Jump to content

Оцени ову тему


Препоручена порука

                                                          images?q=tbn:ANd9GcSut1_9nPpk9bVK1NpLEld

„Ako Vaš Bog postoji, pokažite nam ga! Gde je on? Gde stanuje? Gde je Njegovo mesto? Nigde! Ni jedan mikroskop ga nije otkrio. Ni iz jednog teleskopa se ne da videti. Nije li zato bolje prekinuti slične brbljarije?“.

Na ovako izazovno pitanje treba neizostavno dati odgovor – odgovor jednostavan, jasan, naučan i tačan. Dovoljno dugo smo oklevali.

Gde se nalazi naš Bog?… Ako pod tim „gde“ pretpostavimo određeno mesto u prostoru, onda se On nalazi nigde. Ali, vi, gospodo bezbožnici, morate, tim pre, da priznate postojanje realnosti kojima se bavi i pozitivna nauka, ali koje u prostoru ne zauzimaju mesto. To su predmeti bez „gde“, bez rezidencije, bez mesta prebivanja i stanovanja; primeniti na njih mikroskop i teleskop, atomsku energiju i hemijsku formulu besmisleno je; ali njima se, ne manje, bave čitavi univerziteti. Pokušajte, gospodo, sa vašim „gde“, da se obratite pravnicima (upravo tako: kroz mikroskop valja gledati kupoprodaju, ugovore o najamnini, pravo na odabir); ili, pokušajte da dobijete savet od matematičara (na primer: „Gde se nalazi mesto diferencijala ili čiste veličine u prostoru?“); obratite se psiholozima i pitajte ih za tačnu težinu duše, namučite logičara pitanjem može li se kroz teleskop videti pojam. Rezultat tog vašeg pokušaja za vas može biti samo postiđe, a za svakog drugog – besmislica. Dakle, prekinite svoje brbljanje o „gde“!

I spasavajte se, gospodo moja! Promenite što pre svoje neoprezno pitanje. A, tako? Imate bolje pitanje: pitate ne proističe li poznanje Gospoda iz određenog iskustva, i da li je to iskustvo dostupno svima?

Da, naravno, takvo iskustvo postoji; i, kao o svakom iskustvu, o njemu se treba starati i razvijati ga. Zato je ono nedostupno svima. Baš kao u nauci i umetnosti, tri, četiri, pet godina zaredom valja slušalac visoke škole da se stara o svojoj veštini i da je razvija kako bi ponešto pravilno primio i razumeo; a vi biste sad, odmah, da sudite o Bogu? Ko vas je naučio prevrtničkome mišljenju, ko vas je naučio da snagom prosuđivanja ovladava svaki čovek? Ko je taj koji zna sve? Ko se oseća u svakoj oblasti kao kod kuće? Moraju učiti i truditi se jedan limar i jedan čizmar, a vi biste u toj, najdubljoj i najprfinjenijoj, oblasti duha hteli odmah s neba pa u rebra?!

Kakav je to nauk? Morao bih odmah da vas uvedem u predsoblje, gde ću vas i naputiti, jer upravo tamo počinju samostalan život i promisao; tamo treba predati samoga sebe, otvoriti širom svoje srce, otvoriti duhovno oko, osetiti, usvajati, osvajati, graditeljski stvarati… Tamo je neophodno starati se o svojoj duši i pročišćavati je.

To iskustvo otpočinje od ljubavi. Ko njome ne ovlada, ko propoveda jedino mržnju, taj ostaje pred vratima. Međutim, ljubav mora da bude istinska, duševna i iskrena; ovde ne pomaže mlako licemerje. Ta ljubav mora da ima dodira sa karakterom, istinskim, nepodeljenim karakterom, sa usavršavanjem; u svemu – u prirodi, u umetnosti, u odnosima čoveka sa čovekom, u nauci, u socijalnom poretku. Tamo gde se ukrštaju ljubav i karakter, gde ljubav prema savršenstvu postaje plamen, tamo počinje religiozno iskustvo, tamo se čovek nahodi u zračenju Gospodnjem, tamo on sme da pređe iz predsoblja u unutrašnje odaje spokoja. I nija nam dozvoljeno da mu otkrijemo ono što će morati da proživi u njemu.

Ako to ne želite, gospodo, onda idite svojim putem; ali budite barem toliko korektni da ne sudite o onome čemu niste dorasli. Inaće će vas opet postići stid.

baštabalkana.com

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ИВАН А. ИЉИН, Човек у животу мора да има нешто што цени и воли, нешто чему служи као свом главном циљу...

Човек у животу мора да има нешто што цени и воли, нешто чему служи као свом главном циљу: том циљу мора да буде посвећен његов рад, због њега он концентрише своје снаге, за њега се бори, за њега је спреман да жртвује и себе и све остало. И онај коме је дата та срећа служења и изгарања, ускоро почиње да примећује да му све успева лакше и боље што мање размишља о себи и што се потпуније препушта предметној стихији свога служења. Не треба себе и свој лични успех сматрати најважнијом ствари у животу. Треба да научиш да изађеш на Божји простор, из чврсте чауре свога самољубља; треба, срцем и вољом, превазићи своју самоћу, свој наивни егоцентризам.

 „О кроткости“

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Заправо, духовност човека лежи у томе да сам тражи, жели и назире објективно савршенство док себе стваралачки васпитава у складу с њим. Таква унутрашња слобода је света, а њено испољавање неприкосновено. Потрага за савршенством посвећује управљање собом и продуховљује понашање, образујући духовно проницљиву личност чије поступке не треба ни спречавати ни изнуђивати. Наиме, докле у човеку постоји моћ управљања собом, дотле његове грешке није потребно спречавати присилом, будући да их може исправљати сам или уз нечију помоћ. Или: док је вољне усмерености ка савршенству, дотле слабости проистекле из самосталности не захтевају спречавање ни присилу, већ љубав и подршку да се превазиђу.

*

Човек не пропада само осиромашујући, гладујући, страдајући и умирући, већ и кад слаби духом, морално и верски; не само кад му је тешко живети или опстати, већ и кад то чини недолично и умире срамно; не само кад се лишава, пати и трпи беду, већ и кад се препушта злу. Навести га на несупротстављање, предају, покорност, уживања у злу и преданост њему, лакше је овлаш него насиљем, које често доводи до очишћења, и јачања воље. Зло у душу лакше улази крадимице него силом и ломом; убитачније је маскирано него видљиво у свом гаду. У походу на добре људе, злочинци зато уз насиље и недела хвале зло и руже добро, клевећу, ласкају, пропагирају, агитују и лажу. Чим стекну моћ и углед наређују и забрањују, искључују и прете. Заводећи жртвама око, ухо и памет искушавају их, подилазећи њиховим најнижим нагонима. Распаљују им страсти будећи у њима увређеност, завист, непријатељство, осветољубивост, мржњу и злобу. Стављајући их у тегобне и понижавајуће услове, или их поткупљујући удобношћу, почастима и влашћу, подривају им достојанство, самопоштовање и међусобно поверење. На зло их привикавају понављањем, примером, духовним окружењем, сугестијом, слабљењем воље, калемљењем порочних навика, тежећи да све прикрију привидним успехом, одсуством казне, или буком пировања.

"О супротстављању злу силом"

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Човек није праведник, и са злом се не бори као праведник међу праведницима. Будући да се већ рве са злом у себи које никад не може потпуно поразити, он мора и другима помагати у сличној борби, и спречавати оне који су се злу већ предали и теже свеопштој пропасти. Такав борац је и сам у калу, али ослањајући се на нешто чврсто помаже другима да изађу, схвативши да ни сам не може изаћи сув. Наравно, ко је слаб не може ником помоћи, али су му довољни и трачак снаге, прозрења и вере да отпочне спасавати и себе и друге. Ко својевољно залази у баруштину и грца тај свакако није ни борац ни помоћник, али ко и у њој стоји стамен јесте и једно и друго. Како онда тумачити равнодушност према онима који гину, и слушати “да помагати може само ко стоји на обали”, и да је “могуће помоћи тек кад се изађе и осуши, али и тада само пазећи да се не испрска одећа”?

Човек који искрено воли и кога воља води, бори се и кад је слаб и сиромашан. Он не почиње од врха, од идеала, већ са дна, од несреће и нужде. И у томе је у праву: јер у борби са злом разумно је и реално не полазити од моралног максимума којим се превиђају сопствена неправедност и грешност, већ од постојећих злих страсти и племените воље, сводећи свој грех на минимум и пружајући максимум помоћи и подршке. Но, због тога се не сме изгубити воља за моралним савршенством, која нам је потребна до последњег даха. Али, и фантазирање о постизању савршенства опрашта се једино деци: бити светац у машти није што и на делу. Прихватањем те разлике, душа се кали и стиче мудрост. Жељу за моралном чистотом ваља неговати и калити, и у себи јачати вољу за пуноћом љубави и њеним оживотворењем, али се не сме заносити изгледима на лак успех. Што се више у томе успе, то ће се пре доћи до мање неправедног, то јест, праведнијег излаза. “Више”, истина, постиже ко тражи “све”, али се неразумним, упорним захтевањем “свега” некад губи и “мање”, будући да има прилика када очито не треба тражити праведност нити светост, већ најмање зло и најмању неправедност. У таквим случајевима максимализам увек подразумева наивност или лицемерје.

"О супротстављању злу силом"

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Питање да ли се и како супротстављати злу није повезано са расположењем, случајем, укусом или темпераментом, већ карактером и вером. То је ствар верујућег карактера, основне верујуће силе – љубави, и то оне која прихвата свет. Основни проблем нашег истраживања нема смисла за оног који одбацује свет, не признаје његове вредности, не види у њега уложену Божанску промисао, као и за оног који га вољом не прихвата. Спољашњи изрази зла са којима се треба борити јесу део света и, ако у њему нема ничег вредног одбране од злотвора, ако га треба одбацити, окренути се од њега, и удаљити, онда и проблем силе и мача нестаје. Проблем мача припада свету и његово решење зависи од прихватања света, јер ко одбацује свет одбацује и мач, док обратно није случај. Но, ко свет не одбацује само на речима или позом, већ одистински, тај нема права задржавања у њему. Наиме, докле пристаје да живи у свету, појединац га прихвата и користећи се његовим добрима и могућностима. Осамљивање, пустињаштво и смањење потреба нису доследно одбацивање света, већ само начин његовог истанчаног прихватања, при чему се строгим избором жели стићи до новог виђења. Речју, свако ко себе није умртвио прихвата свет, и с њиме и проблем мача.

 

За хришћанина се прихватање света разрешава слеђењем Христа. Верник мора ступати Његовим стопама и попут Њега прихватити свет, али не и зло у њему. Он то зло мора примити, осетити, и схватити, али не и прихватити, већ се борити са њим на живот и смрт. Следећи Христа, хришћани на себе примају бреме и муку света, а тиме и муку зла, и терет борбе с њим у себи и другима. Прихватајући ту муку и борбу, припремају се и за завршницу ношења крста, то јест, за прихватање смрти у борби са одбаченим злом.

Да бисмо достојно прихватили свет, морамо што потпуније схватити Божије дело на земљи и стваралачки га, свом снагом, вољом и делом прихватити као сопствено. При томе, своје дело не смемо приказивати као Божије, него Његово прихватити за своје. Колико то човеку пође за руком, успеће и да реши проблем мача…

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Борба са злом увек тражи хероизам. Не само она унутрашња, самоваспитањем којим борац стиче духовну снагу, већ и оружана. Хероизам мача не лежи само у тежини, лишавању, опасности и патњи тог пута, већ и у духовним напорима којим носилац мача брани свој дух, јер његов хероизам јесте хероизам свесно и убеђено прихваћене неправедности. Осим тога, ко се хвата мача у безизлазној борби са злочинцем јесте херој и што на себе преузима бреме света. Суочен са дилемом без моралног излаза, он је својом вером прихвата за судбину, бирајући најмање неправедан, и најтежи, пут мача.

Прихватање судбине у вери је хероизам доступан сваком, али не као квијетизам, детерминизам, или фатализам, већ као вољно, животоносно и верско слављење живота као служења и мисије. Наиме, на земљи се свако суочава са злом које се не да отерати. Нико не може побећи од своје судбине, већ је или нечасно одживети слеп и малодушан, или је часно осмислити као служење и верност свом задатку. Али то значи и посегнути за мачем у име Бога.

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Суштина религија састоји се заправо у томе, да човеку успева и да човеком овладава Откровење. Постоји највише озарење, дефинитивно и истинско опажање – очигледност. Али то није оно „озарење“ које се дотиче само вида, које једва дотиче хладни поглед и бесплодно склизава са њега. Откровење не успева радозналом оку уобразиље; оно се не дотиче мртве душевне површине већ дубоко задире у унутарњи свет како би захватило најскровитији центар осећања. Оно није налик тангенти већ сечици. Оно продире до самог дна срца, до источника воље и, слично муњи, осветљава сумрачне просторе инстинкта. Његов зрак продире у душу све до њене инстинктивне духовности. Слично јарком зраку, оно буди око инстинктивно-скривеног духа, како би га усрећило и како би засјало назад из његове дубине. Оно као пламен потпаљује огањ воље и воља почиње да жели духовни живот како би се од његово јачања и облагодаћености та воља сјединила с Божјим пламеном. Управо је то оно што је Макарије Египатски, тај живи светилник Божији, називао „срастањем“. И религиозност је живот због ове слободне и искрено прихваћене, тајанствене и блажене сраслости.

Сликовито говорећи, то би се могло описати на следећи начин. С неба сева муња – и храст захвата јака ватра; што је дрво више, то му је муња ближа, то даље сија пламен који га је захватио. Или: муња удара у уснули вулкан, и вулкан одговара ерупцијом, којој више нема краја. После примања откровења отпочиње нови живот: и тај нови живот је религиозни живот. Прожет зраком Благодати, човек постаје јединствен и целовит. И молитва није ништа друго него тежња ка овом сусрету, или – отварање духовног ока у сусрет зраку, или – позив упућен божанственом пламену.

Стога религиозност није тек некаква људска „тачка гледишта“, или „светоназор“, или „догматско-послушно мишљење и спознаја“. Не, религиозност је живот, целовит живот, и то стваралачки живот. Она је нова реалност која постоји у људском свету ради тога да би се стваралачки уложила у остали свет. Она је додир света са Богом и то у овој новој, лично-човечанској тачки. И не само то: она је ново ступање Божје „енергије“ у људски свет, ново „облачење“ божанствене Светлости, божанствене Благости и Силе у ново људско срце. …

ПУТ КА ОЧИГЛЕДНОСТИ

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

СВАКО ИМА СВОЈУ СУШТИНУ И ПРЕДОДРЕЂЕЊЕ…

Све на овом свету у себи носи своју скривену суштину и предодређење, којима ваља остати веран. Камен, биље, зверка – могу да буду само оно што јесу: они постоје само у том облику који има је задала природа; они су – деца „нужде“, путници једносмерног кретања; … Међутим, човек може да буде и нешто друго; он је неједносмерно запућен, он још и управља својим путем; он ствара своју сопствену судбину. … Он такође у себи носи своју скривену суштину и позван је да јој очува верност. Кад би тако поступао…! Кад би знао куда га та верност позива и шта му обећава… Како би брзо ушао тамо – у царство среће и мудрости!

За жену – ни среће ни мудрости нема, ако она не чува верност скривеној својој суштини. У том случају, њена чудесна суштина не исказује своју мудрост и она се пати у јаду и несрећи.

ЖЕНА ЈЕ ЦВЕТ, ДЕТЕ И АНЂЕО

Пре свега – жена је – цвет, дете и анђео.

Свака жена је – могућност, али није свака – актуелност. Ти облици као да спавају у дубинама женске суштине и шаљу свој сјај изнутра. У животу сваке жене постоје тернуци када се једна од тих форми буди, кад иступа у први план и почиње да се исказује; тада је жена – прави цвет, или само дете, или савршени анђео; сви јој се диве и с радошћу је прате. Постоје жене код којих се испољавају или само једна ова форма, или обе одједном; једна остаје цвет, друга носи у себи дете, а у трећој су дете и анђео истовремено, док за цвет нема места… Невоља почиње тада кад  све три форме у жени одумру, тако да она нити живи с њима, нити зна за њих. Ево, то је, одиста задатак: само плоћу она је још жена, а душевно је бесплотна и духовно мртва. То јест, она као да и није жена, али јој није дато ни да постане мушкарац. Све остало, што је још чини женом, што се још може и треба учинити да остане надахнитељица љубави, супруга, мати, чуварка огњишта, васпитачица, наредбодавка, сапутница живота – чак ни уз најбоље намере – није више примерено њеној снази зато што је етерична плот њене женске суштине закржљала и постала бесплодна.

ПОГЛЕД У ДАЉИНУ

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

… Обично се мисли да је читање доступно сваком образованом човеку. Нажалост, није. Зашто?

 Зато што прави читалац даје књизи своју слободну пажњу, све своје душевне способности, своје умење да у себи изазове  ону истиниту духовну  ситуацију која је неопходна разумевању те књиге. Право читање не своди се на пуко преношење одштампаних речи кроз свест: оно захтева усредсређену пажњу и тврду жељу да се заиста чује истинит глас аутора. Разум и празна уобразиља нису довољни да се заиста зачује истинит глас аутора. Треба осетити срцем и завирити у срце. Треба преживети страст – страсним осећањем: треба проживети драму и трагедију живом вољом; у нежној лирској песми треба зачути све уздахе, затреперити на сваку нежност, загледати се у све даљине и дубине; велика идеја може да захтева, ни мање ни више, читавог човека.

 То значи да је читалац позван да у себи верно произнесе душевни духовни акт пишчев, да почне живети тим актом и да му се преда с поверењем. Само уз тај услов одиграће се жељан сусрет између обојице, и читаоцу ће се отворити оно важно и значајно што га је мучило и над чиме се трудио писац. Истинско читање је својеврсно уметничко јасновидство, но и способно да тачно и потпуно  обнови духовне визије другог човека, да живи у њима, да се њима наслађује и обогаћује. Уметност читања побеђује усамљеност, растанак, даљину и епоху. То и јесте сила духа  да оживљава слова, отвара перспективу ликова и смисла иза речи. Да испуњава унутрашње „просторе“ душе, да сагледа нематеријално, да се суочава са непознатим или чак умрлим људима и заједно са аутором уметнички и мисаоно постигне суштину Богом сазданога света.

 Читати – значи тражити и налазити; јер читалац као да проналази духовно стање које је скрио писац: он жели да га пронађе у читавој његовој пуноћи и да га присвоји за себе То је стваралачки процес, јер обнављати значи – стварати. То је борба за духовни сусрет; то је слободно сједињење са оним који је први стекао и закопао тражено благо. Ономе ко никада тако нешто није покушао и преживео, увек ће се учинити да се од њега захтева „немогуће“.

 Уметност читања треба освајати и у себи продубљивати. Читање мора бити усредређено; оно мора постати стваралачко и свесагледавајуће. И само онда ће нам се открити његова духовна драгоценост и његова душеотварајућа снага. Тада ћемо схватити шта треба читати и шта не треба читати; јер постоји читање које обогаћује душу човека и изграђује његов карактер, као што постоји читање које разара и квари.

 По читању можете препознати и одредити човека. Јер свако од нас је оно што чита, и сваки човек је оно како чита; и сви ми неприметно постајемо оно што ишчитавамо из прочитаног – као букет цветова који смо набрали читањем…

 О читању (одломак из есеја)

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ево шта је, као вода, ваздух и огањ, неопходно савременоме човечанству: здрав, стваралачки оптимизам. Ми стојимо на прагу нове епохе, нама су потребне нове стваралачке идеје: морамо, одмах, гледати дубоко и далеко, желети истинито и јаком вољом и, напокон, веровати да ће нам поћи за руком да обновимо будућност. Морамо приступити решењу предстојећих задатака са достојанством и спокојем у великој, стваралачкој усредсређености, јер од успеха наших радова зависи даљи развитак светске историје. Од нас се захтевају огромни напори, јер је реч о верској, културној, друштвеној и политичкој обнови. И ради тога нам је неопходан духовни, истинити оптимизам.

Али у животу се сусреће и неистинити, лажни оптимизам. Недовољно је имати “добре намере” или “не предвиђати ништа лоше”. Лакомислени весељак увек је “добронамеран”, а кратковиди и наивни никад не предвиђају ништа. Мало је веровати у сопствене снаге и знати смирити друге, будући да вера само у себе може наштетити стваралачком процесу. Оптимизам се не сме свести на “спокојство” по било коју цену, пошто се он људима не даје од рођења и од здравља, већ стиче духовним сазревањем. Оптимист не предвиђа успех и срећу у свим приликама; ход историје може донети не само успон него и пад, и оптимиста не може на то затварати очи. Али управо зато он остаје оптимист. Дакле, постоје лажни и духовно истинити оптимизам. Лажни “оптимист” чува бодрост духа будући човек расположења, предан својим личним, чисто субјективним стањима. Његов “оптимизам” нема стварне основе. Живи сам од себе, изван дубоких токова историје и великих светских догађаја. “Оптимист” је што влада здравим, уравнотеженим организмом и не пати од душевне дисхармоније. Његов “оптимизам” тиче се њега самога и, можда, његових личних послова. Али на плану великих догађаја види мало а можда и ништа; ако што и види, онда је то мутно и оцењује га погрешно. Пред лицем духовних проблема, површан је и лакомислен. Не види им ни дубину, ни размах, и зато олако замењује очитост за реалност. Стога не види ни зрака ни знамења Божијих. Зато је његов “оптимизам” физиолошки објашњив и душевно мотивисан, али конкретно и метафизички неоснован; одговорности за њега он нема. Такав “оптимизам” је испољавање личне маштовитости, па и заноса, и може довести до суштинских неспоразума. Његова убеђена глагољања немају већу тежину од цврчања цврчка…

Појуће срце: књига тихих сазрцања

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

„Човека не треба сводити на његову «свест», мишљење, разум или «ум»: он је више од свега тога. Он је дубљи од своје свести, проницљивији од свог мишљења, моћнији од свог разума, богатији од свог ума. Суштина људског бића – тананија је и изузетнија од свега овога. Њега не одређују и не воде мисао и свест, већ ЉУБАВ...
Човека одређује оно што воли и то како воли оно што воли.“

(О духовности инстинкта)

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

„Васпитач (мајка или отац) има велики и одговоран задатак да, чим му се за то укаже прва прилика, пробуди дечју душу зраком божанске благости и лепоте, љубави и радости, како би се она пренула из свога дремежа, из чулног наслађивања и доживела благотворно буђење. Већ и нежан поглед и глас мајке започињу овај посао. У дубини инстинкта мора се отворити духовно око, како би, треперећи од среће, примило Божији зрак који му долази из света, и заљубило се у његов сјај; да би душа, једном за свагда, поверовала у добру силу космоса и зажелела нову лепоту, нову радост и нову хармонију; да би заволела божанствено и да би чврсто поверовала у Бога. Дете је потребно укључити у божанствену срећу на земљи што је могуће раније; док оно још ништа не зна ни о животним патњама, ни о злу света; док његова душа још није искусила ни окрутност људи, ни суровост природе; док је оно испуњено природном поверљивошћу и богато првобитном чистотом.“

(О духовности инстинкта)

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

„Истинско путовање, оно које мења и претвара, јесте, пре свега, „прелаз у другу раван постојања“ о којој је говорио још Аристотел. Било би безнадежно претпостављати ту „друкчију раван постојања“ у спољашњости, макар овако: „Ја остајем стврднут и окамењен, а ти, шарени спољашњи свете, помучи се да постанеш разнолик и разонодиш ме!“ Мртве кости, ко може да вас оживи? Живот се даје само живоме. Ко не сјајка сам, за њега ни сјаја нема. Само онај ко се сам уме молити, умеће да ослушне и химну природе...

Постоји предивна даљина ка којој сви ми стремимо. Међутим, та даљина није више тако далека: она почиње у нама самима. Ко је нема унутра, неће је наћи ни споља, нека само језди у свом „комфорном аутомобилу“ до судњега дана и нека користи све возове и пароброде света. Ко, међутим, унутар себе поседује ону дивну даљину и ко за њу зна, тај ће је, неизоставно, са собом узети на пут! Свак ко се спрема на туђевање, мора се запитати за дубину сопственог духа...

... путовање постаје промена и преображај, духовна обнова. Открива нам се могућност друкчијег, жеља за иним и пут према иноме. Путовање постаје „повратак у родни дом“, проницање у сопствене, слободне дубине, туђевање, поклоништво; и свет се расцветава пред нама у хиљаду предивних ликова...“

(Путовање)

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

„Треба да знаш, човек је усамљен онда кад никога не воли. Јер, љубав је слична нити која нас везује за вољеног човека. Тако и букет начинимо. Људи су цветови, а цветови у букету не могу бити усамљени. Ако се цветић развија како треба, ако почне да мирише, вртлар ће га узети у букет.

Тако је и с нама, људима. Ко воли, његово срце цвета и мирише; он поклања своју љубав баш као цветић свој мирис. У том случају није усамљен, јер је његово срце код онога кога воли: он мисли о њему, брине се о њему, радује се његовом радошћу и страда његовим страдањем. Он нема времена да се осети усамљеним или да размишља о томе да ли је усамљен или не. У љубави човек заборавља на себе: живи с другима, живи у другима. А то и јест срећа.“

(Божићно писмо мајке сину)

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 6 months later...

Рђаво расположење – то није оно што ја сам у себи замишљам, не оно што проистиче из дубине моје душе, оно тек означава како се ја према томе односим, и затим, шта ја дозвољавам другим људима да осете. Два последња услова су у нашој власти: ми њима располажемо, и они нам се морају покорити. Ко то још увек није разумео, мора по могућству ускоро да научи разумевати; зато што се то односи на темеље самоконтроле.

 

Рђаво расположење потиче из унутрашњег раскола, чије осноно чвориште остаје у подсвести, и њега није лако размрсити. Тај раскол или, како се изражавају лекари који лече душу, тај ,,конфликт“ поникао је не одједном; најпре, он се храни од дечјих година и може изненадно да оживи или лако да се заоштри. Могуће је да ћу се од њега избавити; међутим, ипак је такође могуће и да ћу га носити са собом до саме смрти. Да, теглићу га у себи и издржаћу га, помирићу се са његовим постојањем, бићу принуђен да се њиме вечно бавим, једном речју – односићу се према њему творачки. Боже небески, па то није разлог за рђаво ,,расположење“!
 

На свету тешко да ће се наћи човек који није морао да има посла са душевним конфликтом. Сваки човек има свој посебан конфликт, и сваки би хтео да га се избави. Немају ли због тога сви право на рђаво расположење? Да ли сви из тог разлога морају бити утучени, шетати са озлобљеним лицима, или чак викати један на другога?
 
 

Унутрашњи раскол треба прихватити озбиљно, потпуно озбиљно. Он припада ономе што ја јесам. Он означава један од мојих унутрашњих животних задатака. Он може да се заоштри, да сазда душевни застој, да изазове рђаво расположење. То рђаво расположење остаје за мене нејасно, непроницљиво; оно улази у мој свесни живот и у моје опште самоосећање као необјашњиви факат. Ја се осећам потиснутим, беспомоћним, увелим. Због тога сам раздражљив, и тој мојој раздражљивости, у виду ,,рђавог расположења“, дајем слободу у друштву. Тако то у суштини изгледа. Али, не треба тако и да се догоди.
 

Јасно је да из рђавог расположења следи конфликт. Тај конфликт треба посматрати као својеврсно творачко пражњење и односити се према њему одговорно. Добро је што то пражњење постоји; јер, из ненапуњеног оружја и не можеш опалити. Уопште није страшно што још увек нисмо успели да потчинимо то пуњење. Дакле, постоји проблем и треба га решити. Душевни застој је непријатан. Али, непријатност је – само љуштура нове снаге и новог живота. Скрцај орах – добићеш слатки плод. Нема разлога за лоше расположење! Међутим, лоше расположење постоји. Поднеси га мирно и сигурно! Ти га већ скоро презиреш. Осмотри дубље, конфликт је – обећање, и ускоро си већ победитељ.
 

Уопште ниси беспомоћан. Ти си стекао храброст, и потиштеност је нестала. Рђаво расположење је развејано.
Или још није? Тако си схватио његову творачку интимну природу и чуваћеш се да оно што је скривено учиниш власништвом друштва.

Твоја је лична ствар како се односиш према свом унутрашњем конфликту, према оном предосетном приливу нових снага. Ако унутар себе не умеш да се учврстиш као победник, ако си толико незахвалан, да, стојећи пред главним задатком свог живота видиш само ,,тешкоће“ и ,,непријатности“ и постајеш ,,утучен“, онда бар не износи своје кукавиштво пред друге људе! Јак карактер радује се тешкоћама и смеши се непријатностима. Што су тежа искушења, тим је победа радоснија. Ако си у себи још пронашао те снаге, буди не мање сигуран да ћеш је пронаћи. Не можеш сам – ишти помоћи, али је оно најглавније – моли се; искрена молитва увек ће бити услишена. Али, само не откривај своју слабост пред страним људима!
 

Неприлично је избрбљати тајну; а рђаво расположење чини управо то. Плакати због бола је – детињасто; а рђаво расположење је – кукумавчење. Није ли недостојно друге заражавати својом болешћу; а рђаво расположење је заразно.

Зар не знаш како спокојно и мило уме да се осмехује онај који те превасходи? Тај осмех је за рђаво расположење неподношљив.
 

 ,,Загледан у живот“

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

×
×
  • Креирај ново...