Претражи Живе Речи Утехе

Дела апостолска су ранохришћански спис који је апостол Лука саставио као другу књигу или наставак свог Еванђеља и посветио извесном Теофилу (Дап 1, 1; уп. Лк 1, 1). Иако се спис назива Дела апостолска главни јунак приповести је у суштини један апостол, апостол Павле, чији живот и деловање Лука детаљно описује, од његовог саглашавања као младића са линчом архиђакона Стефана (Дап 7, 58), преко његовог обраћења, мисионарске делатности, све до доласка у Рим (Дап 28, 17). Дела апостолска су, дакле, првенствено приповест о делима апостола Павла. Лука је своју приповест конципирао тако да Теофил, односно шири круг читалаца који су хришћани из незнабоштва или још увек незнабошци, у делима (πράξεις) апостола Павла препознају одређене опште социо-културолошке обрасце тога доба којима се послужио као средством ефикасне комуникације и афирмације нове вере као носиоца позитивних вредности античког наслеђа. На тај начин су читаоци у приповестима Дела апостолских требали да читају њима познату, али наново испричану причу о непролазним вредностима, врлини, снази речи, храбрости и слободе. Један такав коцепт је имплицитно поређење апостола Павла и Сократа. Овај моменат је још у 2. веку препознао Јустин Мученик који је поредио апостола Павла и грчког философа, утолико што су обојица покушали да убеде Атињане да укажу част непознатом богу (Апологија 2: 10, 5–6). Стога се у новозаветној науци неретко износи став да Лука у Делима апостолским представља апостола Павла као „новог Сократа“ или „хришћанског Сократа“. Сократ је у 1. и 2. веку после Христа сагледаван као крајње позитивна личност из прошлости, као парадигма етике и исправног понашања, као инспирисан човек, као сведок истине пред судом света. Чини се да Лука у своју приповест о Павлу нарочито уткао последња два момента: апостол је надахнути говорник и сведок истине. Иако се ови елементи могу препознати у приповестима о апостоловом боравку у Листри (14, 8–18) и Ефесу (Дап 19, 9–10), најупечатљивији пример „сократизације“ апостола Павла је његов говор на Ареопагу (Дап 17, 16–34). У 1. веку Атина је била средиште интелектуалног живота и високе културе. Павлов долазак у Атину је по Луки уједно и сусрет Еванђеља са интелектуалном елитом. Истовремено Павле, проповедник и мисионар Еванђеља, долази у средиште тадашње културе, град великога Сократа. Анализа текстова у Дап 17, 16–22; 32–34 показује јасне паралеле са описима из Сократовог живота сачуваних код Платона, Диогена и Ксенофона. Тако је Павле исто као и Сократ приказан као јавни говорник, као неко ко свакодневно разговара са људима на агори. Он јавно износи своје учење што је била карактеристика доброг философа. Као и Сократ Павле је приказан да поучава стране богове и уводи нова учења (Дап 17, 18–19). Учење обојице се доводи у сумњу; Сократ наводно квари омладину, Павле износи нека чудна учења. Павле је оптужен да је σπερμολόγος, што функционише као метафора за егзибиционисту и празнослова који тражи пажњу, а чији је говор неутемељен и произвољан. Павлово обраћање Атињанима: „Људи Атињани“ сматра се „сократизмом“, пошто Платон тако почиње Одбрану Сократову (1а). Павлов неуспех на Ареопагу се такође може сматрати паралелом са Сократом, иако Лука нотира скроман успех у лику два следбеника (Дап 17, 34). Слично се догађа и са Сократом: године 399. када је већином гласова Сократ осуђен на смрт, око њега је остала само неколицина ученика. Ареопаг Све наведено указује да је приповест о Павловом говору на Ареопагу конципирана тако да читаоци у њој препознају паралеле са Сократом. Павле је приказан као философ који путем посматрања (αὐτοψία) и интеракције са средином износи своје сопствене ставове. Познато је да је на Ареопагу била градска судница у којој су се водили разни спорови, па и они везани за религијско-обичајна питања. Међутим, говор апостола Павла није приказан као апологија пред судом – он није изведен пред суд, већ слободно говори пред другим философима, пред културном елитом града. С друге стране Сократ није био изведен пред суд на Ареопагу, пошто је тај суд у 5. веку пре Христа судио само за убиства, злоупотребу власти, издају и корупцију, већ пред суд у Хелиеји. У том смислу смештање Павловог говора на Ареопаг у овом детаљу одступа од намерене паралелизације, мада је Павловим присуством баш на том месту постигнут ефекат јавности хришћанског теолошког говора у самом средишту интелектуелног и културног живота Сократовог града. Као и Сократ апостол Павле у говору на Ареопагу указује својим слушаоцима да се не налазе на правом путу и да то треба сами да признају: они поштују непознатог бога, дакле у ствари не знају кога поштују (17, 23), али Бог је решио да прекине то незнање (17, 30). Као и Сократ апостол Павле је убеђен да је његово послање божанског карактера. Сократ је волео да наводи своје саговорнике да признају незнање, али то није чинио забаве ради, већ је тако испуњавао своје божанско послање. Тако и апостол Павле „објављује“ од Бога откривену истину (17, 23). Коначно, елементи сократовске мајевтике су препознатљиви у Павловом говору на Ареопагу. Наиме Сократ је у разговорима развијао једну посебну реторичку стратегију: отпочињало се са темом коју саговорник мисли да зна, Сократ се најпре правио да дели његове ставове постављајући најпре нека мања питања, да би на крају кроз низ питања довео саговорника до тога да призна да у ствари не зна оно што је мислио да зна. Сличан је концепт Павловог говора на Ареопагу: он почиње са нечим што слушаоци наводно знају (17, 23), он указује на извесну религиозност Атињана (17, 22–29), критикујући је веома „добронамерно“, закључујући да је коначно наступило време да то незнање Атињана престане јер је наступило време откривења и чекања суда (17, 30–31). Елементи мајевтике су присутни, мада недостаје оно кључно: дијалог. Павле је читав процес извео сам, а атински фислософи нису хтели да уђу у дијалог са њим: помен васкрсења им се учинио немогућом темом за дискусију (17, 32). Можда је Лука намерно овако литерерно уобличио приповест о Павловом наступу на Ареопагу, сугреришући да је управо ту отпочео један дијалог који се није завршио и који ће се тек водити. Писац Дела апостолских намерно је одбрао да свог хероја апостола Павла наративно обликује по сократовском моделу. Бити као Сократ у његово време значило је бити заиста велики. Апостол Павле и порука Еванђеља коју је проповедао и коју Лука кроз Дела апостолска наново приповеда и проповеда су компатибилни са културолошким вредностима епохе. Мудрост апостола Павла је мудрост хришћанства. Вера Цркве је вера која не негира и потире вредности једне културе, већ их афирмише, преображава и осмишљава на један нови и другачији начин, дајући кроз веру у Христа смисао свеколиког постојања, наиме веру „да Бог није тако далеко ни од једнога од нас… јер у њему живимо, мислимо и јесмо…“ (Дап 17, 27–28). View full Странице

Епархија тимочка и Град Зајечар домаћини су трећег Фестивала хришћанске културе од 20. септембра до 6. октобра 2018. године. Фестивал хришћанске културе одржава се уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије. Преглед фестивалских дешавања поглеајте на интернет страници Епархије тимочке. View full Странице

У оквиру трећег Фестивала хришћанске културе, 26. септембра у Концертној сали Основне Музичке Школе "Стеван Мокрањац" у Зајечару, одржан је концерт дечјих хорова. На концерту су наступили дечји црквени хор из Зајечара и хор Основне музичке школе „Стеван Мокрањац“ из Неготина. Благодарећи информативној служби Епархије тимочке доносимо видео запис. View full Странице

Конференција за новинаре поводом трећег Фестивала хришћанске културе је одржана у малој сали Градске управе у Зајечару 20. септембра 2018. године. View full Странице

-Епархија тимочка и Град Зајечар домаћини трећег Фестивала хришћанске културе од 20. септембра – 6. октобра 2018. године.- Фестивал се одржава у организацији Епархије тимочке, подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије и града Зајечара. Фестивалски дани започеће 20. септембра, празновањем Рођења Пресвете Богородице, славе Саборног храма и града Зајечара, празничном вечерњом службом (17 ч.), свечаном литијом улицама града (18 ч.) и предавањем Епископа г. Атанасија Јевтића (19 ч.). Сутрадан 21. септембра, Њихова Преосвештенства умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије и Епископ тимочки г. Иларион служиће свету архијерејску Литургију у Саборном храму у 8.30 часова. Тога дана, након литургијског сабрања, у Музеју биће отворена изложба о Митрополиту Михаилу Јовановићу а у поподневним часовима, на Скверу, славски дан је употпуњен низом културних манифестација. И ове године, фестивалски дани биће богати бројним духовним и културним садржајима. Поред еминентних предавача, концерата и промоција нових књига савремених аутора, одржаће се и Међународни Филмски фестивал документарно-духовног филма 28, 29, и 30. септембра, који ће поред публике пратити и интернационални жири. У програмској понуди издваја се и фестивалски дан на Ромулијани, отварање изложби слика и фотографија, дечја недеља, као и наступи културно – уметничких друштава из Зајечара и суседних градова. Квалитетан и разноврстан програм је позив свима да посете Епархију тимочку и тако буду део Фестивала хришћанске културе у Зајечару. Извор: Епархија тимочка View full Странице

Др Будимир Алексић, професор Цетињске богословије и посланик у Скупштини Црне Горе, на 25. конференцији Интерпарламентарне скупштине православља, одржаној у Атини од 25. до 30. јуна, говорио је о угрожености парламентарне демократије и хришћанских вриједности у Црној Гори. Његово обраћање учесницима конференције објављујемо интегрално: Поштовани господине предсједниче Интернационалне скупштине православља, поштоване господине генерални секретаре, Ваша високопреосвештенства, часни оци, даме и господо учесници ове јубиларне 25. конференције ИСП! Велико ми је задовољство и изузетна част и привилегија да овдје, у Атини, гдје је настала идеја демократије и гдје је демократија рођена, говорим о овако важној теми као што је: Парламентарна демократија и хришћанске вриједности. Посебна је привилегија говорити на овој јубиларној 25. по реду конференцији Интернационалне скупштине православља, асоцијације која има важну мисију очувања и промовисања православља – вјере чије се идеје и вриједности налазе у темељима европске цивилизације. Пошто долазим из Црне Горе, желим овом приликом да укажем на неколико чињеница. Прије свега желим да нагласим да су у Црној Гори угрожени и парламентарна демократија и хришћанске вриједности. Црна Гора је једина земља од свих земаља бившег источног, социјалистичког блока, у којој није дошло до демократске смјене власти. Иста партија влада тридесет година. Дакле, Црна Гора још није успоставила принцип смјењивости власти, демократским путем, на изборима. Умјесто демократског поретка, зацементиран је аутократски поредак гдје се опозиција прогања, и гдје се воде политички и етнички мотивисани и монтирани судски процеси против опозиционих лидера, челника коалиције Демократски фронт, који су, наводно, уз помоћ руских служби хтјели да изврше државни удар на дан парламентарних избора одржаних 16. октобра 2016. године. Осим демократије, у Црној Гори су угрожене и хришћанске вриједности. Наиме, челници режима су експлицитно саопштили да желе да Црну Гору изведу из словенско-византијског, православног цивилизацијског круга, гдје је она вјековима припадала (и као таква опстала током 400 година сурове турске окупације), и да је уведу у римокатоличко-протестантски, западни цивилизацијски круг. Ради се, значи, о промјени историјског идентитета Црне Горе по украјинском моделу, што подразумијева обавезан антируски наратив, па је тако Црна Гора (једина од православних словенских земаља) увела санкције Руској Федерацији и признала самопроглашену терористичку творевину косметских Албанаца на историјској српској земљи – Косову и Метохији, супротно вољи већине православног становништва Црне Горе. Осим тога, власт у Црној Гори врши константан притисак на канонску православну цркву – Српску православну цркву, као што то ради и власт у Кијеву која прогони канонску Украјинску православну цркву Московског патријархата. На мјесто 800 година постојеће Српске православне цркве, најстарије институције на простору данашње Црне Горе, актуелна црногорска власт жели да инсталира псеудоцрквену племенско-партијску организацију, регистровану 2000. године у полицијској станици на Цетињу. Влада Црне Горе је припремила Закон о правном положају цркава и вјерских заједница којим предвиђа да имовина православне цркве постане имовина државе, да се црквени великодостојници не могу бирати без сагласности власти и да сједиште православне цркве не смије бити изван Црне Горе (што се директно односи на Српску православну цркву чије је сједиште у Београду), иако је сједиште римокатолика у Црној Гори, као што је познато, такође у другој држави, тј. у Ватикану. У плановима челника црногорског режима православна Црква треба да буде један од конституената црногорског националног бића (што је етнофилетистички приступ Цркви, супротан канонима и потпуно стран њеном бићу). Режим не жели православну Цркву која има јеванђељску мисију; они хоће институцију која би имала националистичку и асимилаторску функцију, и која би била „у хармоничним односима са државним органима“, како је то формулисао актуелни предсједник Црне Горе. Таквим односом према православној Цркви, која према свим истраживањима правног мњења ужива највеће повјерење грађана Црне Горе, власт у Црној Гори крши уставно начело одвојености Цркве од државе, по коме је Црква слободна да сама уређује своје устројство и своју унутрашњу организацију. Али, без обзира на сва искушења у Црној Гори постоје респектабилне снаге које се одлучно боре и за парламентарну демократију и за хришћанске вриједности. Наша православна вјера нас учи да је живот непрестана борба – против гријеха, смрти и ђавола. И ми као православни хришћани морамо истрајати у тој борби за наш систем вриједности и наше идеале и циљеве. ИЗВОР: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

У оквиру другог Фестивала хришћанске културе одржано је предавање "Живот затворених очију"- доцент др Растко Јовић View full Странице

У оквиру другог Фестивала хришћанске културе одржано је предавање "Живот затворених очију"- доцент др Растко Јовић This post has been promoted to an article

Свети Синод Румунске Православне Цркве одлучио је да организује велики марш овог пролећа u циљу подршке традиционалних хришћанских вредности. Romanian Insider је известио да ће се „Марш за живот 2017: Помогните мајкама и бебама – Оне зависе од вас“ одржати 25. марта, на дан када ће по новом календару Православна Црква прославити велики празник Благовести. „Овим догађајем вредности традиционалне хришћанске породице биће истицане у свима епархијама Румунске Патријаршије,“ пише у саопштењу Цркве. Црква је одлучила да организује сада марш пошто либералне струје у земљи већ дуго раде на гашењу моралних вредности и очекује се да ускоро организују и референдум о промени начина како се породица дефинише у садашњем православном националном уставу. Наредна расправа у суду крајем марта представља тренути случај једног Румуна који хоће да његов „брак“ са Американцем буде законом признат. Предлози везани за ово више пута су одбачени у Парламенту. Године 2015. Патријарх румунски Данило затражио је од законодавних тела да одбаце такав предлог претходних година, поменувши да и румунски Устав (чл. 48) и Грађански законик (чл. 258) схватају брак као заједницу мушкарца и жене. Године 2016. Коалиција за породицу сакупила је три милиона потписа за подршку уставном амандману који још строжије дефинише брак као заједницу искључиво између једног мушкарца и једне жене, што је била иницијатива коју је подржала Румунска Православна Црква. Синод се такође бавио и проблемом деце остављене од родитеља док живе у дијаспори. „Деца пате посебно због недостатка физичког и емотивног присутва њихових родитеља,“ саопштио је Синод, и опомиње Румуне који раде у иностранству да поведу своју децу са собом или да се врате кући својој деци. Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава View full Странице

Највећи ауторитет у парохији, односно парохијској заједници, требало би да буде парохијски свештеник са црквеним одбором. Свештеник који контактира са већином становништва, коме се одаје дужно поштовање је по мени већег ауторитета од свих истакнутих парохијана (лекара, директора, професора, бизнисмена итд.) јер је он у Божијој служби, а и ако је по људској слабости слабије цењен код становништва, ту је црквени одбор као подршка свештенику у разним акцијама и гарант да акције свештеника нису нерасудне и штетне по парохијане. Историја српског народа је показала, да кад год није било Божијег помазаника међу народом, кад је држава била обезглављена и окупирана, тј. под страном влашћу ( као у време владавине Турака над Србима) да је о народу бринула Српска Црква, да је у неку руку водила народ и духовно и у светским стварима управљала народом, колико су то прилике дозвољавале. Данас ако је држава Србија у неким сегментима свог битисања слаба, или недовољно јака, или неажурна, или финансијски сиромашна, или кључни руководећи појединци попуштају под притиском, разних центара моћи, који не желе добро српском народу, нужно је да неке световне функције преузме на себе СПЦ, као некада у најтежим временима по српски народ. Поред породице, засигурно би требало да је најважнија ПАРОХИЈСКА ЗАЈЕДНИЦА, као основна заједница људи која се окупља око Цркве Божије кроз парохијског свештеника. Поставља се питање колико су хришћани у парихијској заједници упућени, једни на друге? Колико сарађују, колико се помажу, колико брину једни о другима, колико се познају, колико деле и „добро и зло“?На крају се поставља питање колико парохијски свештеник, на челу црквеним одбором бреине о парохијанима, или је чисто сервис за „требе“ (крштења, венчања, сахране, освећивање (воде, куће, аута, славског колача итд.) Мој предлог је да свештеник заједно са црквеним одбором обради разне информације од парохијана, којима освештава славску водицу, као параметар минималног општења са СПЦ. Које би то биле информације: духовно стање, материјално стање, жеља да се помогну остали мање имућни парохијани, њихов поглед на православни живот итд.Сигурно би се нашло у просечној парохији и веома имућних домаћинстава, и оних који добро зарађују у иностранству, и девизних пензионера који немају децу, а и оних на ивици беде, а у овом случају кључне категорије младих брачних парова који би још да имају деце, а немају материјалних услова за то. Поред фонда за материјално угрожене, старе и болесне, требало би основати и фокусирати све снаге на оснивање финансијског фонда за помоћ онима који би хтели да имају више деце, а немају за то материјалних услова и то спровести у свим парохијама СПЦ, или бар у оним где има добре воље за тако нешто. Када би се урадила добра анимација од стране парохијског свештеника и црквеног одбора у датој парохији, верујем да би се појавио вишак материјалних средстава, која би м огла да се употреби за повећање наталитета. Али суштински је то да се направи модел, да то буде стално и систематски, а не од случаја до случаја, што је добро, али не решава проблематику. И ЕТО РЕШЕЊА ЗА ПОДИЗАЊЕ НАТАЛИТЕТА У СРПСКОМ НАРОДУ, А НЕ ДА СЛУШАМО КАКО НАС НА ГОДИШЊЕМ НИВОУ НЕСТАЈЕ ОКО ТРИДЕСЕТАК ХИЉАДА (ВИШЕ УМРЕ, НЕГО ШТО СЕ РОДИ). Да би поставили добре принципе и преузели добра искуства, препоручујем да обавезно користимо „Средњи Систем“ и „Жички Устав“ од Светог Владике Николаја, као и позитивна искуства из закона и житија Светих Немањића и Светих Лазаревића. Ево навешћу један део житија Светог Деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа, које је превео прота Др Лазар Мирковић, а издала СКЗ 1936. (коло ХХХIХ, књига 265, стр. 52.-53.) СТАНОВНИЦИ И МОНАСИ У СРПСКОЈ ЗЕМЉИ 9). А погледај ми и људе који су последње и најчасније створење Божије, да не би ко мислио, да хвалим бездушне и неосећајне ствари. Но ваистину, најбоља земља рађа најбољи пшенични клас, који нам даје 30-струко, 60-струко и 100-струко. Храбри су дакле, тако, да таки глас у васељени нико други нема, од чега часнијега по Соломону нема међу људима. А добропотребни су и у послушности, да их нема равних у васељени. Где је потреба, брзи су на послушност, а спори на говор (Јак. 1,19). А где је (потреба) нешто противно, брзи су на одговор свакоме који пита, наоружани оружјем десницама и левицама. А телесном чистотом превазилазе друге народе, а исто тако и лаком и светлом крвљу. А уз то су и милостиви и дружељубиви. Ако би ко од њих осиротео у потребама, остали му све потребно дају, не само појединцу, но сваком и свагда и не само давањем но двоструком милостињом, тако да се може применити Соломонова реч: „Поштујући ништега, чини милостињу“ (Прич. Сол. 14,31). А живот у тој целој земљи је као црква Божја, а не (живе) као остали народи скотски и против природе, и сваки час не спомиње се име (име Божије), но установљено је ( да се моле) од малога до великога од њих више од двапут на дан. Љубочасно је, како син, мада је и у своме дому, када је заједно са родитељима као слуга стоји пред њима. А ово се може видети не само код богатих, но и код најгрубљих и код последње сиротиње. Где се чуло код њих да је неко озлобио оца свога, или матер? Ваистину никако, но по христу врши се закон, чинећи један другога бољим (већим) од себе, господином називајући откривене главе, како је у старини (било) и (како је) сада у јужним земљама „изуј обућу са ногу твојих, земља на којој стојиш света је“ (II Мојс. 3,5), тј. поштуј место обичајем земље, а свети апостол Павле заповеда људима да се моле (Богу) откривене главе. Јер се срамоти, рече, ако се (човек) моли покривене главе, или ако пушта кику (косу) да расте (I Кор. 11,4,14). Ако није срамота откривати главу Ономе који зна унутрашњост, колико ли (то тек није) пред људима. Зато је код њих заистину све изванредно, а остало (бива) све по Павлу «што је часно, и побожно и што је изабрано» (Филип. 4,8) и може се наћи оно што уздиже, а особито љубав, која је глава свакој врлини. Мирослав Павловић из Љига На Света Три Јерарха 2017. л.Г