Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'викара'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 27. новембра 2022. године у Спомен-храму Светог Саве на Врачару светом архијерејском Литургијом и свечаним чином хиротоније изабраног и нареченог високодостојног архимандрита Нектарија (Самарџића) у чин Епископа јегарског, викара Патријарха српског. ФОТО НА САЈТУ Српске Православне Цркве
  2. На редовном заседању одржаном у Београду од 15. до 20. маја 2022. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Илариона (Лупуловића), игумана манастира Драганца код Гњилана, за викара Патријарха српског са титулом Епископ новобрдски. Хиротонија изабраног Епископа новобрдског биће обављена у недељу, 20. новембра 2022. године са почетком у 9 часова, у храму Светог Саве на Врачару на светој архијерејској Литургији коју ће служити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са архијерејима и свештенством. Претходног дана, у суботу, 19. новембра са почетком у 18 часова биће извршен чин наречења изабраног Епископа у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду. Високодостојни архимандрит Иларион је рођен као Растко Лупуловић 16. октобра 1974. године у Београду, од оца Илије и мајке Данице. Основну и средњу школу је похађао у Београду. Године 1991. уписује Факултет драмских уметности – смер глума. Показао је велики уметнички таленат и у знаменитом позоришту Атеље 212 био је виђен као један од перспективнијих глумаца млађе генерације. Међутим, љубав према Христу и монашком позиву била је јача. Још од 1992. године редовно долази у манастир Високи Дечани и коначно 1996. године у том манастиру, са благословом игумана – садашњег Епископа рашко-призренског Теодосија, постаје искушеник. Замонашен је 1998. године, на празник Светог краља Стефана Дечанског, у чин мале схиме добивши монашко име Иларион, по Светом Илариону Великом. У чин јерођакона је рукоположен 1999. године, а 2001. године бива рукоположен у чин јеромонаха. Будући посебно надарен за уметност, поред осталих послушања најчешће би иконописао у манастирској радионици. У периоду од 2008. до 2010. године, у два наврата по неколико месеци, борави у манастиру Пећкој Патријаршији помажући у редовним богослужењима и припремајући манастир пред устоличење Патријарха српског Иринеја у октобру 2010. године. Недуго после тога, по благослову Епископа рашко-призренског Теодосија, бива одређен за вршиоца дужности настојатеља манастира Гориоча, показујући велику ревност у раду са верним народом источког краја и помажући сестринству у обнови те светиње. Коначно, на Сретење Господње 2011. године бива послат у манастир Драганац у Косовском Поморављу, где преузима управу манастира најпре као вршилац дужности настојатеља, а потом и као настојатељ манастира, у коме се убрзо скупило братство од десетак монаха и искушеника. У Косовском Поморављу наставио је да ради не само на изградњи и адаптацији манастира Драганца, већ и са духовним богаћењем верног народа. Редовно је предавао веронауку деци у локалној српској школи и често држао предавања широм Епархије и Српске Православне Цркве на различите богословске теме. Године 2012. одликован је чином протосинђела, а на Ђурђевдан 2015. године је рукопроизведен у чин архимандрита и именован за архијерејског заменика Епископа рашко-призренског. Поред већ раније завршеног Факултета драмских уметности, 2010. године уписао је Богословски факултет који је завршио у року од четири године са завидним успехом. Говори енглески, француски, италијански и албански језик. https://spc.rs/hirotonija-arhimandrita-ilariona-za-episkopa-novobrdskog-vikara-patrijarha-srpskog/
  3. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстововао је 12. новембра 2022. године у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду свечаним чином наречења високодостојног архимандрита Алексеја (Богићевића) за Епископа хвостанског. Поред предстојатеља Српске Православне Цркве, у чину наречења узели су учешће Блажењејши Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Високопреосвећени Митрополит брегалнички г. Иларион и преосвећена господа епископи банатски Никанор, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, брегалнички Марко, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, бихаћко-петровачки Сергије, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, ремезијански Стефан, мохачки Дамаскин и марчански Сава. Хиротонија изабраног и нареченог Епископа хвостанског биће обављена у недељу, 13. новембра 2022. године са почетком у 9 часова, у храму Светог Саве на Врачару у току свете архијерејске Литургије којом ће началствовати Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са архијерејима и свештенством. Извор: Радио Слово љубве
  4. На редовном заседању одржаном у Београду 20. маја 2022. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Алексеја (Богићевића), игумана манастира Светог апостола и јеванђелисте Луке у Бошњану, за викара Патријарха српског са титулом Епископ хвостански. Хиротонија изабраног Епископа хвостанског биће обављена у недељу, 13. новембра 2022. године са почетком у 9 часова, у храму Светог Саве на Врачару на светој архијерејској Литургији коју ће служити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са архијерејима и свештенством. Претходног дана, у суботу, 12. новембра са почетком у 18 часова биће извршен чин наречења изабраног Епископа у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду. Архимандрит Алексеј је рођен 8. марта 1955. године у селу Пиштану, општина Пећ, од родитеља Љубомира и Гроздане Богићевић. На крштењу је добио име Миломир. Основну школу је завршио у селу Бабићу, а један разред осмогодишње школе у Гораждевцу (пети), а затим је као искушеник манастира Високи Дечани завршио и преостала три разреда. У својој дванестој години, на Видовдан 1967. године, примљен је за манастирског ђака, а затим и за искушеника код игумана Макарија у манастиру Високи Дечани. Као искушеник одслужио је војни рок у трајању од 15 месеци у Илирској Бистрици у Словенији, истовремено полажући испите у Призренској богословији. Након завршетка војног рока 1975. године, уочи празника Светог краља Стефана Дечанског (ктиторске славе), замонашен је у расофорство десницом блажене успомене тадашњег Епископа рашко-призренског Павла, потоњег Патријарха српског, добивши монашко име Константин. Следеће 1976. године, на други дан Пасхе, рукоположен је руком истог архијереја у чин јерођакона. Исте године је уписао Богословски факултет у Београду, који је завршио 1981. године. По благослову надлежног епископа одлази у манастир Хиландар на дуже време, а затим и у Свету Земљу, у Витлејем, где је боравио четири и по године у манастиру Рождества Христова. Године 1985. игуман манастира Свете Тројице (Мамвријски дуб) у Хеврону, баћушка Игњатије, замонашио га је у Горњенском манастиру у малу схиму под монашким именом Алексеј, у част новомученика царевића Алексеја Романова. У чин јеромонаха је рукоположен 14. јуна 1986. године. У матични манастир Високи Дечани враћа се 1989. године, а 1990. године, по благослову одлази на постдипломске студије у Солуну. У чин архимандрита произведен је 1992. године у Арнеји од стране блажене успомене Митрополита арнејског Никодима. Успешно је окончао постдипломске студије одбранивши рад на тему ,,Хиландарски монаси у управи Српске Цркве у периоду од 1200. до 1346. годинеˮ. Звање магистра теолошких наука је добио 2000. године на Аристотеловом Универзитету у Солуну. У току постдипломских студија био је игуман манастира Светог Прохора Пчињског у периоду од 1994. до 1996. године, као и игуман манастира Суково од 1996. до 1997. године. Године 2002. је именован за игумана манастира Светог апостола и јеванђелисте Луке недало од села Бошњане. Током двадесет година игумановања у тој светој обитељи изграђена су четири храма и монашки конак са трпезаријом, започети су радови на новом звонику, али пре свега успостављен је молитвени и богослужбени живот манастира који сабира велики број духовне деце под сводове Светолуковске обитељи. Оснивањем Епархије крушевачке 2011. године, са благословом Преосвећеног Епископа крушевачког г. Давида, архимандрит Алексеј учествује активно у уређењу и формирању епархијских тела, а самим тим и изграђивању Епархије крушевачке. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, одржаном од 15. до 20. маја 2022. године благости Господње, изабран је за викара Патријарха српског са титулом Епископ хвостански. https://spc.rs/hirotonija-arhimandrita-alekseja-za-episkopa-hvostanskog/
  5. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа хумског г. Јована (Станојевића), викара Епископа диселдорфског и немачког Његово Преосвештенство Епископ хумски г. Јован (Станојевић) је рођен у Вуковару на Видовдан 1979. године као треће дете Душана и Боје (рођ. Миловановић). На крштењу је добио име Радослав. Одрастао је у Борову где је завршио и основну школу након које је у Вуковару завршио аутомеханичарски занат. Са благословом блажене успомене Епископа осечкопољског и барањског Господина Лукијана 1998. године уписао је богословију „Свети Арсеније I Сремац“ у Сремским Карловцима коју је завршио 2004. године. Епископ Лукијан га је 16. септембра 2000. године замонашио у чин мале схиме, следећег дана рукоположио у чин јерођакона а 2014. године у чин јеромонаха. По благослову надлежног Архијереја уписао је 2004. године основне студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду на којем је дипломирао 2009. године. У току основних студија је 2007. године од јула до децембра боравио је, по благослову надлежног Епископа Господина Лукијана и Епископа западноамеричког Господина Максима, као гост у Епархији западноамеричкој, где је уз Епископа Максима имао прилику да се упозна са животом, мисионарским и другим изазовима наше Свете Цркве у Западној Америци. По окончању основних студија наставио је своје усавршавање на Грчком православном теолошком факултету „Часни Крст“ у Бостону, као и на универзитетима у Минстеру, Бирмингему и Вуперталу где је и докторирао 2019. године https://www.editionen.uni-wuppertal.de/de/personen/assoziierte-kollegiatinnen-und-kollegiaten/stanojevic-jovan.html. Ради као научни сарадник на Теолошком факултету у Вуперталу https://www.kiho-wb.de/personal/jovan-stanojevic/ на истраживању грчких рукописа књиге Откривења https://www.manuscripta-biblica.org/. Од 2018. године је по благослову Епископа Диселдорфа и Немачке Господина Григорија духовник у Епархији диселдорфској и немачкој у којој врши света богослужења и проповеда. Говори енглески, немачки и грчки језик. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Приступна беседа Његовог Преосвештенства Епископа хумског г. Јована (Станојевића), викара Епископа диселдорфског и немачког Извор: Телевизија Храм
  7. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстововао је 9. октобра 2021. године у старом Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду свечаним чином наречења високодостојног архимандрита Јована (Станојевића) за Епископа хумског, викара Епископа диселдорфског и немачког. Повезан садржај: Животопис архимандрита Јована (Станојевића) изабраног викарног епископа хумског Историјат Епархије хумске Протопрезвитер Станко Ракић из Штутгарта о новом Епископу хумском: Скроман, стрпљив, слуша људе… Поред предстојатеља Српске Православне Цркве, у чину наречења узели су учешће: Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Преосвећена господа Епископи: будимски Лукијан, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, диселдорфски и немачки Григорије, полошко-кумановски Јоаким, рашко-призренски Теодосије, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, ваљевски Исихије, захумско-херцеговачки Димитрије, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, мохачки Дамаскин и марчански Сава. Пошто је пред присутним сабрањем Свете Цркве прихватио вољу и одлуку Светог Архијерејског Сабора, који га је на овогодишњем заседању изабрао за Епископа хумског, викара Епископа диселдорфског и немачког, наречени епископ Јован је началствовао вечерњом службом. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава (Бундало), викар Патријарха срспког, рођен је 9. децембра 1984. године у Бања Луци, од оца Јове и мајке Гордане. Основну школу је завршио у Српцу. Богословију Светог Петра Цетињског на Цетињу уписује 1999. године, а завршава 2003. године као ђак генерације. По завршетку Богословије уписује Богословски факултет у Београду на коме је дипломирао 2010. године. Мастер студије из канонског права завршио је 2015. године на Институту Васељенске Патријаршије за постдипломске студије православне теологије у Женеви. Докторант је на Богословском факултету Универзитета у Београду. На Универзитету у Атини од 2015. до 2017. године студира грчки језик, а 2019/20. академску годину проводи на Општецрквеној аспирантури и докторантури Руске Православне Цркве у Москви, као и на Државном институту за руски језик „Пушкин“, усавршавајући знање руског језика. Током студија на Богословском факултету у Београду ближе се упознаје са патријрхом Порфиријем, тада професором на Факултету, под чијим духовним руковођењем завршава студије и прелази у Митрополију загребачко-љубљанску, где, од почетка службовања митрополита Порфирија у Загребу, постаје један од његових најближих сарадника уз кога се определио и припремао за монашки живот. Монашки постриг примио је из руку Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема у свом родном крају, у манастиру Осовици, на Лазареву суботу, 20. априла 2019. године, после чега бива причислен братству манастира Свете Петке у Загребу. У чин јерођакона рукоположио га је тада Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу, другог дана Божића 2020. године. Рукоположење у чин јеромонаха патријарх Порфирије је извршио у истом храму 18. априла 2021. године. Од избора патријарха Порфирија на трон предстојатеља Српске Православне Цркве, по благослову Патријарха прелази у Патријаршију у Београд, где обавља послушања трудећи се да помогне Његвовој Светости у његовом одговорном архипастирском служењу. На предлог Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом редовном заседању 29. маја 2021. године изабрао је јеромонаха Саву за викарног Епископа Патријарха српског са титулом Епископ марчански. Епископ марчански Сава говори француски, грчки и руски језик, и влада енглеским језиком. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстововао је 2. октобра 2021. године у старом Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду свечаним чином наречења високодостојног архимандрита Саве за Епископа марчанског, викара Патријарха српског. Повезане вести: Животопис архимандрита Саве (Бундала), изабраног Епископа марчанског, викара Патријарха српског Историјат Епархије марчанске Манастир Марча Поред предстојатеља Српске Православне Цркве, у чину наречења узели су учешће: Архиепископ мадавски Аристовул из Јерусалимске Патријаршије, Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и господа Епископи: будимски Лукијан, банатски Никанор, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, бихаћко-петровачки Сергије, тимочки Иларион, нишки Арсеније, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, захумско-херцеговачки Димитрије, моравички Антоније, стобијски Давид, ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, хвостански Јустин и мохачки Дамаскин. Пошто је пред присутним сабрањем Свете Цркве прихватио вољу и одлуку Светог Архијерејског Сабора, који га је на овогодишњем заседању изабрао за Епископа марчанског, викара Патријарха српског, наречени епископ Сава је началствовао вечерњом службом. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 4. јула 2021. године у Спомен-храму Светог Саве на Врачару светом архијерејском Литургијом и свечаним чином хиротоније изабраног и нареченог високодостојног архимандрита Јеротеја (Петровића) у чин Епископа топличког, викара Патријарха српског. Фотогалерија 1: Хиротонија Епископа топличког г. Јеротеја, викара Патријарха српског Фотогалерија 2: Хиротонија Епископа топличког г. Јеротеја, викара Патријарха српског Видео прилози Телевизије "Храм" са хиротоније Епископа топличког г. Јеротеја, викара Патријарха српског Повезане вести: Беседа Патријарха српског г. Порфирија на хиротонији Епископа топличког г. Јеротеја Приступна беседа Епископа топличког г. Јеротеја изговорена на хиротонији 4. јула 2021. године у Саборном храму Светог Саве на Врачару Животопис Његовог Преосвештенства викарног Епископа топличког Г. Јеротеја (Петровића) Наречење архимандрита Јеротеја (Петровића) за Епископа топличког Повезан садржај: Топличка епархија Епископ - икона Христова Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део Предстојатељу Српске Православне Цркве су саслуживали Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован и Преосвећена господа Епископи сремски Василије, будимски Лукијан, банатски Никанор, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, славонски Јован, тимочки Иларион, нишки Арсеније, аустралијско-новозеландски Силуан, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, стобијски Давид, ремезијански Стефан и умировљени канадски Георгије. На почетку свечаног чина хиротоније изабраног и нареченог Епископа су најстарији архимандрит и протођакон извели кроз царске двери на солеју, где су око Патријарха стајали сабрани отачаствени архијереји. Том приликом после три привођења, док је у руци држао својеручно написано изложење православне вере, на питање Његове Светости Патријарха Порфирија: „Ради чега си дошао и шта иштеш од наше смерности?“, изабрани и наречени Епископ је одговорио: „Хиротонију архијерејске благодати, Светејши Владико, по сагласности и клирика најсветије Епископије топличке“. Затим су изабраног и нареченог Епископа Патријарх и архијереји испитали какву веру он исповеда, на шта је одговорио Никео-цариградским Символом вере и Опширинијим исповедањима вере у којима је изложио догмате Свете Цркве са заветовањима на верност Цркви. Тада је изабрани и наречени Епископ узео свето Јеванђеље и потписано Исповедање вере и принео их Патријарху, који је исто ставио у Јеванђеље. Патријарх Порфирије је након тог чина предао Јеванђеље изабраном и нареченом Епископу, те су га затим увели у олтар на јужне двери. Одмах затим је почела света архијерејска Литургија, да би, по освештаној богослужбеној пракси, након Трисвете песме, два протопрезвитера извела из ђаконика изабранога за хиротонију и довели га на солеју пред Царске двери, одакле је вођен двојицом архијереја уведен у олтар где је трипут обишао Часну Трпезу. У сваком опходу наречени и изабрани Епископ је целивао Часну Трпезу, док га је сваког пута Патријарх благосиљао Часним крстом. Након тога, архијереји су привели изабраног Епископа пред Часну Трпезу, где му је Патријарх на главу положио крај омофора, а архијереји отворено Јеванђеље. Потом су сви положили руке на њега, док је патријарх Порфирије читао молитве хиротоније. По завршетку молитви Патријарх је новохиротонисаног епископа Јеротеја обукао у сакос и омофор, а затим положио на њега крст, панагију (енколпион) и архијерејску митру свечано узглашавајући: „Аксиос!“ и „Достојан!“, што су сво свештенство и народ у радости отпевали. Потом су новохиротонисаног епископа Јеротеја целивали патријарх Порфирије и архијереји, а он је, потом, по први пут народ благословио трикиријама и дикиријама. По завршетку свете архијерејске Литурије, патријарх Порфирије је на амвону упутио краћу поуку новохиротонисаном епископу Јеротеју поучавајући га о значају службе коју је примио. На крају поуке патријарх Порфирије је уручио архијерејски жезал епископу Јеротеју говорећи: „Прими жезал овај да напасаш поверено ти стадо Христово! Послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј и карањем и кротким васпитавањем, у Христу Исусу Господу нашем“. Након тога новохиротонисани Епископ топлички г. Јеротеј је са амвона упутио своју прву архијерејску беседу. Посебном благољепију свете Литурије и првој хиротонији у новом Саборном храму Архиепископије београдско-карловачке и наше помесне Цркве допринели су здружени српски византијски хорови којима су дириговали ђакон др Владимир Антић и др Георгије Констандину. Поред родбине и пријатеља епископа Јеротеја, братије Светоархангелског општежића у Ковиљу у Епархији бачкој, свештенства и монаштва из многих епархија наше помесне Цркве и многобројног благочестивог верног народа, богослужењу су присуствовали директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић, Апостолски нунције у Београду монс. Лучано Суријани, угледне јавне личности из културног и јавног живота Србије, као и уважени гости из Грчке. Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. На редовном пролећном заседању одржаном у Београду од 24. до 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је јеромонаха Јеротеја (Петровића), сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу, за викара Патријарха српског, са титулом Епископ топлички. Хиротонија изабраног Епископа топличког обавиће се у недељу 4. јула 2021. године у Спомен-храму Светога Саве у Београду са почетком у 9 часова, на светој архијерејској Литургији коју ће служити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са архијерејима и свештенством. Претходног дана, у суботу 3. јула, служиће се свечано вечерње богослужење са чином наречења изабраног Епископа, са почетком у 18 часова у старом Саборном Светоархангелском храму у Београду, саопштила је Инфо-служба СПЦ.
  12. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа хумског г. Јована (Станојевића), викара Епископа диселдорфског и немачког Његово Преосвештенство Епископ хумски г. Јован (Станојевић) је рођен у Вуковару на Видовдан 1979. године као треће дете Душана и Боје (рођ. Миловановић). На крштењу је добио име Радослав. Одрастао је у Борову где је завршио и основну школу након које је у Вуковару завршио аутомеханичарски занат. Са благословом блажене успомене Епископа осечкопољског и барањског Господина Лукијана 1998. године уписао је богословију „Свети Арсеније I Сремац“ у Сремским Карловцима коју је завршио 2004. године. Епископ Лукијан га је 16. септембра 2000. године замонашио у чин мале схиме, следећег дана рукоположио у чин јерођакона а 2014. године у чин јеромонаха. По благослову надлежног Архијереја уписао је 2004. године основне студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду на којем је дипломирао 2009. године. У току основних студија је 2007. године од јула до децембра боравио је, по благослову надлежног Епископа Господина Лукијана и Епископа западноамеричког Господина Максима, као гост у Епархији западноамеричкој, где је уз Епископа Максима имао прилику да се упозна са животом, мисионарским и другим изазовима наше Свете Цркве у Западној Америци. По окончању основних студија наставио је своје усавршавање на Грчком православном теолошком факултету „Часни Крст“ у Бостону, као и на универзитетима у Минстеру, Бирмингему и Вуперталу где је и докторирао 2019. године https://www.editionen.uni-wuppertal.de/de/personen/assoziierte-kollegiatinnen-und-kollegiaten/stanojevic-jovan.html. Ради као научни сарадник на Теолошком факултету у Вуперталу https://www.kiho-wb.de/personal/jovan-stanojevic/ на истраживању грчких рукописа књиге Откривења https://www.manuscripta-biblica.org/. Од 2018. године је по благослову Епископа Диселдорфа и Немачке Господина Григорија духовник у Епархији диселдорфској и немачкој у којој врши света богослужења и проповеда. Говори енглески, немачки и грчки језик. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  13. Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава (Бундало), викар Патријарха срспког, рођен је 9. децембра 1984. године у Бања Луци, од оца Јове и мајке Гордане. Основну школу је завршио у Српцу. Богословију Светог Петра Цетињског на Цетињу уписује 1999. године, а завршава 2003. године као ђак генерације. По завршетку Богословије уписује Богословски факултет у Београду на коме је дипломирао 2010. године. Мастер студије из канонског права завршио је 2015. године на Институту Васељенске Патријаршије за постдипломске студије православне теологије у Женеви. Докторант је на Богословском факултету Универзитета у Београду. На Универзитету у Атини од 2015. до 2017. године студира грчки језик, а 2019/20. академску годину проводи на Општецрквеној аспирантури и докторантури Руске Православне Цркве у Москви, као и на Државном институту за руски језик „Пушкин“, усавршавајући знање руског језика. Током студија на Богословском факултету у Београду ближе се упознаје са патријрхом Порфиријем, тада професором на Факултету, под чијим духовним руковођењем завршава студије и прелази у Митрополију загребачко-љубљанску, где, од почетка службовања митрополита Порфирија у Загребу, постаје један од његових најближих сарадника уз кога се определио и припремао за монашки живот. Монашки постриг примио је из руку Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема у свом родном крају, у манастиру Осовици, на Лазареву суботу, 20. априла 2019. године, после чега бива причислен братству манастира Свете Петке у Загребу. У чин јерођакона рукоположио га је тада Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу, другог дана Божића 2020. године. Рукоположење у чин јеромонаха патријарх Порфирије је извршио у истом храму 18. априла 2021. године. Од избора патријарха Порфирија на трон предстојатеља Српске Православне Цркве, по благослову Патријарха прелази у Патријаршију у Београд, где обавља послушања трудећи се да помогне Његвовој Светости у његовом одговорном архипастирском служењу. На предлог Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом редовном заседању 29. маја 2021. године изабрао је јеромонаха Саву за викарног Епископа Патријарха српског са титулом Епископ марчански. Епископ марчански Сава говори француски, грчки и руски језик, и влада енглеским језиком. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  14. Хиротонија Епископа моравичког Антонија (Пантелића), викара Патријарха Српског, којом је началствовао блаженопочивши Патријарх Павле у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду, 23. јула 2006. године. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Викарног Епископа моравичког Антонија View full Странице
  15. Драга браћо и сестре, даме и господо, преносим вам најсрдачније поздраве и најљепше жеље и благослове Његовог Високопреосвештенства митрополита Амфилохија и да благослов Божији буде са свима нама. Хвала митрополиту, хвала вама свима што сте ме позвали и уприличили ми част и радост да вечерас будем са вама. Ако дозвољавате, искористио бих мало ваше пажње, времена и добре воље, да у овој јединственој прилици и на овом мјесту подијелим са вама једну причу. „Зову ме обично Робинзон Крусо и вјерују да је то моје име и презиме. Али није тако. Робинзон је породично име моје мајке, а Крусо мога оца. Али тако су ме прозвали по обичају у нашој породици, и под тим ћу именом, нема сумње, остати познат свима не само до краја свог живота него и доцније, у успомени оних који буду читали овај опис мојих необичних пустоловина.“ Тако, са поднасловом ,,Бјекство од куће“, почиње један од омиљених романа свих нас који смо као дјеца вољели и читали, роман Данијела Дефоа, Робинзон Крусо. И ја сам, као и многи дјечаци, сањао да ћу постати Робинзон и да ћу једном пронаћи неко своје пусто острво. Сан о пустом острву било је све што смо тада, ми дјечаци, моји другови, жељели. Зар није чудно да дјечија душа толико иште пустињу. Душа нема вријеме, она је безвремена, само тада је боље и јасније чујемо. Завршава се тај роман: „Преузео сам послије очеву радњу, научио Петка да пише и рачуна, па заједно радимо. Петка сва дјеца зову Црни Чика. Воле га дјеца јер он њима прави лукове и стријеле, ножем реже мале чамце и друге лијепе ствари. Добро се осјећа у Енглеској, само зими сједи крај пећи и нико га не може наговорити да изиђе на улицу. Нас двојица често разговарамо о животу на острву. Наумили смо да се једанпут вратимо и видимо како сада изгледа наше острво. Срећни смо и задовољни.“ Срећни смо и задовољни, то су последње ријечи овог великог романа. Робинзон као персонификација наде, спокоја, мира, послушности, прихватања, љубави. И тај роман који је рођен у 18. вијеку остварио је невјероватно потомство. Читава констелација сјајних писаца се опробавала на тој теми, од Жила Верна кога смо сви читали, до једног од последњих робинзоноваца Умберта Ека и његовог дјела ,,Острво дана пређашњег“, модерног Робинзона на кога се Умберто Еко угледао и гдје је главни протагонист Роберто, италијански племић, на насуканом, напуштеном броду у Тихом океану и, иако може да види копно, његово неумјеће у пливању оставља га насуканог на броду и он почиње да се присјећа свог живота, лоших избора и разочарања. Робинзон и пусто острво као мустра и образац за потоња многа дјела и само је образац великог дјела Сина Божијег, Маријиног сина, што собом носи имена Оца и Мајке, у пустињи 40 дана боравећи и пустињу свугдје собом носећи. Све исто, све лијепо. Све повезано и умрежено, преплетено. По Божијем плану који нам се открива и отвара спрам наше сопствене мјере слободе и љубави. Умберта Ека знамо као највећег стручњака за естетику Средњег вијека и све што ради из модерне науке, он повезује са Средњим вијеком. И његова књига есеја старомодног назива ,,Списи о моралу“, танушна књига од пет есеја који кореспондирају са нашом актуелном стварношћу, подједнако оном далеком као и овом садашњом. И ове старе херцегновске куле и тврђаве које сједе с нама вечерас на овом прелу чине га достојанственијим и узвишенијим, а чине и нас достојанственијим и узвишенијим – ближима Непролазном и Вјечном. У заједници. Сједе наши стари с нама. Сједеће и с нашом дјецом. И њиховом дјецом. Славна прошлост се не заборавља и не препушта иновацијама и помодарству, него се чврсто држи традиције. Вриједности долазе из дубине, из ризнице великог блага. Континуитет који оплемењује, који надограђује, који сарађује, који је у вјечном дијалогу. У вјечној перформативности, попут иконе и молитве. Бога љубави који од сваког дивљег предјела и дивљег човјека прави питоми врт и Сина славе. Позвање у племство духа, у духовну отмјеност је позив који непрестано стоји пред нама. Наш народ, наша традиција, наша прошлост, су оплемењени са Извора великог богатства. Ту чашу меда духовнога испијамо непрестано. Тај трајни и непрестани дослух у тајности који од дјечијих дана отвара нас и ослобађа сваког страха да будемо људи слободни за слободну ријеч и слободну мисао. То је споразумијевање готово на граници неизрецивог, то је прелијепи сан о острву који нас никада не напушта, тај сан о Царству, то Исто што читамо и љубимо на много начина и имена. Зато, сваку недостојност нашег лијепог језика и лијепог народа и лијепог Бога удаљимо од себе, и будимо без хромости духа, јер наш Бог није хроми, па ни наш језик ни дух не смију бити такви. Будимо и ми као и наша дјела – дјела чисте љубави по естетско-духовном критеријуму, управо оно што краси племство духа. Приврженост племенитом и узвишеном, отменом код нашег и код свих других народа исто, што нас је красило и што нас краси. Језик је сабирно мјесто свих знања једног народа, то је још у Упанишадама записано, та дубока мисао, и највиша вриједност једне етничке заједнице. Ми се према језику често односимо с нашим немаром, а језик је у модерној лингвистици дефинисан као Институција свих институција, институција над институцијама. Ризница и чувар свих знања, комплетне културе и историје једног народа. Ми данас својим језиком често говоримо као да је туђ. Тако, онда, нажалост, буде и све друго туђе и отуђено, и историја, и култура и народ. И веза са другим народима у истом корјену и истом трајању и оном преплитању у истој мустри племенитости и узвишености. Примитивизам и снобизам, бесловеност, аљкавост, не смију бити дио нас, тај одраз и последица историјске фрустрације гдје смо изгубили способност да јасно мислимо и да се течно изражавамо. По оној народној „Говори јасно да те цио свијет разумије“ како би се избјегли непотребни неспоразуми, нејасноће, сукоби, раздори и најважније, несвјесно осиромашивање и пад, и потонуће у једну врсту самозаборава, у плитку свијест нације, управо запостављајући језичко наслеђе и језичко благо. Јер, језик којим говоримо нисмо ми створили, ми смо га наслиједили као једно колективно благо, и то благо сачувано треба да предамо нараштајима који долазе после нас. Не да га нетакнутог вратимо и укопамо као талант, већ да га умножимо у вјери и љубави међусобној. Ми смо само једна карика у ланцу, духовном и генетском, и ми не смијемо да изневјеримо Дух цјелине. И поново се вратимо дјеци и души дјечијој с почетка ове приче. Дјеца имају највећу моћ фузије и вјере, они су најбољи лијек против кризе, против кризног менталитета. Кад кажем дјеца ја мислим на све нас који смо млади Младенцем. Будимо као дјеца ова. Пробудимо се из идеолошких снова и вратимо се молитви, себи, заједништву, језику, трезорима културе и историје и острву у Вјечности. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Беседа Преосвећеног Епископа диоклијског господина г. Методија на отварању Трга од ћирилице: Драга браћо и сестре, даме и господо, преносим вам најсрдачније поздраве и најљепше жеље и благослове Његовог Високопреосвештенства митрополита Амфилохија и да благослов Божији буде са свима нама. Хвала митрополиту, хвала вама свима што сте ме позвали и уприличили ми част и радост да вечерас будем са вама. Ако дозвољавате, искористио бих мало ваше пажње, времена и добре воље, да у овој јединственој прилици и на овом мјесту подијелим са вама једну причу. „Зову ме обично Робинзон Крусо и вјерују да је то моје име и презиме. Али није тако. Робинзон је породично име моје мајке, а Крусо мога оца. Али тако су ме прозвали по обичају у нашој породици, и под тим ћу именом, нема сумње, остати познат свима не само до краја свог живота него и доцније, у успомени оних који буду читали овај опис мојих необичних пустоловина.“ Тако, са поднасловом ,,Бјекство од куће“, почиње један од омиљених романа свих нас који смо као дјеца вољели и читали, роман Данијела Дефоа, Робинзон Крусо. И ја сам, као и многи дјечаци, сањао да ћу постати Робинзон и да ћу једном пронаћи неко своје пусто острво. Сан о пустом острву било је све што смо тада, ми дјечаци, моји другови, жељели. Зар није чудно да дјечија душа толико иште пустињу. Душа нема вријеме, она је безвремена, само тада је боље и јасније чујемо. Завршава се тај роман: „Преузео сам послије очеву радњу, научио Петка да пише и рачуна, па заједно радимо. Петка сва дјеца зову Црни Чика. Воле га дјеца јер он њима прави лукове и стријеле, ножем реже мале чамце и друге лијепе ствари. Добро се осјећа у Енглеској, само зими сједи крај пећи и нико га не може наговорити да изиђе на улицу. Нас двојица често разговарамо о животу на острву. Наумили смо да се једанпут вратимо и видимо како сада изгледа наше острво. Срећни смо и задовољни.“ Срећни смо и задовољни, то су последње ријечи овог великог романа. Робинзон као персонификација наде, спокоја, мира, послушности, прихватања, љубави. И тај роман који је рођен у 18. вијеку остварио је невјероватно потомство. Читава констелација сјајних писаца се опробавала на тој теми, од Жила Верна кога смо сви читали, до једног од последњих робинзоноваца Умберта Ека и његовог дјела ,,Острво дана пређашњег“, модерног Робинзона на кога се Умберто Еко угледао и гдје је главни протагонист Роберто, италијански племић, на насуканом, напуштеном броду у Тихом океану и, иако може да види копно, његово неумјеће у пливању оставља га насуканог на броду и он почиње да се присјећа свог живота, лоших избора и разочарања. Робинзон и пусто острво као мустра и образац за потоња многа дјела и само је образац великог дјела Сина Божијег, Маријиног сина, што собом носи имена Оца и Мајке, у пустињи 40 дана боравећи и пустињу свугдје собом носећи. Све исто, све лијепо. Све повезано и умрежено, преплетено. По Божијем плану који нам се открива и отвара спрам наше сопствене мјере слободе и љубави. Умберта Ека знамо као највећег стручњака за естетику Средњег вијека и све што ради из модерне науке, он повезује са Средњим вијеком. И његова књига есеја старомодног назива ,,Списи о моралу“, танушна књига од пет есеја који кореспондирају са нашом актуелном стварношћу, подједнако оном далеком као и овом садашњом. И ове старе херцегновске куле и тврђаве које сједе с нама вечерас на овом прелу чине га достојанственијим и узвишенијим, а чине и нас достојанственијим и узвишенијим – ближима Непролазном и Вјечном. У заједници. Сједе наши стари с нама. Сједеће и с нашом дјецом. И њиховом дјецом. Славна прошлост се не заборавља и не препушта иновацијама и помодарству, него се чврсто држи традиције. Вриједности долазе из дубине, из ризнице великог блага. Континуитет који оплемењује, који надограђује, који сарађује, који је у вјечном дијалогу. У вјечној перформативности, попут иконе и молитве. Бога љубави који од сваког дивљег предјела и дивљег човјека прави питоми врт и Сина славе. Позвање у племство духа, у духовну отмјеност је позив који непрестано стоји пред нама. Наш народ, наша традиција, наша прошлост, су оплемењени са Извора великог богатства. Ту чашу меда духовнога испијамо непрестано. Тај трајни и непрестани дослух у тајности који од дјечијих дана отвара нас и ослобађа сваког страха да будемо људи слободни за слободну ријеч и слободну мисао. То је споразумијевање готово на граници неизрецивог, то је прелијепи сан о острву који нас никада не напушта, тај сан о Царству, то Исто што читамо и љубимо на много начина и имена. Зато, сваку недостојност нашег лијепог језика и лијепог народа и лијепог Бога удаљимо од себе, и будимо без хромости духа, јер наш Бог није хроми, па ни наш језик ни дух не смију бити такви. Будимо и ми као и наша дјела – дјела чисте љубави по естетско-духовном критеријуму, управо оно што краси племство духа. Приврженост племенитом и узвишеном, отменом код нашег и код свих других народа исто, што нас је красило и што нас краси. Језик је сабирно мјесто свих знања једног народа, то је још у Упанишадама записано, та дубока мисао, и највиша вриједност једне етничке заједнице. Ми се према језику често односимо с нашим немаром, а језик је у модерној лингвистици дефинисан као Институција свих институција, институција над институцијама. Ризница и чувар свих знања, комплетне културе и историје једног народа. Ми данас својим језиком често говоримо као да је туђ. Тако, онда, нажалост, буде и све друго туђе и отуђено, и историја, и култура и народ. И веза са другим народима у истом корјену и истом трајању и оном преплитању у истој мустри племенитости и узвишености. Примитивизам и снобизам, бесловеност, аљкавост, не смију бити дио нас, тај одраз и последица историјске фрустрације гдје смо изгубили способност да јасно мислимо и да се течно изражавамо. По оној народној „Говори јасно да те цио свијет разумије“ како би се избјегли непотребни неспоразуми, нејасноће, сукоби, раздори и најважније, несвјесно осиромашивање и пад, и потонуће у једну врсту самозаборава, у плитку свијест нације, управо запостављајући језичко наслеђе и језичко благо. Јер, језик којим говоримо нисмо ми створили, ми смо га наслиједили као једно колективно благо, и то благо сачувано треба да предамо нараштајима који долазе после нас. Не да га нетакнутог вратимо и укопамо као талант, већ да га умножимо у вјери и љубави међусобној. Ми смо само једна карика у ланцу, духовном и генетском, и ми не смијемо да изневјеримо Дух цјелине. И поново се вратимо дјеци и души дјечијој с почетка ове приче. Дјеца имају највећу моћ фузије и вјере, они су најбољи лијек против кризе, против кризног менталитета. Кад кажем дјеца ја мислим на све нас који смо млади Младенцем. Будимо као дјеца ова. Пробудимо се из идеолошких снова и вратимо се молитви, себи, заједништву, језику, трезорима културе и историје и острву у Вјечности. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  17. Његовој Светости саслуживали су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и господа Епископи: будимски Лукијан, британско-скандинавски Доситеј, шумадијски Јован, милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки и приморски Григорије, рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, пакрачко-славонски Јован, бихаћко-петровачки Сергије, нишки Арсеније, далматински Никодим, осјечко-пољски и барањски Херувим, моравички Антоније, ремезијански Стефан, мохачки Исихије, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, архимандрит Димитрије, изабрани Епископ захумско-херцеговачи и приморски и многобројно свештенство и свештеномонаштво. На Литургији су одговарали чланови подгоричког Црквеног хора „Свети апостол и јеванђелист Марко“ под управом Људмиле Радовић. Молитвено су учествовали игумани најзначајнијих српских манастира, многобројно свештенство и монаштво Српске православне цркве. Присуствовали су амбасадор Србије у Подгорици Зоран Бингулац, Босне и Херцеговине Винко Радовановић, представници амбасада Русије и Грчке, директор Управе за сарадњу са Црквама и вјерским заједницама Владе Србије Милета Радојевић, представници црногорских политичких странака, родитељи Епископа Методија Милинко и Драгица, као и многобројна родбина и пријатељи. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј рекао је на крају Литургије новом Епископу Цркве Христове да је епископско достојанство највећа духовна част у Цркви Божјој. „Ви сте дуго, релативно дуго, у Цетињском манастиру и овој средини. Имали сте прилике да упознате овај народ и све прилике у Црној Гори. Зато вас је наша Црква изабрала у највише достојанство, са жељом да, као што сте мудро управљали манастиром, тако мудро управљате као епископ у епархији, као викар Митрополита црногорско-приморског. Да својом службом послужите Господу и ономе што Господ жели од свих нас“, рекао је Свјатјеши Патријарх Иринеј. Подсјетио је да је Владика Методије једно вријеме предано послужио болесном Патријарху Павлу. „Стекли сте једно опште поштовање због тог вашег подвига“, казао је Патријарх српски Додао је да је Владика Методије изабран за викара славне Епархије која је родила Црну Гору. „Она је дала велике личности наше црквене историје. Да не помињемо све, само Светог Василија и Светог Петра Цетињског и Петра Другог Његоша, који су блистали својим умом и својим животом своме народу. Нама су оставили примјер да се угледамо на њих“, истакао је он. Патријарх српски је нагласио да Владика Методије сада има велику дужност и обавезу да чува свој народ у вјери православној. „И да га сачувате у народном јединству, јер је пред великим искушењем да се раздели и одели од своје браће из Србије. Надамо се да Господ неће то допустити и да ће учинити да наш народ остане јединствен. Желимо вам да заједно са својим Митрополитом, који је достојни наследник својих великих предака, сачувате то јединство. Да му ви помогнете у том светом и великоме делу“, рекао је Патријарх српски г. Иринеј предајући архијерејски жезал новохиротонисаном Епископу диоклијском г. Методију. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис беседе Његове Светости Патријарха српског г Иринеја на хиротонији Његовог Преосвештенства Епископа диоклијског г Методија (Остојића), викара Митрополита црногорско-приморског. View full Странице
  19. У Име Оца, и Сина и Светога Духа, Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа. Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре. Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине. Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност. Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос. Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте. Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета. Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет. Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ. Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч. Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег. Љубим те Господе Крепости моја Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби. Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу. Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио. Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној. А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека. Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. У целости доносимо приступну беседу Његовог Преосвештенства Епископа диоклијског г Методија (Остојића), викара Митрополита црногорско-приморског. У Име Оца, и Сина и Светога Духа, Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа. Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре. Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине. Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност. Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос. Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте. Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета. Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет. Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ. Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч. Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег. Љубим те Господе Крепости моја Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби. Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу. Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио. Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној. А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека. Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  21. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је јутрос у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици Светом архијерејском литургијом и свечаном хиротонијом нареченог високодостојног архимандрита Методија (Остојића), досадашњем игумана Цетињског манастира у чин Епископа диоклијског, викарног Епископа Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Прилог радија Светигоре ТВ Храм: Хиротонисан викарни Епископ диоклијски Методије (Остојић) Беседа Његове Светости Патријарха српског г Иринеја на хиротонији Његовог Преосвештенства Епископа диоклијског г Методија (Остојића), викара Митрополита црногорско-приморског Приступна беседа Његовог Преосвештенства Епископа диоклијског г Методија (Остојића), викара Митрополита црногорско-приморског Његово Преосвештенствао викарни Епископ диоклијски Методије узео гусле и показао како се гусла Животопис Његовог Преосвештенства Епископа диоклијског г Методија (Остојића), викара Митрополита црногорско-приморског -ФОТОГАЛЕРИЈА- Повезана вест: Наречење архимандрита Методија (Остојића) за Епископа диоклијског, викара Митрополита црногорско-приморског Његовој Светости саслуживали су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и господа Епископи: будимски Лукијан, британско-скандинавски Доситеј, шумадијски Јован, милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки и приморски Григорије, рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, пакрачко-славонски Јован, бихаћко-петровачки Сергије, нишки Арсеније, далматински Никодим, осјечко-пољски и барањски Херувим, моравички Антоније, ремезијански Стефан, мохачки Исихије, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, архимандрит Димитрије, изабрани Епископ захумско-херцеговачи и приморски и многобројно свештенство и свештеномонаштво. На Литургији су одговарали чланови подгоричког Црквеног хора „Свети апостол и јеванђелист Марко“ под управом Људмиле Радовић. Молитвено су учествовали игумани најзначајнијих српских манастира, многобројно свештенство и монаштво Српске православне цркве. Присуствовали су амбасадор Србије у Подгорици Зоран Бингулац, Босне и Херцеговине Винко Радовановић, представници амбасада Русије и Грчке, директор Управе за сарадњу са Црквама и вјерским заједницама Владе Србије Милета Радојевић, представници црногорских политичких странака, родитељи Епископа Методија Милинко и Драгица, као и многобројна родбина и пријатељи. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј рекао је на крају Литургије новом Епископу Цркве Христове да је епископско достојанство највећа духовна част у Цркви Божјој. „Ви сте дуго, релативно дуго, у Цетињском манастиру и овој средини. Имали сте прилике да упознате овај народ и све прилике у Црној Гори. Зато вас је наша Црква изабрала у највише достојанство, са жељом да, као што сте мудро управљали манастиром, тако мудро управљате као епископ у епархији, као викар Митрополита црногорско-приморског. Да својом службом послужите Господу и ономе што Господ жели од свих нас“, рекао је Свјатјеши Патријарх Иринеј. Подсјетио је да је Владика Методије једно вријеме предано послужио болесном Патријарху Павлу. „Стекли сте једно опште поштовање због тог вашег подвига“, казао је Патријарх српски Додао је да је Владика Методије изабран за викара славне Епархије која је родила Црну Гору. „Она је дала велике личности наше црквене историје. Да не помињемо све, само Светог Василија и Светог Петра Цетињског и Петра Другог Његоша, који су блистали својим умом и својим животом своме народу. Нама су оставили примјер да се угледамо на њих“, истакао је он. Патријарх српски је нагласио да Владика Методије сада има велику дужност и обавезу да чува свој народ у вјери православној. „И да га сачувате у народном јединству, јер је пред великим искушењем да се раздели и одели од своје браће из Србије. Надамо се да Господ неће то допустити и да ће учинити да наш народ остане јединствен. Желимо вам да заједно са својим Митрополитом, који је достојни наследник својих великих предака, сачувате то јединство. Да му ви помогнете у том светом и великоме делу“, рекао је Патријарх српски г. Иринеј предајући архијерејски жезал новохиротонисаном Епископу диоклијском г. Методију. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  22. Молитвено су учествовали Митрополити црногорско-приморски г Амфилохије и загребачко-љубљански г. Порфирије и господа Епископи: будимски Лукијан, британско-скандинавски Доситеј,, шумадијски Јован, будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки и приморски Григорије,, рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосиује, пакрачко-славонски Јован, бихаћко-петровачки Сергије, моравички Антоније, ремезијански Стефан, мохачки Исихије, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, као и Архимандрит Димитрије, изабрани Епископ захумско-херцеговачки и приморски. Архимандрит Методије је пред Патријархом, Епископима, многобројним свештенством, монаштвом и вјерним нартодом прихватио вољу и одлуку Светог архијерејског сабора, који га је на овогодишњем редовном засјеедању, изабрао за Епископа диоклијског. „Будући да је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве расудио да сам достојан такве службе, благодарим, примам и не противуријечим“, казао је новонаречени Епископ диоклијски, који је потом служио вечерњу службу. На редовном прољећном засједању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве изабрао је архимандрита Методија, игумана Цетињског манастира, за викара Митрополита црногорско-приморскогг, са титулом Епископ диоклијски. Хиротонију новонареченог Епископа диоклијског Методија Његова Светост Патријарх Иринеј ће обавити сјутра, у току Патријарашке литургије у подгоричком Саборном храму. Литургија ће почети у 8 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...