Претражи Живе Речи Утехе

Последњих година пажњу верника, али и критичара изазива манастир Тумане. Једно је сигурно - ОВА СВЕТИЊА НИКОГА НЕ ОСТАВЉА РАВНОДУШНИМ. Отворено о Туману, збивањима у њему, разговарамо са игуманом манастира архимандритом Димитријем (Плећевић). Пре седам година дошли сте у овај манастир, како је све изгледало? Заправо 16. октобра 2021. навршава се пуних седам година од нашег доласка у Тумане. Сусрет са самом Светињом био је дирљив, али и потресан. Све је било у лошем стању, манастир је био буквално празан и сем старе игуманије у дотрајалој кући није било ничега. Почели смо од нуле. Међутим, већи проблем од тих животних неуслова био је тај што је живот манастира замро и што је људским немаром доведен пред само гашење. Стање је практично било такво да смо се покајали што смо прихватили ту одговорност да ревитализујемо тај манастир. Али уз помоћ Божију нисмо се предавали и обнова је почела својим током. Дефинитивно из тадашње перспективе нисмо могли да замислимо да ће након само пар година слика и ситуација бити дијаметрално другачија. Опишите нам Ваше прве импресије када сте дошли у Тумане! Искрено говорећи, први утисак био је запањујући. Тумане је увек био манастир за који се у народу знало и нисам могао да верујем да је био у толико лошем стању. Али, са друге стране, сусрет са Св. Зосимом, али и са дивном мати Серафимом, био је укрепљујући и заиста је уливао наду да ће све бити добро. О томе сам детаљно писао у књизи "Манастир Тумане чудо љубави Божије". Свакако, од првог тренутка било је јасно да је долазак у Тумане у том тренутку обострано определио путању и наших живота, али и самог манастира. Прича за себе јесте обретење моштију и прослављење Св. Јакова. Тај догађај је означио нову наду у мисији ове Светиње. Постоји мишљење да је прича о чудима светитеља у Вашем манастиру исфорсирана и поставља се питање да ли је тих чуда у том интензитету било и раније? Будући да смо у Браничевској епархији били и пре Тумана слушали смо о чудима Св. Зосима. Када смо примили управу у Туману био сам зачуђен народним причама о томе. Локални житељи су најприродније говорили о случајевима где су људи после молитве проходали, проговорили, добили пород и тако редом. Лично сам био скептик слушајући те примере и гледајући стање у којем је манастир био. Чак сам једном и прокоментарисао братији: "Ако је Св. Зосим толики чудотворац, зашто дозвољава да му се манастир распада?” . Да ли сам тиме побудио реакцију Светитеља или је просто наступила пуноћа времена не знам, али је чињеница да је народ све чешће долазио из разних крајева, чак и других вера, сведочећи благодатну помоћ од моштију Преподобних. Тако је до данас. Мислим да нема континента до кога о томе није допро глас. У почетку ми нисмо то бележили. Видевши да се сведочења умножавају и да народ свакодневно долази са својим искуствима, почели смо најпре да записујемо, а потом и да снимамо сведочанства, ради аутентичности. Важно је напоменути да су и у старини сви путописци бележили управо чињеницу да је Св. Зосим чудотворац и да му народ због тога у великом броју долази. Према томе од када је Тумана, Бог га је благословио да буде ходочасничко место, а његове је Светитеље украсио даром чудотворства. Примедба је и зашто објављујете чуда? За нас који живимо у Туману та примедба је нешто неосновано и апсолутно неприхватљиво. Посебно из разлога што се не можемо оглушити о вољу и слободу онога који сведочи. Са друге стране, ко смо ми да сакривамо и гушимо јасно изливање благодати Божије? Ругачи туманских чуда требало би да виде са којом љубављу и радошћу они који су доживели благодатну помоћ Светитеља долазе да благодаре. Они нас буквално вуку за рукав да испричају шта имају. Њихова сведочења неретко буду дубоко потресна. На лицима тих људи видите огромну захвалност. Клеветници иду толико далеко, да шире причу како ми људима плаћамо да сведоче. То говори о ономе што они носе у срцу. Вероватно би они то радили! Уосталом, исцељујући Товију арханђел Рафаило је рекао "Тајну цареву добро је чувати, дела Божија славно је објављивати". Туманска чуда израз су Божије воље и немају никакве везе са нама, већ су плод вере народа и слободе Светитеља пред Господом. Примедбе бивају и на рачун медијске експонираности манастира и коришћењу друштвених мрежа. Шта о томе кажете? По мени је то изузетно поље за мисионарење и ширење Јеванђељске истине. Човек у 21. веку функционише на другачији начин у односу на пређашње време. Ми смо медијски и интернет простор искористили за Црквену мисију, као и за представљање духовног богатства које манастир Тумане поседује. Нама је од изузетне важности то да међу братијом не постоји неговање култа личности. У центру живота манастира је Св. Литургија и уређен богослужбени живот. Вест је данас новост која траје пар минута. У медијима је заступљено све, а најмање Црква и њена мисија. То је наш проблем, односно наша грешка. И нема разлога да се љутимо на оне који говоре, када ми ћутимо. Што се тиче друштвених мрежа, то је данас простор у којем су људи непрекидно. У мору садржаја један импулс о Господу, Цркви може преобратити човека и навести га на стазу хришћанске истине. Чини ми се да смо ми са ове стране Црквене службе (свештенослужитељи, предавачи, вероучитељи) тотално неспремни за тај вид мисионарења. Народ Вам долази са свих страна. Молитве се читају свакодневно. Какве им поуке упућујете? Заиста народ долази од свуда у Тумане. Али они не долазе због нас или код нас, већ долазе код Св. Зосима и Св. Јакова, молећи их да их они заступају пред Богом. Дан почиње Св. Литургијом и предивно је видети на стотине људи који се у Светој тајни Причешћа сједињују са Христом. То је слика живе Цркве. Трудимо се да људе упутимо да буду црквени и да не заборављају своје парохијске цркве. Из тог разлога код нас нема крштења, венчања, исповести, то је на свештеницима. Подсећамо их на тај начин да је хришћански живот неодвојив од заједнице и да он сам није индивидуалан. У томе се састоји и разлог зашто увек молитве читамо групно. Покушавамо колико то можемо да те људе утешимо. У Туману се доста полаже и на гостопримство. Кафа, сок, ратлук, пециво, колачи, било какво да је послужење обрадује народ, јер виде и осећају да неко о њима брине и да су добро дошли. Постоји и мишљење да сте комерцијалан манастир? То могу да мисле људи који у Туману никада нису били или су пак дошли са предубеђењем или чак злонамерно. Ако су присуство људи у светињи или пак цене у манастирској продавници комерцијала, онда је то иста ситуација у свакој цркви или манастиру. Јер манастир живи, у њему се гради и обнавља. За седам година изграђена су два нова конака, обновљен стари, црква комплетно реновирана, обновљена гостопримница, сазидани економски објекти, воденица и мини зоо врт. Обновљена је испосница, уређена порта и пратећа инфраструктура, озидано речно корито. Република Србија урадила је два паркинга и пут до испоснице. У току је изградња гостинског конака. Све то нико нигде не може однети, већ остаје овде у светињи и омогућава јој нормалан живот и пријем великог броја ходочасника. Ту су и чувене свеће за молитву? Да, поједини злонамерни људи, неки на жалост и у мантијама, шире неистиниту причу како су свеће за молитву у ствари улазница у Туман. То је свакако небулоза и лаж. Ми смо заправо наследили тај обичај који је од старине негован овде. Људи су долазећи у манастир за молитву прилагали свеће за олтар. Данас те свеће, које људи држе упаљенима за време молитве, а које су симбол Христове светлости и истине, поред олтара сијају и на прелепом туманском полијелеју, дајући изузетну лепоту богослужењу. Рецимо код Св. Јована Руса на Евији постоји посебна традиција и место где људи у знак духовног приноса прислужују свеће. Ту нема никада задњих намера, то је чиста и жива вера народа. Људи из Светиње са вером односе воду са извора Св. Зосима, уље из кандила која горе код моштију и делиће одежде светитеља. Тиме у своје домове носе благослов светиње, а средства која су оставили у манастиру њихова су лепта у обнови. И људи то са великом радошћу чине, јер виде голим очима колико се у Туману гради, али и колико манастир помаже потребитима. Реците нам нешто о хуманитарним акцијама? Манастир је формирао мисионарски центар "Св. Јаков Тумански" чији је циљ издавачка делатност, али и хуманитарне акције. Оне се састоје у помоћи сиромашнима, лечењу болесних, снабдевање домова за сиромашне и незбринуте, као и болнице, храном и осталим потребним средствима. Акције су јавне и то са циљем да буду пример и другима да се пробуде и истински, у име Христово, буду ближњи онима око себе. Како видите монашки живот данас? Реците нам нешто више о животу Ваше монашке заједнице? Узевши у обзир да се бројно стање нашег народа из године у годину смањује а да је стопа наталитета ниска, те да су миграције озбиљан и неповољан фактор, јасно је да и манастири по питању подмлатка трпе исте последице. У нашој Цркви догодио се духовни процват деведесетих година и мислим да монашки кадар из тог времена јесте кичма Цркве данас. Међутим, за нас који смо у манастиру, пре свега квалитет увек бива изнад квантитета. Нека буде људи колико Бог да у заједници, али је важно да буду здравог духовног поимања и спремни да понесу крст једни других у име Господње. Прави пример и узор свима нама јесте манастир Ковиљ. Сигуран сам да ће патријарх Порфирије, као човек дубоког монашког настројења учинити све да и данас обнови монаштво у читавој Цркви. Онако како је то учинио у своје време у Ковиљу. Он је човек дубоког монашког опита и то је за монахе и монашке кандидате јако важно. Да осећате и знате да вас неко разуме. Тако да сам дубоко уверен да и по том питању нашу Цркву чекају бољи дани. Што се тиче братства у манастиру Туману, њега чине млади људи, искрени боготражитељи и свима њима ово је први манастир, односно братство у које су ступили. Живот им је у практичном смислу испуњен богослужењима, која су код нас потпуна и обимна, као и у послушањима. У великом и посећеном манастиру немогуће је извлачити се тек тако. Велику радост ми причињава и чињеница да братију овог манастира чине људи који су јасно дефинисани у својој вери. Пре свега, они су литургијски људи. Тако да у међуљудским односима влада искрена хришћанска љубав и једномислије. Када се јави искушење, што је људски и природно, превазилазимо га одмах и трудимо се да ми владамо ситуацијом, а не да она влада нама. И у томе је кључ духовног напретка. Зидате нови конак. Можете ли нам рећи нешто више о том пројекту? Овде свакодневно долази велики број људи. Неки од њих превале стотине километара. Има болесних, старих, исцрпљених. Има оних који ради благослова желе да преноће у манастиру. Зато се и јавила потреба за једним већим објектом који би могао да угости тај број ходочасника. Планирано је да у њега може да се смести 120 људи. Имаће два стамбена спрата, док би на трећем била библиотека и сала за предавања. Народ са великом љубављу узима учешће у овом пројекту. Сваког дана поред реда за цркву, имате ред у коме људи чекају да упишу своје прилоге за изградњу овог конака. То јасно говори о љубави и везаности народа за ову Светињу али и о томе колико је тај народ препознао наш труд и залагање. Ваша порука народу? Порука народу би била да своје животе проводе са смислом, знајући да је земаљско пролазно, а да је само вечност непролазна. Да у том схватању у име Христово воле једни друге и буду деца Цркве, која је предукус Царства Божијег већ овде и већ сада. То се постиже трудом и залагањем у чињењу добра, са положеном надом, не у себе, већ у Господа. View full Странице

Преносимо вам интервју са о. Савом (Јањићем), игуманом манастира Дечани, који је водио протојереј Иван Цветковић из Мисионарског одељења СПЦ за најновији број часописа "Православни Мисионар" Интервју можете преузети на линку у .pdf формату ОВДЕ View full Странице

У оквиру емисије Искрице вере на таласима васељенског радија Светигоре, реализован је интервју са високопреподобним архимандритом Бенедиктом (Јовановићем), игуманом Светоархангелске обитељи на Михољској Превлаци. Аутор и водитељ емисије је Николина Лучић. Са званичне интернет странице радија Светигоре доносимо звучни запис овог надахнутог и поучног интервјуа. Звучни запис разговора View full Странице

Оптерећени свакодневним позивима и питањима, писањима разних медија о одлуци архимандрита Никодима да откаже послушност и објави прекид помирења и општења са надлежним Епископом, као и због његовог одласка у другу помесну Цркву, у Русију, без благослова надлежног Епископа, обавештавамо јавност о следећем: Сагласно Уставу Српске Православне Цркве, Правилима и поступцима за црквене судове и Уредбама за унутрашњи и спољашњи манастирски живот, Епископ ваљевски је као председник Црквеног суда Епархије ваљевске, одмах по сазнању о овом поступку, архимандрита Никодима (Богосављевића), сабрата манастира Рибница и клирика Епархије ваљевске, ставио под забрану свештенодејства и предао га у надлежност Црквеном суду Епархије ваљевске. Саопштење издајемо са циљем да умиримо верни народ који са клиром и јесте Црква, и кога боли сваки покушај рушења и цепања Ње, јединог и истинитог Тела Христовог, једине узданице и сигурног пристаништа кроз векове и до краја времена. Из канцеларије Црквеног суда Епархије ваљевске Извор: Епархија ваљвеска СПЦ View full Странице

Када помислимо на државу Еквадор имамо на уму земљу у којој вјечито владају прољеће и музика – све је то Еквадор, јужноамеричка држава која се од Амазоније преко Анда превлачи све до Тихог океана и чувених острва Галапагос. И поред чињенице да је колијевка „Дарвинове теорије еволуције“, у њој живи преко 90% вјерника, од којих огромна већина римокатилика, протестаната и бројних секти. Међу њима има и оних који припадају православославној Цркви. Од прије неколико година, одласком Митрополита Амфилохија на Јужноамерички континент запалила се буктиња вјере и у Еквадору. Како је било раније, како је сада, и каква је будућност Српске Цркве у Јужној Америци сазнајемо од архимандрита Рафаила (Чепрњића), парохијског свештеника у Еквадору и Перуу. Са њим је у оквиру емисије „Тамо далеко“, на радију Светигори разговарала новинарка и уредница емисије Оливера Балабан. Оливера Балабан: Оче, како се живи у Еквадору? Можете ли за почетак мало да нас упознате са том егзотичном земљом? Отац Рафаил: Еквадор је заиста другачија земља, не само по природи и микроклими већ и по менталитету људи. Када сам дошао тамо сусрео сам се са многим Еквадорцима који су заправо потомци Старих Инка (веома занимљиве цивилизације), који су већ смијешани са Шпанцима али и са Палестинцима. Неколико Руса које сам тамо упознао су ме одмах упозорили да долазим у земљу гдје је менталитет сасвим другачији од нашег, што не значи да је то лоше или добро. Они су једноставно рекли: – Оче, то је све другачије и мораћете се навићи. Али, није било немогуће. Оливера Балабан: Ми обично замишљамо Еквадор као земљу у којој током шетње улицама можеш брати јужно воће (смијех). Да ли је то заиста тако? Отац Рафаил: То је тачно, зато што у Еквадору влада вјечно љето. Еквадорци кажу да владају два годишња доба – љето и зима, али то ипак није тако. Тамо се мисли да је зима када падају кише а температуре су заправо све вријеме исте. Дакле постоје само врућине са кишама или без њих, односно једно годишње доба. Девет мјесеци је облачно, таква је микроклима у Гвајакилу приморском граду, иако се у цијелом Еквадору та микроклима мијења од града до града. На примјер у једном мјесту близу Сан Лоренса имате вјечну маглу, па се Руси шале да тамо живе људи магле. Поред ове постоји и клима џунгле која је такође тропска, и клима горе која је рецимо заступљена у главном граду или у граду Квенка, и тамо је температура током цијеле године 22 степена. У Гвајакилу гдје је наша капелица, током цијеле године температура ваздуха је од 30-40 степени Целзијусових. Оно што је интересантно је то да у Еквадору воће рађа и до четири пута годишње. То је велики Божији благослов. Оливера Балабан: Кад сте по благослову нашег Високопреосвећеног Митрополита отишли на службу у Еквадор, сјећам се да сте ми казали да су Вас тамо дочекале неколико Рускиња, старијих парохијанки. Оно што смо могли да видимо на фотографијама током последње Митрополитове посјете Еквадору нас је јако обрадовало. Црква Вам је пуна вјерника. Отац Рафаил: Да, слава и хвала Богу! Заиста када сам дошао тамо су биле три Рускиње, око тридесетак Еквадораца, неколико Палестинаца из породице Тума који су тамо заправо и сачували православље (о томе ћемо мало касније), један Бугарин и неколико Украјинаца. Слава и хвала Богу, ево послије три године позивајући свакога телефоном и упорно их подсећајући на Свету Литургију, почели су полако да долазе и тако сад имамо око четрдесетак Руса и око стотину Еквадораца у цркви. Оливера Балабан: Поменули сте породицу Тума која је тамо сачувала православље. У Еквадору је римокатоличко хришћанство најзаступљенија религија. Да се вратимо на сами почетак и да чујемо како је и када формирана парохија у Гвајакилу? Отац Рафаил: Да. Земља Еквадор заправо највише припада римокатолицима, мада све више и више има протестаната. Има и разних секти. Православних има мало, али захваљујући породици Тума православље се очувало и они су заправо оснивачи мисије у Еквадору, коју сам ја ето недавно преузео. Оливера Балабан: То је породица из Палестине? Отац Рафаил: Да, то је палестинска породица, потомци апостола Томе. И дан данас у Палестини породица Тума је једна од дванаест породица које су чувари Христовог Гроба. Код њих је била вјековна традиција да најстарији син из породице буде монах у манастиру Светог Саве Освећеног, међутим догодило се да најмлађи син кришом оде у манастир прије него што је то урадио најстарији тако да се након тога најстарији ипак оженио. Тај најстарији син је кренуо на путовање са супругом кроз Јужну Америку али када су стигли у Еквадор жена се разболела и морали су да дају све што су имали за њено лијечење. Како након тога нису имали новца за повратак, тамо су се и настанили. Нешто касније су се вратили у Палестину али само на кратко. Та породица је дуго очувала православље између себе а касније је кренула и мисија. У породици Тума било је пет сестара, једна се упокојила, двије имају породицу и дјецу, док се друге двије никада нису удавале. Ми их у Еквадору од милоште зовемо тетке. Тетка Кета која се недавно упокојила, добила је такав благослов да баш опијело на њеној сахрани служи Митрополит Амфилохије, што јој је и приличило можемо слободно рећи. Било је јако лијепо. Служио је Митрополит као архиепископ, ту је био и наш протођакон Владо Јарамаз и ја као новопечени архимандрит, тако да је добила службу какву је и заслужила за свој рад у цркви. Она је чувала двије честице Животворног Крста Господњег, икону Благовјештења стару 300 година и Јеванђеље из 17. вијека на арапском језику. Све је то завјештала цркви, пошто је њен отац то добио од Патријарха Јерусалимског још док је био у Палестини. Он је студирао богословију желећи да постане свештеник, међутим имао је једну незгоду у којој је изгубио памћење и тако није могао бити кандидат за свештеника. Дакле од те породице Тума из Палестине је почело све. Они у последњих десет година имају мисију да шире православље међу Еквадорцима. Углавном се позиву одазивају млади људи, што је добро јер они тек формирају своје породице и добијају дјецу. Надам се да ће дјеце бити у великом броју јер нам је то заиста потребно. Мало по мало, тако и мисија односно наша црква у Еквадору расте. Оливера Балабан: Недавно сте поставили први православни иконостас и православно звоно у Еквадору. Радио Светигора је ту вијест са великом радошћу пренио даље. Реците нам нешто и о томе. Отац Рафаил: Јесте, то је јако занимљиво а ми тамо можемо слободно рећи и веома узбудљиво. Нама који живимо у православним земљама то је све нормално. Ми сви имамо икона колико хоћемо, моштију светитеља, цркава, звона и свега другог Богу хвала, али у Еквадору није такав случај са православљем тако да смо ми тамо почели од нуле. Капелица у којој служимо је раније била соба у приватној канцеларији једног адвоката, исто од породице Тума, али због пораста броја вјерника добили смо благослов од Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија да направимо већу капелу. Направили смо већу капелу а потом смо почели полако да градимо иконостас који је био готов за три мјесеца, све мало по мало. Иконе, пошто нисмо имали могућности нити да сликамо а ни да их донесемо из наших земаља (због трошкова авионског превоза, тежине и свега осталог) смо налазили на интернету, у великој резолуцији, подешавали боју у разним програмима за обраду фотографије и штампали их на пвц материјалу, тако да је то доста квалитетно испало. Сваки корак прављења иконостаса је био веома узбудљив. Ја сам био веома благодаран Богу што можемо било шта да урадимо јер заиста нисмо имали никаквих средстава за тај подухват. Када смо почињали са израдом иконостаса један мој парохијанин ми је рекао: – Оче, то је баш дивно, али колико новца имаш за то? Одговорио сам му: – Нула, ништа! Он каже: – Па како ћеш онда да га направиш? Одговорио сам му: – Господ ће дати! И заиста већ сјутрадан сам добио позив да посјетим једног болесног Руса, који је припадао неканонској православној Заграничној цркви, која се није вратила Московском патријархату. Како је боловао од рака и био тешко болестан, њему је Господ дао спознају да је то што је радио било погрешно, да је био у неканонској цркви, тако да се он Богу хвала покајао, био сам код њега, исповиједио се, причестио и дао нам је том приликом 500$ за иконостас. Са тим новцем већ наредног дана смо започели градњу иконостаса. Дошли су мајстори који нису имали никаквог претходног искуства са прављењем православног иконостаса, тако да смо стално морали бити уз њих и пратити сваки корак у изради – од стављања тешких гипсаних плоча, преко постављања врата и крста, до бојама и постављања икона. То је све била једна велика радост. Послије неког времена, кад смо завршили са радовима, моји парохијани Еквадорци су још сигурно наредна два мјесеца иконостас посматрали у чуду. Дешавало се понекад да не могу да се сконцентришу на литургију, па сам морао понекад да им кажем: – Пустите сад иконостас, сад служимо литургију.Али ето, та радост је била тако велика, можемо слободно рећи дјечија радост, јер они заправо и јесу дјеца у православљу. Њима је православље ново. Оливера Балабан: Како Еквадорци доживљавају православну вјеру? Отац Рафаил: Јако, јако позитивно. Ти стари римокатолички вјерници који још памте како је било прије Другог ватиканског концила (када је дошло до великих промјена у римокатоличкој цркви) православну вјеру препознају као вјеру која ништа није измијенила. До тада је и код њих на службама свештеник био окренут ка истоку, жене су носиле мараме у цркви, као и код нас и слично. Јужноамериканци су такви да ако могу да избјегну правила, сигурно ће их избјећи, али ако им неко постави правила тако да не могу да их избјегну, то им се јако допада и јако то поштују. Нешто невјероватно у менталитету. Оливера Балабан: Дакле ауторитет? Отац Рафаил: Управо тако, црквени ауторитет, али не никакав деспотски ауторитет већ ауторитет љубави, као што се говори небеска јерархија Светих арханђела који немају то – ти си виши, ја сам нижи, него једноставно из љубави раде нижи чинови са вишим а све у славу Божију, тако је то и овдје и Еквадорци су просто заљубљени у православље. Оливера Балабан: Док смо се припремали за овај разговор, шалили смо се како сте Ви тамо једини Србин, али да неће ништа чудно бити уколико за коју годину Ваши парохијани дођу са идејом: – Оче, ми бисмо да постанемо Срби. Отац Рафаил: Да, ја сам тамо једини Србин, сви остали су Еквадорци и припадници других народа, како сам већ раније набројао. Рекох и да има око четрдесетак Руса али они нису баш редовни на службама. Помажу доста али дођу једном у мјесец дана. Са мојим парохијанима од прве литургије комуницирам на шпанском језику. Као што знате у помјесним црквама има разних традиција али Еквадорцима се највише свиђа управо наша српска традиција. Налагање бадњака на примјер је јако занимљиво. Ми наложемо бадњаке на температури од 40 степени, ми тамо горимо на сунцу заједно са бадњацима, али они то воле. Уживају да пјевају божићне пјесме, да бацају пшеницу и бомбоне, да ките бадњак и слично. Друго што је интересантно је да узимају и крсне славе. Ја сам тамо пренио своју крсну славу Светог пророка Илију, од кога се не одвајам посебно у тешким тренутцима када се човјек хвата за све што може, и њима се слава јако допала. Крсни колач, кољиво када се припрема, све је то њима јако интересантно и тако су и они почели да узимају славе. Највише узимају Светог архангела Михаила, Светог Ђорђа, Светог Димитрија Солунског, Светог Јована Шангајског. То је за њих све једно ново искуство и једно узбуђење, које су морам признати пренијели и на мене. Када сам тек дошао, потпуно сам разумио ону пословицу: „ Да Бог да – имао па немао“. Зашто? Овдје сам све имао, а тамо одеш на пусто. Нема моштију, нема светиња,ти мораш да направиш у славу Божију, с’ помоћи Божијом и народом Божијим. Тамо је таква једна кооперација да тако кажем, као у првим вјековима хришћанства. Сви смо браћа, пријатељи, породица. Црква није само долазак недјељом, већ имамо активности и током радне недјеље. Имамо часове вјеронауке, радимо по разним књигама православним које преводимо на шпански; гледамо православне филмове; организујемо посјете дјеци која се налазе у болницама а болују од рака, наравно све у то онолико колико је у нашим могућностима. Оливера Балабан: Поменули сте да је тамо припрема за Свету Тајну Крштења дуга. Можете ли да подијелите са нама та искуства, пошто код нас више такве праксе нема? Отац Рафаил: То ми се највише свиђа. Када сам дошао у Еквадор, породица Тума коју смо помињали је имала систем катихумена, првовјековних хришћана, и оних који су се припремали за крштење да би били уопште катихумени и хришћани потом. Припрема траје једну до три године, све зависи од спремности човјека, а о спремности одлучује свештеник. За вријеме припреми члан треба једном до два пута недјељно да долази на часове вјеронауке и да сваке недјеље посјећује Свету Литургију. Послије одређеног времена они се изјашњавају да ли су спремни и да ли још увијек имају жељу да приме Свету Тајну Крштења. Буде и оних који крену и онда им буде тешко или не нађу себе у томе, тако да је та припрема за крштење један добар филтер поготово за мисију јер је тамо јако важно да у цркви имате добр људе. Сви смо ми грешници, али можемо бити добри или лоши људи, а када имате добре људе у цркви онда је то у почетку од велике помоћи. Оливера Балабан: Оче, има ли оних који изразе жељу за вјенчањем у православној цркви? Отац Рафаил: Наравно, то је нешто што је тамо обавезно. Код нас овдје то није тако нажалост. Често се деси да некога крстимо и онда га више не видимо до опијела, ако и тада. Код њих је обавезно да свака православна породица има благослов цркве. Сви који намјеравају да живе скупа одмах изразе жељу и јако им се свиђа наш обред вјенчања. То је стари обред вјенчања који је тотално другачији од оног у римокатоличкој цркви. Њима се свиђа када се повезују са крунама које су везане једном нићу, када се руке свезују, па прстен који кум мијења три пута, једна чаша из које пију прве гутљаје заједничког живота, па та мала литија која иде кроз цркву као символ првих корака у заједничком животу, све им се то мора објаснити и све им се јако допада. Знате шта је занимљиво? Дешава се да ме питају неку сасвим обичну ствар и деси се да ја не знам одговор. Рецимо – зашто се пије из једне чаше на вјенчању? У том тренутку ја немам одговор. Наравно, кажем да не знам, провјерићу па ћу вам казати. За нас овдје то су ствари на које смо ми навикли, не испитујемо превише шта значи неки детаљ на служби а заправо све има свој смисао и добро је што их све то интересује и што им значи да знају смисао сваке радње која се дешава у цркви током служби. Морам признати да ми се десило неколико пута да немам одговор на њихова питања. Буде ми и мало непријатно због тога, па потом кад провјерим ето и сам понешто ново научим. Оливера Балабан: Свједоци смо да је савремена породица у великој кризи. Без обзира на то колико се говорило да је породица важан дио друштва, чини се да се у овом времену итекако унижава. Какво је стање по питању породице у Еквадору? Отац Рафаил: У праву сте, заиста и на западу се ради на том разбијању породице. То је једна систематска пропаганда. Зашто би се ти женио или удавао, можете само да живите скупа, па што се тиче рађања дјеце постоји та вантјелесна оплодња и разни избори када је све то у питању, отприлике, можеш да бираш како ће ти дијете изгледати и слично, таквих коментара и препорука рецимо има.Све се систематски ради да би се разбило оно што је Господ рекао и оставио да буде породица, јер породица је заправо црква у малом. Зато се и каже у посланици: „поздрав домаћој цркви“. Оно што јако поштујем код Еквадораца је да никада неће оставити своје родитеље или их оставити у старачком дому. Никада! Сви пазе родитеље до смрти. Рецимо Еквадорци и Перуанци (пошто сам задужен и за Перу) долазе од Старих Инка код којих је постојала религија апиетизма. Постоји религија пијетизма односно милосрђа и љубави, и религија апиетизма односно немилосрђа и не љубави. По њиховом схватању је љубав слабост, тако да су као народ јако сурови и не везују се ни за кога. Међутим, када су дошли Шпанци они су их покорили и натурили им хришћанство, тако да је код њих заправо хришћанство само као љуска од јајета – споља, а унутра је код њих оно старо. Они пазе родитеље не зато што их нешто више воле од осталих, него зато што их поштују. Код њих је љубав једно а поштовање сасвим друго. Они рецимо могу унутар породице имати много проблема, свађати се између себе и ко зна какве друге недаће имати, али су ипак јако чврсти на ударе споља. То је заправо једна јако добра основа за православље. Они и налазе неке заједничке тачке између своје старе религије и православља, као што су радили наши просветитељи када су просвећивали ова овдје подручја, па су рецимо умјесто домаћих богова уводили крсне славе и слављење светитеља Божијих. Налазе дакле те додирне тачке, јако су привржени породици а потом и православљу. Заиста, те три године припреме их учине тако чврсто везаним за православље. Оливера Балабан: Има ли дјеце у парохији? Отац Рафаил: Имамо два дјечака и једну девојчицу. Дјевојчица се зове Лина а дјечаци су Рафаел и Мигел, односно Рафаил и Михаил. Дали су име по архангелу Рафаилу и по своме свештенику, односно мени, јер имају обичај да дају имена по неком ко им је драг и близак. Михаил се рецимо родио на Спасовдан, за вријеме литургије коју смо служили са Високопреосвећеним Митрополитом на Топлој. Током службе ми је стигла вијест о његовом рођењу. Родитељи су хтјели да му дају име Михаило Александар, међутим ја сам их умолио да буде Салвадор, односно Спас, тако да је он сада Мигел Салвадор. Оливера Балабан: Коме је парохија посвећена? Отац Рафаил: Парохија је посвећена Благовијестима, ова у Гвајакилу. На добром смо путу да оснујемо још једну парохију у главном граду Киту и у Перуу такође, тако да ћемо са благословом Митрополита да одредимо имена и тим парохијама. Заиста мисија се јако брзо шири и што се тога тиче сам више него задовољан. У тим тренутцима човјек схвати колико је мали и никакав, и колико му само Бог помаже. Ми треба само да имамо вољу, да мало помјерамо руке и ноге и то ће све ићи Божијим промислом и Божијом помоћи. Оливера Балабан: Кажите нам нешто и о парохији у Перуу. Колико су удаљене ове двије парохије? Отац Рафаил: Удаљене су двије хиљаде километара и ми смо ту најближе комшије, пошто је Јужна Америка огроман континент. Занимљива информација је да се у атласима и на географским картама Јужна Америка представља као мањи континент од Сјеверне Америке, што није тачно. Јужноамериканци и Африканци су представљани као трећи свијет, као мање вриједни, па су и њихови континенти приказивани као мањи, да бисмо имали другачију представу, представу силе и слично. Јужна Америка је огроман континент гдје се човјек врло лако може изгубити. Еквадор и Перуу као што рекох су били под Старим Инкама, док су Гватемала и Панама биле Маје, а јужни дио: Аргентина, Уругвај, Парагвај су Стари Астеци. Ево и једну занимљивост да вам кажем, Маје су измислиле кошарку. Перуанци су другачији по менталитету од Еквадораца. Више су овако пламени, темпераментнији су, али јако искрен народ. Више личе на Инке и јако се поносе својим поријеклом, за разлику од Еквадораца. У Перуу имамо двије парохије у оснивању, једна је у Ајакучо граду, а друга је у Куско. Куско је град испод древног града Инка, града Макчу Пикчу. У Лими имамо парохију при Васељенској патријаршији, а црква која се тамо налази је грађена од стране Срба и Руса. Оливера Балабан: Да ли ће тај храм поново припасти Српској патријаршији? Отац Рафаил: Па нема посебне потребе за тим. Свештеник који тамо служи је Чилеанац, говори шпански, и тај храм је за све православне тамо: Русе, Грке, Палестинце, Србе и остало. То ми се такође свиђа у Јужној Амрици. Нема оног надметања – ово је Руска, ово Грчка а ово Српска црква, тога тамо нема, већ је све једна православна црква. Сви говоримо шпански и то је такође веома добро. Оливера Балабан: Колико Вам је за мисију важно знање језика? Отац Рафаил: То је обавезно и кључно у било којој мисији. Ти ако идеш у неку земљу, велико је уважавање тих који тамо живе, ако говориш њиховим језиком. Не можеш очекивати да шириш православље на српском, руском или било ком другом језику. Тако су и апостоли радили, као и Свети Кирило и Методије. Све су преводили на језике земаља у које су долазили. Рецимо мене неко пита: – Говоре ли они српски? Не, зашто би говорили српски. Ја сам тамо једини који говори српски. Помало се шалим са дјецом па њих научим понеку ријеч, јер дјеца су као сунђери све упијају, а то им добро дође да могу да имају неки језик који говоре међу собом, да могу мало да се шале са одраслима. Оливера Балабан: Како се сналазите за литературу? Претпостављам да није лако. Отац Рафаил: Слава Богу једноставно је. Да, зато што је ту био падре Алехандро, односно отац Александар, руски свештеник који је касније био и епископ, и који је превео много литературе са руског језика. Превео је пуно служби и разне теолошке литературе и то на шпански и португалски. Тако да нам је тај сајт који се зове отац Александар (пише се на енглеском) веома, веома користан.Оно што нам недостаје, на примјер нисмо имали Службу славе, ми то преводимо између себе. Занимљиво је рећи да је шпански језик у свакој држави Јужне Америке по мало другачији. Еквадорски шпански није исти као аргентински или као парагвајски итд. Све се разумије наравно али постоје неке ријечи које имају потпуно другачије значење. На примјер у литургији стих „ мирис миомира духовног“ мирис се преводи као олор што у Еквадору може значити и добар и лош мирис, а у Аргентини је само лош и не може се користити у литургији. У Еквадору би олор био парфем а у Аргентини смрад, тако да су то те разлике. Кад смо исправљали превод литургије (јер немамо званични превод), радио сам са неколико Еквадораца, као и са црквено-словенског и руског са неколико Руса, и тако смо сви заједно окупљени превели литургију на еквадорски шпански. Оливера Балабан: Био вам је Митрополит у посјети. Како су ту посјету Ваши парохијани доживјели? Отац Рафаил: То је за њих била посебна радост. Они су се понашали као да је сам Господ Исус Христос дошао, што и јесте заправо јер епископ је образ Христа. Тако да је то била припрема од једно мјесец дана унапријед, да свака ситница буде на своме мјесту. Морам да признам да сам јако задовољан са својим парохијанима јер сам то ништа не бих могао урадити. Ја сам више био као некакав организатор, давао неке ситне инструкције али они су имали идеје о томе како шта украсити, шта припремити од послужења и слично. Припремили су дочек митрополиту какав не знам да ли у некој православној земљи може такав бити, са толико љубави и труда. Митрополит долази једном у годину -двије тако да им је то још више значило. А и митрополит се обрадовао, видјело се. Ја сам се мало уплашио хоћу ли све стићи и да ли је све добро урађено, али митрополит заиста кад дође донесе пуно љубави и ако нешто и није како треба, он ће то са пуно љубави на један фини начин исправити. Мислим да није имао никакав приговор, захваљујући мојим парохијанима. Оливера Балабан: Шта планирате даље? Шта би то било корисно за наставак мисије у Еквадору? Отац Рафаил: Нама свима је највећа жеља да саградимо храм. Оливера Балабан: Имате ли некакву помоћ од државе по том питању? Отац Рафаил: Није баш благонаклона јер су тамо римокатолици веома јаки. Нису баш сагласни са тиме да ми имамо нешто тамо. Али добро, то је разумљиво, они то гледају као своју територију. Није то типично као код нас, тамо су римокатолици више помијешани са тим ратничким духом Инка и онда се ми доживљавамо као некаква конкуренција. А нама би само и најважније било да изградимо храм у Еквадору, пошто би то био први православни храм у цијелој држави. Капелица у којој сада служимо нам је већ помало мала. Иако је митрополит рекао да је то више црква него капелица, ми с јако радујемо због тих његових ријечи, не гордимо се али се заиста истински радујемо, желимо и хоћемо да саградимо прави храм. Наш први циљ је дакле да купимо земљу и да саградимо један храм са оним лијепим шареним руским куполама. Још једна занимљивост код нас у Еквадору је та што се углавном руски храмови препознају као православни, та архитектура. Наше цркве не баш толико, њима би то изгледало као некаква кућа, али пошто свакако тамо немамо Срба, можемо да бирамо како ћемо да градимо и онда ја то препустим народу, што се каже „глас народа – глас Божији”. Они свакако воле демократију. У цркви је свакако теократија али свакако око таквих неких ствари може да изрази жељу народ. Ето, то нам је углавном први циљ. Како је то прва црква онда желимо да буде и најљепша и најбоља, да се фреско пише и уреди потпуно али то су дуги планови, углавном желимо да православна црква послије 2000 година засија и у центру свијета. Оливера Балабан: Поред овог главног циља помињали сте и неке додатне активности које бисте жељели да покренете у парохији, попут црквеног радија и слично. Можете ли за такав некакав подухват да добијете подршку и помоћ од државе? Отац Рафаил: За сада никакву. Можемо да радимо али за сада само од наших средстава. Ми се надамо да ако им ми на примјер представимо макету цркве, пошто је црква прелијепа и ако бисмо успјели да је саградимо била би нешто најљепше у цијелом Еквадору, а опет се налази у Гвајакилу (иначе градови Гвајакил,Кито, Квенка, Санто Доминго се иначе такмиче ко шта има љепше у граду), тако да се надамо да нам у случају да им се допадне макета, градоначелник и локалне власти поклоне земљу за градњу храма. Кад имате земљу онда је све лакше. Плацеви у главним улицама су јако скупи и многи припадају граду, тако да би најбоље било да од града добијемо неку локацију. Наравно, поред храма мислили смо да покренемо и радио, прво интернет а послије и локални, можда и на територији цијеле државе, пошто имамо и везу са главним градом. Жељели бисмо да направимо и иконописачку радионицу. Пошто имам мало неког дара за цртање, мислио сам да замолим неког од наших монаха или монахиња да ме научи а потом и ја да учим Еквадорце. Направили бисмо и дом за старе. Поред цркве би били ти апартмани – собе са купатилом, гдје бисмо пазили старе Русе, Еквадорце и друге који немају никога и које нема ко други да пази. Као што каже Свети Владика Николај: наша мисија није да идемо и да куцамо од врата до врата у некој држави, него својим животом да свједочимо вјеру. Еквадорци кад виде да свештеник живи онако како прича, њих то јако привлачи. Када би још видјели да ми пазимо своје старе са љубављу, онда би се они још више прикључили цркви. Оливера Балабан: Јесте ли икада замишљали да ће Ваш монашки пут изгледати овако? Како Вам све то сада изгледа? Отац Рафаил: Не, нисам замишљао. Прије него што ћу отићи у Аргентину, ја сам дуго умољавао митрополита да ми да овај мали манастир на Жањицама – Ваведења Пресвете Богородице и коначно га умолио. Био сам пресретан што ћу ја да идем тамо на острво да живим, међутим човјек снује а Бог одређује. Митрополит се вратио из Аргентине гдје је био у посјети и онако на онај свој мистичан начин рекао да је оцу Кирилу тамо потребан ђакон. Потом се окренуо ка мени и рекао: – Ево на примјер наш отац Рафаил. Ја сам се у тренутку мало запитао – чекај зар нећу ја да идем на моје острво? Али наравно, то је благослов митрополита и ни у једном тренутку ми није пало на памет да кажем не. Отац Кирило и ја смо се наравно знали већ дуго времена и он је баш био изричит да ја тамо дођем. Тако сам отишао у Аргентину и морам признати да сам био мало изненађен. Обрео сам се на другом крају свијета али ето и моји Бокељи су такви, путују по цијелом свијету тако да ето није то ншта чудно. Оливера Балабан: Први храм у Јужној Америци су и саградили Бокељи? Отац Рафаил: Тако је. Први храм, храм Свете Тројице у Буенос Аиресу су саградили Бокељи и Руси. Нажалост сад тај храм припада овим неканонцима али у процесу смо и надамо се да ће храм бити враћен. Тако да ето, нисам уопште размишљао о томе и ето десило се све тако некако брзо. Након неког времена су звали из Еквадора да траже свештеника за своју заједницу. Рекли су да им треба стални свештеник и да ће они да га пазе и онда је митрополит питао мене да ли бих ја ишао тамо. Наравно ја сам рекао да хоћу, поготово што сам дуго ишчекивао и прижељкивао свештенички чин, био сам седам година ђакон и волио сам ђаконску службу јако али ипак свештеничка служба је нешто посебно и желио сам јако да постанем свештеник. Оливера Балабан: Јесте ли и у Еквадору задржали праксу свакодневног служења? Док сте или овдје, а и у Буенос Аиресу, служили сте сваки дан Свету Литургију. View full Странице