Претражи Живе Речи Утехе

Свима је углавном позната прича о Срђану Алексићу, српском младићу, припаднику ВРС-а из Требиња, који је током рата у БиХ погинуо услијед туче са другим војницима ВРС-а у Требињу бранећи муслимана којег су они физички напали. Википедија каже: Алексић је са једне стране због тога представљен као један свијетли примјер српске стране у рату, јер се уједно борио за свој народ ступањем у ВРС, а са друге стране је бранио и муслимана од својих сународника када је био опасно нападнут. Његова жртва се поштује као један риједак примјер људскости у лудилу босанског грађанског рата. Све донедавно нисам пуно ни размишљао о овом случају, јер сам ионако чуо доста сличних прича са свих страна. Српски свештеник из Власенице је помагао и штитио муслимане од својих суграђана када су рације букнуле "спонтано". Садашњи члан Предсједништва БиХ, Жељко Комшић ( бошњачки изабрани представник Хрвата ) је оружјем пријетио сарајевској медицинској сестри која није хтјела лијечити рањеног момка јер је тај момак био "четник" из ВРС, па ју је на пушкомет натјерао да испуни Хипократову заклетву. Једног дједу Сарајлију, породичног познаника и Србина чувао је утјецајни сусјед Бошњак током читавог рата од других Бошњака из исте зграде, јер би га ови радо убили. Мој отац, првоборац и један од најранијих чланова СДС-а, чак је успјео извући из Сарајева једног дјечака, Хрвата, и одвести га у наш град далеко од линије фронта да се њему и његовима не би којим случајем десило да упознају неке наше који би им шта нажао учинили ( дјечак га је једном молио да минобацачем бомбардује његову школу, јер ускоро има контролни за који није учио ). Тако да заиста нисам пуно значаја ни придавао случају Срђана Алексића сматрајући да је то само медијски и наративски најбољи примјер људскости у том лудом рату. Но сада се живо занимам за његову причу јер сам наишао на потпуно супротан наратив од оног који је тренутно општеприхваћен, а то је да Срђан Алексић није био никакав херој који је бранио невиног муслимана, него да је био татин син који је преко везе повучен са линије у Требиње гдје се бавио шверцом заједно са предметним муслиманом кога су војници ВРС несумњиво напали. Тако да по тој верзији испада како Срђан Алексић није бранио невиног муслимана од дискриминације, него је бранио свог пословног и криминалног партнера од простих батина. Ова друга верзија потиче заправо од једног фејсбук статуса, чији текст је пренесен на овом порталу, Херцеговац.нет. Оно што ми одмах упада у очи јесте позивање аутора на исказе људи који су осуђени за смрт Алексића као на сасвим довољне доказе саме по себи. Даље, наводи да му је њихова верзија приче потврђена од стране Удружења бораца из Требиња, иако за то не пружа било какав "материјални" доказ. Такође, позива се на пресуду војног суда коју такође није "приложио" уз текст ( или је макар портал Херцеговац није ставио на свој сајт ) те се не зна ни да ли је и тај дио текста тачан. На крају се аутор бави тумачењем исказа Срђановог оца у том поступку, тумачећи како ни он није сматрао да је Срђан учинио часно дјело. Са друге стране, истина је да је Алексић популарнији у Србији и било гдје друго неголи у Републици Српској. За Требиње не знам какво је стање са тим. У сваком случају, ево текста:

Друга недеља Васкршњег поста зове се Пачиста недеља и посвећена је Светом Григорију Палами, великом подвижнику који је живео у 14. веку, а који је био зачетник и учитељ великог покрета који је променио хришћанство. У питању је исихазам. О исихазму који је неретко погрешно схватан као верски фанатизам, говорио је протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“. „Фанатизам наступа када нема љубави ни послушања“ рекао је отац Слободан, додајући да њему нема места у исихазму. Отац Слободан закључује да од исихаста, који су можда најдубље доживљавали веру, можемо да научимо да ћутањем промишљамо оно што желимо исказати. Извор: Радио Источник View full Странице

Поводом празновања Светих мученица Вере, Наде, Љубави и мати им Софије које СПЦ молитвено слави у недељу, последњег дана месеца септембра, протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“, рекао је да ове светитељке симболишу највеће хришћанске врлине од којих је Љубав мајка свих врлина, али да оне заједно чине нераскидиво јединство. Отац Слободан је подсетио и како су за Христову веру страдале ове светитељке. Са оцем Слободаном разговара Марина Марић. Прилог смо преузечи са интернет странице радија Источник View full Странице

Др Будимир Алексић, професор Цетињске богословије и посланик у Скупштини Црне Горе, на 25. конференцији Интерпарламентарне скупштине православља, одржаној у Атини од 25. до 30. јуна, говорио је о угрожености парламентарне демократије и хришћанских вриједности у Црној Гори. Његово обраћање учесницима конференције објављујемо интегрално: Поштовани господине предсједниче Интернационалне скупштине православља, поштоване господине генерални секретаре, Ваша високопреосвештенства, часни оци, даме и господо учесници ове јубиларне 25. конференције ИСП! Велико ми је задовољство и изузетна част и привилегија да овдје, у Атини, гдје је настала идеја демократије и гдје је демократија рођена, говорим о овако важној теми као што је: Парламентарна демократија и хришћанске вриједности. Посебна је привилегија говорити на овој јубиларној 25. по реду конференцији Интернационалне скупштине православља, асоцијације која има важну мисију очувања и промовисања православља – вјере чије се идеје и вриједности налазе у темељима европске цивилизације. Пошто долазим из Црне Горе, желим овом приликом да укажем на неколико чињеница. Прије свега желим да нагласим да су у Црној Гори угрожени и парламентарна демократија и хришћанске вриједности. Црна Гора је једина земља од свих земаља бившег источног, социјалистичког блока, у којој није дошло до демократске смјене власти. Иста партија влада тридесет година. Дакле, Црна Гора још није успоставила принцип смјењивости власти, демократским путем, на изборима. Умјесто демократског поретка, зацементиран је аутократски поредак гдје се опозиција прогања, и гдје се воде политички и етнички мотивисани и монтирани судски процеси против опозиционих лидера, челника коалиције Демократски фронт, који су, наводно, уз помоћ руских служби хтјели да изврше државни удар на дан парламентарних избора одржаних 16. октобра 2016. године. Осим демократије, у Црној Гори су угрожене и хришћанске вриједности. Наиме, челници режима су експлицитно саопштили да желе да Црну Гору изведу из словенско-византијског, православног цивилизацијског круга, гдје је она вјековима припадала (и као таква опстала током 400 година сурове турске окупације), и да је уведу у римокатоличко-протестантски, западни цивилизацијски круг. Ради се, значи, о промјени историјског идентитета Црне Горе по украјинском моделу, што подразумијева обавезан антируски наратив, па је тако Црна Гора (једина од православних словенских земаља) увела санкције Руској Федерацији и признала самопроглашену терористичку творевину косметских Албанаца на историјској српској земљи – Косову и Метохији, супротно вољи већине православног становништва Црне Горе. Осим тога, власт у Црној Гори врши константан притисак на канонску православну цркву – Српску православну цркву, као што то ради и власт у Кијеву која прогони канонску Украјинску православну цркву Московског патријархата. На мјесто 800 година постојеће Српске православне цркве, најстарије институције на простору данашње Црне Горе, актуелна црногорска власт жели да инсталира псеудоцрквену племенско-партијску организацију, регистровану 2000. године у полицијској станици на Цетињу. Влада Црне Горе је припремила Закон о правном положају цркава и вјерских заједница којим предвиђа да имовина православне цркве постане имовина државе, да се црквени великодостојници не могу бирати без сагласности власти и да сједиште православне цркве не смије бити изван Црне Горе (што се директно односи на Српску православну цркву чије је сједиште у Београду), иако је сједиште римокатолика у Црној Гори, као што је познато, такође у другој држави, тј. у Ватикану. У плановима челника црногорског режима православна Црква треба да буде један од конституената црногорског националног бића (што је етнофилетистички приступ Цркви, супротан канонима и потпуно стран њеном бићу). Режим не жели православну Цркву која има јеванђељску мисију; они хоће институцију која би имала националистичку и асимилаторску функцију, и која би била „у хармоничним односима са државним органима“, како је то формулисао актуелни предсједник Црне Горе. Таквим односом према православној Цркви, која према свим истраживањима правног мњења ужива највеће повјерење грађана Црне Горе, власт у Црној Гори крши уставно начело одвојености Цркве од државе, по коме је Црква слободна да сама уређује своје устројство и своју унутрашњу организацију. Али, без обзира на сва искушења у Црној Гори постоје респектабилне снаге које се одлучно боре и за парламентарну демократију и за хришћанске вриједности. Наша православна вјера нас учи да је живот непрестана борба – против гријеха, смрти и ђавола. И ми као православни хришћани морамо истрајати у тој борби за наш систем вриједности и наше идеале и циљеве. ИЗВОР: Митрополија црногорско-приморска View full Странице