Интервју са архимандритом Димитријем, игуманом манастира Тумане

[Поуке.орг инфо]

Последњих година пажњу верника, али и критичара изазива манастир Тумане. Једно је сигурно - ОВА СВЕТИЊА НИКОГА НЕ ОСТАВЉА РАВНОДУШНИМ. Отворено о Туману, збивањима у њему, разговарамо са игуманом манастира архимандритом Димитријем (Плећевић). 

 

Пре седам година дошли сте у овај манастир, како је све изгледало?

 

Заправо 16. октобра 2021. навршава се пуних седам година од нашег доласка у Тумане. Сусрет са самом Светињом био је дирљив, али и потресан. Све је било у лошем стању, манастир је био буквално празан и сем старе игуманије у дотрајалој кући није било ничега. Почели смо од нуле. Међутим, већи проблем од тих животних неуслова био је тај што је живот манастира замро и што је људским немаром доведен пред само гашење. Стање је практично било такво да смо се покајали што смо прихватили ту одговорност да ревитализујемо тај манастир. Али уз помоћ Божију нисмо се предавали и обнова је почела својим током. Дефинитивно из тадашње перспективе нисмо могли да замислимо да ће након само пар година слика и ситуација бити дијаметрално другачија. 

 

Опишите нам Ваше прве импресије када сте дошли у Тумане!

 

Искрено говорећи, први утисак био је запањујући. Тумане је увек био манастир за који се у народу знало и нисам могао да верујем да је био у толико лошем стању. Али, са друге стране, сусрет са Св. Зосимом, али и са дивном мати Серафимом, био је укрепљујући и заиста је уливао наду да ће све бити добро. О томе сам детаљно писао у књизи "Манастир Тумане чудо љубави Божије". Свакако, од првог тренутка било је јасно да је долазак у Тумане у том тренутку обострано определио путању и наших живота, али и самог манастира. Прича за себе јесте обретење моштију и прослављење Св. Јакова. Тај догађај је означио нову наду у мисији ове Светиње.

 

Постоји мишљење да је прича о чудима светитеља у Вашем манастиру исфорсирана и поставља се питање да ли је тих чуда у том интензитету било и раније?

 

Будући да смо у Браничевској епархији били и пре Тумана слушали смо о чудима Св. Зосима. Када смо примили управу у Туману био сам зачуђен народним причама о томе. Локални житељи су најприродније говорили о случајевима где су људи после молитве проходали, проговорили, добили пород и тако редом. Лично сам био скептик слушајући те примере и гледајући стање у којем је манастир био. Чак сам једном и прокоментарисао братији: "Ако је Св. Зосим толики чудотворац, зашто дозвољава да му се манастир распада?” .

 

Да ли сам тиме побудио реакцију Светитеља или је просто наступила пуноћа времена не знам, али је чињеница да је народ све чешће долазио из разних крајева, чак и других вера, сведочећи благодатну помоћ од моштију Преподобних.

 

Тако је до данас. Мислим да нема континента до кога о томе није допро глас.

 

У почетку ми нисмо то бележили. Видевши да се сведочења умножавају и да народ свакодневно долази са својим искуствима, почели смо најпре да записујемо, а потом и да снимамо сведочанства, ради аутентичности. Важно је напоменути да су и у старини сви путописци бележили управо чињеницу да је Св. Зосим чудотворац и да му народ због тога у великом броју долази. Према томе од када је Тумана, Бог га је благословио да буде ходочасничко место, а његове је Светитеље украсио даром чудотворства.

 

Примедба је и зашто објављујете чуда?

 

За нас који живимо у Туману та примедба је нешто неосновано и апсолутно неприхватљиво. Посебно из разлога што се не можемо оглушити о вољу и слободу онога који сведочи. Са друге стране, ко смо ми да сакривамо и гушимо јасно изливање благодати Божије? Ругачи туманских чуда требало би да виде са којом љубављу и радошћу они који су доживели благодатну помоћ Светитеља долазе да благодаре. Они нас буквално вуку за рукав да испричају шта имају. Њихова сведочења неретко буду дубоко потресна. На лицима тих људи видите огромну захвалност.

 

Клеветници иду толико далеко, да шире причу како ми људима плаћамо да сведоче. То говори о ономе што они носе у срцу. Вероватно би они то радили! Уосталом, исцељујући Товију арханђел Рафаило је рекао "Тајну цареву добро је чувати, дела Божија славно је објављивати".

 

Туманска чуда израз су Божије воље и немају никакве везе са нама, већ су плод вере народа и слободе Светитеља пред Господом.

 

Примедбе бивају и на рачун медијске експонираности манастира и коришћењу друштвених мрежа. Шта о томе кажете?

 

По мени је то изузетно поље за мисионарење и ширење Јеванђељске истине. Човек у 21. веку функционише на другачији начин у односу на пређашње време. Ми смо медијски и интернет простор искористили за Црквену мисију, као и за представљање духовног богатства које манастир Тумане поседује. Нама је од изузетне важности то да међу братијом не постоји неговање култа личности. У центру живота манастира је Св. Литургија и уређен богослужбени живот. Вест је данас новост која траје пар минута. У медијима је заступљено све, а најмање Црква и њена мисија. То је наш проблем, односно наша грешка. И нема разлога да се љутимо на оне који говоре, када ми ћутимо. Што се тиче друштвених мрежа, то је данас простор у којем су људи непрекидно. У мору садржаја један импулс о Господу, Цркви може преобратити човека и навести га на стазу хришћанске истине. Чини ми се да смо ми са ове стране Црквене службе (свештенослужитељи, предавачи, вероучитељи) тотално неспремни за тај вид мисионарења. 

 

Народ Вам долази са свих страна. Молитве се читају свакодневно. Какве им поуке упућујете?

 

Заиста народ долази од свуда у Тумане. Али они не долазе због нас или код нас, већ долазе код Св. Зосима и Св. Јакова, молећи их да их они заступају пред Богом.

 

Дан почиње Св. Литургијом и предивно је видети на стотине људи који се у Светој тајни Причешћа сједињују са Христом. То је слика живе Цркве. Трудимо се да људе упутимо да буду црквени и да не заборављају своје парохијске цркве. Из тог разлога код нас нема крштења, венчања, исповести, то је на свештеницима. Подсећамо их на тај начин да је хришћански живот неодвојив од заједнице и да он сам није индивидуалан. У томе се састоји и разлог зашто увек молитве читамо групно. Покушавамо колико то можемо да те људе утешимо. У Туману се доста полаже и на гостопримство. Кафа, сок, ратлук, пециво, колачи, било какво да је послужење обрадује народ, јер виде и осећају да неко о њима брине и да су добро дошли.

 

Постоји и мишљење да сте комерцијалан манастир?

 

То могу да мисле људи који у Туману никада нису били или су пак дошли са предубеђењем или чак злонамерно. Ако су присуство људи у светињи или пак цене у манастирској продавници комерцијала, онда је то иста ситуација у свакој цркви или манастиру. Јер манастир живи, у њему се гради и обнавља. За седам година изграђена су два нова конака, обновљен стари, црква комплетно реновирана, обновљена гостопримница, сазидани економски објекти, воденица и мини зоо врт. Обновљена је испосница, уређена порта и пратећа инфраструктура, озидано речно корито. Република Србија урадила је два паркинга и пут до испоснице. У току је изградња гостинског конака. Све то нико нигде не може однети, већ остаје овде у светињи и омогућава јој нормалан живот и пријем великог броја ходочасника.

 

Ту су и чувене свеће за молитву?

 

Да, поједини злонамерни људи, неки на жалост и у мантијама, шире неистиниту причу како су свеће за молитву у ствари улазница у Туман. То је свакако небулоза и лаж. Ми смо заправо наследили тај обичај који је од старине негован овде. Људи су долазећи у манастир за молитву прилагали свеће за олтар. Данас те свеће, које људи држе упаљенима за време молитве, а које су симбол Христове светлости и истине, поред олтара сијају и на прелепом туманском полијелеју, дајући изузетну лепоту богослужењу. Рецимо код Св. Јована Руса на Евији постоји посебна традиција и место где људи у знак духовног приноса прислужују свеће. Ту нема никада задњих намера, то је чиста и жива вера народа. Људи из Светиње са вером односе воду са извора Св. Зосима, уље из кандила која горе код моштију и делиће одежде светитеља. Тиме у своје домове носе благослов светиње, а средства која су оставили у манастиру њихова су лепта у обнови. И људи то са великом радошћу чине, јер виде голим очима колико се у Туману гради, али и колико манастир помаже потребитима.

 

Реците нам нешто о хуманитарним акцијама?

 

Манастир је формирао мисионарски центар "Св. Јаков Тумански" чији је циљ издавачка делатност, али и хуманитарне акције. Оне се састоје у помоћи сиромашнима, лечењу болесних, снабдевање домова за сиромашне и незбринуте, као и болнице, храном и осталим потребним средствима. Акције су јавне и то са циљем да буду пример и другима да се пробуде и истински, у име Христово, буду ближњи онима око себе.

 

Како видите монашки живот данас? Реците нам нешто више о животу Ваше монашке заједнице?

 

Узевши у обзир да се бројно стање нашег народа из године у годину смањује а да је стопа наталитета ниска, те да су миграције озбиљан и неповољан фактор, јасно је да и манастири по питању подмлатка трпе исте последице. У нашој Цркви догодио се духовни процват деведесетих година и мислим да монашки кадар из тог времена јесте кичма Цркве данас. Међутим, за нас који смо у манастиру, пре свега квалитет увек бива изнад квантитета. Нека буде људи колико Бог да у заједници, али је важно да буду здравог духовног поимања и спремни да понесу крст једни других у име Господње.

 

Прави пример и узор свима нама јесте манастир Ковиљ. Сигуран сам да ће патријарх Порфирије, као човек дубоког монашког настројења учинити све да и данас обнови монаштво у читавој Цркви. Онако како је то учинио у своје време у Ковиљу. Он је човек дубоког монашког опита и то је за монахе и монашке кандидате јако важно. Да осећате и знате да вас неко разуме. Тако да сам дубоко уверен да и по том питању нашу Цркву чекају бољи дани.

 

Што се тиче братства у манастиру Туману, њега чине млади људи, искрени боготражитељи и свима њима ово је први манастир, односно братство у које су ступили. Живот им је у практичном смислу испуњен богослужењима, која су код нас потпуна и обимна, као и у послушањима. У великом и посећеном манастиру немогуће је извлачити се тек тако. Велику радост ми причињава и чињеница да братију овог манастира чине људи који су јасно дефинисани у својој вери. Пре свега, они су литургијски људи. Тако да у међуљудским односима влада искрена хришћанска љубав и једномислије. Када се јави искушење, што је људски и природно, превазилазимо га одмах и трудимо се да ми владамо ситуацијом, а не да она влада нама. И у томе је кључ духовног напретка.

 

Зидате нови конак. Можете ли нам рећи нешто више о том пројекту?

 

Овде свакодневно долази велики број људи. Неки од њих превале стотине километара. Има болесних, старих, исцрпљених. Има оних који ради благослова желе да преноће у манастиру. Зато се и јавила потреба за једним већим објектом који би могао да угости тај број ходочасника. Планирано је да у њега може да се смести 120 људи. Имаће два стамбена спрата, док би на трећем била библиотека и сала за предавања.

 

Народ са великом љубављу узима учешће у овом пројекту. Сваког дана поред реда за цркву, имате ред у коме људи чекају да упишу своје прилоге за изградњу овог конака. То јасно говори о љубави и везаности народа за ову Светињу али и о томе колико је тај народ препознао наш труд и залагање.

Ваша порука народу?

 

Порука народу би била да своје животе проводе са смислом, знајући да је земаљско пролазно, а да је само вечност непролазна. Да у том схватању у име Христово воле једни друге и буду деца Цркве, која је предукус Царства Божијег већ овде и већ сада. То се постиже трудом и залагањем у чињењу добра, са положеном надом, не у себе, већ у Господа.

View full Странице