Претражи Живе Речи Утехе

Из наслеђа Оптинских стараца У свету, гордост и самољубље су понекад сматрају врлином. То је наравно погешно и по речима преподобног Макарија ”настало је од непажње и помрачених страсти.” Старац је писао свом духовном чеду: “У претходном твом писму спомињеш самољубље неколико пута, и уважавајући га толико, показујеш према њему обожавање. Мораш га избацити из себе како год знаш – оно је узрок свих зала и порока. Мирјани га још увек сматрају врлином и одликом отмености, а из незнања или од помрачених страсти, док му се ми супротстављамо смирењем и самоодрицањем.” Бог се противи гордима Гордост и таштина сматрају се најопаснијим страстима. Оптински старци су много писали о борбама са овим страстима. Преподобни Лев је жалосно називао таштину ”страст која убија плодове и најзрелијих добродетељи.” Ова страст се често јавља од младости и до самог гроба непрекидно дејствује. Она напада не само острашћене и успешне, већ и оне савршене, и стога је неопходно стално стражити. Само безстрсни Творац је може искоренити. Ох како је тешко избегнуту ову страст, која убија плодове и најзрелијих добродетељи.” Преподобни Варсануфије говорио је о гордости као о демонској одлици. ”Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат. Зашто се не каже да се Бог противи блудницима, или завидљивцима, или било коме другом, до гордима? Јер је гордост демонска карактеристика. Горд човек постаје сродан демону.” Преподобни Никон је упозоравао: ”Не треба да се поносимо здрављем, ни лепотом, ни другим дарвима Божијим. Све овоземаљско је подложно промени: и лепота и здравље. Траба да благодаримо Господу, да му благодаримо са смирењем, схватајући нашу недостојност.” Преподобни Амвросије упозорава да ништа тако не омета напредак у духовном животу као гордост и таштина, а изданци ових страсти су завист и мржња, гнев и злопамћење. ”Сви ми често страдамо од гордости и сујете. И ништа толико не омета напредак у духовном животу колико ове страсти. Тамо где је огорченост или несугласице или раздор – кад пажљиво сагледате - највећи узрок њихов јесте уживање у похвали и гордост. Зато нам апостол Павле даје заповест, говорећи: “Не будимо сујетни, изазивајући једни друге, завидећи једни другима.” (Гал. 5:26) Завист и мржња, гнев и злопамћење јесу деца гордости и таштине.” Таштина и гордост, иако у основни једнаки, различито се пројављују Преподобни Амвросије наставља: ”Таштина и гордост једно те исто су. Таштина се испољава у делима, како би људи видели како идеш, како лако ствари радиш. А гордост после ње обузима свакога. Таштина је као црв - у почетку се увија и пузи. А онда добије крила, и уздиже се високо, а тако и гордост.” Да би показао како се гордост и таштина разликују једна од друге и како дејствују на човека, преподобни Амвросије је измислио причу о паткама и гускама, које представљају ове страсти. А прича је настала тако што је неко старцу поклонио покривач са изображеним паткама на њему: ”Недавно, даровали су ми покривач на коме тако красно беху изобржене патке. Мени беше жао што не ставише и гуске, јер имаше још пуно празног места на покривачу. Такве мисли су ми дошле јер патке и гуске изображавју својство и дејство страсти: таштине и гордости. Таштина и гордост, иако у основи једнаке, различито се пројављују. Таштина покушава да улови људске похвле и зато се често ангажује у ласкању, док горост дише ароганцијом и непоштовњем према другима, мада и она воли похвале. Ташт човек, ако има леп изглед, осећа се задовољно у својој лепоти, иако је често чудан и трапав. Међутим, ако ташт човек није леп или нема друге добре квалитете, да би оставио утисак на људе као патка виче: ”Тако је! Тако је!” чак и када није, и из кукавичлука постаје човек који се са свим слаже. Гуска, када бива нешто што није по њемом, подиже крила и гаче, тако и надмен човек, ако има ауторитет у свом окружењу, често виче, галами, буни се, и инсистира на својој вољи. Ако неко пати од гордости, а нема значајно место у свом окружењу, онда из беса он шишти на друге људе као гуска која седи на јајима, кљуцајући кога год стигне...” Нашта сте толико поносни? Многи, многи људи немају ништа чиме би се поносили. Св. Амвросије је испричао ову причу: Нека жена је рекла свом оцу исповеднику да је горда.“На шта си толико поносна?” упитао ју је. ”Да ли си позната личност?” “Не”, одговорила је она ”Да ли си талентована?” “Не.” “Мора да си богата.” “Не.” ”Хм..у том случају можеш да се гордиш.” рекао је исповедник на крају. ”Не треба да будемо сујетни: Бог даје реч. Човек сам није у стању да каже ништа добро. Свако добро долази од Бога…” Како препознати у себи знаке смирења или гордости Преподобни Макарије је писао о главним знацима који указују да ли је смирење или гордост присутна у човеку: ”Нека ти следеће буде знак смирења или гордости: осуђивање, оговарње и гледање туђих мана је гордост, смирен човек види смо своје лоше стање и не усуђује се да осуђује.” Преподобни Анатолиј (Зертсалов) учио је своју духовну децу да понекад претерана брига такође представља скривену сујету: ”Плашите се док појете – ето сујете. Много сујете у вама.” Жалост је Божја казна гордима Тешко је да се човек ослободи гордости. Ако човек мисли да се ослободио гордости, да је стекао смирење, по речима старца Макарија, то само очигледно потврђује његову гордост. ”У твом писму себе називаш смиреним, али наравно да још увек ниси достигао смирење. Када би ми стекли то богатство, онда би врло лако стекли и све друге врлине. Да, само та врлина без других може нас спасити, али све друге врлине без те немају никакву корист. Стекни смирење и стекао си Бога. Ово је учио велики муж наше Цркве, св. Исак. Не би требало да мислиш за себе да си смирен, а ако мислиш, онда очигледно показујеш своју гордост. Гордост је нераздељиво везана са другим страстима Преподобни Амвросије је говорио: “Три мале карике су повезане једна са другом: мржња за бес, а бес за гордост.” ”Сујета човеку не даје мира, подстиче га на љубомору и завист, што га чини узнемиреним, подижући у његовој души буру помисли.” ”Гледаш у људе – и обузимају те помисли, прво сујетне, а онда и оне лоше. Држи главу доле – овако, немој да гледаш у људе.” И Св. Макрије је упозоравао људе да страсти добијају снагу у гордости, док смирење насупрот, смирује страсти. Гордост може да замени све друге страсти Дешава се да гордост буде толико велика у човеку да потискује и замењује све друге страсти. Св. Макарије је говорио: ”Једна страст замењује другу: где је самољубље, похлепа одступа и обратно. Знамо понекад да сви пороци напуштају особу, а само једна остаје - гордост. Таква особа може споља да се понаша беспрекорно, а да с презиром гледа на друге, мучене страстима пијанства, пушења или неких других страсти. Али наизглед у том беспрекорном чеовеку постоји таква гордост и самољубље, тако преузношење због врлина, а његова городост је довољна да његова душа пропадне. Старац је упозоравао: ”Дешава се, по речима Св. Јована Лествичника, да се све страсти удаље од неке особе, и зато треба да будемо опрезни да уместо воћа не узрасте коров.” Како се борити са оваквим страстима Св. Макарије је саветовао да, при борби са помислима високоумља и гордости не треба се стидети откривати их на исповести: ”Ако кога нападну високоумне помисли, детаљно их треба открити и не стидети се.” Преподобни Иларион је наложио да појавом помисли таштине и похвале стално подсећамо себе да је главна ствар смирење, а то је оно што нисмо стекли. Први доказ ове чињенице јесу сујетне помисли које долазе до нас: ”Одсеци помисли похвале и сујете чињеницом да је Богу најмилије смирење, али да га ти још ниси стекао, што значи да не поседујеш ништа добро у себи.” Старац Јосиф је учио да, када нас обузму сујетне помисли, требамо се присетити својих грехова: ”А када се сујета подигне, није лоше сетити се својих грешка, укоравати себе.” И старац Амвросије је давао такав савет: “Ако на сујету одговориш присећањем на своје грехе и лењост, онда ћеш увидети да немаш чиме да се похвалиш.” Преподобни је говорио: ”Човек је као трава. Ко је горд, вене, као трава, а ко се боји Бога, биће помилован од Господа.” ”Требамо да гледамо у земљу. Запамтите: од земље сте постали, у земљу ћете се вратити.” «Када гордост нападне, реци себи: ”Чудна жена хода унаоколо.” Старци су саветовали: ”Кад таштина наиђе, молите се овако: Господе очисти ме од тајних грехова мојих, и од од других поштеди слугу Твојега.” Понекад особа покушава да се ослободи помисли гордости и сујете, али то му никако не успева. Што се тога тиче, преподобни Амвросије је писао: « Непријатељ настваља да вас узнемирава, и довија се на сваки начин да повреди душу вашу стрелицама гордости и преузношења.” У том случају, старац светује да човек испита своје душевно расположење: ”Пре свега размотри своје душевно расположење – да ли су у миру са свима, да ли си некога осудио.” Преподобни пише своме духовном чеду: ”Моли се са смирењем Богу речима: ”Ко може разумете грехопад? Од тајних грехова мојих очисти ме, и од оних других поштеди слугу свога.” Свети оци имају једногласни одговор и савет и у овом случају: у случају искушења победа је смирење, самопрекоравање и трпљење – разуме се молећи за помоћ одозго. Молите се Царици Небеској и свим угодницима Божијим – у кога год имаш посебну веру – да вам помогну да се избавите прелести ђавољих.” “Самољубље наше је корен свих зала.Оно је почетак сваке страсти; оно је разлог свих наших недаћа и страдања –у садашњости, а понекад као последица пређашњих грехова...ова страст се искорењује вером, смирењем, послушношћу, и отсецањем свих жеља и размишљања.” Гордост се може победити такође трудом и радом. Преп. Амвросије је говорио: ”Човек мора много да се труди, и многе ране да задобије да не би пропао од гордости. Када нас не би вукли и гурали, гордост би живела у нама до краја нашег живота.” Городост је скривена у свакој нашој жељи да се брзо попнемо на висину врлине Гордост и хвалисавост могу бити скривени у самој нашој жељи да се одмах избвимо од страсти, како бисмо се брзо успели на лествицу врлина. У овоме је, по Св. Леву, скривена духовна гордост: ”Желећи да угодиш Господу, хиташ да се брзо уздигнеш до висина врлина и замишљаш да је то могуће, што јасно указује на духовну гордост (што и сами треба да препознате)...” Али смирење добро зна да ”врлина није крушка, не једе се од‌једном”. Од грехова мојих тајних очисти ме, и од оних других сачувај слугу Твога (Пс. 18:13-14). Свети Оци, старци Оптински, молите Бога за нас, грешне! извор: манастир Лепавина

Заповести Божије, дела светих отаца, савети свештеника некако пролазе данашњег човека. Напротив, он из читавог овог драгоценог складишта живота покушава да одсече информације и узме само оно што му се допада. Колико пута сте видели: човек чита на интернету на непровереним блоговима, сајтовима, групама, разне псеудоправославне фикције, а онда све ово прихвата као истину, и прослеђује другима. Такав човек каже: „Јеси ли чуо да се икона чудесно појавила на некој брези у тој и тој шуми. И ми хитно морамо да одемо тамо. Или, тамо се појавио тај и тај старац, који је рекао то и то (а та особа можда уопште и не постоји, фантастичан лик којег је неко измислио у своје себичне сврхе). И ти поверујеш у то. Али зашто не читате дела великих учитеља Цркве, светог Јована Златоустог, Василија Великог, Григорија Богослова? Или других дивних светитеља, чијим делима су спасене стотине генерација православних хришћана. Стотине генерација су се уздигле на небо захваљујући читању ових књига и животу по њима. А ви пролазите поред свега овога и тражите некакав апсурдни отров који је опасан по ваше духовно здравље. Али ако вас дела светих отаца не занимају, онда размислите какав сте хришћанин? Шта није у реду са вама, ако су ове творевине врата спасења, а ви не желите да уђете у њих. Свети апостол Павле писао је посланицу свом духовном сину, апостолу Тимотеју, који важи за све нас: „Пази на себе и на науку, и стој у томе; јер ово чинећи спашћеш и самога себе и оне који те слушају.“ (1. Тим. 4, 16). Свети апостол Павле даље пише да ако то учиниш, бићеш спасен. Бићеш спасен! Шта је још потребно? Али гордом човеку ово није довољно. Он жели да створи сопствену религију, сопствену мањкаву копију Православља, у којој би се усудио да скине Бога са престола и сам седне на њега. И жели да уради то непримећено, као случајно, под уверљивим изговором, напајајући чудовиште своје гордости и удостојећи себе скоро као светог пророка. Из свештеничке праксе бих издвојио неколико знакова ове болести под називом „прелест“. 1. Жеља да подучавате и водите друге. 2. Болно одбацивање сопствене погрешности и критике. 3. Напуштање свештеничке јерархије. У прелести, ђаво толико изврће човека, да он прво почне да критикује свештенике, затим им не верује, сматра их безблагодатнима и, сходно томе, све мање учествује у Светим Тајнама Цркве и богослужењима, а затим потпуно напушта Цркву. Одлази у неки стан, подрум, у коме „слуга“ попут њега, у заблуди, „служи“. А у исто време, таква особа почиње да себе сматра носиоцем великог, тајног знања, које поседује уски круг људи, што значи да је виши од многих (ту је видљива гордост ), заборављајући на речи Спаситеља: „Ако вам дакле реку: ево га у пустињи, не излазите; ево га у собама, не вјерујте. “ (Матеј 24:26). А ово су речи самога Бога! И такав човек отпада од Цркве као јединог пута ка спасењу, идући погубним путем јереси или раскола. У закључку бих желео да кажем: Православље не треба само волети. То је мали квасац који диже цело тесто. Оно мора променити душу, понизити је и разбеснети. Али за то треба отворити врата душе према Богу. И Он, Позвани, ући ће у њу и спасти је ако и сами искрено, потпуно и без компромиса то желите. протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 5. октобра 2021. године у Патријаршији српској у Београду чланове женског и мушког Кошаркашког клуба Црвена Звезда са стручним тимовима. -Ја спорт видим као духовну дисциплину. Спорт јесте благословено надметање у ономе што свако најбоље може да да од себе, па тако и када се деси да изгубимо то треба да буде само позив на још већи труд, на још већи напор, са циљем да будемо још бољи, да стичемо врлину. Врлином препознајемо, ми то кажемо Јеванђељем, наше ближње, оне са којима се такмичимо, коју су били успешнији од нас и којима са љубављу честитамо. Онда је то добитак за све, добитак за спорт, добитак за све људе, јер заиста јесмо сви ближњи, беседио је патријарх Порфирије и наставио: -Свакако да је увек већа радост када смо победници, али и у таквим тренуцима имамо опет позив на духовни подвиг, а то је покушај да у себи спутамо оно што је заправо највећи непријатељ свакога човека у животу на свим пољима, а то се језиком Цркве, духовним језиком, зове гордост, сујета. Ако смо и победници и најбољи у свему, а то производи сујету и гордост, онда смо заправо већ у старту губитници и све оно што смо добили постаје контрапродуктивно. Радујемо се и молимо се Богу да будемо победници свако у свом животу управо против сујете, против гордости, јер кад се трудимо да негујемо врлину, да и у спорту да негујемо љубав, увек смо победници. -У међусобној слози, удружених талената и удружених снага и капацитета, неће нам бити проблем да волимо, да поштујемо, да препознајемо и слогу других, а кад тако чинимо, онда ћемо бити на путу слоге свих људи. Тада спорт постаје најбољи представник онога што ми јесмо, постаје, како се то данас каже, један од добрих и често и најбољих амбасадора српског друштва, српске државе, српске културе, српске историје, постаје један чврст камичак за добар пут у будућност, истакао је Патријарх. Извор: Инфо-служба СПЦ

„А кад Он виде народ многи, попе се на гору, и седе, и приступише му ученици његови. И отворивши уста своја, учаше их говорећи: ‘Блажени сиромашни духом, јер њихово је царство небеско.’“ (Мт. 5, 1–3) Не оглашавај (речима) пред свима оно што је достојно заборава и дубоког ћутања! Зар не црвениш након тога ти, земни кумиру, који ћеш ускоро бити прах? Хоћеш ли се, као мехур, још дуго надимати и бити преиспуњен гордошћу, хоћеш ли се ширити у својој разметљивости и узносити мисли испразним умовањем? Зар не видиш обе границе људског живота (зар не видиш) како он почиње и како се завршава? Ти се надимаш због младости и имаш у виду зрело доба, усхићујеш се лепотом и тиме, што су ти руке испуњене силом која их покреће, што су ти ноге лагане и што скачу, што ти увојке разноси ветар и што твоје образе уоквирују нежне маље, што носиш одећу пурпурне боје и разнобојне свилене тканине, проткане призорима битака, сцена из лова или неких догађаја? Или, можда, гледаш на црну и блиставу обућу, дивећи се брижљиво прошивеним шавовима? Све то гледаш, а самога себе не видиш? Ја ћу ти, као у огледалу, показати ко си и какав си ти. Зар тајну наше природе ниси видео на гробљу? Зар ниси видео хрпе костију које леже једна преко друге, или огољене лобање, које са својим упалим очима представљају страшан и одвратан призор? Зар ниси видео усне искежених зуба и остале удове, као раскомадане? Ако си их видео, онда си видео самога себе. Где су обележја твог садашњег процвата? Где је блиставост образа? Где је свежина усана? Где је величанствена лепота очију, које су блистале испод покрова обрва? Где је онај прав нос, који се налазио између облих образа? Где је коса која је падала по врату? Где су увојци, који су се обавијали око слепоочница? Где су руке, које су испуштале стреле из лукова? Где су ноге, које су поскакивале као коњи? Где је пурпурна одежда, свила, плашт, појас, обућа, коњ и брзина његовог трка, све оно, чиме се данас надима твоја разметљивост? Кажи ми где је у ономе, што је овде (на гробљу) остало, све то, чиме се ти толико поносиш и о чему имаш тако високо мишљење? Који је сан толико непостојан? Које су варке сличне томе? Која је сенка толико слаба и неопипљива, као то сновиђење младости, које се у истом тренутку и појави и нестане? То ћемо упитати оне, који су због незрелости безумни у младости. Шта да кажемо о онима који су већ зрели? Мада су у савршеном (најбољем) добу, одликују се непостојаним понашањем и у њима нараста болест гордости. Име такве болести је надменост понашања. Као изговор за гордост њима најчешће служи старешинство и власт која је с њим повезана. Ако је поседују, пате због ње, или се тек за њу припремају. Често се догађа да више и нису на власти, али да причама о њој поново побуђују болест. И где ћеш наћи реч, која ће проникнути у њихове уши, затворене за глас проповедника? Ко ће такве људе убедити да се ни по чему не разликују од оних, који се показују у позориштима? Наиме, ови (глумци) носе личину (маску), имају вешто израђену пурпурну и позлаћену одећу и свечано седе у кочијама. Међутим, никаква болест гордости не улази у њих услед таквих украса. Какво су мишљење имали о себи пре изласка на позорницу, такво расположење задржавају у души и током представе. А кад сиђу с кочије и скину пурпурну одежду, не јадикују због тога. Они, међутим, који се на позорници свог живота горде својом старешинском влашћу, не размишљају о ономе што је било непосредно пре и што ће бити убрзо након тога. Као мехурови који се шире и надимају, тако се и они размећу када гласници громко објављују њихово име, стављајући на себе туђу маску и мењајући природан израз лица за претећи и страшан. Они настоје да им и глас звучи страшније, тако да онима, који га слушају, личи на зверски. Они не остају у границама које су постављене за човека, него присвајају Божију свемоћ и Божију власт. Бивају убеђени да су тобоже они господари живота и смрти, јер међу онима, којима суде, некима дају ослобађајућу пресуду а друге осуђују на смрт, и при том не обраћају пажњу на то, ко је уистину Господар људског живота, Који одређује и почетак и крај људском постојању? Нека знају да је за поништење њиховог славољубља довољно само једно, и да су многе од старешина, у време док су вршили своју власт, видели отргнуте са својих старешинских седишта и положене у гроб, где је гласнике заменио плач. Како, дакле, господар туђег живота може да буде онај, који није господар ни свога (живота)? Међутим, ако гледајући на Онога Који је нас ради добровољно осиромашио и он постане сиромашан духом, и ако му пред очима буде била једнакост наше природе, онда јединородне с њим неће срамотити никаквим тужним призором привидног испољавања власти. Онда ће и он уистину бити блажен, јер је привремено смирење заменио за Небеско царство. *** Ако, дакле, треба да се уздигнемо ка горњем, осиромашимо у ономе што вуче на доле. На који начин? На то указује Псалмопојац: „Просу, даде убогима, правда његова остаје у векове векова“ (Пс. 111; 9). Ко заједничари са сиромашнима, тај се придружио Ономе Који је нас ради осиромашио. Господ је осиромашио да се ни ти не би бојао сиромаштва. Онај, Који је нас ради осиромашио, царује над васцелом творевином. Ако и ти осиромашиш заједно са Осиромашеним, знај да ћеш и са Царем заједно царевати. Блажени сиромашни духом, јер њихово је Царство небеско, којег нека се сви ми удостојимо у Христу Исусу Господу нашем, и Њему нека је слава и сила у векове векова! Амин.

Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије служио је празнично бденије, уочи празника Благовести, у суботу 6. априла, у манастиру Ћелије. У својој проповеди, Владика је истакао да је гордост највећи човеков непријатељ и да је православна вера једина истинска и права вера. Преосвећени је позвао бројне окупљене вернике да на Благовести поново буду у манастиру јер ће више архијереја служити Литургију. Посебно је поменуо домаћина Владику Милутина и умировљеног Епископа нишког Јована, кога је замонашио у манастиру Тврдош, али и наследника Епископа Григорија на трону архијереја захумско-херцеговачких – Владику Димитрија, за кога је Владика Атанасије рекао да је честит човек, родом из племена Паштровића.

Христос је створио Цркву како бисмо ми имали Његову радост; Он о томе говори у молитви Богу-Оцу коју смо данас чули у јеванђељском тексту: „Да имају у себи радост Моју савршену и да буду јединствени“ (уп. Јн. 17, 13) – Спаситељ за то посебно моли пре Свог страдања. Али ђаволу то не треба и он се нарочито бори против тога да имамо радост у Христу, и против тога да међу нама буде јединство у Христу, у савезу љубави и мира. Зато увек изазива јереси и немире у Цркви, због којих долази до раскола и потреса, па свети људи морају да улажу огромне напоре како би залечили ове црквене ране. Међутим, не успевају увек да их у потпуности залече. Многи одлазе у далеку земљу, и зато је Црква увек знала да су неки Христови следбеници одлазили на страну – у јереси и секте – али у свему томе постоји врло важан моменат над којим сви ми треба да се замислимо. Који је узрок ових подела? Људска гордост, властољубље, танана прелест и разврат јесу узроци који изазивају јереси и због којих цели народи одступају од истинске вере. Све почиње од тога што се неколико људи предаје ђаволу и пушта га у своје срце. Заиста, иза лепих речи, иза разговора, иза обећања, чак и иза цитата из Светог Писма, по правилу се крије гордост, заслепљено самољубље, властољубље или најотворенији и најпрљавији разврат. Историја Цркве зна да је то увек или претходило свакој издаји Христа или ју је пратило. Тако је дошло и до одласка у унију. Често се дешавало следеће: прво је архијереј или свештеник дозволио да у његово срце уђу извесна задовољства далека од хришћанског подвига, оправдавао их је и то се све више и више укорењивало у њему, све док више није могао да се врати назад. И тада су му прилазиле власти овог света, нудиле нешто, мамиле га и уцењивале – и тако су људи издавали Христа. И Јуда је практично пао као жртва ове уцене. Шта је зарадио? Ништа није зарадио осим омче. Тако завршавају и сви оснивачи јереси и расколници, људи који су се одрекли Христове Цркве, премда су на почетку свог пута и свог живота, можда и желели да служе Цркви и Христу. Исто се дешава сваком хришћанину. Сви ми из сопственог искуства одлично знамо како покаткад некој страсти дозвољавамо да се настани у нашем срцу, кајемо се за њу, али је не напуштамо, а онда после извесног времена постајемо њене слуге. То је страшно стање и нико од нас који овде стојимо не може да каже да га је избегао или да ће избећи, јер то може да се догоди сваком од нас. Кад би људима који падну у грех и оду из цркве на почетку њиховог пута неко рекао шта ће им се десити, ни они не би поверовали, рекли би: „То ми се неће догодити.“ Ово се нарочито може запазити у манастиру. Човек дође у манастир, постане искушеник, и ако, нарочито у прво време живота у манастиру, почне да даје громогласне изјаве о томе како, на пример, никад неће пити, како неће чинити друге грехове, да тако нешто никад не може да му се деси, то 99,9% значи да овог човека за пар месеци или пола године уопште неће бити нигде на видику. Ето, то се дешава људима, и толике потресе видимо унаоколо, а пре свега се дешавају због тога што у свом срцу дозвољавамо извесну раслабљеност, задовољства и тајне грехове. То су у прво време тајни грехови за које нико не зна, а после извесног времена се више не стидимо да их чинимо јавно. Данас апостол каже: „Са Христом се разапех; а живим – не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2, 19). Ово је могуће само ако своју душу очистимо од греха и од страсти у оној мери у којој свако од нас то може да учини, али не чини због своје лењости. Нека би живео у нама Христос и нека би нас Христова радост ујединила у Божанској љубави на путу ка Царству Небеском. Амин. Извор: Православие.ру