+ Патријарх Павле - Будимо људи

[JESSY]

Danas se navršilo šest godina od smrti patrijarha srpskog Pavla, koji je bio omiljen među narodom zbog svoje skromnosti i istinoljubivosti.

Danas se navršava šest godina od smrti patrijarha Pavla

Patrijarh Pavle, svetovno ime Gojko Stojčević, preminuo je u 95. godini na Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu, gde je proveo poslednje dane na lečenju, a sahranjen je u manastiru Rakovica, prema sopstvenoj želji.

 

 

 

Na posljednji počinak patrijarha Pavla ispratilo je više od 600.000 ljudi, državni vrh Srbije i Republike Srpske, državne delegacije Rusije, Grčke, Vatikana, Kipra, BiH, Crne Gore i drugih zemalja, kao i predstavnici pravoslavnih crkava i verskih zajednica.

 

Na tronu Svetog Save kao patrijarh srpski nalazio se 19 godina, a u njegovo vreme osnovana je Akademija Srpske pravoslavne crkve za umetnost i konzervaciju, vraćena je veronauka u javne škole, a Bogoslovski fakultet u okrilje Univerziteta.

 

Patrijarh Pavle bavio se i naučnim radom, a njegova najznačajnija objavljena djela su Monografija o manastiru Deviču, beseda "Život po Jevanđelju" i "Molitve i molbe", koje su štampane i kao dopunjena izdanja.

 

Lična biblioteka patrijarha Pavla pripala je fondu Biblioteke srpske Patrijaršije i ima status kulturnog dobra, a čuva se u prostorijama konaka Manastira Svetog arhangela Mihaila u Rakovici.

 

Patrijarh Pavle rođen je 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci kod Donjeg Miholjca u Slavoniji, u porodici zemljoradnika, a tu je završio osnovnu školu.

 

Nižu gimnaziju završio je u Tuzli, višu gimnaziju i šestorazrednu Bogosloviju u Sarajevu, a Bogoslovski fakultet u Beogradu.

 

Dve godine je studirao medicinu u Beogradu, a pre odlaska u gimnaziju boravio je u manastiru Orahovica na pripremama za školu.

 

Ispit zrelosti položio je u Šestoj muškoj gimnaziji u Beogradu, koju je pohađao vanredno da bi mogao uporedo da upiše i Medicinski fakultet.

 

Drugi svetski rat zatekao ga je u rodnoj Slavoniji, odakle je prebegao u Beograd, gde je, da bi se mogao izdržavati, radio fizičke poslove na građevinama i dokovima.

 

U proleće 1942. godine njegov školski drug jeromonah Jelisej odveo ga je u Manastir Svete trojice u Ovčaru, a od 1944. radio je kao veroučitelj i vaspitač u Banji Koviljači, u domu za decu izbeglu iz Bosne.

 

Te godine je oboleo od tuberkuloze. Odatle je, iz zdravstvenih razloga, otišao u manastir Vujan, u selu Prislonica, između Čačka i Gornjeg Milanovca, gde je bio do 1946. godine i gde se izlečio od tuberkuloze.

 

Zamonašio se 1948. godine u manastiru Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri i dobio ime Pavle, koje mu je dao iguman Julijan Knežević. Te godine je rukopoložen u čin jerođakona.

 

Bio je sabrat manastira Rača u Podrinju, a radio je i kao pomoćni nastavnik Bogoslovije "Svetog Kirila i Metodija" u Prizrenu.

 

Jeromonah postaje 1954, ubrzo protosinđel, a 1957. godine arhimandrit. Od 1955. godine dve godine je bio na postdiplomskim studijama u Atini.

 

Za episkopa raško-prizrenskog izabran je 29. maja 1957. godine i na Kosovu i Metohiji je proveo 33 godine.

 

Na vanrednom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora 1. decembra 1990. biran je novi patrijarh između trojice kandidata tajnim glasanjem, ali pošto nijedan od kandidata nije dobio dovoljan broj glasova, izbor je obavljen žrebom na takozvani "apostolski način" tako što je arhimandrit tronoški Antonije izvukao ime budućeg patrijarha.

 

Tako je Pavle postao 44. poglavar SPC. Ustoličen 2. decembra 1990. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu, a tom činu je prisustvovalo 12 episkopa, 12 sveštenika i 13 đakona.

 

Patrijarh Pavle je tada istakao da mu je jedini program rada - Jevanđelje.

 

Posetio je brojne pravoslavne crkve - carigradsku, aleksandrijsku, jerusalimsku, rusku, bugarsku, rumunsku, grčku, gruzijsku, kao i srpske eparhije i parohije u Americi, Kanadi, Australiji, Mađarskoj i Rumuniji.

 

Objavio je dve knjige - "Pitanja i odgovori čtecu pred proizvodstvo" i "Devič, manastir Svetog Joanikija Devičkog". Zaslugom Patrijarha Pavla objavljeno je i dopunjeno izdanje "Srbljaka".

 

Počasni je doktor Bogoslovskog fakulteta i Akademije Svetog Vladimira u Njujorku.

 

Govorio je grčki, ruski i nemački jezik.

 

Vlada Srbije je 13. januara 2005. imenovala patrijarha Pavla za počasnog predsednika Fonda za Kosovo i Metohiju.

 

Tokom posete Rusiji u januaru 2002. godine partrijarhu Pavlu su uručene dve značajne nagrade - Međunarodnog fonda za unapređenje jedinstva pravoslavnog naroda i Fonda Svetog apostola Andreja prvozvanog.

 

Odlikovan je državnim Ordenom Nemanje prvog stepena, Ordenom Karađorđeve zvezde prvog stepena i ruskim ordenom "Dostojanstvo" zbog "značaja koji je imao u danima iskušenja kroz koje su srpski narod i Crkva prošli".

 

Od 13. novembra 2007. godine patrijarh Pavle bio je na lečenju u Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu, a 8. oktobra 2008. podneo je molbu Svetom arhijerejskom Saboru SPC da mu "zbog zdravstvenih razloga i nemoći" dozvoli da se povuče iz aktivne službe.

 

Molba patrijarha Pavla na Saboru SPC 11. novembra 2008. nije usvojena.

 

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/606498/Sest-godina-od-smrti-patrijarha-srpskog-Pavla

[Снежана]

[Sofija_]

" Mnogi ljudi kazu:cekaj da se jos malo nagresim, pa cu se kasnije pokajati.

Ali nece moci bas tako.Kad covek zadje u mulj do clanka,lako se izlazi, do kolena kako tako,

ali do guse, nikako napolje.Bolesti zavisnosti su primer za to.

Covek postaje rob, a stvoren je da bude slobodan. "  

 

Patrijarh Pavle

[JESSY]

Film „Patrijarh Pavle – Život po jevanđelju“ prati Gojka Stojčevića, kako je patrijarhovo kršteno ime, od detnjstva u Kućancima, monaških i episkopskih dana provedenih na Kosovu i Metohiji pa do vremena kada je postao poglavar SPC. Na osnovu ove verzije filma dobijen je blagoslov patrijarha Pavla i 2007. godine urađen je tročasovni biografski TV serijal „Patrijarh Pavle – Život po jevanđelju“. Autor dokumentarnog filma je Slađana Zarić, a reditelj Tanja Fero.

Film je u produkciji Informativnog programa RTS-a snimljen 2006. godine.

http://www.mitropolija.com/patrijarh-pavle-zivot-po-jevandjelju-video/

[Плутон]

 

[zslavo]

Господ је, браћо и сестре, за нас верујуће све. Он је хлеб живота, Он је вода жива, Он је светлост, Он је пастир добри. Дакле, све за живот наш. Верујући у Њега ми живимо Њиме, остварујемо смисао и циљ свога живота и оспособљавамо се да уђемо у непролазно блаженство Царства Небеског. Имати дакле, увек у виду то да живимо Христом. Каже Свети Апостол Павле: "Не живим више ја, него живи Христос у мени" (Гал. 2, 20). Тим животом, вечним, живећи у Христу и са Христом, ми ћемо, кажем и понављам, остварити смисао и циљ свога живота, а то је, по светим речима Јеванђеља, блаженство непролазног Царства Божијег. У то блаженство Царства Небеског да уђемо већ у овоме свету желим и вама и себи.

О хришћанској ревности

Спаситељ је истерао трговце из храма, као што стоји и код Апостола Јована, из ревности јер после тога догађаја ученици се његови сетише да је (за њега) написано: "Ревност: за дом твој изједа ме". Овде нам Господ показује пример ревности. Али ако хоћемо у свакој прилици да знамо каква треба да буде наша ревност, потребно је да се подсетимо речи Апостола Павла о оним припадницима јеврејског народа који нису прихватили Христа. За њих Апостол каже: "Сведочим да имају ревност за Бога, али не по разуму" (Рим. 10, 2).

Права ревност је она која је разумна, јеванђелска, као ова коју је показао Спаситељ. Такву ревност и ми треба да имамо, разумну ревност. Ако њу будемо имали, избећи ћемо сваки фанатизам и сва претеривања. Нека би нам Господ помогао да и ми имамо исту ону ревност у врлини и према сваком добром делу коју је Он имао према дому Оца свога!

О бесконачној љубави Божијој

Драга браћо и сестре, имајмо пред очима духовним ту бесконачну љубав Божију, Сина Божијега, који је ради нас грешника сишао у овај свет, родио се као човек, претрпео сва гоњења, страдања и на послетку крст и смрт, ради нас и нашег спасења, из љубави према нама. Љубављу према Њему и одговоримо, иако нисмо богати цареви који су му донели злато, ливан и смирну, принесимо му чиста срца и чисте душе, да би кад изађемо пред Њега, Он нас признао и познао као своје, и да би се, то увек понављам и себи и вама и свима који имају уши да чују, да би се преци наши узрадовали кад изађемо пред њих, познали нас и они као своје потомке и признали нас за своје најрођеније. Бог вас благословио!

Смиреност – мајка врлина

Смиреност је дакле, браћо и сестре, мајка свију еванђелских врлина, јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат. Онај коме се Бог противи, јер се уствари тај грешник противи Богу, тај не може имати никакву благодат, никакав напредак ни у чему. Он ће задобити вечну пропаст, ако се не покаје. Смиреност је дакле темељ и основа свију еванђелских врлина. То не значи бити пасиван, није то мртвило духовно. Напротив, смиреност захтева једну огромну снагу да у себи савладамо гордост, онај грех који је анђела претворио у ђавола. И ту смиреност имала је Света Богородица, и оне одлике које су Њу удостојиле да буде мајка Сина Божијега то су ево, те духовне одлике, духовне вредности које је Она, уз помоћ благодати Божије, али лично остварила.

Зато Свети Јован Златоусти опомиње родитеље хришћане на ту важност, да се труде да у својим кћерима и синовима те вредности развију. "Ти се", вели, "трудиш да својој кћери спремиш богате дарове, да је оденеш у свилу и кадифу, да је украсиш златним украсима, а погледај Ону која је изабрана да буде мајка Сина Божијега!" "Сва лепота кћери цареве је унутра", вели пророк Давид (Псл. 45, 13). У томе се треба трудити: да кћи и син ту лепоту унутрашњу задобију и да је одржавају. То да буде основна и главна дужност родитеља, мајки особито! Не значи, дабоме, да се родитељи не брину и за материјалне потребе своје деце, да им припреме могућност да могу самостално да живот почну и да га воде. Али изнад свега је: да се труде да својим животом и својом вером православном допринесу да та деца задобију ове врлине унутрашње, почевши са смиреношћу па редом до љубави која је свеза савршенства, најсавршенија од свих врлина.

Живети по науци Еванђелској свакога дана, часа и минута

Но шта ће чинити други то зависи од њих, то је у њиховим рукама, али шта ћемо чинити ми, у нашим је рукама. Бог очекује од нас, очекују и свети преци наши, да увек поступамо као народ Божији, као људи свесни, који знају шта раде јер има и оних који то не знају, по речи Господњој са крста за оне злочинце који су се под крстом ругали Њему, а Он се молио Оцу: "Оче опрости им, не знају шта раде". Ми дакле, браћо и сестре, да увек будемо они који знају шта раде и да то што треба и радимо и чинимо и по еванђелској науци се владамо. Јер хришћанство јесте то: знање науке еванђелске, науке Господа Исуса Христа и живот по тој науци свакога дана, свакога часа, свакога минута. Да не будемо робови греха!

Две су слободе, браћо и сестре, и два ропства. Једно је слобода ова светска, овога света, а друга је слобода греха. Једно је, дакле, ропство у овом свету од људи злочинаца, и уопште од оних силника овога света, а друго је ропство од греха. Сигурно је да смо ми и тела, да смо и земаљски, и треба нам слобода у овоме свету. Колико је за наш народ и за друге правдољубиве и истинољубиве народе, потребна слобода! Али ми смо и душе и за нас је потребна слобода од греха.

Она прва слобода, као и живот, проћи ће и пролази. Али слобода греха, слобода праведника никада, и она нас уједињује са свима светима у Царству Небеском. Водити рачуна дакле да не будемо робови греха. Ви знате и по себи и по другима какво је то ропство. Најмање, да тако кажем, страсти које добијемо - колико је то ропство! Узмите само пушача, пијаницу, да не говоримо о другим гресима, блуду и злочинима. Колико је то и какво робље!

Љубав нас уједињује са Богом

Љубав је највећа врлина, али се до љубави која је највећа и која је "свеза савршенства" не може доћи наједанпут, док се прво не стекну и остале врлине, почевши од смирености, од смирења. И Апостол Павле нас опомиње на то да "сад остаје вера, нада, љубав, али је љубав највећа" (1 Кор. 13, 13).

Наиме, кад будемо своје срце очистили, онда ћемо моћи да видимо Бога и овде у овом свету, а видећемо Га и у ономе, ако се удостојимо да гледамо Његово лице, ако не будемо послани због својих греха у таму вечну. Тада ће вера наша прећи у знање, у гледање. А нада, нада ће прећи у остварење. Наша је нада да ћемо ући у Царство Небеско, бити у броју свију оних светих и гледати лице Божије. Нада ће наша дакле, прећи у остварење. А љубав, она нема у шта више да пређе. Она ће бити и сада и тада веза наша с Богом, љубав која нас уједињује са Богом, уједињује све наше снаге и оне рационалне у нама, уједињује нас са свима људима добре воље и онда имамо мир. Зато је љубав највећа врлина.

Трудити се дакле, да идући Царству Божијем, испуњавајући заповести Божије спремамо се редом свакога дана за достизање те највеће врлине, уласка у Царство Божије и љубави која ће нас ујединити са Богом и свима светима. Бог вас благословио!

Царство Небеско је наша права Отаџбина и Домовина

Да се трудимо да веру своју извршујемо у светим и честитим делима, и да се тиме приближимо Богу и будемо достојни наших предака, који су то знали и то чинили и за овога света, и зато ушли у Царство Небеско које је права наша Oтаџбина и Домовина. И да знамо шта је прави смисао нашег живота, да овде својом светом вером православном и животом по тој вери, заслужимо онај свет непролазни, блаженство у оном свету са блаженим небеским силама, и блаженим оцима и матерама нашим у близини Божијој, у заједници Цркве Божије, која је у слави. То говорим увек и себи и вама, браћо и сестре, јер нам ваља отићи са овога света, стати пред Судију праведнога.

Приговарају нам неверници да ми православни свештеници верне не само опомињемо, него да их плашимо, плашимо смрћу. То не стоји. Ми и себи, браћо и сестре, и свима онима који имају уши да чују износимо истину. Отићи ћемо са овога света. То знају и неверници, али они не знају и неће да знају да је душа бесмртна и да она одлази пред лице Божије да прими или блаженство вечно или муку вечну. А ми то треба да знамо, да будемо они који знају шта раде. То вам стављам на душу и срце.

А срце наше биће чисто, ако се ми будемо трудили да га очистимо од греха

А срце наше биће чисто, ако се ми будемо трудили да га очистимо од греха. Ђаво убацује у ум наш и срце наше зле мисли, грешне мисли. Ако се ми будемо трудили свом силом и снагом да те мисли одгонимо од себе, онда ће срце наше бити чисто. Али, ако ђаво нађе у нама помоћнике своје и ми се будемо задржавали на тим грешним мислима, будемо их гојили, подгревали и оне буду расле и израсле у грех, сами ћемо бити одговорни. Више пута и ми, а поготову људи овога света, неверници, кажу: "Покажите нам Бога па ћемо и ми веровати". Не схватају, дакле, да је срце то огледало, то око којим се Бог може видети. А какво је наше и њихово срце, колико је помрачено гресима да се у њему не може огледати ни видети Бог Свесилни и Свечисти! То дакле, имати у виду.

Будимо мудри и безазлени

Међу вуковима опстати овци је тешко, али није немогуће, јер нам Господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је: да будемо мудри као змије и безазлени као голубови.

Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односно да нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да ми не постанемо вуци. Треба имати, дакле, мудрост. Развијати мудрост Богом дану, све више и више, а паралелно са тим развијати и доброту. Јер,мудрост без доброте прелази у злоћу, а безазленост без мудрости прелази углупост. Ни једно ни друго више, него да будемо "мудри као змије, а безазлени као голубови". "И мене су гонили, и вас ће гонити",говори Господ. С тим морамо бити начисто и припремити се да и при том останемо онако како треба, какви су и преци наши били: људи Божији, народ Божији. И онда,кад дође крај живота нашега, ући ћемо у радост блаженства Царства Небескога. То и јесте смисао и циљ нашег живота. Бог вас благословио!

О нашем времену

Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству.

Да ли ћемо ми те задатке, понављам и говорим опет, извршити најбољом снагом коју нам је Бог дао, и најбољом вољом, то зависи од нас. Ми се често изговарамо: да смо се родили у неко сретније и боље време, и ми би били бољи. То је само изговор! Бог нам је дао снаге кад нас је поставио у ово време које су нам потребне, уз Његову благодатну помоћ, да ми издржимо, одолимо и извршимо своје задатке.

Ако ли снаге будемо расипали на ништавне ствари, нећемо их имати за оно што је најглавније. А поред тога, живећи супротно ономе што Бог заповеда, ми нећемо хтети после да идемо Његовим путем. И отићи ћемо у супротном правцу и заслужити муку вечну. Или блаженство Царства Небескога - "што око не виде, и ухо не чу, и на срце човеку не дође, што је спремио Бог онима који га љубе" (1 Кор. 2, 9), или муку вечну "где црв њихов не умире и огањ се не гаси" (Мк. 9, 44).

О идењу за Христом

Одбијање хришћанина да носи крст јесте одрицање од Христа. Не може се бити Христов ученик без спремности на тешкоће. Битно је да ми не стварамо тешкоће другима, а да тешкоће које долазе од света који "у злу лежи" свесно прихватимо, као пут, као крст свој. "Хајде", вели другом младићу "за мном". А он рече: Господе, допусти ми да прво одем да сахраним оца свога.

А Исус му рече: Остави нека мртви сахрањују своје мртве, а ти хајде за мном те објављуј Царство Божије. Отац тога младића још је био жив, а Господ каже за њега да је "мртав". За њега су мртви и они који су још живи у овом свету ако немају вере у Њега, и који живе по духу овога света, који у злу лежи и који ће проћи. Треба да имамо увек у виду то што су преци наши знали и веровали: да је боље бити мртав ради Христа и мртав у очима овога света, него бити мртав у очима Христовим. Ми треба да будемо тако одани Христу. То не значи да ми тражимо смрт. Правило хришћанског мучеништва јесте: не тражити мучеништво.

Ми не изазивамо мучеништво, али када дођемо пред питање - или одрицање од Христа или ће отићи глава, онда да изаберемо пут мајке Јевросиме, која каже своме сину: "Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу!" Када умре за Христа, мртав човек је жив пред Богом и жив у Богу, у Царству Небеском. Мртав је пред Њим само онај који је грешник, који се не каје, и који у Њега не верује.

Патријарх Павле Српски

View full Странице

["Tamo daleko"]

  On 25. 1. 2018. at 12:15, zslavo рече

Будимо мудри и безазлени

Међу вуковима опстати овци је тешко, али није немогуће, јер нам Господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је: да будемо мудри као змије и безазлени као голубови.

Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односно да нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да ми не постанемо вуци. Треба имати, дакле, мудрост. Развијати мудрост Богом дану, све више и више, а паралелно са тим развијати и доброту. Јер,мудрост без доброте прелази у злоћу, а безазленост без мудрости прелази углупост. Ни једно ни друго више, него да будемо "мудри као змије, а безазлени као голубови". "И мене су гонили, и вас ће гонити",говори Господ. С тим морамо бити начисто и припремити се да и при том останемо онако како треба, какви су и преци наши били: људи Божији, народ Божији. И онда,кад дође крај живота нашега, ући ћемо у радост блаженства Царства Небескога. То и јесте смисао и циљ нашег живота. Бог вас благословио!

Expand  

Hvala za podsecanje I blagoslove svetog patrijarha Pavla. Njegovim molitvama da negujemo ovu ravnotezu mudrosti I bezazlenosti, svagda.

[PredragVId]

"Будимо људи никада нељуди!" +Павле

[zslavo]

Нека нас Господ удостоји да се присајединимо Његовој љубави и добрима Небеског Царства још овде и сада. Да би са очишћеном душом, са срцем верним Спаситељу, ступили у вечност, у којој око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе (1 Кор. 2:9).

[Чунга Лунга]

Песма Патријарху Павлу

О, народе српски нек је Богу хвала,
Јер доби пастира Патријарха Павла,
У времена смутна и у љутој муци,
Да те води Христу са крстом у руци.

Да будемо људи, Божји изабрани,
Свети оче Павле, ти пред Христа стани!
Да будемо људи, Божји изабрани,
Свети оче Павле, ти пред Христа стани!

Благодари Богу малени народе,
Јер ти Бог жедноме даде Свете воде,
Поуке из уста Светога човека,
Што животом својим Царство Божје чека.

Да будемо људи, Божји изабрани,
Свети оче Павле ти пред Христа стани!
Да будемо људи, Божји изабрани,
Свети Павле Српски ти пред Христа стани!

Водио си мудро Српске Цркве барку,
Молио Господа и Његову Мајку,
Да очува српство, народ и државу,
Само Христу Спасу да приклони главу.

Да будемо људи, Божји изабрани,
Свети оче Павле, ти пред Христа стани!
Да будемо људи, Божји изабрани,
Свети оче Павле, ти пред Христа стани!

Други апостоле српскога народа,
Свакоме човеку открио си Бога,
Животом си својим сведочио веру,
Увек у подвигу у духу и телу.

Да будемо људи, Божји изабрани,
Свети оче Павле, ти пред Христа стани!
Да будемо људи, Божји изабрани,
Свети оче Павле, ти пред Христа стани!

Остао сироче без мајке и оца,
За утеху нађе код Небеског Творца,
Српске Цркве главо, Патријарше Свети,
Свима све си био, зато се посвети!

Да будемо људи, Божји изабрани,
Свети оче Павле, ти пред Христа стани!
Да будемо људи, Божји изабрани,
Свети оче Павле, ти пред Христа стани!

За твој народ српски и часне монахе,
Домаћине, ђаке, војску и сељаке,
Кад станеш пред Престо васељене Творцу,
Помоли се за нас Небескоме Оцу!

Да будемо људи, Божји изабрани,
Свети оче Павле, ти пред Христа стани!
Да будемо људи, Божји изабрани,
Свети оче Павле, ти пред Христа стани!

И сада на небу пред Престолом Творца,
Заступај нас, моли Небеског Оца,
Да одржи Цркву, Свето Православље,
Да будемо деца Светитеља Саве!

Да будемо људи, Божји изабрани,
Свети оче Павле, ти пред Христа стани!
Да будемо људи, Божји изабрани,
Свети оче Павле, ти пред Христа стани!
 

 

[Natasenka]

 

[JESSY]

Otkriven spomenik patrijarhu Pavlu! 

Autor: mondo.rs

Spomenik patrijarhu srpskom Pavlu svečano je otkriven danas na platou ispred Crkve Svetog Marka u Beogradu, čime je na simboličan način obeleženo devet godina od njegovog upokojenja.

Foto: MONDO, Marko Tanasković

 

Podizanje spomenika u Tašmajdanskom parku blagoslovio je patrijarh srpski Irinej, a otkriven je danas u podne.

Vajar Zoran Maleš, autor spomenika izlivenog u bronzi, visokog 1,8 metara, predstavio je patrijarha Pavla u sedećem položaju, blago pognute glave, tako da odiše skromnošću i duhovnošću.

POGLEDAJTE FOTOGRAFIJE:

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

izvor: MONDO, Marko Tanasković

 

 

 

 

Otkrivanju spomenika prisustvovali su generalni sekretar predsednika Republike Nikola Selaković, zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić i gradski urbanista Milutin Folić.

Selaković je istakao da je patrijarh Pavle bio glas razuma u kobnom vremenu.

Vesić je naveo da je Pavle bio čovek koji se izdigao nad ulogom koju je imao, i pokazao drugima put koji treba da slede.

Spomenici patrijarhu srpskom Pavlu, otkako se upokojio 15. novembra 2009. godine, podignuti su u Leposaviću, Bajinoj Bašti i Trebinju.

Patrijarh srpski Pavle preminuo je 15. novembra 2009. godine u 95. godini na Vojnomedicinskoj akademiji (VMA) u Beogradu, gde je na lečenju proveo poslednje dane, a prema sopstvenoj želji sahranjen je u manastiru Rakovica, gde njegov grob danas posećuje na hiljade pravoslavnih vernika.

Patrijarha Pavla, koji je bio omiljen među narodom zbog svoje skromnosti i istinoljubivosti, na poslednji počinak ispratilo je više od 600.000 ljudi.

Bio je 44. patrijarh Srpske pravoslavne crkve i na tronu Svetog Save nalazio se 19 godina, a u tom periodu osnovana je Akademija Srpske pravoslavne crkve za umetnost i konzervaciju, u javne škole vraćena je veronauka, a Bogoslovski fakultet vraćen je u okrilje Univerziteta.

Patrijarh Pavle postaje svetac?

Patrijarh Pavle bavio se i naučnim radom, a njegova najznačajnija objavljena dela, koja su štampana i kao dopunjena izdanja su "Monografija o manastiru Devič", beseda "Život po Jevanđelju" i "Molitve i molbe".

Lična biblioteka patrijarha Pavla pripala je fondu Biblioteke srpske Patrijaršije i ima status kulturnog dobra, a čuva se u prostorijama konaka Manastira Svetog arhangela Mihaila u Rakovici.

Foto: Mondo/ Stefan Stojanović

Patrijarh Pavle rođen je kao Gojko Stojčević u porodici zemljoradnika 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci kod Donjeg Miholjca, u Slavoniji, gde je završio osnovnu školu.

Nižu gimnaziju završio je u Tuzli, višu gimnaziju i šestorazrednu Bogosloviju u Sarajevu, a Bogoslovski fakultet u Beogradu.

Dve godine je studirao medicinu u Beogradu, a pre odlaska u gimnaziju boravio je u manastiru Orahovica na pripremama za školu.

Skromni junak cele Srbije - patrijarh Pavle

Ispit zrelosti položio je u Šestoj muškoj gimnaziji u Beogradu, koju je pohađao vanredno da bi mogao uporedo da upiše i Medicinski fakultet.

Drugi svetski rat zatekao ga je u rodnoj Slavoniji, odakle je prebegao u Beograd, gde je, da bi se mogao izdržavati, radio fizičke poslove na građevinama i dokovima.

U proleće 1942. godine njegov školski drug jeromonah Jelisej odveo ga je u Manastir Svete Trojice u Ovčaru, a od 1944. radio je kao veroučitelj i vaspitač u Banji Koviljači, u domu za decu izbeglu iz Bosne.

Te godine je oboleo od tuberkuloze. Odatle je, iz zdravstvenih razloga, otišao u manastir Vujan, u selu Prislonica, između Čačka i Gornjeg Milanovca, gđe je bio do 1946. godine i gđe se izliječio od tuberkuloze.

Zamonašio se 1948. godine u manastiru Blagovještenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri i dobio ime Pavle, koje mu je dao iguman Julijan Knežević. Te godine je rukopoložen u čin jerođakona.

Bio je sabrat manastira Rača u Podrinju, a radio je i kao pomoćni nastavnik Bogoslovije "Svetog Kirila i Metodija" u Prizrenu. Jeromonah postaje 1954, ubrzo protosinđel, a 1957. godine arhimandrit. Od 1955. godine dvije godine je bio na postdiplomskim studijama u Atini.

Za episkopa raško-prizrenskog izabran je 29. maja 1957. godine i na Kosovu i Metohiji je proveo 33 godine.

Patrijarh Pavle u anegdotama: Drug Paja i mercedes

Na vanrednom zasjedanju Svetog arhijerejskog sabora 1. decembra 1990. biran je novi patrijarh između trojice kandidata tajnim glasanjem, ali pošto nijedan nije dobio dovoljan broj glasova, izbor je obavljen žrijebom na takozvani apostolski način tako što je arhimandrit tronoški Antonije izvukao ime budućeg patrijarha.

Tako je Pavle postao 44. patrijarh SPC. ustoličen 2. decembra 1990. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu, a tom činu je prisustvovalo 12 episkopa, 12 sveštenika i 13 đakona.

Patrijarh Pavle je tada istakao da mu je jedini program rada - Jevanđelje.

Posetio je brojne pravoslavne crkve - carigradsku, aleksandrijsku, jerusalimsku, rusku, bugarsku, rumunsku, grčku, gruzijsku, kao i srpske eparhije i parohije u Americi, Kanadi, Australiji, Mađarskoj i Rumuniji.

Objavio je dve knjige - "Pitanja i odgovori čtecu pred proizvodstvo" i "Devič, manastir Svetog Joanikija Devičkog". Zaslugom Patrijarha Pavla objavljeno je i dopunjeno izdanje "Srbljaka".

Bio je počasni doktor Bogoslovskog fakulteta i Akademije Svetog Vladimira u Njujorku.Govorio je grčki, ruski i nemački jezik.

Vlada Srbije je 13. januara 2005. imenovala patrijarha Pavla za počasnog predsjednika Fonda za Kosovo i Metohiju.

Tokom posete Rusiji u januaru 2002. godine partrijarhu Pavlu su uručene dve značajne nagrade - Međunarodnog fonda za unapređenje jedinstva pravoslavnog naroda i Fonda Svetog apostola Andreja Prvozvanog.

Odlikovan je državnim Ordenom Nemanje prvog stepena, Ordenom Karađorđeve zvezde prvog stepena i ruskim ordenom "Dostojanstvo" zbog "značaja koji je imao u danima iskušenja kroz koje su srpski narod i Crkva prošli".

Od 10. novembra 2007. godine patrijarh Pavle bio je na lečenju na VMA u Beogradu, a upokojio se 15. novembra 2009. godine.

Patrijarh Pavle je, prema sopstvenoj želji, sahranjen u manastiru Rakovica, gde njegov grob danas posećuje na hiljade pravoslavnih vernika.

 

http://mondo.rs/a1145759/Info/Beograd/Patrijarh-Pavle-otkrivanje-spomenika-ispred-Crkve-Svetog-Marka.html

[Sofija_]

Poznat mi nesto ovaj voditelj 

 

[Sofija_]

Na Vaskrs, pre 12 godina 

 

[Богољуб 1]

Патријарх Павле - Поука богословима