Претражи Живе Речи Утехе

Хиротонија изабраног Епископа јенопољског Никона биће обављена у недељу, 1. септембра 2024. године, са почетком у 9 часова у храму Светог Саве на Врачару на светој архијерејској Литургији коју ће служити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са архијерејима и свештенством. Претходног дана, у суботу, 31. августа 2024. године, са почетком у 18 часова биће извршен чин наречења изабраног епископа у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду. Архимандрит Никон, изабрани викарни Епископ јенопољски, у свету Бранко Цветићанин, рођен је 27. септембра 1958. године, на Крстовдан, у Каћу, од благочестивих родитеља Недељка и Марице. Основну школу завршио је у родном месту, Гимназију „Светозар Марковић“ у Новом Саду, а потом уписује Природно-математички факултет Универзитета у Новом Саду. У време велике духовне и егзистенцијалне кризе, на самом почетку девете деценије двадесетог столећа, тачније 21. новембра 1991. године, по призиву Господњем, студент Бранко долази у Светогархангелску лавру у Ковиљу, где постаје искушеник код духовника и настојатеља јеромонаха Порфирија (Перића). У то време јеромонах Порфирије, по благослову Епископа бачког и новосадског г. Иринеја, предводи обнову те запустеле светиње. Млади ковиљски искушеник, заједно са тада невеликим манастирским братством, стасава у благодатној атмосфери и аскетском духу светогорских манастира. Дуга богослужења са древним византијским појањем смењује посведневи напоран рад на обнови манастирских конака и економских зграда чему доприноси свом својом духовном и физичком снагом и даровима. Стога га после четири године, на Сретење 1995. године, по чину мале схиме монаши епископ Иринеј са именом Никон, по Преподобном Никону Радоњешком, руском светитељу из 14. века. Монах Никон преузима дужност економа, развија их и управља економским делатностима, што битно доприноси напретку манастира. Посебан допринос даје личним ангажманом у враћању национализоване, односно бесправно одузете, манастирске имовине. То доприноси не само да манастир Светих архангела у Ковиљу постане једно од најпрепознатљивијих и најгостољубивијих манастирских заједница у Српској Православној Цркви, него и да може стабилно да се стара о Заједници за здравствену, психолошку и социјалну рехабилитацију младих људи од болести зависности Земља живих, која је основана и делује под окриљем ковиљске свете лавре. У чин јерођакона га је рукопроизвео епископ Иринеј 13. јуна 2004. године, на празник Светог апостола Јерма, а у чин презвитера, јеромонаха, рукополаже га његов духовни отац, тада Митрополит загребачко-љубљански г. Порфорије, на Томину недељу, 15. априла 2007. године. У исто време, отац Никон је био један од прегалаца обнове Верске наставе у Републици Србији. Предавао је веронауку од 1994. до 2002. године у Основној школи „Лаза Костић“ у Ковиљу, дакле, шест година пре него што је Верска настава враћена у образовни систем Републике Србије. Он успоставља изузетан однос како са децом тако и са вероучитељима и другим наставним особљем, од којих су многи у оцу Никону пронашли ослонац и духовну потпору за будући рад у образовању и васпитању деце. Због потреба мисије Цркве, 2004. године, када Епископ јегарски бива посвећен за Митрополита загребачко-љубљанског, јерођакон Никон одлази у Загреб, где као сабрат манастира Свете Петке обнавља монаши живот и посвећено ради на окупљању српске православне заједнице у Загребу. Као сабрат манастира Свете Петке водио је и духовно старање о професорима и ученицима Српске православне опште гимназије „Катарина Кантакузина Бранковић“ у Загребу. На Богословском факултету Универзитета у Београду је дипломирао у априлу текуће године. У чин архимандрита рукопроизвео га је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије 26. јула 2024. године у манастиру Светих Архангела у Ковиљу. На предлог Епископа бачког др Иринеја (Буловића) Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању одржаном од 14. до 18. маја 2024. године, изабрао га је за Епископа јенопољског, викара Патријарха српског. Извор: СПЦ

Његовa Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 18. децембра 2022. године у храму Светог Саве у Београду светом архијерејском Литургијом и свечаним чином хиротоније изабраног и нареченог високодостојног архимандрита Петра (Богдановића) за Епископа топличког, викара Патријарха српског. Саслуживали су Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Високопреосвећени Архиепископ михаловско-кошички г. Георгије, Високопреосвећени Митрополит брегалнички г. Иларион и преосвећена господа епископи бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игнатије, милешевски Атанасије, рашко-призренски Теодосије, славонски Јован, тимочки Иларион, нишки Арсеније, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, ваељвски Исихије, захумско-херцеговачки Димитрије, шабачки Јеротеј, западноевропски Јустин, стобијски Давид, ремезијански Стефан, мохачки Дамаскин, марчански Сава, хвостански Алексеј, новобрдски Иларион, јегарски Нектарије, липљански Доситеј. Саслуживали су и високопреподобни архимандрити Методије, игуман манастира Хиландара; Доситеј, игуман манастира Гргетега; Павле, игуман манастира Хопова; Јевтимије, игуман манастира Јошанице; Гаврило, игуман манастира Озрена; Козма, игуман манастира Букова; Димитрије, игуман манастира Тумана; Серафим, игуман манастира Сукова; Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије; Петар, игуман манастира Пиносаве; Харитон, игуман манастира Ковиља; Макарије, игуман манастира Савине; протосинђел Ангеларије, као и многобројни презвитери и ђакони из више епархија Српске Православне Цркве. Свечаном чину хиротоније присуствовали су многобројни верници. као и главни секретар Светог Архијерејског Синода архимандрит Нектарије, потпредседник Владе и министар одбране г. Милош Вучевић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања г. Никола Селаковић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић, представници Војске Србије. надбискуп Станослав Хочевар, принц Филип и принцеза Даница Карађорђевић, представници културног, политичког и јавног живота престонице. Патријарх Порфирије: Епископ је образац свима у вери, у поретку, у животу Упућујући очинску поуку новом архијереју Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх г. Порфирије је истакао: – Драги Владико, у Духу Светоме се изволе и оцима нашег Сабора да будете изабрани за епископа. То је радост велика, радост за читаву Цркву Христову, радост за све нас. Нећу понављати оно што смо из недеље у недељу понављали, него ћу још једампут рећи оно што је Свети Игњатије Богоносац рекао: Епископ је слика Очева, зато што је Христос слика Очева у светој Литургији, а епископ је на месту Христовом. Свети апостол Павле у Првој посланици Тимотеју обраћајући се свом младом сабрату, сапутнику, сатруднику као епископу вели: Треба да будеш образац свима, образац у вери, у поретку, у животу. Буди образац у вери, да чуваш православну веру, да чуваш веру не у смислу да је скриваш од других, него да је неизмењену, онакву какву смо је примили, и предаш urbi et orbi читавом свету, да проповедаш Христа распетог и васкрслог онако како су посведочили апостоли Цркве Христове, свети оци учили, а Црква тим искуством живела. Буди образац у поретку, да чуваш и поредак, а то значи баш оно што смо чули у Исповедању вере, да чуваш све оне каноне и правила које су успоставили Васељенски сабори, да они буду правила твог живота. Исто тако, да будеш образац не само учењем и чувањем вере него и својим животом, а то значи да колико год ти је Господ дао снаге и дарова да их ставиш у службу Цркве увек уздајући се у благодат Божју, јер пре свега, и после свега, и изнад свега сама епископска служба јесте дар Божји. Ничим то нисмо заслужили. Зашто Господ некога поставља на своје место да икономише Црквом Божјом само Он зна, а то је израз благодати Божје. Ако си образац у свему томе по речи апостола Павла упућеној Светом апостолу Тимотеју, онда ће сви бити дужни да те поштују, тј. нико неће моћи да каже: Овај је млад, шта имамо ми њега да слушамо, ми имамо веће искуство. Снага речи, мудрост, истина и сведочење не зависи од узраста, него зависи од наше посвећености Цркви и Христу. Нека би Господ дао – молитва је свих, браће архијереја и, сигуран сам, све пуноће наше Цркве – да живот Ваш буде живот у Христу и онда ће све ово о чему говори Свети апостол народа, велики апостол, Божја труба, апостол Павле бити реалност и вашег живота. Нека Господ благослови да изграђујете Тело Цркве Вама на спасење али свима нама на радост. Прими жезал овај да напасаш поверено ти Христово стадо. Послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј и карањем и кротким васпитавањем, у Христу Исусу Господу нашем. Достојан! Епископ топлички Петар: Епископ сабира, гради и чува Цркву Примивши архијерејски жезал из руку предстојатеља Српске Православне Цркве, Његово Преосвештенство Епископ г. Петар је изговорио приступну беседу: – Ваша Светости, браћо архијереји, часни оци, монаси монахиње, драга браћо и сестре, предат ми је залог вере да архијереј, као предстојатељ литургијског сабрања, возглављујући заједницу Тела Христовог превасходно служи јединству Цркве. Као онај кроз кога се деле дарови Духа Светог на евхаристијску заједницу, његово је да сабира, гради и чува Цркву. Стога је и хиротонија епископа надасве конститутивни догађај читавог богочовечанског организма у коме се огледа тајна Христа и Цркве, тајанствено јединство једног и многих, несливено и нераздељиво. И многи ускликнуше као једним устима и једним срцем: Достојан!, почев од нашег првојерарха, преко сабраних архијереја, свештенства, монаштва и вас, браћо и сестре. Ускликнуше, али тек након извршеног чина, након прочитане молитве и полагања руку, тј. након силаска Духа Светог, јер нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да се приближи Цару славе, али божанска благодат која немоћи исцељује и недостатке допуњује и која нас сабира данас, али и коју смо заједно призвали, удостојила ме је да ипак завирим и нађем се тамо где је и анђелима недоступно. Благодарим Богу и Светом Архијерејском Сабору што ме је изабрао на ову узвишену службу и надам се да ћу најпре вашим молитвама, Свјатејши и браћо архијереји, премда слаб, испунити оно што се од мене очекује. Апостолски позив је тежи од мученичког; мученик даје све што има, цео свој живот, а од апостола се тражи оно што превазилази оквире и могућности датог му бића, да чини немогуће, али опет у Богу могуће. Иштем и ваше молитве, часни оци, монаси, монахиње и народе Божји, али и да будете уз мене ви који ме већ волите, ако не више, барем колко и досад, а и ви, који ћете ме заволети на новом послушању, не сумњајте да најпре ја заволех вас. Имао сам ту радост и благослов да духовно стасавам и учим од архијереја и богослова који је читавим собом вазда сведочио да је Биће Заједница, а живот заједничарење, и окушајући ту истину у конкретном монашком општежићу са мојим у Христу братијом и сестрама уверио сам се колико индивидуалне слабости, мане и недостаци не значе ништа када истрајавамо у подвигу да се очувамо заједно. Отуда данас, када се облачим у Христову службу са којом примам одговорност и власт да се дреши и везује, у срцу ми све гласније одзвањају речи мог вољеног Владике и оца Игнатија изречене када ме је рукополагао у презвитерски чин: „Никад никог не одбацуј колко год да је грешан“. Обећавам да ћу се, пре свега по угледу на њега, трудити да као пастир добри ниједну од поверених овчица не изгубим. Исто су ме учили, само мистичним језиком, светитељи крај чијих кивота сам живео. Оно што очи моје видеше, и уши чуше, и руке опипаше, и у срце уђе нису чуда светих, већ чудесна љубав светих пред чијом ширином, дубином, снагом и нежношћу, али и непоколебивошћу, свака душа миром се одева. То искуство ме обавезује да свагда сведочим да је Царство Божје, иако долазеће, истовремено и реално присутно у Цркви и као Црква и да Дух Свети врши продор из есхатона у историју и мења поредак природе. Ако то предање, не дај Боже, заборавимо, со наше вере обљутавиће. Радујем се и благодарим на бесценблагослову да саслужујући и служећи Вама, Ваша Светости, управо од Вас и учим најузвишенију мистагогију. Зато Вам обећавам да ћу се трудити да указано поверење оправдам и да Вам будем верни и у Христу одани син у кога ћете се моћи поуздати. Из манастира Тумана носим један посебан благослов, а то је да из готово свих крајева ове наше отаџбине имам мноштво пријатеља и познаника, али поготову у престоном граду, па се особито радујем сретању и наставку дружења у Христу са вама, жива Цркво љубљеног и освећеног Београда. И као и досад, поготову са амвона, наставићу да вас пре свега позивам на учешће и заједничарење у Божанској Трпези, светој Литургији, Светом Причешћу. Драги Браничевци и пријатељи браничевских светиња, знам да сте и радосни и тужни и да вас неће много утешити то што Вам кажем да где год да идем вас носим са собом, јер сте део мене. Верујем да ће у литургијском узношењу та просторна дистанца међу нама бити Христом неутралисана. Игумана туманског Димитрија у Духу најснажније грлим. Хвала ти, оче игумане, на бескрајној љубави која није од овога света и знај да сам увек уз тебе. Осећам се још дужним да затражим опроштај од свих о које сам се свесно или несвесно огрешио и свима поручим да сам одавно свима све опростио и да нико не гаји трунку предрасуде да ћу оставити простора да се моја сујета препречи испред сваког ко ми као епископу буде приступао иштући воде живе. Слава и хвала нека је Троипостасном Богу, Оцу и Сину и Светом Духу, сада и увек и у векове векова Амин. фото на сајту СПЦ

Његовa Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 11. децембра 2022. године у храму Светог Саве у Београду светом архијерејском Литургијом и свечаним чином хиротоније изабраног и нареченог високодостојног архимандрита Доситеја (Радивојевића) у чин Епископа љипљанског, викара Патријарха српског. Предстојатељу Српске Православне Цркве саслуживали су Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован и преосвећена господа епископи бачки Иринеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игнатије, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, брегалнички Марко, рашко-призренски Теодосије, бихаћко-петровачки Сергије, тимочки Иларион, нишки Арсеније, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије, стобијски Давид, ремезијански Стефан, мохачки Дамаскин, марчански Сава, хвостански Алексеј, новобрдски Иларион, јегарски Нектарије. Саслуживали су и епископ изабрани топлички Петар; игумани хиландарски Методије, студенички Тихон, лелићки Георгије, ковиљски Харитон; архимандрити Мелетије, Евтимије, Василије, Петар и Онуфрије, протосинђел Мардарије и многобројни презвитери и ђакони из више епархија Српске Православне Цркве. Патријарх Порфирије: Кроз крст епископ се поистовећује и сараспиње са Христом, али само зато што се поистовећује са Христом може да буде свима све и да се поистовећује са сваким човеком. Пре него што је епископу Доситеју уручио архијерејски жезал, символ архипастирског служења, Његова Светост Патријарх је поручио: – У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо архијереји, браћо и сестре, верни народе Божји, ево на овај светодуховски празник – јер свака хиротонија епископа јесте догађај када служимо исту службу коју служимо и на празник Педесетнице, на празник Цркве Христове, важно је да знамо оно што је наш новохиротонисани епископ прочитао у свом исповедању вере, а то је да се на Божанственој Литургији као сабрању, служењу и светотајинском заједништву све Цркве, народа Божјег, остварује и оприсутњује сав Христов божански домострој спасења света и рода људског. Епископ још чита да се у Божанственој Литургији открива Црква као светајна вечног Царства Свете Тројице, тако да само онај који зна шта је света Литургија зна шта је Црква Божја и зна да без Божанствене Литургије као сабрања и заједничарења свих у Христу верних сабраних око епископа, презвитера и ђакона нема Цркве. Дакле, Црква се открива нама као света Литургија, као домострој спасења света и човека и као Царство Свете Тројице. Литургија се открива као сабрање верних око епископа који у Литургији, по речи светих отаца и по предању Цркве, јесте управо на месту и по обличју Христовом. Дакле, оно што је дело Христово, дело спасења света и човека, управо због тога што је епископ на месту Христовом, јесте и дело епископа. Оно није дело вршења некакве спољашње власти и промовисања неке спољашње моћи, него је дело распећа крста и васкрсења. Кроз крст епископ се поистовећује и сараспиње са Христом, али само зато што се поистовећује са Христом може да буде свима све и да се поистовећује са сваким човеком. За разлику од искуства модерног човека обликованог и формулисаног на примеру психологије где се каже да би човек остварио комуникацију са другим мора са њим и да се поистовети. Али ко да се поистовети са ким и акав човек да се поистовети са каквим човеком? Ако није преображен, ако није у Христу, ако није поистовећен са Христом, онда свака друга врста поистовећења у најмању руку јесте ризична. Ево, ми смо данас имали хиротонију владике Доситеја, који је готово читав свој живот учио да проводи у поретку. Најпре у војној школи, припремајући се да служи народу као војник војске, војске народа, морао је да прође кроз учење правила са пуном свешћу да су једино правила пут који води у слободу аутентичну и праву, зато што правила крешу крила самовољи и егоизму, који по правилу води у анархију. Онда је Бог хтео да започне и развија свој живот духовни, да расте у светогорској лаври манастиру Хиландару, који је, можемо рећи у људском смислу те речи, колевка наше Цркве. Манастир Хиландар јесте место где се духовно родио, стасавао, растао и сазрео Свети Сава који је засадио садницу свог рода, нашег народа у земљу Царства небеског, у тајну Христа, и који је, најпре поистоветивши се у потпуности са Христом, постао просвећен, освећен и свет, светитељ Божји. Као такав не вођен људском мудрошћу, не вођен људском речју, него вођен Христом знао шта треба да чини да би свој народ увео у сазвежђе и симфонију православних народа да би свој народ учинио да буде Црква, а на крају и помесна аутокефална Црква, што не значи ништа друго него Црква која је у саборном јединству са читавом православном васељеном. Написао је и превео Номоканон, Законоправило, уређујући опет устројство народа, спољашње, телесно, оно што се тиче државног, али и унутрашњег, црквеног. Драги Владико, растао си у духу светосавља, у духу православља, у духу аутентичне православне духовности и научио си шта је поредак, шат је послушање. Понекад и ми епископи заборавимо да се, када говоримо о послушању, оно најпре односи на нас, да будемо послушни Христу, послушни Христовој речи, послушни Цркви, јер то је, како смо рекли, пут слободе. Нека послушање Цркви Христовој – то је моја молитва и жеља у овом светом и свечаном тренутку – буде оно што те води кроз живот служења Цркви, јер то је и семе у којем си изникао као монах и можда боље него неки други разумеш шта то значи. Послушање Цркви јесте послушање Христу, а то је истовремено и нешто што извире из саме свете Литургије. Иако на месту и по обличју Христовом епископ служи свету Литургију, он зна, како и сама реч каже, да је заправо Христос тај који се приноси, који приноси и коме се приноси. Радујемо се данас! Нека те Бог благослови! Нека ти да мудрости, снаге, љубави и смирења како би Христову Литургију служио на изграђивању Тела Христовог, тј. Цркве. Да Бог благослови! Прими жезал овај да напасаш поверено ти Христово стадо. Послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј и карањем и кротким васпитавањем, у Христу Исусу Господу нашем. Достојан! * * * Поред многобројног верног народа хиротонији Епископа липљанског присуствовали су министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања г. Никола Селаковић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Милан Мојсиловић, начелник Управе за људске ресурсе Војске Србије бригадни генерал Саво Иришкић, комадант Гарде бригадни генерал Никола Дејановић, пуковници Срђан Благојевић и Звонко Марић, кадети и ученици са старешинама Војне академије и Војне гимназије, Надбискуп београдски монс. Ладислав Немет, представници традиционалних верских заједница, истакнуте личности из културног и научног живота престонице. Извор: Информативна служба Српске Прaвославне Цркве

На редовном заседању одржаном у Београду 20. маја 2022. године Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Доситеја (Радивојевића), настојатеља манастира Светог Георгија у Ћелијама код Лазаревца, за викара Патријарха српског са титулом Епископ липљански. Хиротонија изабраног Епископа липљанског биће обављена у недељу, 11. децембра 2022. године, са почетком у 9 часова у храму Светог Саве на Врачару на светој архијерејској Литургији коју ће служити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са архијерејима и свештенством. Претходног дана, у суботу, 10. децембра 2022. године са почетком у 17 часова биће извршен чин наречења изабраног епископа у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду. Архимандрит Доситеј (Радивојевић) рођен је у Љигу 1971. године од оца Мирослава Радивојевића (ковача) и мајке Наде (домаћице), девојачко Тошнић. Детињство је провео у селу Славковици, а основну школу завршио је у Љигу 1986. године. Војну гимназију у Београду завршава 1990. године. Током школовања у Војној гимназији често посећује манастир Ваведење који се налази у непосредној близини школе, где прима основна сазнања о монашком животу. Након завршене Војне гимназије у Београду, даље школовање наставља на Војној академији Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране у Рајловцу код Сарајева, која је због ратних дешавања премештена у Београд, где наставља даље школовање. Звање официра у чину потпоручника стиче дипломирањем на Војној академији 1995. године, и започиње официрску службу у Краљеву. Током службовања у краљевачком 450. ракетном пуку веома често одлази на богослужења у манастир Жичу. Након три године официрске службе стиче чин поручника, а убрзо потом напушта службовање у војсци и 1998. године одлази на Свету Гору, у манастир Хиландар. Братству Српске царске лавре Немањића, манастира Хиландара, приступа 19. децембра 1998. године у својству искушеника, а монашки постриг прима на празник Рождества Пресвете Богородице 2000. године. У монаштву пролази манастирска послушања црквењака, олтарника, просфорара, трпезарца, манастирског пчелара, гостопримца, библиотекара и ризничара. По благослову Сабора стараца манастира Хиландара као ванредни студент започиње студије на Богословском факултету у Београду које окончава 2005. године. Након завршених основних студија, по благослову Сабора стараца, уписује постдипломске студије на Богословском факултету Аристотеловог универзитета у Солуну. Магистарски рад из области догматског богословља на тему Име Божје у руској теологији ХХ века, писан под руководством проф. Хризостома Стамулиса, успешно је одбранио јануара 2010. године у Солуну. Рукоположен је у чин јерођакона руком Епископa жичког Хризостома (Столића) на празник Сретењa Господњег у Хиландару 2009. године, а рукоположење у чин јеромнаха извршио је Епископ ваљевски Милутин (Кнежевић) на празник Ваведења Пресвете Богородице 2010. године у Хиландару. Српски официри почињу организовано да посећују манастир Хиландар од 2002. године, а у то време, по благослову игумана, монах Доситеј бива задужен за пријем и рад са групама официра, кадета Војне академије и ученика Војне гимназије. На позив Патријарха српског Иринеја (Гавриловића), а по благослову игумана манастира Хиландара архимандрита Методија (Марковића), током 2010. године почиње да се ангажује на испомоћи тадашњем Епископу војном Порфирију (Перићу) на увођењу свештеничке службе у Војсци Србије. После потписивања споразума између Српске Православне Цркве и Војске Србије и почетка његове примене, јеромонах Доситеј се враћа у манастир Хиландар. Обнову запуштене хиландарске келије Патерица у Кареји у административном седишту Свете Горе, коју је основао и у њој неко време живео сам Свети Сава и у којој је оставио као благослов игумански штап Светог Саве Освећеног (патерицу), игуман манастира Хиландара са Сабором стараца поверава јеромонаху Доситеју. Током шест година, келија Патерица бива потпуно материјално обновљена и у њој поново бива васпостављен келиотски богослужбено-молитвени живот. Поклоници из српског рода који посећују келију Патерицу имају могућност да се упознају и са келиотским обликом молитвеног тиховатељног живота. Почетком фебруара 2019. године по благослову игумана Хиландра и Сабора стараца Манастира Хиландара прелази у Епархију шумадијску, где бива постављен за настојатеља манастира Светог Георгија Ћелије у селу Ћелијама, а да по речима хиландарског игумана архимандрита Методија пламен који је понео са Свете Горе не задржи само за себе, него да се тај пламен разгори и у срцима оних који буду долазили у обитељ Светог великомученика Георгија у Ћелијама. Епископ шумадијски Јован рукопроизводи га у чин игумана 2019. године, а у чин архимандрита јуна 2021. године. У манастиру Светог Георгија Ћелије у Ћелијама ради на обнови манастира и духовног живота. Oд његовог доласка у манастир значајно је увећано манастирско имање, решено водоснабдевање и саграђен нови монашки конак. СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 27. новембра 2022. године у Спомен-храму Светог Саве на Врачару светом архијерејском Литургијом и свечаним чином хиротоније изабраног и нареченог високодостојног архимандрита Нектарија (Самарџића) у чин Епископа јегарског, викара Патријарха српског. ФОТО НА САЈТУ Српске Православне Цркве

На редовном заседању одржаном у Београду од 15. до 20. маја 2022. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Илариона (Лупуловића), игумана манастира Драганца код Гњилана, за викара Патријарха српског са титулом Епископ новобрдски. Хиротонија изабраног Епископа новобрдског биће обављена у недељу, 20. новембра 2022. године са почетком у 9 часова, у храму Светог Саве на Врачару на светој архијерејској Литургији коју ће служити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са архијерејима и свештенством. Претходног дана, у суботу, 19. новембра са почетком у 18 часова биће извршен чин наречења изабраног Епископа у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду. Високодостојни архимандрит Иларион је рођен као Растко Лупуловић 16. октобра 1974. године у Београду, од оца Илије и мајке Данице. Основну и средњу школу је похађао у Београду. Године 1991. уписује Факултет драмских уметности – смер глума. Показао је велики уметнички таленат и у знаменитом позоришту Атеље 212 био је виђен као један од перспективнијих глумаца млађе генерације. Међутим, љубав према Христу и монашком позиву била је јача. Још од 1992. године редовно долази у манастир Високи Дечани и коначно 1996. године у том манастиру, са благословом игумана – садашњег Епископа рашко-призренског Теодосија, постаје искушеник. Замонашен је 1998. године, на празник Светог краља Стефана Дечанског, у чин мале схиме добивши монашко име Иларион, по Светом Илариону Великом. У чин јерођакона је рукоположен 1999. године, а 2001. године бива рукоположен у чин јеромонаха. Будући посебно надарен за уметност, поред осталих послушања најчешће би иконописао у манастирској радионици. У периоду од 2008. до 2010. године, у два наврата по неколико месеци, борави у манастиру Пећкој Патријаршији помажући у редовним богослужењима и припремајући манастир пред устоличење Патријарха српског Иринеја у октобру 2010. године. Недуго после тога, по благослову Епископа рашко-призренског Теодосија, бива одређен за вршиоца дужности настојатеља манастира Гориоча, показујући велику ревност у раду са верним народом источког краја и помажући сестринству у обнови те светиње. Коначно, на Сретење Господње 2011. године бива послат у манастир Драганац у Косовском Поморављу, где преузима управу манастира најпре као вршилац дужности настојатеља, а потом и као настојатељ манастира, у коме се убрзо скупило братство од десетак монаха и искушеника. У Косовском Поморављу наставио је да ради не само на изградњи и адаптацији манастира Драганца, већ и са духовним богаћењем верног народа. Редовно је предавао веронауку деци у локалној српској школи и често држао предавања широм Епархије и Српске Православне Цркве на различите богословске теме. Године 2012. одликован је чином протосинђела, а на Ђурђевдан 2015. године је рукопроизведен у чин архимандрита и именован за архијерејског заменика Епископа рашко-призренског. Поред већ раније завршеног Факултета драмских уметности, 2010. године уписао је Богословски факултет који је завршио у року од четири године са завидним успехом. Говори енглески, француски, италијански и албански језик. https://spc.rs/hirotonija-arhimandrita-ilariona-za-episkopa-novobrdskog-vikara-patrijarha-srpskog/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстововао је 12. новембра 2022. године у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду свечаним чином наречења високодостојног архимандрита Алексеја (Богићевића) за Епископа хвостанског. Поред предстојатеља Српске Православне Цркве, у чину наречења узели су учешће Блажењејши Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Високопреосвећени Митрополит брегалнички г. Иларион и преосвећена господа епископи банатски Никанор, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, брегалнички Марко, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, бихаћко-петровачки Сергије, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, ремезијански Стефан, мохачки Дамаскин и марчански Сава. Хиротонија изабраног и нареченог Епископа хвостанског биће обављена у недељу, 13. новембра 2022. године са почетком у 9 часова, у храму Светог Саве на Врачару у току свете архијерејске Литургије којом ће началствовати Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са архијерејима и свештенством. Извор: Радио Слово љубве

На редовном заседању одржаном у Београду 20. маја 2022. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Алексеја (Богићевића), игумана манастира Светог апостола и јеванђелисте Луке у Бошњану, за викара Патријарха српског са титулом Епископ хвостански. Хиротонија изабраног Епископа хвостанског биће обављена у недељу, 13. новембра 2022. године са почетком у 9 часова, у храму Светог Саве на Врачару на светој архијерејској Литургији коју ће служити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са архијерејима и свештенством. Претходног дана, у суботу, 12. новембра са почетком у 18 часова биће извршен чин наречења изабраног Епископа у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду. Архимандрит Алексеј је рођен 8. марта 1955. године у селу Пиштану, општина Пећ, од родитеља Љубомира и Гроздане Богићевић. На крштењу је добио име Миломир. Основну школу је завршио у селу Бабићу, а један разред осмогодишње школе у Гораждевцу (пети), а затим је као искушеник манастира Високи Дечани завршио и преостала три разреда. У својој дванестој години, на Видовдан 1967. године, примљен је за манастирског ђака, а затим и за искушеника код игумана Макарија у манастиру Високи Дечани. Као искушеник одслужио је војни рок у трајању од 15 месеци у Илирској Бистрици у Словенији, истовремено полажући испите у Призренској богословији. Након завршетка војног рока 1975. године, уочи празника Светог краља Стефана Дечанског (ктиторске славе), замонашен је у расофорство десницом блажене успомене тадашњег Епископа рашко-призренског Павла, потоњег Патријарха српског, добивши монашко име Константин. Следеће 1976. године, на други дан Пасхе, рукоположен је руком истог архијереја у чин јерођакона. Исте године је уписао Богословски факултет у Београду, који је завршио 1981. године. По благослову надлежног епископа одлази у манастир Хиландар на дуже време, а затим и у Свету Земљу, у Витлејем, где је боравио четири и по године у манастиру Рождества Христова. Године 1985. игуман манастира Свете Тројице (Мамвријски дуб) у Хеврону, баћушка Игњатије, замонашио га је у Горњенском манастиру у малу схиму под монашким именом Алексеј, у част новомученика царевића Алексеја Романова. У чин јеромонаха је рукоположен 14. јуна 1986. године. У матични манастир Високи Дечани враћа се 1989. године, а 1990. године, по благослову одлази на постдипломске студије у Солуну. У чин архимандрита произведен је 1992. године у Арнеји од стране блажене успомене Митрополита арнејског Никодима. Успешно је окончао постдипломске студије одбранивши рад на тему ,,Хиландарски монаси у управи Српске Цркве у периоду од 1200. до 1346. годинеˮ. Звање магистра теолошких наука је добио 2000. године на Аристотеловом Универзитету у Солуну. У току постдипломских студија био је игуман манастира Светог Прохора Пчињског у периоду од 1994. до 1996. године, као и игуман манастира Суково од 1996. до 1997. године. Године 2002. је именован за игумана манастира Светог апостола и јеванђелисте Луке недало од села Бошњане. Током двадесет година игумановања у тој светој обитељи изграђена су четири храма и монашки конак са трпезаријом, започети су радови на новом звонику, али пре свега успостављен је молитвени и богослужбени живот манастира који сабира велики број духовне деце под сводове Светолуковске обитељи. Оснивањем Епархије крушевачке 2011. године, са благословом Преосвећеног Епископа крушевачког г. Давида, архимандрит Алексеј учествује активно у уређењу и формирању епархијских тела, а самим тим и изграђивању Епархије крушевачке. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, одржаном од 15. до 20. маја 2022. године благости Господње, изабран је за викара Патријарха српског са титулом Епископ хвостански. https://spc.rs/hirotonija-arhimandrita-alekseja-za-episkopa-hvostanskog/

Животопис Његовог Преосвештенства Епископа хумског г. Јована (Станојевића), викара Епископа диселдорфског и немачког Његово Преосвештенство Епископ хумски г. Јован (Станојевић) је рођен у Вуковару на Видовдан 1979. године као треће дете Душана и Боје (рођ. Миловановић). На крштењу је добио име Радослав. Одрастао је у Борову где је завршио и основну школу након које је у Вуковару завршио аутомеханичарски занат. Са благословом блажене успомене Епископа осечкопољског и барањског Господина Лукијана 1998. године уписао је богословију „Свети Арсеније I Сремац“ у Сремским Карловцима коју је завршио 2004. године. Епископ Лукијан га је 16. септембра 2000. године замонашио у чин мале схиме, следећег дана рукоположио у чин јерођакона а 2014. године у чин јеромонаха. По благослову надлежног Архијереја уписао је 2004. године основне студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду на којем је дипломирао 2009. године. У току основних студија је 2007. године од јула до децембра боравио је, по благослову надлежног Епископа Господина Лукијана и Епископа западноамеричког Господина Максима, као гост у Епархији западноамеричкој, где је уз Епископа Максима имао прилику да се упозна са животом, мисионарским и другим изазовима наше Свете Цркве у Западној Америци. По окончању основних студија наставио је своје усавршавање на Грчком православном теолошком факултету „Часни Крст“ у Бостону, као и на универзитетима у Минстеру, Бирмингему и Вуперталу где је и докторирао 2019. године https://www.editionen.uni-wuppertal.de/de/personen/assoziierte-kollegiatinnen-und-kollegiaten/stanojevic-jovan.html. Ради као научни сарадник на Теолошком факултету у Вуперталу https://www.kiho-wb.de/personal/jovan-stanojevic/ на истраживању грчких рукописа књиге Откривења https://www.manuscripta-biblica.org/. Од 2018. године је по благослову Епископа Диселдорфа и Немачке Господина Григорија духовник у Епархији диселдорфској и немачкој у којој врши света богослужења и проповеда. Говори енглески, немачки и грчки језик. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Приступна беседа Његовог Преосвештенства Епископа хумског г. Јована (Станојевића), викара Епископа диселдорфског и немачког Извор: Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстововао је 9. октобра 2021. године у старом Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду свечаним чином наречења високодостојног архимандрита Јована (Станојевића) за Епископа хумског, викара Епископа диселдорфског и немачког. Повезан садржај: Животопис архимандрита Јована (Станојевића) изабраног викарног епископа хумског Историјат Епархије хумске Протопрезвитер Станко Ракић из Штутгарта о новом Епископу хумском: Скроман, стрпљив, слуша људе… Поред предстојатеља Српске Православне Цркве, у чину наречења узели су учешће: Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Преосвећена господа Епископи: будимски Лукијан, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, диселдорфски и немачки Григорије, полошко-кумановски Јоаким, рашко-призренски Теодосије, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, ваљевски Исихије, захумско-херцеговачки Димитрије, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, мохачки Дамаскин и марчански Сава. Пошто је пред присутним сабрањем Свете Цркве прихватио вољу и одлуку Светог Архијерејског Сабора, који га је на овогодишњем заседању изабрао за Епископа хумског, викара Епископа диселдорфског и немачког, наречени епископ Јован је началствовао вечерњом службом. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава (Бундало), викар Патријарха срспког, рођен је 9. децембра 1984. године у Бања Луци, од оца Јове и мајке Гордане. Основну школу је завршио у Српцу. Богословију Светог Петра Цетињског на Цетињу уписује 1999. године, а завршава 2003. године као ђак генерације. По завршетку Богословије уписује Богословски факултет у Београду на коме је дипломирао 2010. године. Мастер студије из канонског права завршио је 2015. године на Институту Васељенске Патријаршије за постдипломске студије православне теологије у Женеви. Докторант је на Богословском факултету Универзитета у Београду. На Универзитету у Атини од 2015. до 2017. године студира грчки језик, а 2019/20. академску годину проводи на Општецрквеној аспирантури и докторантури Руске Православне Цркве у Москви, као и на Државном институту за руски језик „Пушкин“, усавршавајући знање руског језика. Током студија на Богословском факултету у Београду ближе се упознаје са патријрхом Порфиријем, тада професором на Факултету, под чијим духовним руковођењем завршава студије и прелази у Митрополију загребачко-љубљанску, где, од почетка службовања митрополита Порфирија у Загребу, постаје један од његових најближих сарадника уз кога се определио и припремао за монашки живот. Монашки постриг примио је из руку Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема у свом родном крају, у манастиру Осовици, на Лазареву суботу, 20. априла 2019. године, после чега бива причислен братству манастира Свете Петке у Загребу. У чин јерођакона рукоположио га је тада Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу, другог дана Божића 2020. године. Рукоположење у чин јеромонаха патријарх Порфирије је извршио у истом храму 18. априла 2021. године. Од избора патријарха Порфирија на трон предстојатеља Српске Православне Цркве, по благослову Патријарха прелази у Патријаршију у Београд, где обавља послушања трудећи се да помогне Његвовој Светости у његовом одговорном архипастирском служењу. На предлог Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом редовном заседању 29. маја 2021. године изабрао је јеромонаха Саву за викарног Епископа Патријарха српског са титулом Епископ марчански. Епископ марчански Сава говори француски, грчки и руски језик, и влада енглеским језиком. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстововао је 2. октобра 2021. године у старом Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду свечаним чином наречења високодостојног архимандрита Саве за Епископа марчанског, викара Патријарха српског. Повезане вести: Животопис архимандрита Саве (Бундала), изабраног Епископа марчанског, викара Патријарха српског Историјат Епархије марчанске Манастир Марча Поред предстојатеља Српске Православне Цркве, у чину наречења узели су учешће: Архиепископ мадавски Аристовул из Јерусалимске Патријаршије, Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и господа Епископи: будимски Лукијан, банатски Никанор, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, бихаћко-петровачки Сергије, тимочки Иларион, нишки Арсеније, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, захумско-херцеговачки Димитрије, моравички Антоније, стобијски Давид, ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, хвостански Јустин и мохачки Дамаскин. Пошто је пред присутним сабрањем Свете Цркве прихватио вољу и одлуку Светог Архијерејског Сабора, који га је на овогодишњем заседању изабрао за Епископа марчанског, викара Патријарха српског, наречени епископ Сава је началствовао вечерњом службом. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 4. јула 2021. године у Спомен-храму Светог Саве на Врачару светом архијерејском Литургијом и свечаним чином хиротоније изабраног и нареченог високодостојног архимандрита Јеротеја (Петровића) у чин Епископа топличког, викара Патријарха српског. Фотогалерија 1: Хиротонија Епископа топличког г. Јеротеја, викара Патријарха српског Фотогалерија 2: Хиротонија Епископа топличког г. Јеротеја, викара Патријарха српског Видео прилози Телевизије "Храм" са хиротоније Епископа топличког г. Јеротеја, викара Патријарха српског Повезане вести: Беседа Патријарха српског г. Порфирија на хиротонији Епископа топличког г. Јеротеја Приступна беседа Епископа топличког г. Јеротеја изговорена на хиротонији 4. јула 2021. године у Саборном храму Светог Саве на Врачару Животопис Његовог Преосвештенства викарног Епископа топличког Г. Јеротеја (Петровића) Наречење архимандрита Јеротеја (Петровића) за Епископа топличког Повезан садржај: Топличка епархија Епископ - икона Христова Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део Предстојатељу Српске Православне Цркве су саслуживали Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован и Преосвећена господа Епископи сремски Василије, будимски Лукијан, банатски Никанор, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, славонски Јован, тимочки Иларион, нишки Арсеније, аустралијско-новозеландски Силуан, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, стобијски Давид, ремезијански Стефан и умировљени канадски Георгије. На почетку свечаног чина хиротоније изабраног и нареченог Епископа су најстарији архимандрит и протођакон извели кроз царске двери на солеју, где су око Патријарха стајали сабрани отачаствени архијереји. Том приликом после три привођења, док је у руци држао својеручно написано изложење православне вере, на питање Његове Светости Патријарха Порфирија: „Ради чега си дошао и шта иштеш од наше смерности?“, изабрани и наречени Епископ је одговорио: „Хиротонију архијерејске благодати, Светејши Владико, по сагласности и клирика најсветије Епископије топличке“. Затим су изабраног и нареченог Епископа Патријарх и архијереји испитали какву веру он исповеда, на шта је одговорио Никео-цариградским Символом вере и Опширинијим исповедањима вере у којима је изложио догмате Свете Цркве са заветовањима на верност Цркви. Тада је изабрани и наречени Епископ узео свето Јеванђеље и потписано Исповедање вере и принео их Патријарху, који је исто ставио у Јеванђеље. Патријарх Порфирије је након тог чина предао Јеванђеље изабраном и нареченом Епископу, те су га затим увели у олтар на јужне двери. Одмах затим је почела света архијерејска Литургија, да би, по освештаној богослужбеној пракси, након Трисвете песме, два протопрезвитера извела из ђаконика изабранога за хиротонију и довели га на солеју пред Царске двери, одакле је вођен двојицом архијереја уведен у олтар где је трипут обишао Часну Трпезу. У сваком опходу наречени и изабрани Епископ је целивао Часну Трпезу, док га је сваког пута Патријарх благосиљао Часним крстом. Након тога, архијереји су привели изабраног Епископа пред Часну Трпезу, где му је Патријарх на главу положио крај омофора, а архијереји отворено Јеванђеље. Потом су сви положили руке на њега, док је патријарх Порфирије читао молитве хиротоније. По завршетку молитви Патријарх је новохиротонисаног епископа Јеротеја обукао у сакос и омофор, а затим положио на њега крст, панагију (енколпион) и архијерејску митру свечано узглашавајући: „Аксиос!“ и „Достојан!“, што су сво свештенство и народ у радости отпевали. Потом су новохиротонисаног епископа Јеротеја целивали патријарх Порфирије и архијереји, а он је, потом, по први пут народ благословио трикиријама и дикиријама. По завршетку свете архијерејске Литурије, патријарх Порфирије је на амвону упутио краћу поуку новохиротонисаном епископу Јеротеју поучавајући га о значају службе коју је примио. На крају поуке патријарх Порфирије је уручио архијерејски жезал епископу Јеротеју говорећи: „Прими жезал овај да напасаш поверено ти стадо Христово! Послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј и карањем и кротким васпитавањем, у Христу Исусу Господу нашем“. Након тога новохиротонисани Епископ топлички г. Јеротеј је са амвона упутио своју прву архијерејску беседу. Посебном благољепију свете Литурије и првој хиротонији у новом Саборном храму Архиепископије београдско-карловачке и наше помесне Цркве допринели су здружени српски византијски хорови којима су дириговали ђакон др Владимир Антић и др Георгије Констандину. Поред родбине и пријатеља епископа Јеротеја, братије Светоархангелског општежића у Ковиљу у Епархији бачкој, свештенства и монаштва из многих епархија наше помесне Цркве и многобројног благочестивог верног народа, богослужењу су присуствовали директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић, Апостолски нунције у Београду монс. Лучано Суријани, угледне јавне личности из културног и јавног живота Србије, као и уважени гости из Грчке. Извор: Инфо-служба СПЦ

На редовном пролећном заседању одржаном у Београду од 24. до 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је јеромонаха Јеротеја (Петровића), сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу, за викара Патријарха српског, са титулом Епископ топлички. Хиротонија изабраног Епископа топличког обавиће се у недељу 4. јула 2021. године у Спомен-храму Светога Саве у Београду са почетком у 9 часова, на светој архијерејској Литургији коју ће служити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са архијерејима и свештенством. Претходног дана, у суботу 3. јула, служиће се свечано вечерње богослужење са чином наречења изабраног Епископа, са почетком у 18 часова у старом Саборном Светоархангелском храму у Београду, саопштила је Инфо-служба СПЦ.

Драга браћо и сестре, даме и господо, преносим вам најсрдачније поздраве и најљепше жеље и благослове Његовог Високопреосвештенства митрополита Амфилохија и да благослов Божији буде са свима нама. Хвала митрополиту, хвала вама свима што сте ме позвали и уприличили ми част и радост да вечерас будем са вама. Ако дозвољавате, искористио бих мало ваше пажње, времена и добре воље, да у овој јединственој прилици и на овом мјесту подијелим са вама једну причу. „Зову ме обично Робинзон Крусо и вјерују да је то моје име и презиме. Али није тако. Робинзон је породично име моје мајке, а Крусо мога оца. Али тако су ме прозвали по обичају у нашој породици, и под тим ћу именом, нема сумње, остати познат свима не само до краја свог живота него и доцније, у успомени оних који буду читали овај опис мојих необичних пустоловина.“ Тако, са поднасловом ,,Бјекство од куће“, почиње један од омиљених романа свих нас који смо као дјеца вољели и читали, роман Данијела Дефоа, Робинзон Крусо. И ја сам, као и многи дјечаци, сањао да ћу постати Робинзон и да ћу једном пронаћи неко своје пусто острво. Сан о пустом острву било је све што смо тада, ми дјечаци, моји другови, жељели. Зар није чудно да дјечија душа толико иште пустињу. Душа нема вријеме, она је безвремена, само тада је боље и јасније чујемо. Завршава се тај роман: „Преузео сам послије очеву радњу, научио Петка да пише и рачуна, па заједно радимо. Петка сва дјеца зову Црни Чика. Воле га дјеца јер он њима прави лукове и стријеле, ножем реже мале чамце и друге лијепе ствари. Добро се осјећа у Енглеској, само зими сједи крај пећи и нико га не може наговорити да изиђе на улицу. Нас двојица често разговарамо о животу на острву. Наумили смо да се једанпут вратимо и видимо како сада изгледа наше острво. Срећни смо и задовољни.“ Срећни смо и задовољни, то су последње ријечи овог великог романа. Робинзон као персонификација наде, спокоја, мира, послушности, прихватања, љубави. И тај роман који је рођен у 18. вијеку остварио је невјероватно потомство. Читава констелација сјајних писаца се опробавала на тој теми, од Жила Верна кога смо сви читали, до једног од последњих робинзоноваца Умберта Ека и његовог дјела ,,Острво дана пређашњег“, модерног Робинзона на кога се Умберто Еко угледао и гдје је главни протагонист Роберто, италијански племић, на насуканом, напуштеном броду у Тихом океану и, иако може да види копно, његово неумјеће у пливању оставља га насуканог на броду и он почиње да се присјећа свог живота, лоших избора и разочарања. Робинзон и пусто острво као мустра и образац за потоња многа дјела и само је образац великог дјела Сина Божијег, Маријиног сина, што собом носи имена Оца и Мајке, у пустињи 40 дана боравећи и пустињу свугдје собом носећи. Све исто, све лијепо. Све повезано и умрежено, преплетено. По Божијем плану који нам се открива и отвара спрам наше сопствене мјере слободе и љубави. Умберта Ека знамо као највећег стручњака за естетику Средњег вијека и све што ради из модерне науке, он повезује са Средњим вијеком. И његова књига есеја старомодног назива ,,Списи о моралу“, танушна књига од пет есеја који кореспондирају са нашом актуелном стварношћу, подједнако оном далеком као и овом садашњом. И ове старе херцегновске куле и тврђаве које сједе с нама вечерас на овом прелу чине га достојанственијим и узвишенијим, а чине и нас достојанственијим и узвишенијим – ближима Непролазном и Вјечном. У заједници. Сједе наши стари с нама. Сједеће и с нашом дјецом. И њиховом дјецом. Славна прошлост се не заборавља и не препушта иновацијама и помодарству, него се чврсто држи традиције. Вриједности долазе из дубине, из ризнице великог блага. Континуитет који оплемењује, који надограђује, који сарађује, који је у вјечном дијалогу. У вјечној перформативности, попут иконе и молитве. Бога љубави који од сваког дивљег предјела и дивљег човјека прави питоми врт и Сина славе. Позвање у племство духа, у духовну отмјеност је позив који непрестано стоји пред нама. Наш народ, наша традиција, наша прошлост, су оплемењени са Извора великог богатства. Ту чашу меда духовнога испијамо непрестано. Тај трајни и непрестани дослух у тајности који од дјечијих дана отвара нас и ослобађа сваког страха да будемо људи слободни за слободну ријеч и слободну мисао. То је споразумијевање готово на граници неизрецивог, то је прелијепи сан о острву који нас никада не напушта, тај сан о Царству, то Исто што читамо и љубимо на много начина и имена. Зато, сваку недостојност нашег лијепог језика и лијепог народа и лијепог Бога удаљимо од себе, и будимо без хромости духа, јер наш Бог није хроми, па ни наш језик ни дух не смију бити такви. Будимо и ми као и наша дјела – дјела чисте љубави по естетско-духовном критеријуму, управо оно што краси племство духа. Приврженост племенитом и узвишеном, отменом код нашег и код свих других народа исто, што нас је красило и што нас краси. Језик је сабирно мјесто свих знања једног народа, то је још у Упанишадама записано, та дубока мисао, и највиша вриједност једне етничке заједнице. Ми се према језику често односимо с нашим немаром, а језик је у модерној лингвистици дефинисан као Институција свих институција, институција над институцијама. Ризница и чувар свих знања, комплетне културе и историје једног народа. Ми данас својим језиком често говоримо као да је туђ. Тако, онда, нажалост, буде и све друго туђе и отуђено, и историја, и култура и народ. И веза са другим народима у истом корјену и истом трајању и оном преплитању у истој мустри племенитости и узвишености. Примитивизам и снобизам, бесловеност, аљкавост, не смију бити дио нас, тај одраз и последица историјске фрустрације гдје смо изгубили способност да јасно мислимо и да се течно изражавамо. По оној народној „Говори јасно да те цио свијет разумије“ како би се избјегли непотребни неспоразуми, нејасноће, сукоби, раздори и најважније, несвјесно осиромашивање и пад, и потонуће у једну врсту самозаборава, у плитку свијест нације, управо запостављајући језичко наслеђе и језичко благо. Јер, језик којим говоримо нисмо ми створили, ми смо га наслиједили као једно колективно благо, и то благо сачувано треба да предамо нараштајима који долазе после нас. Не да га нетакнутог вратимо и укопамо као талант, већ да га умножимо у вјери и љубави међусобној. Ми смо само једна карика у ланцу, духовном и генетском, и ми не смијемо да изневјеримо Дух цјелине. И поново се вратимо дјеци и души дјечијој с почетка ове приче. Дјеца имају највећу моћ фузије и вјере, они су најбољи лијек против кризе, против кризног менталитета. Кад кажем дјеца ја мислим на све нас који смо млади Младенцем. Будимо као дјеца ова. Пробудимо се из идеолошких снова и вратимо се молитви, себи, заједништву, језику, трезорима културе и историје и острву у Вјечности. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његовој Светости саслуживали су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и господа Епископи: будимски Лукијан, британско-скандинавски Доситеј, шумадијски Јован, милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки и приморски Григорије, рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, пакрачко-славонски Јован, бихаћко-петровачки Сергије, нишки Арсеније, далматински Никодим, осјечко-пољски и барањски Херувим, моравички Антоније, ремезијански Стефан, мохачки Исихије, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, архимандрит Димитрије, изабрани Епископ захумско-херцеговачи и приморски и многобројно свештенство и свештеномонаштво. На Литургији су одговарали чланови подгоричког Црквеног хора „Свети апостол и јеванђелист Марко“ под управом Људмиле Радовић. Молитвено су учествовали игумани најзначајнијих српских манастира, многобројно свештенство и монаштво Српске православне цркве. Присуствовали су амбасадор Србије у Подгорици Зоран Бингулац, Босне и Херцеговине Винко Радовановић, представници амбасада Русије и Грчке, директор Управе за сарадњу са Црквама и вјерским заједницама Владе Србије Милета Радојевић, представници црногорских политичких странака, родитељи Епископа Методија Милинко и Драгица, као и многобројна родбина и пријатељи. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј рекао је на крају Литургије новом Епископу Цркве Христове да је епископско достојанство највећа духовна част у Цркви Божјој. „Ви сте дуго, релативно дуго, у Цетињском манастиру и овој средини. Имали сте прилике да упознате овај народ и све прилике у Црној Гори. Зато вас је наша Црква изабрала у највише достојанство, са жељом да, као што сте мудро управљали манастиром, тако мудро управљате као епископ у епархији, као викар Митрополита црногорско-приморског. Да својом службом послужите Господу и ономе што Господ жели од свих нас“, рекао је Свјатјеши Патријарх Иринеј. Подсјетио је да је Владика Методије једно вријеме предано послужио болесном Патријарху Павлу. „Стекли сте једно опште поштовање због тог вашег подвига“, казао је Патријарх српски Додао је да је Владика Методије изабран за викара славне Епархије која је родила Црну Гору. „Она је дала велике личности наше црквене историје. Да не помињемо све, само Светог Василија и Светог Петра Цетињског и Петра Другог Његоша, који су блистали својим умом и својим животом своме народу. Нама су оставили примјер да се угледамо на њих“, истакао је он. Патријарх српски је нагласио да Владика Методије сада има велику дужност и обавезу да чува свој народ у вјери православној. „И да га сачувате у народном јединству, јер је пред великим искушењем да се раздели и одели од своје браће из Србије. Надамо се да Господ неће то допустити и да ће учинити да наш народ остане јединствен. Желимо вам да заједно са својим Митрополитом, који је достојни наследник својих великих предака, сачувате то јединство. Да му ви помогнете у том светом и великоме делу“, рекао је Патријарх српски г. Иринеј предајући архијерејски жезал новохиротонисаном Епископу диоклијском г. Методију. Извор: Митрополија црногорско-приморска