+ Патријарх Павле - Будимо људи

[JESSY]

Да би смо се сачували од расејаности ума у молитви, свети оци препоручују да се ум - разум што више везује за речи молитве. Отуда, боље је да се молитве читају из молитвеника, а не да се говоре напамет. Ово нарочито важи за почетнике и слабе. Зато у Православној цркви све што се чита и пева обично, ма како се знало напамет, пева се читајући из књиге. Овако удубљен ум у молитвене речи лако не бежи на разне стране. Ако ум не може да се задржи и удуби у речи светих молитава, онда треба читати наглас колико да сам себе чујеш. Нарочито оваква молитва вреди кад се моли насамо.

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

Схватате ли ту несрећу сујете и гордости и жеље да себе представимо бољим него што јесмо пред људима? Ми бисмо то хтјели и пред Богом, али је пред Богом немогуће. Не представљати себе бољим него што јесмо! Јер из тога долази опањкавање другог, оговарање, понижавање, како је он ништа, а то значи да смо ми нешто велико, гурање ближњег, да кажем ногама на доле, да тај размак између нас и њега буде такав да се види колико смо ми бољи од њега. Једна лаж, дабоме.

[JESSY]

[JESSY]

Болести и остале недаће наше, последица су греха. Зато смо дужни молити Господа да нам опрости грехе, да би заједно с тим исцелио нас и од телесних болести и несрећа земаљских. Када Бог пусти глад, рат, кише у невреме, суше, град, земљотрес и остало, то долази од греха народа. Зато узрок свих зала лежи у нама самима. Отуда опет јавља се потреба да се молимо за опроштај греха, да би, ослободивши се овога корена свих несрећа, били избављени и од свих природних зала, која на нас долазе у виду страшних природних појава.

[JESSY]

Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања св. Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију, и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се сачувати сваке крајности и једностраности.

[Данче*]

Молитва је утврђење света

 

Молитва је побожно управљање душе човекове Богу, или беседа срца са Богом, кроз коју, представљајући невидљиво Бога пред собом, човек излива пред њим осећања своје душе. Она је уздизање ума и срца Богу; њоме човек узлеће у хорове анђела и постаје учесник њиховог блаженства. Молитва је тамјан најпријатнији Богу, најсигурнији мост за прелаз преко искушења таласа живота, необорива стена свих који верују, мирно пристаниште, божанска одећа која облачи душу великом добротом и лепотом. Молитва је мати свих добрих дела, чуварка чистоте тела (невиности), печат девојаштва, сигурна ограда против свих лукавстава вечног непријатеља нашега - ђавола. Гони непријатеље именом Христовим, јер јачег од овог средства нема ни на небу ни на земљи.

Молитва је утврђење света, умилостивљење Бога за грехе, пристаниште коме таласи не могу ништа, просвећење ума, секира очајању, разбијање туге, рађање наде, ублажавање гнева, заступница свих којима се суди, радост оних који су у тамници, спасење онима који гину. Она је кита учинила да постане дом Јонин, Језекију је вратила од врата смртних животу, вавилонским младићима пламен је претворила у росу. Молитвом је свети Илија затворио небо, те не паде киша на земљу за три године и шест месеци (Јаков 5,17). када ни сами апостоли нису могли изагнати нечисте духове, Господ им је рекао: "Овај се род изгони само молитвом и постом" (Мат.17,21).

[Данче*]

https://www.facebook.com/pra17/photos/a.518102028209793.124543.518098048210191/988143194539005/?type=1&theater

[Gresni rab Boziji]

Ne branimo se od tuđeg zla, zlom u sebi.

Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da mi ne postanemo neljudi.

Nama je bolje da nestanemo kao ljudi, nego da opstanemo, biološki da preživimo kao zločinci i neljudi.

Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali treba da živi tako da, kad umre, ceo svet plače, a samo on se raduje.

Do istina, koje su jedina prava svetlost u pomračenju ljudskih savesti i svesti, dolazi se raznim putevima. Nečastivo se goji u pritvornom, lagodnom obilaženju da mu otkrijemo pravo lice i na njega ukažemo. Nismo sveznajući i zato biva da se ogrešimo. Ali mi znamo za svetu tajnu pokajanja. Oni koji ne znaju za nju, misle da im je sve dopušteno, i zato verujemo da bi veća krivica bila prećutati njihova nedela nego u prekorevanju katkad preći meru.

Najzad, kao u svakoj prilici, i u ovoj bih morao da ponovim jedno te isto: budimo čovečni i prema onima koje ne prestaju učiti da smo im neprijatelji; ne žurimo sa zagrljajima, ali pružajmo ruku svakome ko uviđa da moramo živeti kao ljudi, kad nismo mogli kao braća. Negujmo što bolje odnose sa našim susedima koji, i pod najvećim pritiscima, ipak nisu zaboravili da smo upućeni jedni na druge. Ne prizivajmo Božju pravdu i milost, ako ljudima svih naroda, vera i nevolja ne poželimo ono isto što se i za sebe molimo.

Ako nas porazi i poniženja ne ozlojede, ako u trpljenju sabiramo snage da se ne poništimo, naša velika patnja može nam biti veliko čistilište za preporod, bez koga nam nema ni podmirenja nasušnih potreba ni pravog duhovnog života. Beznađe nije samo poraz, već porok obezdušenog čoveka kome je lakše prepustiti se nemoći nego uporno, istrajno boriti se i moliti, svakog dana, da se sačuva i spase velikomučenički narod naš. Nijedna služba njemu ne može biti samo povremena ili usputna, već zavetovanje da ona mora biti neprestana, predana, Bogu pristupačna.

Vreme je jedno trajanje koje ima prošlost, sadašnjost i budućnost. Ali prošlosti kao vremena nema. Ima ostataka od prošlosti. Budućnosti takođe nema, ona će biti. A šta ima? Ima samo sadašnjost. Ta kategorija vremena ne odnosi se na Boga. Na Njega se odnosi večnost. A večnost je stalna sadašnjost. Nema ni prošlosti ni budućnosti.

Kada je sujeta prisutna onda dolazi do gordosti, svađe. Nije nesreća što mi imamo suprotna gledišta, jer se stvar mora sagledati sa više strana. Ali često kod nas dolazi do onog što nije razlika u mišljenju. Toga se moramo osloboditi. Ako budemo tolerantniji, onda ćemo moći da shvatimo i to gledište drugoga. Ne da ga usvojimo ako nije dobro, ali da ga shvatimo da ne dođe do mržnje i ovog što nas cepa i deli.

[Данче*]

https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xtf1/v/t1.0-9/11698825_644566109012511_4454301583676086843_n.png?oh=f5253c2249ecef5b961ded86a222f23d&oe=562D8399

[JESSY]

https://www.youtube.com/watch?v=iBfvcgWKY0w

[Данче*]

Иако разумљиве свима, сматрао сам за сходно да приупитам Његову Светост:

- Кад кажете те речи, шта све под њима подразумевате?

- Према нашој вери, објашњава патријарх, ми смо од Бога створени са разумом, срцем, oceћaњем и вољом да можемо да остваримо оно што ум и срце нађу да треба да остваримо. И још са слободом. Можемо онако како Бог xoћe и због чега нас је створио, а можемо и другачије. Е, сад, видите, бити човек, то није лако ни међу људима, а камоли међу нељудима, али је могуће. Шта вреди човеку да је све и угодно и све лако, а изгуби образ и душу. Ако су тешкоће ту, муке од других, а ми сачувамо и образ и душу, утолико је још већа заслуга и још већа част пред Богом.

Бити човек, значи имати свест о томе да ћемо изаћи пред лице Божје и дати одговор на шта смо употребили дарове којима нас је Он обдарио, да ли на добро или на зло. Наши преци су нам као добри учитељи указали пут како треба и тога да се држимо. При том ја не генералишем, знам да је и у нашем народу било свега и свачега, свакојаких појединаца, али као целина...

Када су 1991. године одбетониране јаме из Другог светског рата и из њих повађене кости одраслих и кошчице дечице, ја сам држао опело и онда говорио. Рекао сам тада: Кад би ове кости могле да говоре, оне би нам рекле: "Бpaћo и сестре, ако дођете у неку несрећу, у невољу у којој смо ми били, да вас ставе пред јаме и да имате само један исход, да ви бацате у јаме, а да пре тога вадите очи онима које вам доведу, зато што нису исте вере, и да их онда бацате у јаме, ако нећете, ваше очи биће извађене и ви бићете бачени у јаму, не бојте се, ми смо живи отишли у наручје Бога живога, а они злочинци који су то чинили пред Њим су мртви, ако се не покајаше...

Бити човек, то значи у сваком случају бранити се, али бранити се на начин достојан човека.

- Бранити себе од другога, али и другога од себе! Имати и јунаштва и чојства? - питам, подсећајући на речи које, такође, често помиње.

- И једно и друго. Јунаштво је бранити себе од непријатеља, а чојство је бранити непријатеља од себе. Свети Петар Цетињски који је био митрополит, а уједно и господар Црне Горе, у две битке је командовао против скадарскога паше. Црногорци су у обе битке победили. Уочи самог почетка друге битке, он ће пред војском да каже: "Карамахмут-пашо, шта сам ти ја крив, шта ти је крив мој народ? Ако сам ја крив, е дабогда први погинуо, ја из ове борбе не изашао жив! Ако си ти крив, е дабогда огњем живим сагорео!" Битка почиње, Црногорци потисну Турке, Карамахмут-паша на коњу да осоколи своје људе, коњ се спотакну, он падне с коња, а један Црногорац који ту би, а није неки јунак био, одсече му главу. Битка се завршила, свети Петар седи на бојном пољу, доносе му трофеје што у боју са Турцима задобише, донесоше му и главу Карамахмут-паше. Он га није познавао, али један који га је знао, потврди да је то глава Карамахмут-паше. Гледа гa свети Петар, па рече: "Е, Карамахмут-пашо, чега ти је било мало у Скадру на Бојани да си дош'о да од нас сирака узмеш!?" Онда ће рећи: "Иако је непријатељ, он је сада мртав, где тело, ту и глава да му се сахрани!" Међутим, убрзо му јавише да су Црногорци спалили тело. Да ли зато што су чули то штo је рекао или је он то, као свети, прозрео...

Ето, то је чојство и јунаштво, да се он моли: "Ако сам ја крив..." зна да није крив, а можда је крив и не знајући "...е дабогда први погинуо", а "ако си ти крив..." Мислим да схватате о чему се ради: не да се не бранимо, али да се бранимо, заиста, као људи!

http://www.prijateljboziji.com/_Da-budemo-ljudi/40228.html

[Данче*]

Да се трудимо да веру своју извршујемо у светим и честитим делима, и да се тиме приближимо Богу и будемо достојни наших предака, који су то знали и то чинили и за овога света, и зато ушли у Царство Небеско које је права наша Oтаџбина и Домовина. И да знамо шта је прави смисао нашег живота, да овде својом светом вером православном и животом по тој вери, заслужимо онај свет непролазни, блаженство у оном свету са блаженим небеским силама, и блаженим оцима и матерама нашим у близини Божијој, у заједници Цркве Божије, која је у слави.

То говорим увек и себи и вама, браћо и сестре, јер нам ваља отићи са овога света, стати пред Судију праведнога. Приговарају нам неверници да ми православни свештеници верне не само опомињемо, него да их плашимо, плашимо смрћу. То не стоји. Ми и себи, браћо и сестре, и свима онима који имају уши да чују износимо истину. Отићи ћемо са овога света. То знају и неверници, али они не знају и неће да знају да је душа бесмртна и да она одлази пред лице Божије да прими или блаженство вечно или муку вечну. А ми то треба да знамо, да будемо они који знају шта раде. То вам стављам на душу и срце.

 

Патријарх српски Павле

[Данче*]

На данашњи дан (15. новембар) 2009. године, умро је Патријарх српски Павле, 44. по реду поглавар Српске православне цркве. Његове речи и поуке се и дан данас памте и препричавају а многи га данас, без обзира што га црква још није канонизовала, сматрају за свеца. Патријарх Павле био је познат не само по својој мудрости већ и по скромном животу који је водио. Прочитајте биографију Патријарха српског Павла - http://on.fb.me/WMIIsb.

https://www.facebook.com/Meet.the.Serbs/photos/a.10150460039364968.459018.53552959967/10154451817659968/?type=3&theater