Претражи Живе Речи Утехе

Ниси ни студен ни врућ? Тако, пошто си млак… избљуваћу те из уста својих (Отк. 3, 16 – 17). Шта треба да радим са напретком и благостањем које ми желе, и које су ми обећали, када оно не побеђује смрт? Као да детету кажеш „ Ради свој домаћи рад са пажњом и поштовањем, и изградићеш предиван мртвачки сандук тако да ћеш имати диван погреб“. Логика овога света је њен сопствени мртвачки сандук. Шта треба да радим са напретком који не побеђује смрт? Нека сви промашаји дођу, све док је смрт уништена, и овај мој промашени живот преплављен вечношћу, чак и сада. Вера је за одважне. „Бојажљивост је одступање од вере“(Свети Јован Лествичник). Они који се надају Господу подижу се на крилима као орлови (Ис. 40, 31). Тада су све слободе које се човеку нуде неодговарајуће. И никакв тоталитаризам није у стању да подјарми његову слободу. Боље је да људи не верују у Њега него да имају лажно веровање, него да болесни и залуђени људи представљају себе као Његовим учитељима, и апостолима. Боље је искрено порицање него искривљено веровање. „Мора нам бити дражи истински ад од умишљеног раја“(Симон Веил). https://manastirpodmaine.org/4048-2/

После Васкрсења ученици се „сетише речи Његових“ (Лк. 24, 8). Тајна спасења само се из даљине чисто види. Само Пророци виде догађаје пре но што се они догоде. После Васкрсења и Педесетнице Црква живи са Господом и истински познаје да је Он пуноћа вечнога живота. Сада схватамо да је требало да Господ дође, да се оваплоти. Та посета Његова била је богојављење: „Посети нас Спас наш са висине.“[1] Требало је да пострада, да буде распет, да би победио смрт: „Није ли требало да Христос то претрпи, и да уђе у славу своју?“ (Лк. 24, 26) Требало је да оде, да бисмо га познали. Да није отишао, не би Дух Свети дошао. Да Свесвети Дух није дошао, Господ би остао непознат за нас, и изгубили бисмо га. Требало је да се вазнесе, да оде Оцу, да би се истински открио у Духу: „јер Бог наш Исус Христос, када је у Оцу, већма се види (и показује)“.[2] Када је дошао, испунио нас је радошћу и просветио. Када је отишао, схватили смо да је Он тада дошао, да се тада открио. Он борави са нама, налази нас, води нас са собом, шири нас и разраста, да бисмо постали по мери Његовој: „Обећао си да ћеш са нама нелажно бити, до скончања века, Христе.“[3] Оваплоћење је било богојављење и пројава љубави Његове. Одлазак Његов, тј. Вазнесење, када је постао невидљив, јесте истинско богојављење и боравак са нама: „После Васкрсења, Исуса никаква реч, ни место, ни време, ни количина, ни каквоћа, не могу обухватити.“ Он, као несхватљиви и неописиви Бог, откривајући се, неизбежно се скрива, и скривајући се, открива се. Ма које јављање Његово, по нашој мери, умањење (=кеносис) је и неки вид скривања. Ми не можемо да појмимо и изразимо тајну божанског јављања. Зато божанствени Дионисије исповеда: „Скривен је, пак, и после откривања, или, да се боље изразим, и у откривању; и оно (=откривање) Исуса скрива, и никаквом речју, нити умом не завршава се тајна о Њему, већ и исказивана остаје неисказива, и познавана – непознатљива.“[4] На путу за Емаус, чим су „га препознали… Њега нестаде“ (Лк. 24, 31). Постао је невидљив, да би заувек остао са њима. Да је остао, пошто су га препознали, изгубили би га, јер би га временски и просторно ограничили. Говорили би: „Он је сада овде“. Постао је невидљив, пошто су га познали, што значи да се Он истински јавио, и остаје заједно са њима свуда и увек. На невидљив начин бива виђен, и познат на непознатљив начин, Он који битује изнад свакога знања. Он је толико велики, те не само да треба да се удаљи, да би се показала Његова права величина, него треба да постане сасвим невидљив, да би се открило ко је Он. Откривајући се онаквим какав јесте, Он нас васкрсава за живот и чини да пронађемо себе саме; да човек проналази душу своју, губећи је, ради Христа и Еванђеља Његовог (уп. Мк. 8, 35). Човек тако васкрсава. Вазноси се на небо. Задобија друге размере, сопствену величину и древну красоту. Долази „у несливено јединство“[5] са вечним животом. Сада разумемо зашто је Господ казао Томи: „Зато што си ме видео, поверовао си“ (и то је добро, то је почетак). Истински су блажени, међутим, „они који не видеше, а вероваше“ (Јн. 20, 29). Они ће ме видети без препрека увек (и када ме губе, и када ме налазе). Видеће ме у Духу. Према томе, нити им недостајем када ме не виде, нити долазе са мном у додир када ме виде (пошто тада дејствују створена и ефемерна чула њихова). Читаво биће њихово је једно чуло, једно око, и виде само мене, невремену светлост. Они васцели живе „у мени, и ја у њима“ (види: Јн. 6, 56). Човек постаје Христос по благодати. Он свог Господа и Бога види, не у једном тренутку својим телесним очима, да би га потом изгубио из вида. Он опипава, не једним делом свога бића (прстом или руком), један део Господа (руке или ребра), него је читаво биће верујућег, душом и телом, сједињено са целим Богочовеком, са божанством и човештвом Његовим. Цели човек расте и храни се мистичним, истинским и бездимензионалним сједињењем са Исусом: „Целог си ме развио у несливеном јединству.“[6] У једном тренутку видиш Господа, и више га никада не губиш из вида. Једанпут истински опипаваш и по свему се присаједињујеш (ἀνακιρνᾶσαι = мешаш се) Богочовеку, новом животу, који је победио и укинуо смрт. Апостоли су се дотакли Господа, сјединили се са телом и духом Његовим, и обрели се изнад смрти.[7] Господ је дошао да би нас учинио причасницима вечнога живота. Дошао је, да би нас посветио у „непознатљиво знање“,[8] у познање на непознатљив начин, у виђење на невидљив начин, и слушање тишине Његове, да бисмо задобили живот кроз смрт; да бисмо душу своју пронашли кроз губљење; да оно што се сматра добрим (здравље, радост, привремени живот) учини истински добрим, приступним преображењу, освећењу, онетрулежењу; да би обратио зла (болест, бол, смрт) у силни благослов, радост и живот вечни. Истински верујући, тј. σвети, не ишту живот, нити избегавају смрт, када дође час њен. Они ишту Богочовека, који даје смисао животу и смрти, небеским и земаљским стварима. Он је сишао у Ад, и „вратнице смрти развалио“.[9] Узлази на небо, узноси се слободно, и врата небеска се отварају: „Подигните (=отворите) врата, кнезови ваши“ (Пс. 23, 9). Даје му се „свака власт на небу и на земљи“ (Мт. 28, 18). Он влада небеским и земаљским тварима.[10] Отвара се „пут нов и жив кроз завесу, тј. тело Његово“ (Јевр. 10, 20). Небо постаје проходно за човека, а земља постаје рај. Обожење се показује као остварење човека: „Кад тамо стигнем – (после мучеништва и смрти) бићу човек“,[11] исповеда Игњатије Богоносац. Бављење ефемерним и материјалним стварима, јавља се као живот у Духу: „и оно што по телу чините, и то је духовно: у Исусу Христу све чините“.[12] Усавршићу се, достићи ћу у „савршенство по Богу“,[13] онда када будем нестао. Докле се налазим овде, у пролазу, макар и страдао (пошто нисам умро, нисам уништен, нисам сасвим нестао) ја нисам савршен, још увек се нисам родио, не постојим истински. „Тек ми предстоји рађање“,[14] то је смрт моја. Не само да за човека постоји простор за живот, онде где пре Васкрсења није било никакве наде, него једино уколико се ту налази, он достиже у пуноћу. Усавршава се, достиже до „савршенства по Богу“. „О, чуда, ваистину натприродног! О ствари пуних изненађења! О, од давнина погубна и мрска смрт, сада бива хваљена и блаженом називана. О, од искони виновник плача и жалости, сада се показа виновником радости и славља.“[15] Смрт се не сматра слободом, нити овај кратки и привремени живот тамницом. Живот и слобода су Христос, као Бог и као човек, на земљи и на небу, за живе и за упокојене. Земља не спречава верујућег да живи на небу од данас, нити га небо лишава телесне благодати, небо на коме се налази Господ са својим божанским и пречистим телом, које је првина коначног телесног васкрсења свих нас. Вазносећи се Господ остаје бездимензионалан (испуњавајући све) и „кличе онима који га љубе: не растајем се од вас. Ја сам с вама, и нико не сме против вас.“[16] Ко, заиста, може да буде против нас, када је Он са нама? Који метеж може да угуши реч која се саопштава ћутањем? Која завеса може од погледа да сакрије Њега који се открива тиме што постаје невидљив? Ко ће нас одвојити од Њега, који остаје са нама, тиме што се вазноси и одлази? Ко може да ограничи и утамничи Њега, који се налази „свуда и нигде?“[17] Које страдање може да угрози живот онога ко спасава душу своју, тиме што је губи Господа ради? (види: Мк. 8, 35) Он је дошао и донео нови живот. Сада „природа наша, која је некада пала… надумно постаје трон божански“.[18] Ни материјализам, ни идеализам, већ Богочовек Нечастиви је после Оваплоћења Бога Логоса покушао да, уз сваку жртву, спречи остварење дела Господњег. После Васкрсења и Педесетнице он, са истом упорношћу, покушава да изопачи и прикрије, страстима и јересима, једну спасавајућу истину, у Духу познавану, која је Богочовек Господ. Црква, која је Тело Христово и сам Богочовек продужен кроз историју, са божанском упорношћу и непоколебивом стабилношћу, живи и исповеда истину Богочовека, изражену Халкидонским догматом. Они који Господу приступају човечански, будући да га не познају, осуђују га: или на понижавајуће дрво Крста, или га кривотворе јересима, покушавајући да га познају по телу. „Ако и познасмо Христа по телу, но сада Га више не познајемо“ (2Кор. 5, 16). Сада све познајемо другачије, по Духу. Све доживљавамо у Васкрслом Христу. Сада имамо Цркву, Нову Твар. Другачију реалност, богочовечност. Не материјализам, не идеализам, већ Богочовек. То је другачије поштовање материје и идеје, створеног и нествореног. „Све се измеша.“[19] „Оно што је горе (=на небу) слави заједно са оним што је доле (=на земљи), а оно што је доле, сабеседи са оним што је горе.“[20] Сва борба, напорна и мирна, дешава се да би се сачувало Православље и богочовечанска уравнотеженост. Да не паднемо ни у једну, ни у другу провалију: нити нечовекољубиво поистовећујући творевину са Творцем, сагоревајући природу њену; нити уништавајући божанство, губећи га у идололатрији пантеизма. Окусите и видите да је добар Господ! Не преостаје нам ништа друго него да живимо у Цркви, која је сам Богочовек; у Цркви Духа Светога, у којој се васцела творевина обнавља и обожује. Извор: Теологија.нет

Једном приликом су неки простосрдачни сељаци, који су дошли на поклоничко путовање на Свету Гору, јадиковали над стањем у коме се налази данашња омладина: одала се рђавом животу, проводи своје време по кафићима, дрогира се… Али, један од њих је на следећи начин прокоментарисао ствар: „Наравно да је све то веома лоше, да је то грех, да је то ужасно. Али, најгоре од свега јесте то што млади не верују да могу да се врате (на прави пут) и што не знају коме да се обрате у тешким тренуцима“. Овај једноставни православни сељак је изрекао дубоки увид – ми треба да знамо где можемо и коме би требало да се обратимо у тешким тренуцима. Цветови се не отварају на леденом зимском ветру, већ на топлом даху пролећа. Човек не отвара своје срце под притиском претњи, већ у окружењу љубави, где влада атмосфера поверења. А љубав није сентименталност, већ жртва. Светитељи воле и пројављују да Бог јесте наш Отац, да је Он екстатичка (из/ступљенска) љубав (према нама). У причи о блудном сину видимо да је Бог Отац, у Својој екстатичкој љубави, изашао изван Свог дома да би дочекао блуднога (млађега) сина који се враћао кући. Он је, потом, изван куће молио старијега сина да уђе (на гозбу). Блудни син се вратио и постао средишња личност на свечаној гозби, јер је схватио једну суштинску ствар. Он се, још пре него што је отишао од куће, своме оцу обратио као Оцу, заискавши: „Оче, дај ми мој део наслеђа“. И његов Отац му је показао Своју очинску и штедру љубав. Он га није обавезао наредбама – јер у том тренутку оне не би имале никаквог смисла – али га није ни одбацио. Дао је тражени део наслеђа Свом сину и син је отишао. Али, где год да је ишао, Очева љубав је ишла са њим и још даље, ишла је преко разарања и смрти у коју га је водила његова побуна. На крају, „он је дошао к себи“ и схватио шта се догодило: „Ја сам недостојни син великога оца. Вратићу се и затражићу његов опроштај. Рећи ћу: Оче сагреших небу и теби, таквоме Оцу који ме воли толиком љубављу и који ми даје толику слободу. Оче, ја сам ништарија“. Син се враћа и исповеда Оцу, а Отац не приговора ништа: Он једноставно воли сина. То је свети тренутак у светом чину љубави, и све се збива у тишини. Отац се обраћа једино слугама. Он им заповеда да закољу теле и припреме велику гозбу. Син улази у дом Оца свога. Он схвата да је његов велики грех био у томе што је увредио оца као Оца. Зато му он није рекао: „Оче, потрошио сам твоје богатство, али сада ћу да радим и да зарадим новац, и да ти вратим потрошено, и све ће доћи на своје место“. Јер ту није ствар финансијске, већ онтолошке природе. Због тога син и исповеда да није достојан да се назове сином свога Оца Који је толико штедар у Својој љубави (Лк. 15, 11–12). Међутим, у случају старијега сина ствари нису ишле баш добро. Он не говори породичним језиком којим говори млађи син. Он себе не види као сина свога оца, већ пре као запосленога код послодавца. А када човек који је створен да говори језиком сина своме оцу, говори језиком запосленог своме послодавцу, тада ствари стоје рђаво. Јер таквим језиком бисмо могли говорити да смо роботи који су произведени у фабрици… У Цркви говоримо језиком личних односа. Ово је мој отац а ја сам његов син, и ја сам недостојан свог оца. Али, старији син се понаша као да се ту ради о неком економском питању: „Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим“. То јест, ја сам све радио добро, а ти си све радио лоше. И шта се даље збива? Старији син наставља да критикује: „Твој син је проћердао твоје богатство…“. „Не“, прекида га отац, „није он ‘мој син’, већ је он твој брат који беше изгубљен а сада се нађе, који беше мртав а сада је жив“. Старији син је, уствари, „Морал(изам)“. Он живи у кући оца свога, али говори језиком који није језик Православља, тј. језик покајања, и зато он неће да уђе на велику гозбу за коју је отац заклао теле угојено. О, каква се неочекивана ствар догодила! У овој јеванђелској причи нам се открива истина да Бог јесте љубав. Бог из љубави ствара човека и даје му способност да, ако то жели, може слободно да одговори на Његову љубав. Бог је сав љубав и не може да мрзи, већ једино да воли. Ако се вратимо у то истинско и природно стање слободнога вољења Бога, тада почињемо да осећамо да је Бог наш Отац. А Отац говори старијем сину: „Све моје је твоје“. То значи: све што имам је ваше, па зашто онда од Мене тражите јаре? Али, када „говоримо језиком нељубави“ онда иста та љубав Божија за нас постаје пакао! Баш као што је то случај и са сунчевом светлошћу: она је благослов за живе организме, али у лешевима подстиче труљење. И обрнуто: одсуство сунчеве топлоте узрок је престанка животних процеса код живих организама али је зато и узрок нетруљења лешева. Другим речима, одсуство сунчеве светлости и топлоте значи – смрт. Бог јесте Љубав. Он је у преобиљу Своје љубави све увео из небића у биће. „Да би умножио примаоце Свога доброчињења“, Бог је створио човека по Своме образу и подобију. Човек живи у складу са природним функционисањем свога бића искључиво онда када одговара на слободни дар Божије љубави. А та љубав јесте Рај. Али, та љубав јесте и пакао за оне који су се отуђили од екстатичке љубави, од вољења по подобију Божијем, и који су се затворили у загушљиву тамницу самољубља (егоизма). Архимандрит Василије Гондикакис Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Први део: Архимандрит Василије Гондикакис: Богословље као црквена служба (1) Извор: Радио Светигора

Извор: Радио Светигора