Претражи Живе Речи Утехе

Интервју Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја за Политику -Ваша Светости, изјавили сте да ће ускоро СПЦ званично огласити о томе шта мисли о Косову и Метохији и будућности српског народа. Стиче се утисак да СПЦ сувише чека. Да ли сам у праву? Пре свега желео бих да укажем на једну забуну којoj у јавном животу подлежу многи, али не и православни верници. Наиме, по аналогији са претходним периодом, многи од Синода, Сабора, од Патријарха, као најважнијих органа Цркве, очекују да о неком политичком питању дају свој суд или своје мишљење, па да тог суда треба да се држе сви чланови Цркве. То је потпуно погрешно и у исто време нереално. Синод и Сабор нису никакав Централни комитет партије који прописују опште обавезујуће политичке ставове. То није посао Цркве. Црква се бави вечним питањима: спасењем човека и света, вером у Господа Исуса Христа, у Јеванђеље. Црква води човека ка Царству Небеском. На том путу указује на вечне вредности... Једно од таквих питања, којима се бави Црква је, на пример, питање светиње живота; неповредивости светиње живота од зачећа до смрти. То је питање вере о којем сви верници треба да имају исти став, исто мишљење. О Косову и Метохији Црква говори једно исто од Косовског боја и Светог Кнеза Лазара до данашњег дана. Српска Црква никада није одступила са Косова и Метохије. Никада. Увек је била тамо са верним народом. Било српске државе на Косову и Метохији или не. Тако је и данас. Широм Старе Србије служи се Божанска служба. Поју и славе Господа нашег монаси и монахиње, свештенство са верним народом. Није им лако, далеко од тога, али поју и моле се Васкрслом Господу. О актуелним питањима, опстанка државе на том најсветијем делу наше територије, ја сам, не једном говорио у јавности. И пре него што је председник позвао на дијалог о том питању, апеловао сам да нико не сме да се сагласи са отуђењем Косова и Метохије. Ако неко нешто силом узме, то се може вратити, надамо се мирним путем, али ако нешто поклоните другом, то не можете тражити назад. То није више ваше. Тако је и са Косовом и Метохијом. Какав јаснији и конкретнији став Српске Цркве је потребан? Или можда речи патријарха српског нису довољно званичне? -Епископ бачки Иринеј је наговестио да би за СПЦ та “црвена линија” била Бриселски споразум, док су митрополит Амфилохије и више владика потписали “Апел о одбрани Косова и Метохије”, залажући се за замрзнути конфликт. Хоће ли СПЦ успети да, без подела, формулише заједнички став о Косову? Нема битне разлике у ономе што каже један или други владика. Нема, као што рекох, битне разлике у томе шта Црква о Косову и Метохији говори и за шта се залаже од Светог Кнеза Лазара до данас. Црква се не сврстава уз политичке странке и њихова документа. Црква може и хоће да подржи државу, односно државне органе када види да се труде да заштите по народ пресудне интересе, а председник и други државни органи, у погледу очувања Косова и Метохије воде велику, тешку и праведну борбу. То лично видим и знам. -Рекли сте да се посебно уздате у помоћ Русије и Руске Православне Цркве у очувању Косова. Да ли сте о томе детаљније разговарали са руским патријархом Кирилом? Крајем прошле године био сам у Москви на једној важној прослави сестринске Руске Цркве. Имао сам прилику да о Косову и Метохији разговарам са Патријархом Кирилом, али и са председником Путином и дугим одговорним личностима. Руска Црква је кроз претходне векове, али и последњих пар деценија наших страдања и искушења била са нама. Сетимо се да је у јеку бомбардовања, 1999. године, у Србију дошао блажене успомене Патријарх Алексије II да пружи помоћ и изрази љубав руског народа и Цркве. Руска држава тада није пратила Руску Цркву, али данас је ситуација другачија. Руска држава ће бити уз нас онолико колико ми будемо спремни да штитимо сопствене интересе. Молим се Господу да нас укрепи на том путу. -Поменули сте да Вам не смета што Србију сматрају “малом Русијом” и да Вам је и драго што нас тако зову. Али, стратешко опредељење Србије је улазак у ЕУ. Како мислите да ће Брисел, а нарочито Вашингтон, прихватити “мале Русе”? Како год се ми поставили поједине западне силе ће нас сматрати „малим Русима“. То и не зависи толико од нас. Ми смо Словени, православни, као и браћа Руси. Језици су нам слични, култура утемељена на истим вредностима. Такође поштујем и стратешко опредељење наше државе за интеграцију у заједницу европских народа. Српски народ је стари европски народ, са древном државом. Европа није само на западу. Европски народи живе од Атланског до Тихог океана и сви ти народи су животно заинтересовани да живе мирно и да међусобно сарађују. Када би самостално одлучивали то би се могло и остварити. Верујем да је тако. -Какво је Ваше мишљење о нацрту новог устава СПЦ и да ли ће се он наћи на дневном реду Сабора? Медији су спекулисали да се противите новом начину избора патријарха гласањем епископа. Може ли такав избор створити интересне савезе у епископату? Када Ви као новинар препознајете да постоје медијске спекулације, како ја да назовем тај манир новинара да приписују појединцима, па и мени, много тога што нисам рекао? Велики труд је уложила комисија за нови устав Цркве. Текст ће се свакако наћи на дневном реду Сабора. То је радни документ. Предвиђено је да епископи дају своје мишљење о појединачним решењима, примедбе и сугестије. Када све буде усаглашено, Сабор ће усвојити нови Устав. Да ли ће то бити на предстојећем заседању, видећемо. Заиста би било некоректно према браћи архијерејима да се ја о појединим предложеним решењима изјашњавам преко новина. -Хоће ли се по том нацрту, после Мајског сабора, СПЦ звати – Српска Православна Црква – Пећка патријаршија? Одувек се звала, зове се и зваће се. Пећки патријарашки престо историјско је, актуелно и вечно седиште Српске Православне Цркве. Стога друго, историјско име Српске православне цркве било је и јесте Пећка Патријаршија. -Колико Вас је изненадила одлука Бугарске Православне Цркве да заступа интересе непризнате Македонске цркве и видите ли у тој одлуци политичке упливе? Околности су такве да мало шта човека данас може да изненади. Искрено, не видим никакву могућност да Бугарска православна црква може на било који начин да помогне расколничкој јерархији у Скопљу. Они, евентуално, могу да помогну сами себи уколико би се вратили на Нишки споразум из 2002. године. Али, треба имати у виду да се ситуација од 2002. године до данас битно променила. На том подручју, које као што видимо још увек нема ни признато име, постоји канонска Православна Црква, преко Српске Цркве у јединству са васељенским православљем. То је аутономна Охридска Архиепископија, са поглаваром, епископима, свештенством, верним народом. Упркос томе што су страдали, хапшени, прогањани, остали су верни јединству Православне Цркве. То су чињенице које не занемарујемо. -Зашто СПЦ није осудило понашање неколико свештеника који су учествовали у трговини наркотицима? Критичари СПЦ сматрају да епископи и свештенство не деле судбину сиромашног народа. Како оцењујете те критике? Згрожен сам поступцима тих свештеника. У исто време их и најискреније жалим. То је заиста трагично. Са једне стране Црква лечи у својим камповима и објектима на стотине младића и девојака, који су жртве дрога, који су отровани дрогама. Црква се труди да их излечи и изведе на прави пут. Многима од њих Црква помаже и после изласка из кампова, налази им запослење, брине за њих. Али са друге стране, имамо двојицу који шверцују дрогу. Једно је сигурно: када државни суд донесе своју пресуду, следи и праведна пресуда црквеног суда. То је правило. Не верујем да ће та двојица остати свештеници. -Хоћете ли се срести са новим командантом НАТО базе Бондстил Ником Дучићем? Ако се то којим случајем догоди, шта бисте му рекли? Чујем да је рекао да је поносан на своје српско и православно порекло. То је веома лепо. Са друге стране он је амерички војник, официр. Довољно је да поступа по савести. Ни једном војнику није лако када стигне наредба, а он треба да је изврши. У НАТО агресији учествовао је извесни пуковник Карамарковић, маринац. Има и другачијих примера. Одликовали смо, недавно, господина Рицудиса, брата Грка који је одбио да учествује у агресији на православну браћу, због чега је касније претрпео многе невоље. -Који су највећи проблеми нашег друштва и каква је Ваша порука верницима и грађанима поводом великог хришћанског празника Васкрса? Неколико последњих година, можда и дуже, Црква у својим најважнијим документима, посланицама које упућује вернима о Божићу и Васкрсу, упорно и доследно указује на проблем наталитета. Много више Срба умре него што се рађа. Када додамо и оне младе људе, који су духовни, интелектуални и биолошки потенцијал, а одлазе да траже срећу у Западној Европи и прекоморским земљама, видимо да смо у опасности да нам се држава испразни. То је највећи српски проблем. На срећу, тргли смо се. Наша држава је недавно донела значајне мере које треба да охрабре младе да заснивају породице, рађају децу. Свако добронамеран се радује таквом прегнућу. Опстаће наш народ! Васкрсење Христово, празник је живота, празник победе живота над смрћу, над свим невољама и искушењима. Жив је Бог наш, Њему треба да се окренемо, Њега да сретнемо у срцима својим! Нека наша вера и живот буду делатни. Волимо се и помажимо једни другима. У сусрету са васкрслим Господом, у Његовом загрљају, све невоље и искушења лако ћемо савладати! Христос васкрсе – Ваистину васкрсе! Александар Апостоловски Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Највећи ауторитет у парохији, односно парохијској заједници, требало би да буде парохијски свештеник са црквеним одбором. Свештеник који контактира са већином становништва, коме се одаје дужно поштовање је по мени већег ауторитета од свих истакнутих парохијана (лекара, директора, професора, бизнисмена итд.) јер је он у Божијој служби, а и ако је по људској слабости слабије цењен код становништва, ту је црквени одбор као подршка свештенику у разним акцијама и гарант да акције свештеника нису нерасудне и штетне по парохијане. Историја српског народа је показала, да кад год није било Божијег помазаника међу народом, кад је држава била обезглављена и окупирана, тј. под страном влашћу ( као у време владавине Турака над Србима) да је о народу бринула Српска Црква, да је у неку руку водила народ и духовно и у светским стварима управљала народом, колико су то прилике дозвољавале. Данас ако је држава Србија у неким сегментима свог битисања слаба, или недовољно јака, или неажурна, или финансијски сиромашна, или кључни руководећи појединци попуштају под притиском, разних центара моћи, који не желе добро српском народу, нужно је да неке световне функције преузме на себе СПЦ, као некада у најтежим временима по српски народ. Поред породице, засигурно би требало да је најважнија ПАРОХИЈСКА ЗАЈЕДНИЦА, као основна заједница људи која се окупља око Цркве Божије кроз парохијског свештеника. Поставља се питање колико су хришћани у парихијској заједници упућени, једни на друге? Колико сарађују, колико се помажу, колико брину једни о другима, колико се познају, колико деле и „добро и зло“?На крају се поставља питање колико парохијски свештеник, на челу црквеним одбором бреине о парохијанима, или је чисто сервис за „требе“ (крштења, венчања, сахране, освећивање (воде, куће, аута, славског колача итд.) Мој предлог је да свештеник заједно са црквеним одбором обради разне информације од парохијана, којима освештава славску водицу, као параметар минималног општења са СПЦ. Које би то биле информације: духовно стање, материјално стање, жеља да се помогну остали мање имућни парохијани, њихов поглед на православни живот итд.Сигурно би се нашло у просечној парохији и веома имућних домаћинстава, и оних који добро зарађују у иностранству, и девизних пензионера који немају децу, а и оних на ивици беде, а у овом случају кључне категорије младих брачних парова који би још да имају деце, а немају материјалних услова за то. Поред фонда за материјално угрожене, старе и болесне, требало би основати и фокусирати све снаге на оснивање финансијског фонда за помоћ онима који би хтели да имају више деце, а немају за то материјалних услова и то спровести у свим парохијама СПЦ, или бар у оним где има добре воље за тако нешто. Када би се урадила добра анимација од стране парохијског свештеника и црквеног одбора у датој парохији, верујем да би се појавио вишак материјалних средстава, која би м огла да се употреби за повећање наталитета. Али суштински је то да се направи модел, да то буде стално и систематски, а не од случаја до случаја, што је добро, али не решава проблематику. И ЕТО РЕШЕЊА ЗА ПОДИЗАЊЕ НАТАЛИТЕТА У СРПСКОМ НАРОДУ, А НЕ ДА СЛУШАМО КАКО НАС НА ГОДИШЊЕМ НИВОУ НЕСТАЈЕ ОКО ТРИДЕСЕТАК ХИЉАДА (ВИШЕ УМРЕ, НЕГО ШТО СЕ РОДИ). Да би поставили добре принципе и преузели добра искуства, препоручујем да обавезно користимо „Средњи Систем“ и „Жички Устав“ од Светог Владике Николаја, као и позитивна искуства из закона и житија Светих Немањића и Светих Лазаревића. Ево навешћу један део житија Светог Деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа, које је превео прота Др Лазар Мирковић, а издала СКЗ 1936. (коло ХХХIХ, књига 265, стр. 52.-53.) СТАНОВНИЦИ И МОНАСИ У СРПСКОЈ ЗЕМЉИ 9). А погледај ми и људе који су последње и најчасније створење Божије, да не би ко мислио, да хвалим бездушне и неосећајне ствари. Но ваистину, најбоља земља рађа најбољи пшенични клас, који нам даје 30-струко, 60-струко и 100-струко. Храбри су дакле, тако, да таки глас у васељени нико други нема, од чега часнијега по Соломону нема међу људима. А добропотребни су и у послушности, да их нема равних у васељени. Где је потреба, брзи су на послушност, а спори на говор (Јак. 1,19). А где је (потреба) нешто противно, брзи су на одговор свакоме који пита, наоружани оружјем десницама и левицама. А телесном чистотом превазилазе друге народе, а исто тако и лаком и светлом крвљу. А уз то су и милостиви и дружељубиви. Ако би ко од њих осиротео у потребама, остали му све потребно дају, не само појединцу, но сваком и свагда и не само давањем но двоструком милостињом, тако да се може применити Соломонова реч: „Поштујући ништега, чини милостињу“ (Прич. Сол. 14,31). А живот у тој целој земљи је као црква Божја, а не (живе) као остали народи скотски и против природе, и сваки час не спомиње се име (име Божије), но установљено је ( да се моле) од малога до великога од њих више од двапут на дан. Љубочасно је, како син, мада је и у своме дому, када је заједно са родитељима као слуга стоји пред њима. А ово се може видети не само код богатих, но и код најгрубљих и код последње сиротиње. Где се чуло код њих да је неко озлобио оца свога, или матер? Ваистину никако, но по христу врши се закон, чинећи један другога бољим (већим) од себе, господином називајући откривене главе, како је у старини (било) и (како је) сада у јужним земљама „изуј обућу са ногу твојих, земља на којој стојиш света је“ (II Мојс. 3,5), тј. поштуј место обичајем земље, а свети апостол Павле заповеда људима да се моле (Богу) откривене главе. Јер се срамоти, рече, ако се (човек) моли покривене главе, или ако пушта кику (косу) да расте (I Кор. 11,4,14). Ако није срамота откривати главу Ономе који зна унутрашњост, колико ли (то тек није) пред људима. Зато је код њих заистину све изванредно, а остало (бива) све по Павлу «што је часно, и побожно и што је изабрано» (Филип. 4,8) и може се наћи оно што уздиже, а особито љубав, која је глава свакој врлини. Мирослав Павловић из Љига На Света Три Јерарха 2017. л.Г