Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'ава'.
Found 8 results
-
Људи су Бога осудили на смрт; васкрсењем својим Он их осуђује на бесмртност. За ударце враћа им загрљаје, за увреде – благослове, за смрт – бесмртност. Никада људи нису показали више мржње према Богу него када су Га распели; и никада Бог није показао више љубави према људима него када је васкрсао. Људи су хтели да и Бога учине смртним, али је Бог васкрсењем својим учинио људе бесмртнима. Васкрсао је распети Бог и убио – смрт. Нема смрти више. Бесмртност је опколила човека и све његове светове. Људска природа је васкрсењем Богочовековим неповратно поведена путем бесмртности, и постала страшна и за саму смрт. Јер до Христовог васкрсења смрт је била страшна човеку; од Христовог васкрсења човек постаје страшан смрти. Живи ли вером у васкрслог Господа, човек живи изнад смрти, недосежан је за њу; она је подножје ногама његовим: смрти, гдe ти је жалац? пакле, где ти је победа? И када Христов човек умире, он само оставља тело као одело, у које ће се опет обући на дан Страшнога суда. До васкрсења Спасовог смрт је била друга природа човекова; живот прва а смрт друга. Човек се био навикао на смрт као на нешто природно. Али васкрсењем својим Господ је све изменио: бесмртност је постала друга природа човекова, постала је природна човеку, а смрт – неприродна. Као што је до Христовог васкрсења било природно да људи буду смртни, тако је од Христовог васкрсења постало природно да људи буду бесмртни. Грехом је човек постао смртан и пролазан; васкрсењем Богочовековим он постаје бесмртан и вечан. У томе је сила, у томе моћ, у томе свемоћ Христовог васкрсења. Без њега, хришћанства не би било. Међу чудима оно је највеће. Сва остала чуда ничу из њега и своде се на њега. Из њега ничу и вера, и љубав, и нада, и молитва, и богољубље, и братољубље. Гле, ученици–бегунци, који су побегли од Исуса када је умро, враћају Му се пошто је васкрсао. Гле, капетан страже је исповедио Христа као Сина Божјег када је видео где васкрсава из гроба. Гле, сви први хришћани постали су хришћани зато што је Господ Исус васкрсао, зато што је победио смрт. To је оно што ниједна друга вера нема; то је оно што Господа Христа диже из- над свих богова и људи. Због Спаситељевог васкрсења, због Његове победе над смрћу, људи су постајали, постају и увек ће постајати хришћани. Сва историја хришћанства није ништа друго до историја једног јединог чуда, и то чуда васкрсења Христовог, које се непрекидно продужује из дана у дан, из године у годину, из века у век до – Страшнога суда. Човек се роди не онда када га мајка роди на свет, већ када поверује у васкрслог Господа Христа, јер се онда роди за живот бесмртни и вечни, а мајка роди дете за смрт, за гроб. Васкрсење Христово је мајка свију нас, свију хришћана, мајка бесмртника. Вером у васкрсење човек се поново рађа, за вечност рађа. – To је немогуће! примећује сумњало. А чуј шта васкрсли Господ вели: Све је могуће ономе који верује! А верује онај који свим срцем, свом душом, свим бићем живи по Еванђељу васкрслог Господа Исуса. Вера је наша победа којом побеђујемо смрт, вера у васкрслог Господа Исуса. Где ти је, смрти, жалац? А жалац је смрти – грех. Васкрсењем својим Господ је „притупио жалац греха“. Смрт је змија, а грех је њен жалац. Кроз грех смрт точи свој отров у душу и тело човеково. Што више грехова човек има, то више жалаца има кроз које смрт точи отров свој у њега. Када оса уједе човека, он се свим силама стара да извади жалац. А када га уједе грех, тај жалац смрти, шта треба да ради? Треба вером и молитвом да призове васкрслог Господа Исуса, да жалац смрти извади из душе његове, и Он ће то свемилостиво учинити, јер богује милошћу и љубављу. Када многе осе нападну тело човеково, и избоду га својим жалцима, тело се отрује и умре; тако бива и са душом човековом када је многи греси жалцима својим избоду: она се отрује и умре смрћу без васкрсења. Побеђујући Христом грех у себи, човек побеђује смрт. Ако ти прође један дан а ти ниси победио ниједан грех свој, знај – постао си смртнији. Победиш ли пак један, два, три греха своја, гле, ти си постаo млађи младошћу која не стари, млађи бесмртношћу и вечношћy. He заборављај никад: веровати у васкрслог Господа Христа значи – водити непрекидну борбу са гресима, са злом, са смрћу. Да човек заиста верује у васкрслог Господа доказује ако се бори са гресима и страстима; бори ли се са њима, бори се за бесмртност и живот вечни. Не бори ли се, узалуд је вера његова. Јер није ли вера човекова – борба за бесмртност и вечност, онда, реци ми, у чему се она састоји? Ако се вером у Христа не постиже васкрсење и победа над смрћу, онда – нашто нам она? Ако Христос не уста, значи грех није побеђен, смрт није побеђена. Ако пак нису побеђени ни грех ни смрт, онда – зашто веровати у Христа? Ко се вером у васкрслог Господа бори са сваким својим грехом, он постепено појачава у себи осећање да је Господ заиста васкрсао, заиста притупио жалац греха, заиста победио смрт на свима бојиштима. Грех поступно смањује душу у човеку, сатерује је у смрт, претвара је од бесмртне у смртну, од непролазне у пролазну. Што више грехова, то смртнији човек. Не ocећa ли се човек бесмртним, знај – сав је у гресима, сав је у кратким мислима, сав у спарушеним осећањима. Хришћанинов је позив: борити се са смрћу до последњег даха, борити се до коначне победе над њом. Сваки грех је одступање; свака страст је бежање; сваки порок је пораз. He треба се чудити што и хришћани умиру телом. To је стога што је умирање тела – сејање. Сеје се тело смртно, вели Свети апостол Павле, и оно клија, ниче и расте у тело бесмртно. Као посејано семе, тело се распада, да га Дух Свети оживи и усаврши. Да Господ Христос није васкрснуо тело, какву би корист оно имало од Њега? Он не би cпacao целога човека. Ако није васкрсао тело, зашто се онда оваплотио, зашто узео тело на Себе када му ништа није дао од свога Божанства? Ако Христос није васкрсао, онда – зашто веровати у Њега? Искрено велим, ја никад не бих веровао у Христа да није васкрсао и тиме смрт победио. Нашег највећег непријатеља победио и бесмртност нам даровао. Без тога, овај је свет хучна изложба одвратних бесмислица. Једино својим славним васкрсењем чудесни Господ нас је ослободио бесмислености и очајања, јер ни на небу ни под небом нема веће бесмислице од овог света без васкрсења, и нема већег очајања од овог живота без бесмртности. И ни у једном свету нема бића несрећнијег од човека који не верује у васкрсење мртвих. Боље би било таквом човеку да се никад ни родио није. Днес спасение миру… У чему се састоји то спасење? He у смрти већ у васкрсењу. Господ нам је сву тајну спасења казао својим васкрсењем. Спасти се значи: телу свом и души својој осигурати бесмртност и живот вечни. Како се то постиже? Нe друкче него богочовечанским животом, новим животом, животом у васкрслом Господу и ради васкрслог Господа. За нас хришћане је овај живот на земљи школа у којој учимо како ћемо себи осигурати васкрсење и живот вечни. Јер каква нам је корист од овога живота ако њиме не можемо стећи живот вечни? Али, да би човек васкрсао са Господом Христом, треба најпре да пострада са Њим, и његов живот доживи као свој. Учини ли то, он ће на Ускрс, заједно са Светим Григоријем Богословом, моћи рећи: „Јуче – ја бејах распет са Њим, данас – оживљујем са Њим; јуче – бејах погребен са Њим, данас – васкрсавам са Њим.“ У цигло четири речи сабрана су четири Христова Еванђеља: Христос воскресе! – Ваистину воскресе! У свакој речи по Еванђеље, а у Еванђељима – сав смисао свих светова Божијих, видљивих и невидљивих. И када се сва осећања човекова и све мисли саберу у гром ускршњег поздрава: Христос воскресе! тада радост бесмртности потресе сва бића, и она усхићено одгрме чудесни ускршњи отпоздрав: Ваистину вoскpece! https://mitropolija.com/2023/04/16/sveti-ava-justin-celijski-osudjeni-na-besmrtnost-uskrsnja-razmisljanja/- 1 коментар
-
- 2
-
-
-
- бесмртност
- осуђени
- (и још 6 )
-
Ава Доротеј: О безметежном и благодарном подношењу искушења
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Добро је рекао ава Пимен да се особине монаха виде у искушењу[1]. Јер, монах који је истински приступио да служи Богу, према Мудрости [Сираховој], дужан је да припреми душу своју на искушење (уп.Муд.Ис.с.Сир.2,1), како се никад не би чудио или смућивао због оног што се дешава, верујући да ништа не бива без промисла Божијег. А где је промисао Божији, тамо је све добро и све бива на корист душе. Све што за нас чини, Бог дела ради наше добробити, љубећи нас и штедећи нас. И ми смо дужни, као што је рекао апостол, да у свему захваљујемо (уп.1.Сол.5,18) Његовој благости, и да никада да не падамо у растројство или малодушност због онога што нам се дешава. Оно што нам долази треба да примамо без смућења, са смиреноумљем и са надом у Бога, уверени, као што сам рекао, да Бог за нас све добро чини по благости Својој, љубећи нас. То и не би могло бити добро кад га Бог таквим не би помиловао [тј. устројио]. Онај ко има пријатеља и уверен је да га он воли, ма шта да претрпи од њега, чак и [нешто] болно, мислиће да је то учинио из љубави, и никад неће поверовати да је пријатељ хтео да га повреди. Колико пре треба да смо уверени да Бог, који нас је саздао и привео из небића у биће, ради нас се очовечио и за нас умро – све [у вези] са нама чини по благости Својој и љубећи нас. О пријатељу је [човек] дужан да мисли: „Он све чини из љубави и штедећи ме, али нема увек и довољно разума да устроји [оно што је корисно] у [односу] на мене. Због тога се може десити да ме, и не жалећи, повреди“. Али, за Бога то не можемо рећи. Јер, Он је извор мудрости и зна све што је на добробит нашу. Он устројава оно што се нас тиче, чак и до најситнијих [ствари]. [Други неко] може о пријатељу рећи: „Он ме воли и штеди и има [довољно] разума да устроји [оно што је корисно у односу] на мене, али нема и силу да ми помогне у ономе што сматра да је корисно за мене“. Међутим, ни то не можемо рећи о Богу. Јер, Њему је све могуће и ништа за Њега није немогуће. Тако дакле, ми знамо да Бог и воли и штеди Своје саздање, да је извор мудрости, да зна како да устроји оно што се односи на нас, да му ништа није немогуће и да све служи Његовој вољи. Осим тога, треба да знамо да Он све чини ради добробити наше. Стога све треба да примамо са захвалношћу, као што смо раније рекли, као од доброчиног и благог Владике, макар се радило и о нечем болном. Јер, све бива по праведном суду. Као милостив, Бог не превиђа ни најмању нашу невољу. Али, више пута бива да неко сумња, говорећи у себи: „Како може бити да је [човеку] на корист кад у напасти сагреши због невоље?“ Но, ми у напасти грешимо само стога што немамо трпљења, што не желимо да поднесемо малу жалост, или нешто што је против наше намере. Јер, Бог не попушта на нас ни једну ствар која је преко наших снага, као што и апостол каже: веран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете (1.Кор.10,13). Али, ми немамо трпљења и не желимо да се потрудимо на кратко, те не подносимо да [околности] прихватамо са смирењем. Због тога се сатиремо. Што се више старамо да побегнемо од искушења, све више се њима оптерећујемо. Ми негодујемо, [па ипак] не можемо да их се ослободимо. Има људи који су принуђени да пливају. Уколико познају вештину пливања, они се препуштају таласу који наилази на њих, постављајући се паралелно са њим, све док не прође, а затим несметано настављају своје пливање. Уколико хоће да му се супротставе, он ће их одбацити и однети на велико растојање. И кад буду опет почели да пливају, долази други талас,који их, ако се опет противе, одбацује и гура још даље, те се тако само ломе без успеха. А ако се, као што рекох, препусте таласу и смире под њим, он ће проћи без штете по њих и они ће наставити да пливају колико хоће, вршећи своје дело. Тако је и са искушењима. Ко са трпљењем и смирењем подноси искушење, проћи ће без штете, а ко се огорчава, смућује се и свакога окривљује – имаће муку. Тиме он против себе само оснажује искушење, не налазећи корист и шкодећи себи. Ко, пак, искушење трпи безметежно, имаће велику корист. Чак ако нам и страст досађује, не треба да се смућујемо. Јер, то што се неко смућује ометан од страсти, [знак] је незнања и гордости. До тога долази услед незнања сопственог стања и због избегавања труда, као што су рекли оци: „Ми не напредујемо стога што не познајемо своју меру, што немамо трпљења у делу које смо започели и што хоћемо да стекнемо врлине без бола“. Јер, због чега се чуди страстан [човек], када га ометају страсти? Због чега се смућује, кад их чини? Имаш страст и смућујеш се? Имаш њене залоге, а говориш: „Зашто ми смета?“ Боље претрпи, подвизавајући се и молећи Бога. Јер, немогуће је да страсти не стварају невољу ономе ко их извршава.“Њихове посуде [тј. заложене ствари] су у теби“, рекао је ава Сисоје. „Дај им њихове залоге и оне ће отићи“[2]. Посудама је назвао узроке. Пошто смо их, дакле, заволели и испуњавали,није могуће да не будемо заплењени страсним помислима које нас, и без наше жеље, принуђавају да испуњавамо страсти.Ми смо се, наиме, својевољно предали у њихове руке. Слично говори пророк о Јефрему, који је савладао свог супарника, тј. своју савест и погазио суд (Ос.5,11). Он је затражио Египат и на силу био одведен у Асирију. Египтом оци називају вољу тела, која нас вуче ка телесном покоју и ум учи сладострашћу. А Асирцима зову страсне помисли које помућују и раздражују ум и испуњавају га нечистим идолима, присилно и без његове воље га довлачећи до греха на делу. Онај ко се, дакле, својевољно преда сладострашћу тела, принудно и против своје воље бива одведен у Асирију да ради за Навуходоносора. Пророк је то знао и са болом је рекао: не силазите у Египат (Јер.49,19). Шта чините, окајани? Смирите се мало, савијте леђа ваша, радите цару вавилонском и седите у земљи отаца ваших. И опет их побуђује говорећи: не бојте се од лица његовог, јер је са нама Бог да нас избави из руку његових (Јер.49,11). Затим предсказује и жалост која ће доћи на њих, уколико се не повинују Богу: ако пак, говори, уђете у Египат, доспећете у беспуће, у потчињеност и проклетство и ругло. А они су му одговорили: нећемо седети у овој земљи, јер ћемо отићи у Египат, и нећемо видети рат, и звук труба нећемо чути и нећемо бити гладни хлеба (Јер.49,1314). Сиђоше, дакле, у Египат и својевољно служаху фараону. Затим су насилно одведени у Асирију, где су принудно служили [Асирцима]. Обратите пажњу на оно о чему се говори. [Човек] је слободан пре него што учини нешто по страсти, чак и ако се на њега подигну помисли. Он је још у свом граду[3] имајући и Бога за помоћника. Ако се смири пред Богом и поднесе бреме жалости искушења са благодарношћу, и ако се лати макар и незнатног подвига, помоћ Божија ће га подићи. А ако побегне од труда и падне у сладострашће тела, биће насилно и принудно одведен у земљу Асираца да им против воље служи. Тада им, дакле, говори пророк: молите се за живот Навуходоносора, јер је у његовом животу ваше спасење (Варух 1,11). „Навуходоносор“ значи да нико не треба да негодује због жалости усред искушења које се десило, нити да се одвраћа од њега, већ да га подноси са смирењем и као онај који је заслужио да страда. [Човек] треба да се сматра недостојним избављења од тешкоће. Шта више, треба да се сматра [достојним] да подноси продужено искушење, које траје и јача против њега. И било да увиђа своју кривицу, било да је тренутно не види, он треба да верује да код Бога ништа не бива без суда и правде. Тако је рекао онај брат који је жалио и плакао због тога што је Бог од њега узео искушење: „Господе, зар нисам достојан нити мало да се ожалостим?“ Писано је, опет, да је ученик великог старца једном имао борбу против блудних [помисли]. Видећи га како се напреже, старац му је рекао: „Желиш ли да умолим Бога да ти олакша борбу?“ Он је рекао: „[Истина] је да се напрежем, аво, али видим и плодове труда у себи. Радије умоли Бога да ми да трпљење“. Ето какви су они који заиста хоће да се спасу. То значи са смирењем подносити бреме и молити се за живот Навуходоносора. Због тога и говори пророк: јер је у животу његовом ваше спасење. Речено братом: „Видим у себи плодове труда“, слично је са изреченим: у његовом животу је ваше спасење. То потврђује и старац који му је рекао: „Данас видех да си узнапредовао и да си ме превазишао“. Онај ко се подвизава против греха на делу и почиње да се бори против страсних помисли разума, држи се смирења, скрушености и подвига, те се путем мука подвига мало по мало чисти и долази у своје природно [стање]. Као што смо већ рекли, [човек] се из незнања и гордости смућује када га оптерећује страст. Пре би требало да смирено спозна своју меру и да истраје молећи се, све док му Бог не укаже милост. Заправо, да се не искушава и да не види жалост од страсти, он се не би ни борио, нити си се икад очистио [од њих]. И Псалам говори: грешници ничу као трава и подижу се сви који чине безакоње да би били истребљени у векове векова (Пс.91,8). Грешници који ничу као трава су страсне помисли. Јер, трава је слаба и нема силе. Када, дакле, ничу страсне помисли у души, придижу се и појављују сви који чине безакоње, тј. страсти, и то да би биле истребљене у векове векова. Страсти се истребљују кад се појаве код оних они који се подвизавају. Увидите поступност речи. Прво ничу страсне помисли, затим се подижу страсти, и најзад се оне истребљују. Све то [важи] за оне који се подвизавају. Ми, пак, који чинимо грех делом и увек испуњујемо страсти, не знамо кад ничу страсне помисли, нити када се подижу страсти, да бисмо се борили против њих. Ми смо још увек доле, у Египту, на кукавном прављењу опека за фараона. Ко ће нам дати да макар дођемо до осећања горког ропства свог, како бисмо се смирили и потрудили да будемо помиловани? Синови Израиљеви су у Египту служили фараону правећи опеке. Они, пак, који праве опеке, увек су нагнути доле и гледају у земљу. И душа коју савлада ђаво и која чини грех делом,гази своју разборитост и не мисли ништа духовно. Она увек мисли и чини [само] оно земаљско. Они су од опека које су правили сазидали три чврста града: Пит, Рамеси и Он или Илиополис. То су: сластољубље, среброљубље и славољубље, од којих произилазе сви греси. Бог је послао Мојсија да их изведе из Египта и фараоновог ропства, а фараон их обремењује још тежим радом и говори им: беспослени сте, беспосличите, и зато говорите: да идемо да послужимо Господу Богу нашему (Исх.5,17). Слично поступа и ђаво: кад види да се Бог склонио да помилује душу и да је речју Својом или преко неког од слугу Својих олакша од страсти, он [душу] још више оптерећује страстима и још снажније је напада. Знајући то, оци укрепљују човека својим поукама и не дају му да се уплаши. Један говори: „Пао си, устани! И ако си опет пао, опет устани“[4], и остало. Други говори: „Снага оних који желе да стекну врлине састоји се у томе да после пада избегну малодушност, и да се опет постарају [о себи]“. И сваки од њих једноставно, на различите [начине], један овако, други онако, пружа руку онима који се подвизавају и који су ожалошћени од непријатеља. Они то примише од божанственог Писма, које говори: ко падне, не устаје ли? Ко зађе, не враћа ли се? (Јер.8, 4); вратите се мени, чеда, и исцелићу скрушеност вашу, говори Господ (Јер.3,22), и слично томе. А кад је рука Божија отежала над њим и над његовим слугама и кад је усхтео да пошаље синове Израиљеве, фараон говори Мојсију: идите послужите Господу Богу вашему, само овце и волове ваше оставите (Исх. 10,24). Они означавају помисли разума којима је фараон хтео да овлада, надајући се да њима поново привуче синове Израиљеве. А Мојсије му каже: не, него и ти треба да нам даш жртве свепаљенице које ћемо принети Господу Богу нашему, и стока наша нека иде са нама и да ни копито не остане (Исх. 10,2526). Пошто је Мојсије извео синове Израиљеве из Египта и провео их кроз Црвено море, Бог их, на путу до 70 палмових дрвета и 12 извора воде, најпре приводи у Меру. Ту се народ ожалостио немајући шта да пије, будући да је тамошња вода била горка. И преко Мере их је довео до места 70 палми и 12 извора воде. Тако је и са душом. Преставши да чини грехе делом и прешавши мислено море, она прво треба да се труди и подвизава у многим невољама, како би ушла у покој свој. Кроз многе невоље [нам] ваља ући у Царство Божије (Дап. 14,22). Невоље покрећу милост Божију према души, као што ветрови наносе кишу. Киша која дуго пада, квари нежну биљку и погубљује њен плод, а ветрови је постепено суше и оснажују. Тако бива и са душом. Удобност, безбрижност и покој је раслабљују и расејавају, а искушења је утврђују и сједињују са Богом, као што говори пророк: Господе, у невољи Те се сетисмо (Ис.26,16). Тако, као што рекосмо, не треба да се смућујемо нити да смо утучени у искушењима, већ да истрајемо и благодаримо и да се увек молимо Богу са смирењем да нам у немоћи укаже милост и да нас покрије од свих искушења ради славе Своје. Амин. -
Ава Доротеј: О безметежном и благодарном подношењу искушења
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Добро је рекао ава Пимен да се особине монаха виде у искушењу[1]. Јер, монах који је истински приступио да служи Богу, према Мудрости [Сираховој], дужан је да припреми душу своју на искушење (уп.Муд.Ис.с.Сир.2,1), како се никад не би чудио или смућивао због оног што се дешава, верујући да ништа не бива без промисла Божијег. А где је промисао Божији, тамо је све добро и све бива на корист душе. Све што за нас чини, Бог дела ради наше добробити, љубећи нас и штедећи нас. И ми смо дужни, као што је рекао апостол, да у свему захваљујемо (уп.1.Сол.5,18) Његовој благости, и да никада да не падамо у растројство или малодушност због онога што нам се дешава. Оно што нам долази треба да примамо без смућења, са смиреноумљем и са надом у Бога, уверени, као што сам рекао, да Бог за нас све добро чини по благости Својој, љубећи нас. То и не би могло бити добро кад га Бог таквим не би помиловао [тј. устројио]. Онај ко има пријатеља и уверен је да га он воли, ма шта да претрпи од њега, чак и [нешто] болно, мислиће да је то учинио из љубави, и никад неће поверовати да је пријатељ хтео да га повреди. Колико пре треба да смо уверени да Бог, који нас је саздао и привео из небића у биће, ради нас се очовечио и за нас умро – све [у вези] са нама чини по благости Својој и љубећи нас. О пријатељу је [човек] дужан да мисли: „Он све чини из љубави и штедећи ме, али нема увек и довољно разума да устроји [оно што је корисно] у [односу] на мене. Због тога се може десити да ме, и не жалећи, повреди“. Али, за Бога то не можемо рећи. Јер, Он је извор мудрости и зна све што је на добробит нашу. Он устројава оно што се нас тиче, чак и до најситнијих [ствари]. [Други неко] може о пријатељу рећи: „Он ме воли и штеди и има [довољно] разума да устроји [оно што је корисно у односу] на мене, али нема и силу да ми помогне у ономе што сматра да је корисно за мене“. Међутим, ни то не можемо рећи о Богу. Јер, Њему је све могуће и ништа за Њега није немогуће. Тако дакле, ми знамо да Бог и воли и штеди Своје саздање, да је извор мудрости, да зна како да устроји оно што се односи на нас, да му ништа није немогуће и да све служи Његовој вољи. Осим тога, треба да знамо да Он све чини ради добробити наше. Стога све треба да примамо са захвалношћу, као што смо раније рекли, као од доброчиног и благог Владике, макар се радило и о нечем болном. Јер, све бива по праведном суду. Као милостив, Бог не превиђа ни најмању нашу невољу. Али, више пута бива да неко сумња, говорећи у себи: „Како може бити да је [човеку] на корист кад у напасти сагреши због невоље?“ Но, ми у напасти грешимо само стога што немамо трпљења, што не желимо да поднесемо малу жалост, или нешто што је против наше намере. Јер, Бог не попушта на нас ни једну ствар која је преко наших снага, као што и апостол каже: веран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете (1.Кор.10,13). Али, ми немамо трпљења и не желимо да се потрудимо на кратко, те не подносимо да [околности] прихватамо са смирењем. Због тога се сатиремо. Што се више старамо да побегнемо од искушења, све више се њима оптерећујемо. Ми негодујемо, [па ипак] не можемо да их се ослободимо. Има људи који су принуђени да пливају. Уколико познају вештину пливања, они се препуштају таласу који наилази на њих, постављајући се паралелно са њим, све док не прође, а затим несметано настављају своје пливање. Уколико хоће да му се супротставе, он ће их одбацити и однети на велико растојање. И кад буду опет почели да пливају, долази други талас,који их, ако се опет противе, одбацује и гура још даље, те се тако само ломе без успеха. А ако се, као што рекох, препусте таласу и смире под њим, он ће проћи без штете по њих и они ће наставити да пливају колико хоће, вршећи своје дело. Тако је и са искушењима. Ко са трпљењем и смирењем подноси искушење, проћи ће без штете, а ко се огорчава, смућује се и свакога окривљује – имаће муку. Тиме он против себе само оснажује искушење, не налазећи корист и шкодећи себи. Ко, пак, искушење трпи безметежно, имаће велику корист. Чак ако нам и страст досађује, не треба да се смућујемо. Јер, то што се неко смућује ометан од страсти, [знак] је незнања и гордости. До тога долази услед незнања сопственог стања и због избегавања труда, као што су рекли оци: „Ми не напредујемо стога што не познајемо своју меру, што немамо трпљења у делу које смо започели и што хоћемо да стекнемо врлине без бола“. Јер, због чега се чуди страстан [човек], када га ометају страсти? Због чега се смућује, кад их чини? Имаш страст и смућујеш се? Имаш њене залоге, а говориш: „Зашто ми смета?“ Боље претрпи, подвизавајући се и молећи Бога. Јер, немогуће је да страсти не стварају невољу ономе ко их извршава.“Њихове посуде [тј. заложене ствари] су у теби“, рекао је ава Сисоје. „Дај им њихове залоге и оне ће отићи“[2]. Посудама је назвао узроке. Пошто смо их, дакле, заволели и испуњавали,није могуће да не будемо заплењени страсним помислима које нас, и без наше жеље, принуђавају да испуњавамо страсти.Ми смо се, наиме, својевољно предали у њихове руке. Слично говори пророк о Јефрему, који је савладао свог супарника, тј. своју савест и погазио суд (Ос.5,11). Он је затражио Египат и на силу био одведен у Асирију. Египтом оци називају вољу тела, која нас вуче ка телесном покоју и ум учи сладострашћу. А Асирцима зову страсне помисли које помућују и раздражују ум и испуњавају га нечистим идолима, присилно и без његове воље га довлачећи до греха на делу. Онај ко се, дакле, својевољно преда сладострашћу тела, принудно и против своје воље бива одведен у Асирију да ради за Навуходоносора. Пророк је то знао и са болом је рекао: не силазите у Египат (Јер.49,19). Шта чините, окајани? Смирите се мало, савијте леђа ваша, радите цару вавилонском и седите у земљи отаца ваших. И опет их побуђује говорећи: не бојте се од лица његовог, јер је са нама Бог да нас избави из руку његових (Јер.49,11). Затим предсказује и жалост која ће доћи на њих, уколико се не повинују Богу: ако пак, говори, уђете у Египат, доспећете у беспуће, у потчињеност и проклетство и ругло. А они су му одговорили: нећемо седети у овој земљи, јер ћемо отићи у Египат, и нећемо видети рат, и звук труба нећемо чути и нећемо бити гладни хлеба (Јер.49,1314). Сиђоше, дакле, у Египат и својевољно служаху фараону. Затим су насилно одведени у Асирију, где су принудно служили [Асирцима]. Обратите пажњу на оно о чему се говори. [Човек] је слободан пре него што учини нешто по страсти, чак и ако се на њега подигну помисли. Он је још у свом граду[3] имајући и Бога за помоћника. Ако се смири пред Богом и поднесе бреме жалости искушења са благодарношћу, и ако се лати макар и незнатног подвига, помоћ Божија ће га подићи. А ако побегне од труда и падне у сладострашће тела, биће насилно и принудно одведен у земљу Асираца да им против воље служи. Тада им, дакле, говори пророк: молите се за живот Навуходоносора, јер је у његовом животу ваше спасење (Варух 1,11). „Навуходоносор“ значи да нико не треба да негодује због жалости усред искушења које се десило, нити да се одвраћа од њега, већ да га подноси са смирењем и као онај који је заслужио да страда. [Човек] треба да се сматра недостојним избављења од тешкоће. Шта више, треба да се сматра [достојним] да подноси продужено искушење, које траје и јача против њега. И било да увиђа своју кривицу, било да је тренутно не види, он треба да верује да код Бога ништа не бива без суда и правде. Тако је рекао онај брат који је жалио и плакао због тога што је Бог од њега узео искушење: „Господе, зар нисам достојан нити мало да се ожалостим?“ Писано је, опет, да је ученик великог старца једном имао борбу против блудних [помисли]. Видећи га како се напреже, старац му је рекао: „Желиш ли да умолим Бога да ти олакша борбу?“ Он је рекао: „[Истина] је да се напрежем, аво, али видим и плодове труда у себи. Радије умоли Бога да ми да трпљење“. Ето какви су они који заиста хоће да се спасу. То значи са смирењем подносити бреме и молити се за живот Навуходоносора. Због тога и говори пророк: јер је у животу његовом ваше спасење. Речено братом: „Видим у себи плодове труда“, слично је са изреченим: у његовом животу је ваше спасење. То потврђује и старац који му је рекао: „Данас видех да си узнапредовао и да си ме превазишао“. Онај ко се подвизава против греха на делу и почиње да се бори против страсних помисли разума, држи се смирења, скрушености и подвига, те се путем мука подвига мало по мало чисти и долази у своје природно [стање]. Као што смо већ рекли, [човек] се из незнања и гордости смућује када га оптерећује страст. Пре би требало да смирено спозна своју меру и да истраје молећи се, све док му Бог не укаже милост. Заправо, да се не искушава и да не види жалост од страсти, он се не би ни борио, нити си се икад очистио [од њих]. И Псалам говори: грешници ничу као трава и подижу се сви који чине безакоње да би били истребљени у векове векова (Пс.91,8). Грешници који ничу као трава су страсне помисли. Јер, трава је слаба и нема силе. Када, дакле, ничу страсне помисли у души, придижу се и појављују сви који чине безакоње, тј. страсти, и то да би биле истребљене у векове векова. Страсти се истребљују кад се појаве код оних они који се подвизавају. Увидите поступност речи. Прво ничу страсне помисли, затим се подижу страсти, и најзад се оне истребљују. Све то [важи] за оне који се подвизавају. Ми, пак, који чинимо грех делом и увек испуњујемо страсти, не знамо кад ничу страсне помисли, нити када се подижу страсти, да бисмо се борили против њих. Ми смо још увек доле, у Египту, на кукавном прављењу опека за фараона. Ко ће нам дати да макар дођемо до осећања горког ропства свог, како бисмо се смирили и потрудили да будемо помиловани? Синови Израиљеви су у Египту служили фараону правећи опеке. Они, пак, који праве опеке, увек су нагнути доле и гледају у земљу. И душа коју савлада ђаво и која чини грех делом,гази своју разборитост и не мисли ништа духовно. Она увек мисли и чини [само] оно земаљско. Они су од опека које су правили сазидали три чврста града: Пит, Рамеси и Он или Илиополис. То су: сластољубље, среброљубље и славољубље, од којих произилазе сви греси. Бог је послао Мојсија да их изведе из Египта и фараоновог ропства, а фараон их обремењује још тежим радом и говори им: беспослени сте, беспосличите, и зато говорите: да идемо да послужимо Господу Богу нашему (Исх.5,17). Слично поступа и ђаво: кад види да се Бог склонио да помилује душу и да је речју Својом или преко неког од слугу Својих олакша од страсти, он [душу] још више оптерећује страстима и још снажније је напада. Знајући то, оци укрепљују човека својим поукама и не дају му да се уплаши. Један говори: „Пао си, устани! И ако си опет пао, опет устани“[4], и остало. Други говори: „Снага оних који желе да стекну врлине састоји се у томе да после пада избегну малодушност, и да се опет постарају [о себи]“. И сваки од њих једноставно, на различите [начине], један овако, други онако, пружа руку онима који се подвизавају и који су ожалошћени од непријатеља. Они то примише од божанственог Писма, које говори: ко падне, не устаје ли? Ко зађе, не враћа ли се? (Јер.8, 4); вратите се мени, чеда, и исцелићу скрушеност вашу, говори Господ (Јер.3,22), и слично томе. А кад је рука Божија отежала над њим и над његовим слугама и кад је усхтео да пошаље синове Израиљеве, фараон говори Мојсију: идите послужите Господу Богу вашему, само овце и волове ваше оставите (Исх. 10,24). Они означавају помисли разума којима је фараон хтео да овлада, надајући се да њима поново привуче синове Израиљеве. А Мојсије му каже: не, него и ти треба да нам даш жртве свепаљенице које ћемо принети Господу Богу нашему, и стока наша нека иде са нама и да ни копито не остане (Исх. 10,2526). Пошто је Мојсије извео синове Израиљеве из Египта и провео их кроз Црвено море, Бог их, на путу до 70 палмових дрвета и 12 извора воде, најпре приводи у Меру. Ту се народ ожалостио немајући шта да пије, будући да је тамошња вода била горка. И преко Мере их је довео до места 70 палми и 12 извора воде. Тако је и са душом. Преставши да чини грехе делом и прешавши мислено море, она прво треба да се труди и подвизава у многим невољама, како би ушла у покој свој. Кроз многе невоље [нам] ваља ући у Царство Божије (Дап. 14,22). Невоље покрећу милост Божију према души, као што ветрови наносе кишу. Киша која дуго пада, квари нежну биљку и погубљује њен плод, а ветрови је постепено суше и оснажују. Тако бива и са душом. Удобност, безбрижност и покој је раслабљују и расејавају, а искушења је утврђују и сједињују са Богом, као што говори пророк: Господе, у невољи Те се сетисмо (Ис.26,16). Тако, као што рекосмо, не треба да се смућујемо нити да смо утучени у искушењима, већ да истрајемо и благодаримо и да се увек молимо Богу са смирењем да нам у немоћи укаже милост и да нас покрије од свих искушења ради славе Своје. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота -
Архиепископ берлински Марко: Радује се Ава Јустин данас!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
После Свете Литургије у манастиру Ћелије, била је трпеза љубави којој су поред верног народа присуствовали служашчи Архијереји. Поред домаћина, Епископа ваљевског Милутина, на радост присутних обратио се Архиепископ берлински Марко из Руске Заграничне цркве који се присетио својих долазака код Аве Јустина који је пресудно утицао на његов монашки пут. Иако родом Немац, Епископ Марко је примио православље и потом постао Епископ Руске Заграничне цркве. Поред Епископа, обратили су се редом: гдин Жуков, секретар Руске амбасаде, др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама и отац Пантелејмон из Веријске Митрополије. Епископ Милутин, домаћин сабрања којим је Епархија ваљевска у својим оквирима заокружила велику прославу – 800 година самосталности СПЦ, рекао је да је само једном служио Свету Литургију са Авом Јустином, али да му је то довољно за цео живот, као и за вечност. „Посебну благодарност дугујем Мати Гликерији и њеним сестрама“, рекао је ваљевски архијереј, док је игуманија свете ћелијске обитељи, мати Гликерија, уручила иконе са ликом Јустина присутним архијерејима. Епископ бачки Иринеј је још једном изразио задовољство што је учествовао у овом великом догађају. Извор: Радио Источник -
Поводом 40 година од упокојења Св. оца Јустина Поповића Његово високопресвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Његово пресвештенство уморовљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије у суботу, 3. августа, са почетком у 21 час, у порти Цркве Светог Јована Владимира у Бару, говориће на тему „Шта нам данас поручује Свети Ава Јустин“. Овим предавањем у Бару почиње Трг од ћирилице који се ове године по први пут, осим у Херцег Новом, одржава и у другим градовима Црне Горе. Тако ће се у порти Цркве Светог Јована Владимира у Бару од 3. августа закључно са 10. августом са почетком у 21 час, у оквиру Трга од ћирилице, одржати више промоција, књижевних вечери, предавања. На тему „Насиље над Србима“ у недјељу, 4. августа, говориће: проф. др Милош Ковић, проф. др Ранко Поповић, Мирјана Лолић Мочевић, новинар. Пројекција документарног филма „Пакао рата у Украјини – Доњецка вратарница“ Наталије Афанасјевне Батрајеве са уводним обраћењем аутора, биће одржана у понедјељак, 5. августа. У уторак, 6. августа одржаће се вече у част Косте Радовића. Бесједу ће произнијети др Синиша Јелушић и Перивоје Поповић а у поезију ће говорити: Милица Бакрач, Ранко Мићуновић и Слава Војиновић. Вече ће водити Драган Алорић. На Тргу од ћирилице учествоваће Руски фолклорни ансамбл „Паветје“ из Вороњежа, умјетнички руководилац др Александра Самотјагина, професор Државног университета у Вороњежу. Они ће се представити у сриједу 7. августа са изворним руским народним пјесмама и играма. Поводом 630 година Косовске битке 8. августа, у четвртак ће бити одржан концерт Данице Црногорчевић под називом Косовско завјетно вече. Књижевно вече у част Влајка Ћулафића одржаће се 9. августа. На књижевној вечери бесједиће: Његово преосвештенство Епископ Јоаникије, као и Новица Ђурић, Дарко Jововић, Перивоје Поповић, Драган Бојовић и Љубисав Бијелић. Трг од ћирилице у Бару ће затворити 10. августа Српско-руско фоклорно вече. Учествују: Културно-умјетничка друштва из Бара и пјевачки народни ансамбл из Москве „Донски козаци“ Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 4
-
-
- најава:
- митрополит
- (и још 10 )
-
Зоран Ђуровић: Ко о чему, Ава о молитви...
тема је објавио/ла Zoran Đurović у Из духовничког дневника
Зоран Ђуровић: Ко о чему, Ава о молитви... Предстоји ми да отпишем једном човеку, и знам да је све постало мука духу, јер ту је Бог рекао лаку ноћ, осим ако не уведемо апокатастазу ка којој сам донекле склон, јер Јахве виде да су људи глупи и зли због ускости њихових срдаца, па се закле да неће да дави водом више људе и направи дугу да га подсећа на то, али је некад облаци заклоне, Он не види, па подави у масама људе. Делује смешно, као што делују смешно и наше молитве. Јер Бог све зна и све ће бити као што је писано. Детерминизам? Наравно. Али са Божије тачке гледишта. Иако све постоји, ми морамо да живимо наше животе. И као што је бесмислено да дишемо, да се радујемо сунцу, нашој деци или ближњима, мирису пролећних биља, планинама, мору и свим стварима које нам падају на памет, тако је бесмислено и да волимо наше ближње и да се молимо. Сара се смеје. З.Ђ. Али. Природно ми је да дишем и да волим. Јесте бесмислено, јер није никаква штета да умрем не дишући. Као што није никаква штета што ће умрети они које волим. И нема никакве користи од молитве. Истина, дешавају се чуда па неки оздраве, видео сам то. Али је на крају бесмислено. Јер ће и тај „мираколато“ умрети. Смешна ситуација: природно те тера у натприродно! Зато је хришћанство перверзно. Није борба против природе, него је и излазак из ње, па изгледа као да је наопако посађено. Зато мени нису бесмислене молитве за друге. Иако знам да их Бог воли више него што их ја могу волети. Са неким пријатељима се шалим и кажем: И ако те Бог заборави, ја нећу! Гетсиманија. З. Ђ. Мојсије кукао пред Јахвеом да поштеди његове Израелите, и ако неће то да уради, да и њега избрише из Књиге Живих! А та књига је била оно што се тада конкретно дешавало. Није се Мојсије молио за спас њихових душа, неки касни хришћански есхатон. Него је рекао: Ако ови треба да помру у пустињи, да погинем и ја са њима! И Јахве му каже: Иди, Мојсије, ја ћу да бринем, ниси ти позван да о томе мислиш! Одлази Мојсије, иако не зна шта Јахве има на уму, али то исто чујемо од Исуса: Нема веће љубави него да неко свој живот да за другога! То је наша молитва. Као што Мојсије није ништа знао о душама или васкрсењима, тако и ми не знамо, али нас то не спречава да се молимо за оне које имамо у мислима, или чак за оне који су се дотакли крајева хаљина, па кажемо: Помени, Господе и све оне који су нам рекли да се помолимо за њих, али их се не сећамо у овом моменту! Битно је да смо се сетили и одмах и поменули. Скидање са крста. З. Ђ. Наше мољење је физичка ствар. Зато су ту сви слепљени. Једно је Тело које је ту сабрано, један Дух који вришти Оцу! Плаче се, тугује, радује, бригује, пева и 100 других осећања, али се тиме повезујемо у једно. И то се види кад си спреман да кажеш: Ако њега не погледаш, немој ни мене! Нисмо ни у каквој Матрикс шеми, него смо једноставно повезани у Духу Светом једни са другима. И зато се „осећамо, препознајемо“. Зато се вели: Ко љуби, тај је спознао Бога, јер Бог је љубав. Зато ја љубим људе које видим, а не неког апстрактног Бога, зато се молим, састрадавам и слушам све које сретнем, не гледајући на заставе. И не мислећи да нисам грешан, молим се стално: Господе Исусе Христе, помилуј нас грешне! Аврамово наручје. З. Ђ. Господ нас је учинио сарадницима у спасењу. Није дошао па сам разрушио неке законе, исплатио цену за жртву, него нас је учинио својим саучесницима. Вели: Када ме подигну и прободу, тада ћу све привући себи! И Њега Отац Духом Светим подиже из мртвих! Тим Духом смо ми дигнути из мртвих и зато се молимо стално. Молимо се једни за друге. Каже у Житију Јована Богослова, када је оматори сасвим, да су га носили и да је он само говорио тим хришћанима: Љубите једни друге! То вам је молитва. Са сољу. Ако је со бљутава, чиме ће се осолити? Ава Римски, 6.12.2018 -
Ова књига изашла је из штампе 1994. године у издању манастира Хиландара, по благослову игумана архимандрита Мојсија.Књигу су превели хиландарски монаси. Читање: https://svetosavlje.org/duhovno-rukovodjenje/ Слушање: Први део / Други део- 2 нових одговора
-
- 1
-
-
- ава
- варсануфије
- (и још 6 )
-
Свети Грација и Злославни Ава Римски, Зоран Ђуровић
тема је објавио/ла Zoran Đurović у Из духовничког дневника
Свети Грација и Злославни Ава Римски, Зоран Ђуровић. Прича о смешним миракулима. Има ли нечег интересантног у причи како су се упознали двојица пријатеља? Нема. Моја прича је једнако банална оној Исусовој: Он се шећка по обали и каже: Дођи 'вамо! И тако дођу неки простаци и придруже му се. И иду заједно, причају неке приче и свет мало полуди па се и заљуби у неке од тих прича. И онда имамо вас, који сте хришћани, и који слушају приче о тим миракулима. И те приче, којих има највише у најпростијем Јеванђељу, оном по Марку, служе као неки знаци који нам указују на Господа, да је ту са нама. И ово је једна од тих прича. Али да кренемо од почетка. Блажени Грација се родио 27 новембра у месту Муо (Мулу), на 2 километра од Котора, Црна Гора, 1438, који је припадао тада Републици Венецији. Био је морнар до тридесете године. Живео је у великом сиромаштву, и бродом стиже до Венеције. Након слушања проповеди у Венецији великог говорника августинца Симона да Камерина, улази у Ред као брат лаик. Примљен је у манастир Монте Ортоне, у близини Падове. Манастир је био реформисан и одликовао се великом ревношћу за дисциплину. Тамо је радио као баштован, али је брзо стекао поштовање целе заједнице. Када су друга два манастира из реформе ушли у Ред, конгрегација је и званично успостављена. После 1474 Грација је пребачен у манастир Светог Кристофора у Венецији, где је, према предању, нека мистериозна светлост сијала непрестано изнад његове келије и бројна су се чуда десила кроз његово посредовање. Током једне сушне године, Грација је учествовао у поправци манастирске цркве, где су једну цистерну напунили слатком водом, али која је остала таквом чак и када је у њу продрла морска вода. Са скоро седамдесет година, озбиљно оболе и умре 9. новембра, 1508 на острву Мурано, у Млетачком архипелагу. Његове мошти су пренете и чувају се у Мулу. Папа Лав XIII је потврдио његов култ 1889. Духовно посрнули, богоотступни и злославни Ава Римски је познат по томе да је друг са католицима и осталим грешницима. Кад бејах Ава-пиле, око 2 године, разболех се на смрт. С' опроштењем, дизентерија, 10 месеци. Ваљда је то био предзнак да ћу бити злобник као Арије... И у болници у Старом Бару, католичком леглу, чувале ме сестре францисканке. А Ава ко Ава, и тада је заводио женске особе, па су ме много заволеле јер сам ко зна шта измишљао. Доктори су ме отписали, а моји родитељи неутешно плакали. Као сада неки што се питају зашто Бог допусти да се појави овакав саблазнитељ у српском роду... Што не липса док је био мали... Те сестре су ме изгледа заразиле љубављу ка католицима. И оне су плакале кад су ме моји однели. Одведоше ме до Краљева и тамо оздравих без икаквих објашњивих разлога. Чудо. Јер сам био као неко дете из Абисиније, провидило се кроз мене. Тако причају. Насликах пре 10 година и икону тог јеретика, св. Франциска... Леп светац. Барем мени. У том месту, Муо, код Котора, родио се наш велики стрипаџија Андрија Мауровић. Од њега сам доста учио. Зашто је Андрија Мауровић био бољи стрипаџија од мене? Ево: „Пио сам по десетак литара вина дневно, по два литра најјаче ракије од кукуруза, пушио по осамдесет цигарета, предавао се једнако неумереним чулним уживањима - и тако преко двадесет година, док нисам доспео на руб понора, на границу потпуног растројства и краха. Тек онда, кад ми је већ било четрдесет пет година, успео сам да се тргнем, да бих колико-толико продужио меницу живота“ - изјавио је Мауровић за магазин Старт. Ја пијем као светосавац... Прави аскета у односу на њега, односно слабић!:)) Но, он је после постао аскета, оставио пиће и постао вегетеријанац. Пошто му не сличим по првоме, нећу, вала, ни по другоме. Не одричем се свињчића и зечева:)) Та уметност ми је омогућила да и данас будем жив, мада ми је ћале стално звоцао, кад сам био млад, да ми то не треба, јер за њега је уметник само пропали уметник. Кад сам кренуо у поповство, и тиме сам га разочарао, говорио је: Камо среће да си био пропали уметник па да заводиш женске. Заврших у туђини високе школе, али сам живео од уметности, јер су неки у цркви помислили да је бесребреништво подвиг у коме треба да се подвизавам. Ето, прве неке паралеле са Авом и његовим земљаком, Грацијом. Сиромаси. Мој другар је био августинијанац. Ја сам докторирао на св. Августину, а старац, Викторино Гроси, рече на одбрани да сам постао прави августинијанац... И прва икона која је отишла пре мене за Италију, био је св. Августин. За неког грофа... Увек сам био везан за Августина и Амброзија Миланског, свеца који је и крстио Августина. Елем, 1991, ја као партизановац сам навијао за Звезду. И погађао сам резултате, и говорио да ће Звезда те године да освоји куп. Трајектом сам отишао за Бари да бих гледао утакмицу. Италијани ми се смејали што сам имао звездине шалове, капице, заставице... После утакмице тражили да купе од мене, али им нисам продао. Стопом сам отишао до Рима. Спавао на станици. Хтео сам да идем на поклоњење св. Амброзију, јер сам мислио да су му мошти у Ватикану. А нису. Поклонио сам се св. Петру и другим свецима. Мало ме гледали чудно чувари у Базилици, јер неко прави метаније... Кумовах брату од стрица, крстили га у Ваведењу у Београду. Наденуо сам му име Амвросије. Кад се вратисмо у стан, моја стринка ме пита: Зоћо, молим те да ми кажеш ко је тај Ватикан?! Сањам ја јутрос, долази тај Ватикан и каже ми: Иди, узми дете, треба да се окупа и роди. Шта значи тај сан? Амброзије јој се јавио. Мошти св. Амброзија Отишао сам у Перуђу (ту, близу, у Асизију, мошти св. Франциска, бих на поклоњење) да 2-3 месеца учим италијански. И ту насликам неке иконе, Августина, Николу, и одмах оду. Дали ми у тој салезијанској кући послушање да заливам биљке. После неког доба, дође цио (стриц) Манди, јер он не жели да га ословљавају са падре, иако је свештеник, и каже ми: Какво је ово чудо? Ко ти је рекао да заливаш ону осушену биљку на сметлишту, она процветала! Биљка је била осушена и бачена. Ишчупана из корена. Каже Мандија: Изгледа да је Господ нешто намислио са тобом и твојом госпом. Велика чуда ће се десити за Цркву. Тако нам прорече тај католички поп. Да ли је добро или лоше пророковао, остаје да се види. За сада поцркасмо од глади и сиромаштва, па поменем Господу да не морам да будем баш толико блажен, као овај сиромах и баштован Грација... Други пријатељ, католички свештеник, Роберт Тонсати, који је имао специјализацију овде у Риму, а парохију је примио у Котору, а онда у Мулу, узе да ми наручи икону св. Грације. Ја сам му урадио једну Богородицу пре неку годину. Он је човек побожан. У сиромашној парохији. И уопште, католичка црква у Црној Гори је у јако лошој позицији. Крпе крај са крајем. Мислим да сама црногорска митрополија има више ватиканске донације него КЦ тамо. Митрополит не прича много о томе, а требало би. Та мала католичка заједница је практично од уста одвојила за икону. Роберт ми пише да су бакице плакале кад су виделе фотке које им послах. Блажени Грација, икона на дрвету, 92 x 70 cm. Пошто ми је Роберт пријатељ, а ситуација је таква каква јесте, Ава наплаћује неки минимум за икону. Јер и Ава треба да заради за Небо. На нама се, нажалост, остварило оно блаженство: Блажени сиромашни, тако да су нам те паре дошле више него добро. И помолих се Грацији кад добих те паре, узех неку гребу (не знам како се то на српском каже - тикет који огребеш па можеш да добијеш неке паре) и излете 100 еу. Ја сада могу да се вадим на Достојевског. Човек је, веле, био пророк, али и коцкар. Христос је рекао апостолима: Баци тамо мрежу. Тако гледам на те ствари. Тако ми се додаде за икону. Роберт је имао прво опело неком од криминалаца у ЦГ. И ја сам их имао. То је постало као добар дан у нас. Но, св. Грација ми је послао једнога кога сам заштитио. Сада је ваљда на правом путу. Због разних перипетија не заврших икону на време. Био овде човек са комбијем који је требало да превезе икону св. Грације. И то јутро, субота, није могао да је одвезе (јер је не заврших), паркирао се у Риму код базилике Св. Павле ван зидина Рима (Basilica di San Paolo fuori le mura), и кримоси му опљачкали комби! Икона би отишла! Јер бих је запаковао, а они би узели све. Тако је св. Грација одлучио да ипак оде у своје родно место. Има и кад су га хтели украсти црногорци. Један потплатио неколико црногораца да га украду јер је закључио да му је Грација рођак па би било прикладно да га држи код себе. Није смео платити бокеље јер им то не би пало на памет. Онда, кад су провалили у цркву, и извукли га из нише нису га после могли макнути ни милиметар! Усто почела звонити звона... Сам је један од тих лопова дошао касније код жупника и испричао што се догодило у страху да га не снађе проклетство. Грација је светац сличан нашем Василију Острошком. Они не гледају на вероисповест. Исцељују и чудотворе над католицима и православцима једнако. Василије је помињао папу Климента у молитвама. И „сву римску господу“. Православке долазе и заветују се св. Грацији да затрудне. И поштују завет. Здрави католици поштују и воле Василија. Имамо католике који славе св. Саву на приморју. Стварност је, хвала Богу, много здравија од наших лудила, раскола које необрезани срцем подгревају. Јер, свеци раде. Приближавају људе. И овај мој текст би био незамислив пре 30-50 година... Рекли би: полудео православни поп! И сада има неких који би рекли да сам манијак јер славим и волим католичког свеца! А срећне сам руке, јер насликах и папу Јована Павла Другог, док беше блажен, па га после издигоше у свеца. Верујем да ће исто бити и са Грацијом. Обележио ме је као дете цртани: Ђецо Ивица се зовем, ког нацртам буде жив! Те ме слике воде, воде, у вис, хајте с нама и ви сви!!! Код нас, православаца, сачуване мошти су један од доказа, али не нужни, светитељства те особе. Ја сам целивао Милутинове мошти, родио сам се на његов дан, а он је био више него наклоњен католицима, и био је сексуално врло активан, па се и данас препиремо да ли је имао 4 или 5 бракова, да ли је Симониду облежао као младицу... И остало његово тело. Није био подвргнут балсамовању. Нема ниједног извора за такву тврдњу. Имамо и мошти његове мајке која је била католкиња. И једнако је радила за православне и католике. Света Јелена. Францисканац јој је био духовник. Францисканце је довела у Босну са њеним сином, св. Драгутином. Мошти Блаженог Грације Од св. Василија Острошког, слава му и милост, немамо баш неке мошти. Углавном су кости остале. Али је велики светац и чудотворац. Од Грације имамо очувано тело, слично Милутиновом, али тело коме су зглобови још увек, после 5 векова покретни! Био је покопан у земљи и у влази. Нема лажи, нема преваре. То не може да се направи тек тако. Као што св. Огањ силази у Јерусалиму на Васкрс. Мошти су му жућкасто смеђе, као и Милутинове. Нема очи, јер је то практично прво што страда. Мошти св. Александра Свирског су реткост, ако не уникат. Као и мошти св. Леополда Мандића чији унутрашњи органи су очувани. Или мошти св. Спридона Тримитунтског које имају температуру живог тела. О икони Гледао сам да свеца насликам као јаког човека, кога живот није мазио. Тежак је рибарски посао. Ликом сличи св. Бенедикту Нурсијском, тако га види традиција. Море је лапис лазули, камен који је увек имао вредност злата, а одабрах га да бих приказао преображено море које се помиње у Откр 4, 6. Рибе веселе, јер се Господ игра. Кроз игру се дешава живот. Море је округло, што је доказ да је земља лопта... Иначе, на овој дасци сам био почео да сликам неке рибе, нека сарадња са о. Марком Рупником, али оне се зауставише у фази скице... Сам сам се био питао зашто не заврших... даска је била суђена за ГрацијуJ) А бродови као бродови, плове... Возе нас одредишту. Грација је имао визију евхаристије, цркве која се отвара, Христа који се даје кроз причешће. Зато код мене држи хостију у којој је врт, рај, Христос као Мелисмос. Та визија је невероватна за време у коме се на Западу, али и на Истоку заборавило шта је тајна цркве. Да црква само кроз евхаристију живи. Грација је наслутио ствари које ће се десити 5 векова после његове визије. Овај црвени зрак цепа цркву као што је Распеће поцепало на пола завесу у Храму и отворило људима улазак у Светињу над Светињама. Ту визију сам хтео да повежем са Богородицом која даје св. Гаетану из Кјетија (давно урадих његову икону) малог Исуса. Сада прочитах да га је канонизовао 12. новембра (на мој рођендан) папа Климент X, кога је спомињао у молитвама св. Василије Острошки. Гаетано је једној августинијанки писао о својој визији, а виђење је имао у базилици Санта Марија Мађоре, коју редовно обилазим... Да не бих затравио... Живот није Кабала. Ствари се једноставно дешавају, а ми онда можемо да нешто верујемо или не. Нисам испричао много других ствари. Гаетано је светац „специјализован“ за божански промисао и љубав. Грацијино присуство је и физичко. Међутим, нема присиле. Јер љубав је инвестиција, нада и поверење. Некоме се чини да Бог кроз мале ствари плете неку мрежу, прича приче. Неко ће све одбити у блоку. Некоме је крст Христов саблазан. Неко се чуди Павлу који је ишао го, бос и гладан... Бивао пребијан. Али је његова инвестиција била огромна, зато се вратила кроз поштовање које нико не може да негира, јер је то оно чињеничко.
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.