Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'упркос'.
Found 8 results
-
Наравно, тешко је радовати се када су катастрофе и невоље свуда. Али, као што знате, практично није било ниједне генерације која се не би суочила са ратовима или катаклизмама. Па ипак, живот се наставио. Морамо научити да живимо и да се радујемо упркос тешкоћама које с времена на време долазе у наше животе. То је могуће само ако се фокусирате на оно што је најважније. А главно за човека је спасење душе. Све остало је само позадина, ништа више. Врло често у први план стављамо позадину, па онда долази до искривљавања, погрешног односа према ономе што се дешава, замена праве стварности лажном. Све што је важно у нашем животу је непромењено, без обзира на олује и ветрове. Наша стварност је живот у Христу. Господ је средиште и смисао живота. Код Њега ништа није страшно, све се може победити. Изгубивши везу са Богом, остајемо сами, ма колико људи око нас. Само у Богу је спас од усамљености, страхова и чежње. Он је извор инспирације и радости. Никакво дружење или земаљска добра нам то не могу дати. Господ сједињује видљиви свет и Небески свет, живе и мртве, земаљску Цркву и Небеску Цркву. Само Он зна пут којим можемо ући у Вечност. Само Он нам може отворити спасоносна врата и помоћи нам да постанемо бесмртни. Свако искушење је још један разлог да се сетимо Бога, Његово милосрђ и Славу, да се поуздамо у Ньега. Нема ништа блаженије и лепше за човека него да следи Његову Свету вољу. Безусловно слеђење Спаситеља је врхунац блаженства и, можда, испољавање највише везе између Бога и човека овде на земљи. Живот је тренутак који нас припрема за диван и бескрајан живот у Христу. Нема потребе да компликујете овај живот и постављате друге циљеве. Само треба живети са Богом! https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonij-pakanich-koliko-god-iskushenja-padne-u-deo-nama-zhivot-je-ipak-lep-
- 3
-
-
- живот
- искушењима
- (и још 4 )
-
Бог је веран себи, чак и упркос свим нашим напорима и покушајима да Њега напустимо, Бог нас не напушта, већ непрестано брине. Свако у свом искуству осећа Божју бригу за себе, мада већину свог времена посвећује не најважнијој ствари. Покушавамо да пронађемо извор живота у разним бунарима где Христос није. Своју пажњу концентришемо на земаљско, које пружа само пролазно задовољство, понекад измишљено, и ни на који начин не испуњава или утешава. Иако свако од нас из свог личног искуства зна да вреди уложити и најмањи напор, да свој ум, срце, вољу прилагодити Божанском, а не земаљском, онда се одмах нађете у Очевом загрљају — у наручју Самога Бога, који даје мир и утеху. Бог је увек ту. На крају крајева, и Самарјанка је дошла до извора, а Христос је већ био тамо... Он увек чека. Непроменљиво и бескрајно. Господ очекује човека без обзира шта смо учинили. Он нас доживљава таквим какви јесмо. У свакој особи постоји дубина без дна коју само Бог може испунити. Без Бога, изван Бога и далеко од Бога, живот не постоји. Ни истински живот, ни истинско биће. Све мора бити засићено Божјом вољом, Самим Богом. Испуњавајући свој живот бригама, неприметно се удаљавамо од Бога, а душа пати, жеђа. И као што је људски живот немогућ без воде, тако је и духовни живот немогућ без Извора Живе воде — самог Бога. Ова аналогија приказана је у причи о Самарjанки. Душа пати и жеђа, лишена Извора Живота. На ову духовну жеђ Господ нас подсећа, једини способан да је задовољи. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-bog-je-veran-sebi-uprkos-nashim-naporima-da-njega-napustimo -
Бог од човека тражи да буде дрво живота упркос ватрама смрти које около горе. Уместо самоуништавањем грехом у ватри незнања, потребно је усредсредити се на живот вечни у Цркви Божијој. У трећој недељи поста православна црква износи подсетник у виду Часног крста у средину својих храмова. Она тако подсећа вернике на дубоку истину да је дрво одувек било начин изражавања слободе, али поврх свега начин изражавања односа са Богом. У истој недељи када се Црква саборно поклања Крсном дрвету сећајући се жртвене љубави Христове, српску јавност је покушала са Крсног пута завести емисија из серијала Јунаци доба злог, Његово преосвештенство Иринеј Буловић: Вучић у мантији, као и низ напада на Његову Светост Патријарха српског Порфирија. У рајском врту су прародитељи Адам и Ева уведени у истину избора кроз дрво. С једне стране, дрво живота од којега су могли да једу и живе, и с друге стране дрво познања добра и зла. Праведни Ноје је у знак спасења добио гранчицу маслиновог дрвета, као коначни престанак потопа. Праотац Аврам је истрчао пред три небеска путника и истрчавајући да им пружи љубав и гостопримство под дрветом у Мамри, угостио је живога Бога и примио је благослов. Исак сам понесе дрво за жртву и увери свет да се Господ заиста стара. Књига постања патријарха Јосифа назива плодном дрветом. Мојсије је изуо своју обућу пред купином која је горела а није сагоревала, усецајући савез са Богом за добро народа. Снага и лепота Божије творевине у виду дрвета је одувек била надахнуће светописамских писаца за поређење. Тако, светописамска мудрост у псалмима указује да је праведан и радостан човек заправо као дрво које је засађено поред дубоке воде, која не пресушује, а стално доноси плод (Пс 1,3). Приче Соломонове нас уче да шаптачи и трачаре додају дрво на ватру (ПСол 26,20). Но, светописамска мудрост дрветом подразумева човека. Шаптачи и трачаре се заправо ватром само-сагоревају, јер не могу сагорети праведника који је пун животног духовног сока, засађен на самом њеном извору – Цркви Божијој. Доношење плода спасења и бивање дрветом које ветрови не померају а понајвише уграђивање у Цркву, смета саможивима и пљувачима цркве. Али, Бог непрестано тражи човека да се угради у цркву, односно да узме Крсно дрво и носи га достојанствено. Нецрквена писања и емисије имају за циљ уношење немира, док заправо једино што преносе и уносе јесте незнање. Човек је позван да носи свој крст мирно и без роптања, док около горе ватре само-сагоревајућих шаптача и трачара. Ватре ће се угасити кад дрво које је могло бити икона изабере пакао – невиђелицу, како каже народни причалица, место где једни другима лица не видимо – место страшно. Преображај дрвета у икону Христову је потребнији него икад, јер дасака у глави мањка. Христос, дрводеља, тесар човечанства не тражи ватру, него предан, жртвени рад на нама самима, е да ли би постали иконе Његове. Мање пљувања - више дрводеља, ова делатност пуни храмове иконама. аутор: Димитрије Станојевић, М.А. -
РТС: Призренска богословија живи упркос свим недаћама
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Култура
Осма генерација ученика у обновљеној Богословији у Призрену сведочи да ово место српске духовности живи упркос свим недаћамa које су је задесиле. Читав, обновљени комплекс, са интернатом и библиотеком, пружа одличне услове за образовање богослова, а чињеница да су ову школу завршили, а касније у њој и предавали многи српски патријарси, ученике чини још поноснијима. Богословија Светих Кирила и Методија, у Призрену, у подножју старог насеља Поткаљаја, основана је 1871. године као прва средња школа на српском језику на територији тадашњег Османског царства. Највећу заслугу за отварање ове школе у граду на Бистрици има Призренац Сима Андрејевић Игуманов, који је, у тузи за изгубљеном сопственом децом, „уснио сву омладину свог краја“, и основао задужбину којој је завештао сав свој иметак. Без престанка, Богословија је радила до 1999. године, када су професори и ђаци евакуисани у Ниш. Потом су, у погрому 2004. године, сви њени објекти спаљени. „То је био најдужи период у њеној историји, од 12 година да она није имала ученике. Од 2011. године, три генерације су завршиле. Матуранти, сада у јуну, су осма генерација која је уписала, а четврта која завршава ову Богословију од њене обнове“, каже владика рашко-призренски Теодосије и додаје: „То све говори колико је ова школа значајна, како у време када је настала, крајем 19. века, у старој Србији, када је била, рекао бих и теже опстати и живети на овим просторима, тако и у ово наше време, када смо остали, тако рећи, без Срба на овом делу Косова и Метохије“. Богословија у Призрену је духовна колевка Српске православне цркве. У њој су предавали готово сви српски патријарси – од Варнаве, Гаврила, Павла, до садашњег, његове светости патријарха Иринеја. Meсто натопљено снагом молитве За младе, а некако од својих вршњака зрелије ученике, ово је посебно место, натопљено снагом молитве свих њихових претходника и народа чију веру чува. „Овде је све прожето Светом литургијом, молимо се богу, тако да се волимо као браћа, испуњавајући оне заповести Господње да љубимо Бога свим срцем својим, свом душом својом, тако и ближње своје, као самога себе“, каже ученик петог разреда Призренске богословије Жарко Перић. Ученик трећег разреда Михајло Јовановић каже да га родитељи углавном зову и питају какво је стање, а он им одговори: „Верујте ми да не знам, јер, искрено, нама је овде супер – осећамо се слободно колико можемо, нико нас не дира, излазимо у град слободно, тако да у суштини, није лоше.“ Ипак професор Бојан Радичевић каже да је кретање ограничено на ужи центар града и да ученици иду у пратњи професора, односно васпитача који је дежуран. „Што се мене лично тиче, мислим да и када бих поново имао прилику да одаберем, да би то исти избор био. Упркос свему, ми функционишемо, доброг смо расположења, доброг духа, ведрог и да некако све то тече лепо“, истиче професор. Око Богословије, све се променило и мења. Од укупно 150.000 становника, данас у Призрену живи тек двадесетак Срба. Своје ђаке овде уче да једнако поштују и вреднују и људе других вера. Да поносно, како кажу, носе наслеђе српске прошлости, деле историју и бреме свог народа, а живе за вечност. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Наиме, ова група изгредника покушала је да онемогући прилаз Цркви, а предводник Сулејмани је казао да су Митрополит, свештенство и вјерни народ „дошли да освајају“ и да он као Албанац муслиманске вјере неће то да дозволи јер, како је рекао, Црква није Митрополијина и да иако не зна чија је, зна да није њена. На питање Митрополита Амфилохија како то да се као Муслиман мијеша у питање Цркве, он је казао да је он прво Албанац. Након гурања, расправе, негодовања наших вјерника, полиција је обезбједила да Митрополит, свештенство и вјерни народ дођу до Цркве, али не и да уђу на темеље Храма гдје је било предвиђено служење Свете службе Божије. Полиција је већ била темељима Храма, тако да је Високопреосвећени Литургију служио у непосредној близини остатака Цркве Светог Јована Крститеља на Свачу. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Група од двадесетак Aлбанаца предвођена Хаџијом Сулејмани, одборником Демократске партије – улцињске владајуће коалиције јутрос је покушала да спријечи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија да са свештенством и вјерницима служи Свету литургију на темељима Цркве Светог Јована Крститеља на Свачу у Улцињу. Прилог Радија Светигоре Наиме, ова група изгредника покушала је да онемогући прилаз Цркви, а предводник Сулејмани је казао да су Митрополит, свештенство и вјерни народ „дошли да освајају“ и да он као Албанац муслиманске вјере неће то да дозволи јер, како је рекао, Црква није Митрополијина и да иако не зна чија је, зна да није њена. На питање Митрополита Амфилохија како то да се као Муслиман мијеша у питање Цркве, он је казао да је он прво Албанац. Након гурања, расправе, негодовања наших вјерника, полиција је обезбједила да Митрополит, свештенство и вјерни народ дођу до Цркве, али не и да уђу на темеље Храма гдје је било предвиђено служење Свете службе Божије. Полиција је већ била темељима Храма, тако да је Високопреосвећени Литургију служио у непосредној близини остатака Цркве Светог Јована Крститеља на Свачу. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
- 6 нових одговора
-
- 1
-
-
- свачу
- богослужио
- (и још 9 )
-
СПЦ ДРЖАВНИЦИМА: НЕ ПРИХВАТАЈТЕ ОТУЂЕЊЕ НИ ПОДЕЛУ КОСОВА, УПРКОС ПРИТИСЦИМА
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Вести из Цркве
ПОРУКА СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СПЦ Црква против поделе Косова В. Н. | 10. мај 2018. 13:50 Апел државницима да не дају сагласност на отуђење КиМ, упркос политичким притисцима Илустрација ИЗАБРАО НОВЕ ВЛАДИКЕ: Оде Григорије у Немачку АПЕЛУЈЕМО на наше државнике да не смеју никда да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије јер оно што се силом узме то се и врати, оно пак што се поклони некоме то је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смеју дозволити. Искрено се надамо да ће се проблем, створен најпре оружаном побуном Албанских сепаратиста, а потом окупацијом Покрајне, решити искључиво мирним путем на начелима правде и права. Ово је у најкраћем, порука Светог Архијерејског Сабора СПЦ о нашој јужној покрајни, у коју су "Новости" имале увид. Црквено тело које завршава своје заседање сагледало је и косовску трауму и недвосмислено осудило опцију поделе територије: - У јавности се и даље сусреће идеја о подели КиМ између Србије и самопроглашене "косовске државе". Птитом се, свесно или несвесно пренебрегава чињеница да подела не би била ништа друго до признавања "независне државе Косово" и поклањање највећег дела територије Покрајине. У светској историји нема примера да неки народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје. Поделом би народ великог дела КиМ аутоматски био остављен на милост и немилост режиму тзв. државе Косово и погрому сличном оном из марта 2004. или би, под притиском и тихим терором био присиљен на егзодус - наводи се у тексту, који су владике назвале "очинским апелом". У поруци Сабора пише и да се без сагласности Србије и Савета безбедности УН и без консензуса свих европских земаља (међу којима чак пет чланица ЕУ не признаје независност Косова) ситуација на КиМ не може бити насилно промењена и "поред свих политичких притисака са којима се суочавају како Србија тако и поједине друге земље које не признају "независно Косово". - Признавање незаконито проглашене независности Косова, што се упорно настоји наметнути Србији, дугорочно би угрозило опстанак наше Цркве и народа и допринело проглашавању српских светиња за косовске или албанске споменике културе. То би представљало "убијање" сећања српског народа - упозоравају у СПЦ. У поруци се подсећа и да питање КиМ представља српско црквено, национално и државно питање првог реда. - Наша Црква као духовна мати нашег народа у целини и Србија као држава највећег дела српског народа, којој територија Ким и припада, носе највеће бреме одговорности за очување те наше историјске покрајне у границама Србије и за будућност српског народа у њој. Цркевени великодостојници у својој поруци подсећају да је КиМ са 1.500 српских православних хришћанских манастира, цркава, задужбина и споменика српске културе, неотуђиви средишњи део Србије. Они тврде и да КиМ, није питање ни националне идеологије или митологије, нити па, шта више, само територије већ представља саму срж нашег црквеног-народног бића и постојања, без које се губимо у процесу опште глобализације и секуларизације. - Просперитет Србије се не може градити на дезинтеграцији опнога што представља камен темељац њеног интегритета, њене историје и државности. Очување КиМ као интегралног дела Србије, по свим међународним стандардима, а уједно у складу са Уставом Србије и Резолуцијом 1244 УН, не значи конфронтацију са светом већ управо афирмацију става да се без основних права и слобода једног народа, његовог идентитета, духовности и културе, не може наћи стабилно дугорочно решење. Никада као сада нисмо имали већу обавезу да на сваком месту и у свакој прилици аргументовано сведочимо да се на КиМ не гради друштво људи једнаких права и слобода, него друштво које је у свим аспектима противно основним вредностима на којима почивају демократска друштва. Као најбољи пример кршења права нашег народа и цркве на КиМ, Сабор наводи спречавање формирања Заједнице српских општина, непоштовање одлуке Уставног суда о земљи манастира Високи Дечани, блокада регулисања правног положаја СПЦ и српске културне баштине...- 13 коментара
-
- 2
-
-
-
- спц
- државницима:
- (и још 6 )
-
ПОРУКА СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СПЦ Црква против поделе Косова В. Н. | 10. мај 2018. 13:50 Апел државницима да не дају сагласност на отуђење КиМ, упркос политичким притисцима Илустрација ИЗАБРАО НОВЕ ВЛАДИКЕ: Оде Григорије у Немачку АПЕЛУЈЕМО на наше државнике да не смеју никда да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије јер оно што се силом узме то се и врати, оно пак што се поклони некоме то је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смеју дозволити. Искрено се надамо да ће се проблем, створен најпре оружаном побуном Албанских сепаратиста, а потом окупацијом Покрајне, решити искључиво мирним путем на начелима правде и права. Ово је у најкраћем, порука Светог Архијерејског Сабора СПЦ о нашој јужној покрајни, у коју су "Новости" имале увид. Црквено тело које завршава своје заседање сагледало је и косовску трауму и недвосмислено осудило опцију поделе територије: - У јавности се и даље сусреће идеја о подели КиМ између Србије и самопроглашене "косовске државе". Птитом се, свесно или несвесно пренебрегава чињеница да подела не би била ништа друго до признавања "независне државе Косово" и поклањање највећег дела територије Покрајине. У светској историји нема примера да неки народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје. Поделом би народ великог дела КиМ аутоматски био остављен на милост и немилост режиму тзв. државе Косово и погрому сличном оном из марта 2004. или би, под притиском и тихим терором био присиљен на егзодус - наводи се у тексту, који су владике назвале "очинским апелом". У поруци Сабора пише и да се без сагласности Србије и Савета безбедности УН и без консензуса свих европских земаља (међу којима чак пет чланица ЕУ не признаје независност Косова) ситуација на КиМ не може бити насилно промењена и "поред свих политичких притисака са којима се суочавају како Србија тако и поједине друге земље које не признају "независно Косово". - Признавање незаконито проглашене независности Косова, што се упорно настоји наметнути Србији, дугорочно би угрозило опстанак наше Цркве и народа и допринело проглашавању српских светиња за косовске или албанске споменике културе. То би представљало "убијање" сећања српског народа - упозоравају у СПЦ. У поруци се подсећа и да питање КиМ представља српско црквено, национално и државно питање првог реда. - Наша Црква као духовна мати нашег народа у целини и Србија као држава највећег дела српског народа, којој територија Ким и припада, носе највеће бреме одговорности за очување те наше историјске покрајне у границама Србије и за будућност српског народа у њој. Цркевени великодостојници у својој поруци подсећају да је КиМ са 1.500 српских православних хришћанских манастира, цркава, задужбина и споменика српске културе, неотуђиви средишњи део Србије. Они тврде и да КиМ, није питање ни националне идеологије или митологије, нити па, шта више, само територије већ представља саму срж нашег црквеног-народног бића и постојања, без које се губимо у процесу опште глобализације и секуларизације. - Просперитет Србије се не може градити на дезинтеграцији опнога што представља камен темељац њеног интегритета, њене историје и државности. Очување КиМ као интегралног дела Србије, по свим међународним стандардима, а уједно у складу са Уставом Србије и Резолуцијом 1244 УН, не значи конфронтацију са светом већ управо афирмацију става да се без основних права и слобода једног народа, његовог идентитета, духовности и културе, не може наћи стабилно дугорочно решење. Никада као сада нисмо имали већу обавезу да на сваком месту и у свакој прилици аргументовано сведочимо да се на КиМ не гради друштво људи једнаких права и слобода, него друштво које је у свим аспектима противно основним вредностима на којима почивају демократска друштва. Као најбољи пример кршења права нашег народа и цркве на КиМ, Сабор наводи спречавање формирања Заједнице српских општина, непоштовање одлуке Уставног суда о земљи манастира Високи Дечани, блокада регулисања правног положаја СПЦ и српске културне баштине... View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.