Збивања повезана са МПЦ, показала су се више него добродошла за домаћу јавност, а тако ће бити и у будућности. Зашто? Полако и стидљиво, ти догађаји почињу да изоштравају критеријуме друштва приликом расуђивања – шта је, а шта није црква! Следствено, да ли је МПЦ црква, или није? Са јуридичког аспекта јесте црква, будући да је као таква записана у судском регистру верских заједница. Истовремено, општепознато је да МПЦ тражи да постане део православне цркве, чињеница, која, сама по себи, сведочи да са теолошког аспекта МПЦ, још увек, у суштини, није православна црква. Уколико, пак, МПЦ подразумева aутокефалност као самодовољну самосталност, онда је она најаутокефалнија од свих! Зато, зачуђује зашто МПЦ тражи аутокефалност, када то значи проницање са другима, будући да призната аутокефалност подразумева међузависност православних цркава. Позната је максима да заједништво није институционални, већ егзистенцијални императив. Речено отвара питање: како се постаје православна црква?
Представници МПЦ често пута указују на то да имају храмове, свештенике и организован живот. И друге непризнате или иноверне цркве имају храмове и много образованије свештенике. Али, то није критеријум да их православна црква прими у литургијско и доктринарно јединство, што је, пак, једина јасна потврда да је нека црква православна. Представници МПЦ често су потонути и у прошлост, но представља неартикулисан нагон, потреба: да се 19. веку направи копи-пејст у 21. век.
Следствено, упућенима је јасно да је неодрживо тражење литургијског саслуживања и аутокефалије пред, да МПЦ, уопште, постане православна црква. Ултимативно тражење од стране МПЦ је изазвало неке бугарске интелектуалце да је упореде са параполитичком организацијом. То је идентично, као да се нека протестантска црква обрати само једној православној цркви са улитматумом: служите литургију са нама и доделите нам аутокефалију, а потом ћемо вас ми признати за мајку! Ипак, треба бити на броду да би се добила кабина, јер у њу не може да уђе онај, који се налази на копну! Устројство православне цркве је такво да је најпре неопходно да се пребива у литургијском и канонском јединству, па потом све друго долази природно и без ултиматума. МПЦ, нажалост, још увек нема то јединство и затворена је за разговор са онима, који једино могу да јој помогну. У овом контексту, руски писац Захар Прилепин, би рекао: „игра им не иде, постојано у жбуну траже лоптицу, мачка са комшијског улаза гадљиво гледа, а ја пролазим да не бих гледао.“ Полазећи од те чињенице, политичари треба да буду опрезни за ким се поводе за савет по питању цркве, са циљем да не окаљају свој углед и да држава не уништи критеријуме непристрасности при успостављању религијског плурализма, који је суштински за функционисање једне демократије. Власт може до бесвести да подржава МПЦ и да се идентификује са њеном непризнатошћу, но више не сме, као до сада, да то прави на рачун других цркава у земљи. Познато је да је свака агресивност знак немоћи. Зато држава не треба себи лако да дозвољава да се поведе за, са часним изузетцима, варваризираним јавним дискурсом по питању теолошких теми.
Многи митрополити БПЦ, међу којима и председник т.з. комисије за посредовање за МПЦ, старозагорски митрополит Кипријан, јавно су истакли да је проблем МПЦ, без сумње „чисто канонско питање“ (БТВ „Тази сутрин“, 29.11.2017). Његовом ставу су се супротставили скопски т.з. експерти, који непризнавање МПЦ представљају као политичко питање. Професор са теолошког факултета у Великом Трнову, Свилен Тутеков, имајући у виду израз аплогета МПЦ, указује да такав говор о цркви садржи све, осим црквених мисли, сазнања и критеријума. При таквом дискурсу, сама реалност цркве више не присуствује. Уместо реалности цркве, према Тутекову, видимо ограниченост само њених епифеномена: социјалних, моралних, политичких. А, истински дијалог је могућ само уколико извире из суштинске одлике цркве, а то је јединство, и само уколико се води црквеним, а не политичким језиком. Дакле, само уколико је битна црква, а не идоли националромантизма, геополитике и аутокефалије.
Уколико се БПЦ, уопште, нађе у прилици да посредује за МПЦ, неизбежно ће морати да се сретне са ПОА, будући да су БПЦ и ПОА нераскидљив део једне и исте цркве. Та црква ће помоћи и еклисиолошки неписменом приватном декану из Скопља, да не мантра између соломонских решења и њему непознате путеве.
Нико да не потцењује способност мислећих људи да лоцирају жабу. Време је да се коначно испуне речи песника, да људи треба да науче критички да размишљају о цркви, а не да буду учени од т.з. експерата, шта да размишљају!
Текст је објављен у дневним новинама „Слободен печат“, (28. децембар 2017.), у рубрици редовних колумни Епископа стобијског.
http://www.slobodenpecat.mk/kolumni/nema-tsrkva-bez-edinstvo-drugite-tsrkvi/
Recommended Comments
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах