенога него победиоца, нити слави мртвога но живога. Тако и ми сви прослављајући велику армаду Косовских мученика, не прослављамо побеђене него победиоце, нити мртве но живе. Видовдан је највећа слава српског народа. Он је дан а не ноћ, и то баш – Дан. Он нас опомиње на победу и на васкрсење. Семе царства небеснога, посејано светим Савом, никло је бујно и порасло велико. Богати плодови тога семена узабрани су на Косову пољу. То није једина Христова и Савина жетва у нашој прошлости, али је пресјајна и јединствена свога рода. Они који се мрште на Косово; који га подништавају, осуђују, мрзе, или сматрају несрећом и пропашћу, они гледају очима а не духом, и цене технички а не морално. Такви или нису прави Срби, или су још под клетвом честитога кнеза због тога што преци њихови не дођоше у бој на Косово или ако дођоше бише у табору великога господина Вука под Голеш планином. А клетва гласи: „Рђом кап’о док му је кољена!“ А прави Срби – што у косовском смислу значи прави хришћани – нека благодаре Господу Богу што им је дао Косово, понос и утеху, и непресушни извор најузвишенијих надахнућа; чистилиште савести свих поколења до краја времена. Нека скину капе у свети дан Видовдан, и на светој земљи косовској нека се поклоне светим душама крстоносних праотаца својих. Па у хармонији са целим народом, који је најбољи тумач Косова, нека из дубине срца и савести узвикну: „Све је свето и честито било „И миломе Богу приступачно!“ Извор: Православие.ру