Претражи Живе Речи Утехе

Поводом провокативних изјава политичких представника косовских Албанаца и отворених претњи у штампи у вези јучерашње Свете Литургије у храму Христа Спаса у Приштини, које нескривено подстичу етничку и верску нетрпељивост, Епархија рашко-призренска Српске Православне Цркве принуђена је да још једном нагласи да је прослављање верских празника у објектима који су власништво Српске Православне Цркве питање фундаменталних верских права која су законски регулисана и мора да буду поштована без икаквог условљавања. Јучерашња прослава празника Вазнесења Христовог у храму Христа Спаса у центру Приштине, који је у власништву СПЦ стога не може и не сме да се третира као политичко питање, као што се тако не могу посматрати ни обреди које врше представници других верских заједница у својим верским објектима. Храм Христа Спаса је уписан у катастру, налази се на земљишту које се по катастарским подацима води на СПЦ (о чему сведоче валидни катастарски изводи), а не Универзитета у Приштини, који годинама упорно и без икакве правне основе покушава да уклони овај храм који одговорне на Универзитету ваљда подсећа на 40.000 Срба у Приштини који су протерани након завршетка оружаног сукоба 1999. год и чија је имовина у више случајева и даље бесправно узурпирана. Не постоји било који правно валидан акт који негира имовинска права СПЦ над овом црквом, нити овај објекат сматра нелегалним и стога Црква није дужна по закону да тражи било какву дозволу за вршење верских обреда на својој имовини. Служење верских објеката у још незавршеним храмовима сасвим је уобичајено у пракси наше Цркве јер храм на освештаним темељима представља свето место. Наметати Цркви обавезу да тражи било какву дозволу за вршење верских обреда унутар својих храмова не представља само кршење цивилизацијских норми у поретку успостављеном након Другог светског рата, већ и правних прописа које су донеле управо власти у Приштини и који су и даље важећи. Стога, они који би да се јавно позивају на прописе како би њима покушали да прикрију отворену мржњу и дискриминацију према једној верској заједници, те исте прописе прво треба да прочитају. Иако траје судски процес у комe Универзитет без иједног доказа покушава да натера Цркву да сруши сопствени храм, то не значи да Црква, као власник који је уписан у катастру нема права да користи свој легално саграђени верски објекат. Са друге стране, власти у Приштини већ пет година не спроводе судску пресуду поводом манастира Високи Дечани, и стога јавна позивања на судске поступке који су у току и немају никакво дејство на власништво Цркве могу само да поруче да је на Косову примена правде селективна када је у питању Српска Православна Црква. Све чешћи и интензивнији покушаји негирања верских и имовинских права, идентитета и уставом загарантованог имена Српске Православне Цркве на Косову и Метохији од стране косовских институција тужан су показатељ озбиљног погоршања општег стања верских слобода на овом простору, што нимало не доприноси помирењу и заједничком животу, већ додатно подстиче верску и етничку мржњу која угрожава безбедност православног српског становништва и нашег духовног и културног наслеђа на Косову и Метохији. Прославом Христовог Вазнесења у нашој цркви у Приштини Епископ Теодосије није одржао политички скуп, већ је одслужио Свету Литургију на којој је позвао на мир и толеранцију у нашем још незавршеном храму који је годинама на мети албанских екстремиста који су га некажњено палили, скрнавили, нападали, претварали у јавни тоалет и депонију смећа, што је на срамоту посебно града Приштине и Универзитета, чији званичници редовно траже уклањање овог храма, док се политичари такмиче у језику мржње и увредама на рачун СПЦ. Наша Црква стоји чврсто на темељу да све цркве и верске заједнице морају да имају загарантовано право да несметано врше своје верске обреде у објектима који су у њиховом власништву и спремна је, уколико је то потребно, да своја права одлучно брани и на локалним судовима, али и пред међународним организацијама за верска права и слободе, пошто поседује сву валидну правну документацију. Као посебан скандал је и вест која нам је дошла након свих реакција које смо имали прилике да видимо, а то је да је на вратима једног верског објекта исписана парола мржње, што у овом случају сматрамо и отвореном претњом. Очекујемо од Полиције Косова да починиоце ове отворене претње према нама, као једној од верских заједница, одмах пронађе и преда тужилаштву на даље поступање. Такође тражимо од Полиције Косова да се овај акт прогласи оним што јесте – ширењем верске и националне мржње и отвореном претњом, уместо да се као до сада овакве нескривене претње проглашавају вандализмима или уништењем имовине како би се прикриле размере мржње и дискриминације према Српској Православној цркви које у овом друштву владају. Није нормална ситуација у којој, уместо да се неко заппита какво је то друштво у коме се у 2021. години једној верској заједници прети због одржаног верског обреда унутар сопственог верског објекта, и на том верском објекту се исцртавају графити мржње и претњи против те верске заједнице само због тога што је вршиила верски обред унутар сопственог верског објекта, појединци још најављују и протесте против одржања верског обреда унутар верског објекта, још и злоупотребљавајући студенте у својој несхватљивој кампањи распиривања мржње. Беспримеран језик и напади у косовској албанској штампи против служења Литургије у нашем српском православном храму, веома је снажан показатељ безакоња и нескривене нетолеранције које шире не само појединци и одређене невладине организације, већ и званични представници косовске власти, као што се види из доле приложеног прегледа реакција. Прилог: Реакције косовских политичких представника у прегледу Коссев инфо портала- https://kossev.info/reakcije-iz-pristine-na-spasovdan-u-istoimenom-hramu-nece-se-tolerisati-provokacije-ne-nasedajte-na-zamku-da-ponovimo-17-mart/ Извор: Епархија рашко-призренска View full Странице

Како су „Новости“ сазнале, ужасне претње и ружне речи на рачун српскиих светиња, свештенства и бверника изрекао је службеник Комуналне полиције у Општини Гусиње Бујар Хасанђекај. Нови атак Албанаца у Црној Гори на српске светиње. Овога пута у Мартиновићима недалеко од Гусиња, где се противе обнови цркве Светог Василија Острошког Чудотворца, оскрнавили су крст са до сада обновљених темеља! - Скинули су га, сломили и бацили у поток у ноћи између понедељка и уторка, када су верници приметили шта се десило - каже за „Новости“ свештених Бојан Радуновић, парох Горњополимски и андријевички, који је цео случај одмах пријавио полицији, која је извршила увиђај... - Албанци на све начине покушавају да нас спрече да обновимо древну светињу, коју су својевремено палили и рушили, али, неће успети у томе. Служили смо литургију на дан Светог Василија Острошког, и зачудо, све је прошло у најбољем реду. Свима је то било сумњиво, јер, није било уобичајених покушаја ометања и добацивања. Али, ето, они су урадили оно што је обећавао један службеник Општине Гусиње, који је претио да ће запалити цркву ако буде обновљена. За сада пролази све то некажњено, али, докле, видећемо - каже отац Бојан, који очекује одлучну реакцију државе, који би требало да се обрачуна са људима који шире верску и националну мржњу. - Позивам на мир и суздржаност наше комшије Албанце, али на наше вернике и све православце којима тешко падају провокације којима смо изложени. Православље је вера мира, љубави и праштања, али очекујемо и од грађана других вера да се тако понашају и да не покушавају никоме да ускрате слободу вероисповести, као што ни ми то не чинимо - каже свештеник Радуновић. Како су „Новости“ сазнале, ужасне претње и ружне речи на рачун српских светиња, свештенства и бверника изрекао је службеник Комуналне полиције у Општини Гусиње Бујар Хасанђекај. Миг Албанцима из Мартиновића и Гусиња да крену на јуриш на ову светињу, пре неколико дана дао је бившпи премијер Албаније Сали Бериша, који је устврдио да „представници СПЦ и екстремистичке групе провоцирају мештане и обнаваљају цркву“, позивајући државу Црну Гору да интервенише... Очигледно, порука Берише схваћена је у Мартиновићима... Извор: Новости View full Странице

Заговорници пријема „Косова” у Унеско, они исти чијим су гласовима наша културна добра уписана на „Листу светске баштине у опасности” комотно превиђају једноставну чињеницу да су споменици на Косову и Метохији стављени на листу угрожених и да их Кфор штити од Албанаца. На ову околност у разговору за „Политику” упозорава проф. Др Дарко Танасковић, дугогодишњи амбасадор Србије при Унеску, додајући да ми оне који подржавају Приштину у намери да постане чланица ове организације „узнемиравамо питањем”: „Рат је на КиМ завршен. Од кога онда прети опасност нашим споменицима? Да није можда од ових истих за чије се учлањење у Унеско залажете?”. – Обично немају одговор – истиче Танасковић, иначе професор Филолошког факултета и стручњак за оријенталистику и ислам, филологију и некадашњи амбасадор СРЈ у Турској, Азербејџану, али и при Ватикану и Малтешком реду. За наш лист говори о борби Србије да заштити своје светиње на Косову, да не дозволи прекрајање историје и отуђења споменика који представљају срж српске културе и духовности, која траје готово две деценије. И поред тога што су, 2004. у мартовском погрому, свет обишле слике српских цркава у пламену, велике западне силе и даље подржавају пријем такозваног независног Косова у Унеско, што би представљало ненадокнадив губитак за нашу земљу, Српску православну цркву и цео народ. Иако су 2015. године на скупштини Унеска у Паризу, док је Танасковић био амбасадор наше земље у овој организацији, Албанци доживели пораз, сваких неколико месеци Приштина прети да ће поновити захтев за пријем у организацију. На КиМ се налази око 1.300 цркава, манастира и других објеката који чине културно наслеђе српског народа. При томе, четири храма СПЦ су већ 12 година на листи заштићених споменика културе, а у јавности се често полемише о начину на који су те светиње заведене у Унесковим списима и колико бирократски прописи ове организације иду наруку Србије. Јесу ли четири споменика културе на КиМ, тачније четири православна храма, који су под заштитом Унеска заведени као византијско наслеђе, а не као наслеђе Србије и СПЦ? Четири наша културна добра (манастир Високи Дечани, црква Успења Пресвете Богородице у Грачаници, црква Богородице Љевишке у Призрену и Пећка патријаршија) у документима Унеска не воде се као византијско, али ни као српско православно наслеђе већ као „Средњовековни споменици на Косову (Србија)”. Може ли таква формулација да послужи као повод за одузимање ове баштине од српског народа и СПЦ? Ова неутрална формулација, која свакако није срећна, сама по себи, засад не може да послужи као повод или, пре, оправдање за шиптарско посезање за тим културним и духовним драгуљима српског средњовековља. Наравно, уколико би „Косово” постало чланица Унеска, сигурно је да би Приштина чинила све што је у њеној моћи да то чланство злоупотреби и „објасни” свету да ови културни и духовни споменици нису само на Косову у територијалном смислу, како стоји у релевантним документима Унеска, већ да је то споменичко наслеђе „Косова” као државе и интегрални део некаквог косовског културног идентитета. Албанци то, уосталом, и сада упорно чине, без обзира на реалност, а камоли неке обавезујуће правне и друге формулације или научно утврђене чињенице. Да ли је уобичајено да заштићене споменике културе Унеско везује искључиво за назив државе или територије на којој се налазе? Пракса у Унеску јесте да се културна баштина формално систематизује према територијалном припадању датој држави, а не према својој културно-историјској припадности. Ако се не варам, сем у случају неких јерменских светиња у Ирану, по правилу се не дефинише и не спецификује ни одредницама националне или верске припадности. Значи ли то да изостављање националног предзнака на неки начин помаже косовским Албанцима у покушајима да присвоје културну баштину на КиМ? С обзиром на нескривене амбиције шиптара на „Косову” да „расрбе” и прогресивно албанизују нашу духовну и културну баштину, било би свакако много боље да је она заведена с атрибутом „српска”. У једном тренутку ситуација је била и неповољнија. Приликом редовног разматрања стања заштићености споменика са „Листе добара у опасности”, на заседању Унесковог Комитета за светску баштину у Квебеку (2008), а под жестоким притиском неких утицајних држава које су управо у то време признале независност „Косова”, из текста закључка који се односи на наше споменика избрисане су све референце на Србију, као да они са њоме и са СПЦ немају никакве везе. Касније се, дипломатски, успело да име Србије, у загради иза речи „на Косову”, буде враћено у текст, што је и био максимум који се објективно, с обзиром на све околности, могао остварити. Каква је могућност да ови споменици евентуално постану део некакве „косовско-албанске” баштине? Уколико би „Косово” постало чланица Унеска, против чега се Србија засад успешно политички и дипломатски бори, формално би се наши средњовековни споменици на КиМ територијално водили под државним заглављем „Косовo”. Суштински, они никада не би могли постати део „косовско-албанске” баштине у историјско-националном смислу, јер их са културом Албанаца не повезује апсолутно ништа. Ко би могао прихватити, рецимо, апсурдну тврдњу да је Дечане градила стара албанска династија Нимани?! Не обазирући се на то, на простору који административно контролишу приштинске власти сва значајнија културна добра, а посебно она туристички атрактивна, систематски се обележавају на начин који сугерише да су изворно њихова. То је разлог због којег „Косово” толико жели у Унеско? И то је, несумњиво, један од разлога. За њихово упорно залагање мотив је, међутим, примарно политички – афирмисање државности „Косова” на међународном плану. Наравно, кад би се докопали места у овој специјализованој агенцији УН за образовање, науку и културу, они би је доследно користили као полигон за политичке провокације заоденуте у маскирну униформу образовне, научне и културне проблематике. На који начин на претензије „Косова” да уђе у Унеско гледа светска стручна јавност? Озбиљна, професионално одговорна стручна јавност не може гледати и не гледа позитивно на евентуални пријем „Косова” у Унеско, али, као што је познато, постоје и ешелони идеологизоване и/или плаћеничке псеудонаучне и псеудостручне мафије која је увек спремна да пружи квазинаучну аргументацију за безочне „културолошке фалсификате” својих налогодаваца. То је, заправо, својеврсни интелектуални тероризам. А тероризам, као што знамо, у одређеним околностима може да буде привремено ефикасан. Да ли светска стручна јавност разуме улогу Србије и српских владара у стварању ових споменика? Већ сам рекао да за озбиљну научну и стручну јавност ту нема недоумице или каквих сумњи, и то још одавно. Шта Србија још може да учини како би заштитила своје културно наслеђе на КиМ? Поред тога што се упорно бори против чланства „Косова” у Унеско, Србија мора да размишља и о томе какву би стратегију применила уколико би се једног дана догодило да Приштина ипак добије столицу у овој међународној организацији. У овом тренутку то није вероватно, али увек ваља бити спреман и за најнеповољније сценарије. Не бих сада говорио о томе шта би било разумно предузети у таквој хипотетичкој ситуацији. С обзиром на то да њени стручњаци немају приступ терену или да је он крајње ограничен, Србија се мора кроз разне видове међународне сарадње посредно старати о стању свог духовног и културног наслеђа на КиМ. Битан чинилац је и СПЦ јер је свештенство и монаштво животно на лицу места и у тешким егзистенцијалним условима. Уз одређену помоћ Београда, могу предузимати низ домаћинских, практичних и конкретних корака на побољшавању стања наших цркава, манастира и других сакралних објеката. Какав је статус остале српске баштине на КиМ, манастира и цркава који нису заштићени, али су део светске баштине? Да би неко културно добро могло бити кандидовано, тј. номиновано за упис на „Листу светске баштине” Унеска, оно претходно мора, уз поштовање прописане процедуре, у Србији бити увршћено међу културна добра од националног значаја и доћи на прелиминарни списак за Унеско. Потом следи пријављивање, уз израду сложеног номинационог досијеа. Ту нема пречица. Од пре извесног броја година, захваљујући високој стручности наших експерата, њиховој посвећености и доброј организованости, урађено је неколико веома повољно оцењених номинационих досијеа за упис на „Листу нематеријалног културног наслеђа”, попут онога за крсну славу, коло или нетом уписаних гусала. Пример успешне прекограничне сарадње у једној тзв. серијалној номинацији за „Листу материјалне културне баштине” представљао је заједнички упис стећака, чији су носиоци биле, осим Србије, БиХ, Хрватска и Црна Гора. На који начин су у Унеску заведени остали заштићени споменици културе који се налазе у централној Србији? Заведени су, логично, под државним заглављем „Србија”. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Група од двадесетак Aлбанаца предвођена Хаџијом Сулејмани, одборником Демократске партије – улцињске владајуће коалиције јутрос је покушала да спријечи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија да са свештенством и вјерницима служи Свету литургију на темељима Цркве Светог Јована Крститеља на Свачу у Улцињу. Прилог Радија Светигоре Наиме, ова група изгредника покушала је да онемогући прилаз Цркви, а предводник Сулејмани је казао да су Митрополит, свештенство и вјерни народ „дошли да освајају“ и да он као Албанац муслиманске вјере неће то да дозволи јер, како је рекао, Црква није Митрополијина и да иако не зна чија је, зна да није њена. На питање Митрополита Амфилохија како то да се као Муслиман мијеша у питање Цркве, он је казао да је он прво Албанац. Након гурања, расправе, негодовања наших вјерника, полиција је обезбједила да Митрополит, свештенство и вјерни народ дођу до Цркве, али не и да уђу на темеље Храма гдје је било предвиђено служење Свете службе Божије. Полиција је већ била темељима Храма, тако да је Високопреосвећени Литургију служио у непосредној близини остатака Цркве Светог Јована Крститеља на Свачу. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

У косметском селу Петрич, у коме сада живи само једна старица- бака Ката, окупљају се за Духове вјерници поријеклом из овог краја. Тако је било и овог Духовског понедјељка када се група Срба који долазе на своја имања у село Петрич, окупила да са својим парохијским свештеником прославе овај велики празник. Звучни запис разговора Приликом овогодишње прославе извршен је напад на локалног свештеника јереја Стевана Марковића пароха осојанског и окупљене Србе. Други напад на оца Стевана, извршен је неколико дана касније када се, заједно са својом породицом, враћао са Светог богослужења из манастира Пећка Патријаршија. Са оцем Стеваном смо разговарали о овом немилим догађајима и томе како данас живе Срби на нашем Косову и Метохији. Извор: Радио Светигора View full Странице