Како препознати гордост у себи?

Заповести Божије, дела светих отаца, савети свештеника некако пролазе данашњег човека. Напротив, он из читавог овог драгоценог складишта живота покушава да одсече информације и узме само оно што му се допада.

Колико пута сте видели: човек чита на интернету на непровереним блоговима, сајтовима, групама, разне псеудоправославне фикције, а онда све ово прихвата као истину, и прослеђује другима. Такав човек каже: „Јеси ли чуо да се икона чудесно појавила на некој брези у тој и тој шуми. И ми хитно морамо да одемо тамо. Или, тамо се појавио тај и тај старац, који је рекао то и то (а та особа можда уопште и не постоји, фантастичан лик којег је неко измислио у своје себичне сврхе). И ти поверујеш у то.

Али зашто не читате дела великих учитеља Цркве, светог Јована Златоустог, Василија Великог, Григорија Богослова? Или других дивних светитеља, чијим делима су спасене стотине генерација православних хришћана. Стотине генерација су се уздигле на небо захваљујући читању ових књига и животу по њима. А ви пролазите поред свега овога и тражите некакав апсурдни отров који је опасан по ваше духовно здравље.

Али ако вас дела светих отаца не занимају, онда размислите какав сте хришћанин? Шта није у реду са вама, ако су ове творевине врата спасења, а ви не желите да уђете у њих.

Свети апостол Павле писао је посланицу свом духовном сину, апостолу Тимотеју, који важи за све нас: „Пази на себе и на науку, и стој у томе; јер ово чинећи спашћеш и самога себе и оне који те слушају.“ (1. Тим. 4, 16). Свети апостол Павле даље пише да ако то учиниш, бићеш спасен. Бићеш спасен!

Шта је још потребно? Али гордом човеку ово није довољно. Он жели да створи сопствену религију, сопствену мањкаву копију Православља, у којој би се усудио да скине Бога са престола и сам седне на њега. И жели да уради то непримећено, као случајно, под уверљивим изговором, напајајући чудовиште своје гордости и удостојећи себе скоро као светог пророка.

Из свештеничке праксе бих издвојио неколико знакова ове болести под називом „прелест“.

1. Жеља да подучавате и водите друге.

2. Болно одбацивање сопствене погрешности и критике.

3. Напуштање свештеничке јерархије.

У прелести, ђаво толико изврће човека, да он прво почне да критикује свештенике, затим им не верује, сматра их безблагодатнима и, сходно томе, све мање учествује у Светим Тајнама Цркве и богослужењима, а затим потпуно напушта Цркву. Одлази у неки стан, подрум, у коме „слуга“ попут њега, у заблуди, „служи“. А у исто време, таква особа почиње да себе сматра носиоцем великог, тајног знања, које поседује уски круг људи, што значи да је виши од многих (ту је видљива гордост ), заборављајући на речи Спаситеља: „Ако вам дакле реку: ево га у пустињи, не излазите; ево га у собама, не вјерујте. “ (Матеј 24:26). А ово су речи самога Бога!

И такав човек отпада од Цркве као јединог пута ка спасењу, идући погубним путем јереси или раскола.

У закључку бих желео да кажем: Православље не треба само волети. То је мали квасац који диже цело тесто. Оно мора променити душу, понизити је и разбеснети. Али за то треба отворити врата душе према Богу. И Он, Позвани, ући ће у њу и спасти је ако и сами искрено, потпуно и без компромиса то желите.

протојереј Андреј Чиженко

https://pravlife.org