Претражи Живе Речи Утехе

Завршна реч Видовдана на глупости грчког калуђера: Опет бесни Иродијада, опет Роман скрибоманује Након наше објаве “Одговора архимандриту који је опседнут епископом Иринејем Буловићем“, уважени архимандрит г. Роман Анастасиадис имао је тешку и непреспавану ноћ, истражујући историјске изворе да би на крају открио нешто што је само њему било непознато 26. фебруара 2020. Анастасиадис Поделите: FacebookTwitterEmailViberFacebook Messenger Copy Link Након наше објаве “Одговора архимандриту који је опседнут епископом Иринејем Буловићем“, уважени архимандрит г. Роман Анастасиадис имао је тешку и непреспавану ноћ, истражујући историјске изворе да би на крају открио нешто што је само њему било непознато. Осим уобичајене испразне фразеологије и негативног етикетирања, фрустрација сајтом “Видовдан”, епископом Иринејем Бачким, школског примера спиновања и омаловажавања туђих аргумената лаконским одговорима “то је безумно, небогословски и неисторијски,” овај пут високопреподобни архимандрит Роман Анастасиадис “сајт Видовдан и навијаче Иринеја Бачког” просветитељски упућује да проуче историјски документ, који је пронашао у трећем тому “Патријаршијских писама” која је приредио архимандрит Калиник Деликани, архиватор у Цариградској Патријаршији, у издању 1905. године, на страници 677 те љубазно поставио линк за цео документ. Полазећи од себе и својих слабости, отац Роман “редакцији Видовдана и навијачима Буловића” учитава проданост и русофилију која помрачује ум и поништава духовно наслеђе својих предака који су признавали примат Велике Христове цркве и Мајке Цариграда у Православној цркви итд. Наше духовно наслеђе, о коме мисли да ништа не знамо и на које нас гордо упућује, је следеће: Писмо седморице српских епсикопа који су се обратили цариградском патријарху Пајсију II септембра 1726. с циљем да разреши од поста оболелог митрополита београдског Мојсија Петровића. Епископи се обраћају цариградском патријарху као духовном оцу, као ономе који првенствује у пуноћи Мајке и Источне католичанске цркве, не желећи да на себе преузму одговорност него да буду синови Цркве не само именом, него и делом итд будући да су лекари архиепископу и митрополиту београдском и свег народа под Ћесаревом влашћу г.г. Мојсију саветовали прекид поста због лекова која је узимао. Писмо је написано раскошним стилом, у складу са хришћанским обичајима и врлинама у којем писац унижава себе, а узвисује примаоца, монашким етосом и духовношћу, а о којима узвишени архимандрит Роман може само да сања. Оно је доказ наше културе и писмености, те велике духовности коју смо имали у тешко доба аустријско-турских ратова, пред мучко гашење Пећке Патријаршије. Свакако само по себи писмо ништа не значи, нити је било какав доказ неког примата Цариграда. Оно нема канонску тежину, није одлука неког Сабора. Свакако, веома је чудно да седам епископа мимо свог живог и законитог Пећког патријарха Арсенија Шакабенте и мимо самог заинтересованог архиепископа и митрополита београдско карловачког Мојсија, пишу цариградском патријарху. Будући да је Мојсије Петровић имао блиске контакте са Цариградом постоји и могућност да је био у неком духовном односу и пријатељству са Пајсијем. Наравно постоји и једнака могућност да су били “издајице своје Мајке и помраченог ума,” што би рекао поп Роман. Србима је познато да нам барем блесавог клира никад није недостајало. Тако су и недавно на Псевдосабору на Криту поједини епископи и поред свога Патријарха и вере сопствене Цркве и народа на званичне документе се потписивали према болесничким амбицијама и жељама фанариота, нпр. Епископ у Западној Америци. Међутим, нити је то став СПЦ, нити је то вера нашег православног народа. Но без обзира на све, чак и кад бисмо веровали да су потписани епископи заиста веровали и исповедали примат Цариграда по питању разрешења поста и другим духовним стварима, опет остаје чињеница да канонско предање, пуноћа целе Православне цркве и пракса није познавала Примат Цариграда како га данас форсирају. Не треба напомињати да је тај исти Цариград ни једну генерацију касније нетрепнувши укинуо Пећку Патријаршију, у кооперацији са силницима и душманима српског народа и Цркве. Ипак, чињеница да је неко некоме разрешио да доручкује јаја и сланину са кајмаком, у односу духовник и послушник, нема никакве везе са самоумишљеним правом, да се поништи једна цела и жива Христова црква у Кијеву и њен епископ само обавести да од сутра више није епископ, као што је нпр урадио патријарх Вартоломеј прошле године митрополиту Онуфрију. Примат у Цркви носи одговорност да се понашаш боље него сви други, нпр да будеш мање националиста него други, а не да говориш да твој народ и раса има првенство над Словенима. Чак ни Папа нема примат и непогрешивост, мимо догмата и вере. Примат не значи да имаш право да радиш глупости и говориш “то је моје право”. Управо такво схватање примата је најбржи пут за губљење примата, што се и десило. Архимандриту Роману, и другим фанариотима, није јасно да се Срби не боје историје, не боје се докумената и мртвог слова на папиру, јер ми Православље живимо у срцу, а у срцу нема примата за продане душе. Исто тако, Срби су увек и безрезервно признавали првенство части и велику љубав давали свим патријарсима, било цариградским било московским, кад год су то делима и речима заслуживали. Срби немају проблем са приматом Цариграда какав је био у Цркви, понављамо, Цариград има проблем са историјом и са самим собом. Да нема, не би Вартоломеј морао да мења одлуку Синода из 1686. Да ли је ико на Фанару свестан колико ово смешно и промашено звучи? Ако Фанар жели да му српски епископи опет пишу да им разреши пост, или неки критски архимандрити да им дозволи да живе са дечком и мачком, онда ће Цариград морати много више да поради на свом угледу, интегиртету, отпору силама мрака, држању речи и обећања и другим аспектима чојства и јунаштва, у којима је сада, на нашу жалост, толико омануо. Нико од Срба не би био срећнији да сад цариградски патријарх Вартоломеј има неки углед личности од поштења и духовности, све карактерне особине хршћанина, па да нас подржи у овим тешким и смутним временима. Нико му не би више клицао и одавао поштовања и почасти од нас. Ми смо жалосни што он није такав. И за крај, просто знања ради, архимандрит Роман би требало да зна да Српска црква није никаква кћер Цариграду него Сестра што јасно пише у Томосу Уједињене Српске цркве из 1922. Ако већ нема поштовања према СПЦ требало би да има према својим прецима који су то веровали, исповедали и потписали, јер је то онај лек који препоручује нама. Свој трактат уважени архимандрит Роман завршава речима апостола Павла како се треба клонити свадљивог човека јеретика, што ћемо и послушати. Видовдан

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина др Иринеја, Црквена општина у Бачкој Паланци, поводом славе Светојовановског храма, организује духовне свечаности под називом ОД ВИДОВДАНА ДО ИВАНДАНА. Протојереј Стевица Илић, секретар Црквене општине бачкопаланачке и главни и одговорни уредник радија Тавор најавио је ове свечаности. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе! View full Странице

Његова Светост Патријарх српски Г.Г. Иринеј служио је на Видовдан, 28. јуна 2017. године Свету архијерејску Литургију у Манастиру Грачаница уз саслужење Преосвећене господе Епископа рашко-призренског господина Теодосија, умировљеног захумско-херцеговачког господина Атанасија (Јевтића), свештенства и монаштва Епархије рашко-призренске. Поред великог броја верног народа пристиглог из свих крајева Србије, Републике Српске и Црне Горе, Светој архијерејској Литургији у Манастиру Грачаница присуствовала су и Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар II и Принцеза Катарина, директор Канцеларије за Косово и Метохију г-дин Марко Ђурић, представници Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама и бројни представници Срба са Косова и Метохије. Патријарх српски Иринеј позвао је Србе који живе на Косову и Метохији да не напуштају огњишта и не продају земљу која је, како је рекао, натопљена крвљу њихових предака. Патријарх је у беседи након видовданске литургије у порти манастира Грачаница, рекао да сваки грумен косовске земље говори о страдању, додајући да где је страдање ту је и васкрсење. "Ми се дивимо онима који су овде остали. Дивимо се њиховој храбрости. Дошли смо да охрабримо вас који живите на овим просторима да ту и останете. Немојте продавати земљу јер је то земља натопљена крвљу предака", рекао је Патријарх српски Иринеј. Додао је и да данас има много сабирања, али да је само оно свето код светиња. "Данас смо се сабрали на ово свето место, нема нас много, слични смо оној птици којој разоре гнездо. Мало нас је остало на овој светој српској земљи. Сваки је педаљ ове земље заливен крвљу", рекао је Иринеј. Патријарх је рекао да Видовдан говори да су Срби "народ Божији, народ призван, који Бога носи у себи". "Ако има дана када сви заједнички мислимо и нешто што нас испуњава то је дан Видовдана. Велики дан када је српски народ доживео свој велики петак, своје распеће. То распеће траје и дан данас. Као народ морамо носити крст који је и наш господ носио. Оно што нам даје вредност то је душа у нама, бесмртна душа. Али након Великог петка долази васкрсење. Ми смо народ који живи на земљи али гледа на небо", казао је Патријарх Иринеј. Након литургије и патријархове беседе дедељено је високо одликовање Српске православне цркве Орден светог краља Милутина директору површинских копова Обилић Срђи Ковачевићу за хуманитарни рад и помагање фрескописа у храмовима. Мајкама са четворо или више деце Епархија рашкопризреска уручила је ордење "Мајка девет Југовића", а Канцеларија за Косово и Метохију је за њих обезбедила новчану помоћ. Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина поделили су хуманитарну помоћ у виду хране и играчака деци и корисницима народне кухиње „Мајка девет Југовића” окупљенима у порти Манастира Грачаница. Централни видовдански догађај на Косову и Метохији одржан је на Газиместану, где је Патријарх српски Иринеј, уз саслужење Епископа Теодосија, Епископа Атанасија (Јевтића), свештенства и монаштва Епархије рашко-призренске, служио парастос страдалим српским јунацима у косовској бици 1389 године. Престолонаследник Александар II Карађорђевић је на Газиместану рекао да је Видовдан "празник вере и наде у боље сутра". "Не славимо ми Видовдан као дан пораза. Овај празник представља симбол духа и нације, али и вере, наде у боље сутра. Док смо поносни на нашу историју, наша будућност је светла", истакао је Престолонаследник Александар. Приредио: Никола Станковић Извор: Телевизија "Храм" View full Странице