Иако теолози године студиjâ проведу покушавајући да схвате и науче концепте попут ипостасног јединства двију природâ у Христу, апокатастазе или да разумију реченицу „мистерија светотројичних односа се иманентно пројавила у оваплоћењу,“ питања с којим се у пракси срећу и за која их нико није припремио, јесу Како се звао брат Свете Петке? или заправо најчешће и једино Србима битно питање Може ли се на црвено слово укључити веш машина?
Имајући прво речено у виду, јасно је зашто сваки просвећенији поп или вјероучитељ добије алергијску реакцију од оваквог питања. Међутим, мора да се призна да питање o црвеном слову само по себи и није погрешно. Сваком је познато из властитог искуства вјере да заиста постоје неке забране рада, и да то није народ измислио. Ова недоумица сасвим легитимно постоји, посебно међу онима који живе у граду, јер можда лако можемо да схватимо да не треба да копамо по башти или плетемо чарапе на Свету Петку, док неки други лакши и модернији послови попут укључивања машине за веш, прања косе, или пеглања постељине нам стварају праве дилеме.
С једне стране, за теологе постављање овог питања је добар знак, јер показује благонаклоност ка Цркви и вјери те спремност да се научи, међутим, с друге стране, оно је ужасно и тужно јер показује потпуно непознавање вјере и, што је најгоре, свједочи једну песимистичку визију Бога и светитеља као хистеричних диктатора и свирепих тиранина, који се лако наљуте око глупости. Одмах да кажем не постоји једноставан одговор на ово питање јер се такве ствари не уче у црквеним школама, и ко год тврди да га поуздано зна – лаже. Одговор зависи од наше визије, искуства и доживљаја Бога и Цркве. Ипак, постоје неке неспорне чињенице, и искуство Бога као Оца те наш живот у Цркви, који нам могу дати неке основне смјернице и идеје како можемо да сагледамо овај проблем.
- Шта је црвено слово?
Прије свега, требло би да знамо шта је црвено слово.
Током 2000 година наше црквене историје бројне личности и догађаји испунили су наш црквени календар, те зато ми током цијеле године сваки дан исказујемо поштовање, непрекинутим сјећањем и молитвом. Дакле, поред 12 великих празника везаних за догађаје из живота Христа и Богородице, имамо и празнике који су посвећени успомени на свете мученике, познате црквене личности, испоснике, учитеље и многе друге који су послије смрти препознати као свеци, по разним критеријумима. Тако је црквени календар испуњен од прве до последње странице неким празником, односно молитвеним сјећањем на неку особу или догађај, па чак и 29. фебруар.
Црвеним словима у календару су означени посебно важни празници, који најчешће имају посебно свечано и знатно другачије богослужење, него обични дани. Црвеним словима су означени празници од велике важности за наше спасење и ту спадају, уз већ поменуте све Христове и Богородичине празнике, и све недјеље током године, јер тада прослављамо Васкрсење Христово као најзначајнији догађај у историји човјечанства. Затим, црвеним словима су уписани и празници који су од самих почетака обиљежавани у цијелој Цркви, нпр. успомена на небеску битку анђелâ – Аранђеловдан, смрт Јована Крститеља – Усјековење, смрт Апостолâ – Петровдан итд.
Осим ових општехришћанских празника који се прослављају у свим Црквама, наша Српска Црква означила је црвеном бојом и друге дане када прослављамо наше српске светитеље и догађаје из наше историје: Свету браћу Кирила и Методија, Светог Саву, Видовдан, Светог Василија Острошког и друге, а који се не налазе у календарима других православних народа (Руса, Румуна, Бугара, Грузина, Грка итд). Једнако су црвеним словима означени и празници Светитеља који су од посебног значаја за нашу културу и традицију нпр. Архиђакон Стефан, Свети Ђорђе, Света Петка, Свети Никола, и други. На тај начин, на примјер, црвеним словом у календару, означен је и Сабор Светог Јована Крститеља – Јовандан (7.јануар), као једна од највећих Слава, док сâм празник у богослужењу нема неки посебан статус, тј. нема петохљебницу и друге одлике великих празникâ.
Треба да знамо да су током наше страдалне историје под притиском државних власти, или злим предумишљајем појединаца током грчке окупације Српске Цркве од 1766. до 1920., неки празници који су у Српској Цркви били означени као црвена слова просто избрисани, односно враћени у обичне празнике. Тако је аустријска царица Марија Терезија декретом укинула, односно забранила прослављање читавог низа празника, под изговором да имамо превише нерадних дана, те тако штетимо економији државе. Из истог мотива укинула је и читав низ римокатоличких празника. Како би се, ипак, разликовали од обичних дана, ти укинути празници у нашем календару данас су означени масним подебљаним црним словима попут Светог Прокопија, Огњене Марије, празника Покрова Богородице, те бројних празника свих Светих Немањића и српских светаца, Архиепископâ и Патријарахâ..
Кад већ говоримо о овоме, вриједи напоменути да су се Срби овом ограничењу веома домишљато опирали те покушавали да одрже српске празнике и обичаје. Из тог доба остале су неке идентитетске „забуне“ у називима празникâ попут Михољадана (30.септембар) тј. празника Светог Киријака Отшелника, или Мратиндана – празника Светог Стефана Дечанског (11.новембар) и неких других. Наиме, замјеном назива празникâ, Срби су покушавали да заварају аустријске власти и докажу да не обиљежавају своје забрањене празнике, него римокатоличке дозвољене, јер су на српски празник Светог Киријака римокатолици обиљежавали празник Арханђела Михајла, а на празник Стефана Дечанског спомен на Светог Мартина – Мрату, а који су били дозвољени царским указом.
- Појам забране рада
Говорећи о српским празницима и забрани рада тих дана, морамо да прије свега нагласимо да појам забране рада не постоји у хришћанству! То је чисто јеврејски појам, везан уз неке јеврејске празнике и он заслужује посебно појашњење кроз следећу дигресију.
Наиме, по паду Адама и Еве и њиховом изласку из Раја, Бог им је дао обећање о доласку Месије – Спаситеља – Христа, који ће да исправи њихову грешку. Цијела историја људског рода, и посебно континуирано постојање богоизабраног народа – Јевреја има циљ у очувању сјећања и идеје о испуњењу Божјег обећања о доласку Христа у свијет. Управо због тога, сви старозавјетни закони и забране имају један једини циљ, а то је да се Јевреји идентитетски и културно не изгубе и утопе с другим народима, него да остану посебни и јединствени, те да као такви сачувају идеју о доласку Христа. Заиста, старозавјетни закон је преко силних забрана успио да сачува Јевреје од вјерског и културног утапања, чак и кад су били најсиромашнија и најнебитнија мањина у великим и развијеним цивилизацијама, попут Египта и Вавилона. Управо поштовањем Закона изабрани народ је сачувао вјеру да постоји само један Бог, док су скоро сви други народи на земљи то заборавили и пали у политеизам и идолопоклонство.
Једна од многобројних одредби (укупно 613) које су имали Јевреји јесте и забрана рада суботом и на одређене празнике. Забрана рада суботом и неким празницима била је веома строга и подразумијевала је читав низ ограничења од немогућности припремања хране, паљења ватре, трговине, кретања, рада на пољу итд. Ове забране Јевреји поштују и данас будући да још увијек чекају Месију, те их додатно прилагођавају модерном добу (забрана употребе лифта, аутомобила, мобилног телефона итд) Забране су веома тешке, понекад из наше перспективе и бесмислене, но свакако су биле дјелотворне и испуниле свој циљ.
С друге стране, хришћани вјерују да је испуњењем Божјег обећања о доласку Месије у личности Исуса Христа престала потреба за строгим Мојсијевим – јеврејским законом, јер је он тиме испуњен, те су зато хришћани ослобођени – изузети од њега. Једна од заповијести које су укинуте јесте и заповијест о забрани рада, или обављања неких послова седмим даном и празником.
Међутим, иако је Закон доласком Христа испуњен, те не постоји никаква забрана рада, истине ради, мора да се призна да је забрану рада недјељом увео цар Константин у цијелом свом Царству и ту почиње наш проблем. Међутим, не смијемо заборавити да је то био државни закон, а не црквени, те да је био повезан с општим друштвеним реформама које је Константин спроводио. Кад говоримо о томе треба да нагласимо да је и сâм Цар од забране рада недјељом изузео ратаре, тј. пољопривреднике будући да њихов посао и дужности зависе од временских прилика (кише, сунца и слично). Недјеља је у том смислу схваћена као дан обавезног одмора за раднике и робове, а не као забрана неког рада, или забрана обављања неких послова. Дакле, питање је било синдикално и хуманитарно, а не вјерско и догматско. Оно је касније ушло у црквене обичаје и културу, и као такво задржало се до наших дана.
- Женска религија
Ипак, и поред јасног непостојања било какве теолошки оправдане строге забране рада у Православљу на дане празника, тај обичај широко је проширен међу Србима. Занимљиво је да опсесија ригидног нерада на празник не постоји међу другим православним народима Русима, Грцима, Румунима итд, или барем не у маничном облику као код Срба, иако ти народи досљедно поштују нерадни дан у јавном животу, чак боље него Срби. Опсесија коју поједини вјерници показују постала је предмет поруге и спрдње међу нашим нецрквеним сународњацима. Свакако да овакав однос према празницима није био од самих почетака, а како се трансфер од здравог односа према празнику ка манији десио, и којим сплетом околности, требало би да буде предмет посебног истраживања. Разлога је свакако више.
Наиме, у вријеме турске окупације број цркава је био изузетно мали, а и тамо гдје је и било храмова, жене нису ишле у цркву, осим током поста, или на велике празнике. Паралелно с тим свештенство је било генерално необразовано. Љетопис Стаке Скендерове која описује живот Срба у Сарајеву око 1850. године нам казује да су многе Српкиње живјеле као и муслиманке, сасвим склоњене из јавности, па су свештеници крштења, вјенчања и друге обреде обављали по кућама јер жене нису ишле у цркву. Стака је једина од омладине у Сарајеву знала да чита, па је читала Апостол у Цркви, онда кад је женама било дозвољено да дођу. За претпоставити је да је такво стање било једнако у све три религије у које су обитавале у Османском Царству, исламу, хришћанству и јудаизму.
У таквим условима током вијекова, жене су биле искључене из јавног живота, односно вјерског живота и образовног система, па су сасвим природно и спонтано развиле свој сопствени и паралелни свијет, који није био толико конфесионално подијељен, као спољни – мушки свијет. У мултиетничким и мултиконфесионалним срединама какво је било Османско Царство, у малим градовима и мјестима, жене су се кретале и комуницирале преко лавиринта унутрашњих дворишта, малих капија и тараба, те тако су размјењивале вијести, рецепте, искуства, лијекове, савјете, етику и естетику у једном хаотичном шаренилу обичаја и вјеровања, који би се могли назвати општим именом женска религија.
Неформална женска религија се у континуитету формирала и обогаћивала, будући да је брижљиво ширена и преношена с кољена на кољено, с мајке на кћерку, с комшинице на комшиницу итд. Женска религија није била револт против патријархалне јавне религије, него њена природна и незлобива надопуна, проста посљедица системског искључивања жена из јавне мушке религије. Она је имала своје бројне предности, али и неке мане.
Једна од мана свакако јесте религијски синкретизам, односно флуидност у вјеровањима те скупљање и примјена вјерских обичаја на основу личних преференција. Будући да женска религија није извирала из Свете Књиге, него из практичног живота и потреба, вјеровања су обликована на обрасцу посуђивања свих вјеровања и обичаја која се допадну и преко принципа ваља се – не ваља се, више кроз интуицију и мање кроз промишљање, а свакако не кроз јасне теолошке дефиниције, објашњења и богослужбену праксу који постоје у. формалној, званичној, или мушкој религији.
Кроз ту призму можемо да схватимо зашто су Српкиње мирне савјести ишле код хоџâ по записе, или по истом принципу муслиманке користиле ракију и свињску маст за облоге болесној дјеци, те зашто је неко некад чуо да се не ваља плести на девети уторак од Духова и наравно, данашње питање свих теолошких питања, зашто се не може радити на празнике, него мора сједити у кући?
Примјера ових „вјерских екскурзија“ или привремених посјета оним другима има чак и у мјешовитим православно-римокатоличким срединама, гдје и данас није ријеткост да католици дођу код српског попа да им чита молитве. Занимљиво је да овај вјерски туризам на Балкану несметано траје и данас, не само упркос укључењу жена у друштвени и образовни систем, него и упркос свим ратовима и страдањима које смо међусобом имали на вјерској бази у протеклих неколико вијекова.
- Посвећење времена
Имајући такво вјековно искуство женске религије која нема никаквих дилема о забрани рада за празнике, сасвим је јасно да правилно и аутентично хришћанско учење о посвећењу времена за празнике није имало никакве шансе за практичну примјену. За такав вјерски концепт православне жене нису ни могле да чују, нити да знају, а још мање да га спроводе чак и да су знале.
Богословски гледано, умјесто јеврејске забране рада на дан празника, хришћани празник поштују преко посвећења времена. У том смислу, хришћанима није забрањено да било шта раде недјељом, или празником, него су позвани да своје вријеме у тај дан посвете Богу, или Светом који се прославља. Зато је одговор на питање да ли је дозвољено радити недјељом – да, јесте!, јер ми немамо забрану рада.
Међутим, смисао обиљежавања празника јесте у одавању почасти Богу или Светом. Највећа почаст коју хришћанство има јесте служење Литургије. Литургијом, која не може да се деси без присуства народа и потврђивања свештеникових молитви с амин и другим молитвеним одговорима (Господе помилуј, подај Господе), ми оприсутњујемо Христа, односно чинимо га реално присутним. На тај начин, ми на гробове мученика и пред свете иконе доводимо самог Христа и тиме мученицима и светима дајемо највећи поклон и почаст. Управо зато иконе држимо близу олтара или мученике сахрањујемо у олтару.
Наше учествовање на Литургији, као и одлазак на гробље, или било гдје у госте, тражи наше вријеме, те смо управо због тога позвани да на празник одвојимо и посветимо наше вријеме. У том смислу треба да разумијемо концепт посвећења времена насупрот забрани рада.
Идеја да сједећи у кући и гледајући телевизију, при томе не палећи машину за веш, без да смо посветили вријеме – било да смо отишли на Литургију или учинили неко друго богоугодно дјело (посјетили болесног, нахранили гладног, склонили камен с пута итд) – потпуно је бесмислена. Нажалост, она је распрострањена међу многим Србима јер дијелом потиче из једне погрешне визије и искуства Бога или Светитеља, као једног тиранина, који на небу сједи и мучи нас глупостима, одређујући нам кад шта можемо да једемо, шта да радимо, кога да волимо и слично. У таквој слици духовног свијета, то небеско биће, љути инаџија, далеки и несазнајни Бог, само чека да погријешимо како би нас спржио громом и казнио најтежим мукама.
Такву слику Бога (или Светаца) имају људи који не знају ништа о Цркви, јер Бога не поштују, него га се боје. Ти несрећни људи нису чули радосну вијест да смо ми доласком Христа и Крштењем теолошким језиком речено усиновљени, односно да смо постали дјеца Божја, или како нас Христос назва: Ви сте моји пријатељи! Ко има схватање и познање Бога као Оца и Пријатеља, он нема потребу да ограничава своје активности да не копа, не купа се, не укључује машину и слично, него живи и понаша се слободно.
Закључак
Имајући све горенаведено у виду јасно је да одговор да ли можемо радити недјељом и празником, упалити машину, прати косу и сличне ствари, с теолошке стране сасвим јасан, али и да поштовање празника у пракси зависи само од нашег појединачног схватања хришћанства и односа с Богом. Они који живе редовним црквеним животом мирне савјести раде недјељом све што сматрају потребним. Они пак међу нама који имају неразвијен однос с Богом и Црквом, цијелом проблему прилазе неправославно, под утицајем страха, сујевјерја и туђих вјерских концепција. Они се лишавају Бога као Оца и Пријатеља, и живећи у страху наивно мисле да се љуто и срдито Божанство може умилостивити њиховим жртвама. Готово дјетињасто мисле да је, на примјер, дозвољено користити шпорет или гледати телевизију, док је забрањено употребљавати неке друге апарате (машину, усисавач итд). Њима бих препоручио да, ако ћете се већ држати старих јеврејских обичаја и праксе, онда их се треба држати у потпуности, а не дјеломично. Они који држе Мојсијев закон не могу користити нити мобилни телефон, нити компјутер, будите барем дослиједни, нека се ваша вјера не приказује само на веш машини.
Ипак, већини хришћана је јасно да смисао наших празника није у томе да пасивно сједимо у кући и чекамо освету љутог Бога јер смо нешто недозвољено урадили. Напротив, сваки празник нас изнова проактивно зове на дјеловање, тако што ћемо га започети оприсутњењем Христа у Цркви, причешћем и сусретом с људима и Богом, а потом све то продужити међу онима које волимо, чињењем добрих дјела за нас саме и за наше ближње.
Ако овако не схватимо нашу вјеру, она ће нам временом постати просто мучење.
Recommended Comments
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах