Претражи Живе Речи Утехе

Za moj pojam, Jugoslavija je jedna emanacija Srbije - za Hrvate i za Grke, Jugoslavija jeste Velika Srbija - jedna srpska Vizantija, jedno idealno srpsko carstvo. Ali je bila prevelika za nas, te smo izgubili kontrolu, tako da je sve krenulo protiv nas. A ni ustupci i da se sami sebe odricamo, kao što mnogi Srbi čine dan danas (poznati drugosrbijanci itd.), ni to nije pomoglo da je sačuva Jugoslavija. Tako da je, mogli bi da kažemo, naša najveća pobeda istovremenom i naš najveći poraz: Jugoslavija. Ipak, ali, Jugoslavija je naša, iz nas je iznikla, mi smo je stvorili, mi smo se za nju borili, mi smo za nju stradali i umirali, i na kraju jedino smo mi bili za nju. I mislim da svejedno kakva da je bila "al' je naša perjanica" (Njegoš), da li monarhistička, komunistička ili Miloševićeva, i ne trebamo nikome da je poklanjamo. Ni Vizantijom nisu vladali uvek Grci. A i u Rusiji posle Ekatarine Velike bili su sve Nemci ruski carevi. Ali niko ne govori da je car Nikolaj bio Švaba i ne Rus. Ovo u vezi sa Brozom. ---- Po jednoj mojoj teoriji, prvu jugoslovensku ideju stvorili su isusovci (jezuiti) kraejm 16. i početkom 17. veka, sa ciljem ujedinjenja Južnih Slovena u borbi protiv osmanskog carstva, tada najveća opasnost po Evropu pa i rimokatoličku - ipak su Turci tada došli do samog Beča. Nastao je pojam Iliri za Jugoslovene - interesantno, u tu grupu Ilira ili Jugoslovena nisu spadali Hrvati a ni Bugari. Iliri bili bi Južni Sloveni koji bi govorili štokavskim narečjem ("ilirski govor") a pisali bi srpskim pismom ("srpskim slovima"). Ovu grupu činili bi svi pravoslavni, muslimanski i rimokatolički "Jugosloveni" u Bosni, Srbiji, Vojvodini i Slavoniji (Rasija ili Raška) i Dalmaciji. U to vreme je Vatikan proglasio i svetog Savu za rimokatoličkog svetitelja, što je sveti Sava.. i dan danas, iako možda zaboravljen u Rimokatolike: Sabas I. von Serbien - Ökumenisches Heiligenlexikon WWW.HEILIGENLEXIKON.DE Lexikon der Heiligen, Seligen und Verehrten der katholischen, orthodoxen und protestantischen Kirchen Prva ideja Jugoslavije nije uspela, jednog zbog turske velesile, ali sigurno i što pravoslavni (ili svetosavski) Srbi nisu hteli u Rimokatolike (ali ni Grke). Ali jugoslovenska ideja je očigledna preživela, a ukoliko je tačna moja teorija, Jugoslavija je od samog početka vezana za nas Srbe.

Pozdrav svim forumasima

Srbija i Republika Srpska slaviće ubuduće zajednički praznik - 15. septembar, koji će se obeležavati kao Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Dogovoren datum, Srbi dobijaju novi praznik WWW.B92.NET

RATKO DMITROVIĆ: Mogu li Srbi da prežive bitku o kojoj se ne priča? Tako je, obratite pažnju, uoči dolaska Rolingstonsa u Beograd, jedan od poklonika ove engleske grupe, fan religijskog tipa, inače samozvani srpski publicista, napisao da nakon Džegerove svirke u Beogradu, u Srbiji ništa više neće biti isto. Šta u Srbiji nije isto nakon Rolingstonsa? Ne znam koji dan beše kad su svirali, uzmimo nedelja, pa šta to u ponedeljak u Beogradu, Apatinu, Surdulici, Čačku… nije bilo isto. Ili u sredu, ili mesec, godinu kasnije? Tako je i ovih dana. Kad koroni zavrnemo šiju, vele srpski futuristi, ovde ništa više neće biti isto. Majstori, sve će, na žalost, da bude na svom mestu, sve isto kao što je bilo pre virusa. Piše: Ratko Dmitrović Među desetinama “dosetki”, verbalnih stereotipa kojima se služe srpski javni delatnici, novinari, analitičari…postoji jedna rečenica, često je čujemo, koja glasi: “Posle ovoga u Srbiji ništa više neće biti isto”. Svašta mogu da izdržim, naviklo se, ali kad neko izgovori citirano, želudac mi proradi. Ne postoji ništa besmislenije od ove rečenice. Upotrebljava se, valjda, u želji da određeni događaj, proces, dobije dodatnu vrednost, značaj, ko zna šta. Tako je, obratite pažnju, uoči dolaska Rolingstonsa u Beograd, jedan od poklonika ove engleske grupe, fan religijskog tipa, inače samozvani srpski publicista, napisao da nakon Džegerove svirke u Beogradu, u Srbiji ništa više neće biti isto. Šta u Srbiji nije isto nakon Rolingstonsa? Ne znam koji dan beše kad su svirali, uzmimo nedelja, pa šta to u ponedeljak u Beogradu, Apatinu, Surdulici, Čačku… nije bilo isto. Ili u sredu, ili mesec, godinu kasnije? Tako je i ovih dana. Kad koroni zavrnemo šiju, vele srpski futuristi, ovde ništa više neće biti isto. Majstori, sve će, na žalost, da bude na svom mestu, sve isto kao što je bilo pre virusa. Ovde se ništa ne menja, niti će, i zato Srbi tonu u živi pesak, odavno potpuno nesvesni da im se to događa. Ostavimo politiku, ona je kod Srba, kao i u većem delu sveta, ista; u miru i nemiru, pre i posle velikih događaja, ratova, pandemija, odlazaka u svemir, poplava, seoba, ona je univerzalna disciplina, a promenjiva je (dugoročno) u meri količine i snage kulture koja joj se suprostavlja. Tvrdim li ja to da nas, kao naciju, samo kultura može da spase? Da, samo kultura. U najširem smislu tog pojma. Sve dođe i prođe. Samo su mene večne, ali šta posle? Koje su naše vrednosne vertikale? Šta nam je sveto, bilo, jeste i zanavek? Koje istinske junake nismo izvrgli ruglu? Imamo li ličnost čiji su život i delo za sve nas neupitni? Na koga, na šta se osloniti kad svi fizički oslonci popucaju? Sećamo li se, odajemo li poštu, poklanim precima? Ali, to nije kultura, već čujem! Itekako, to je kultura sećanja, na njoj sve počiva. Proteklih decenija, tamo od, gle paradoksa, uvođenja višestranačja, skidali smo ciglu po ciglu iz stubova na kojima trajemo. Dodirujemo ledinu. Vidimo sve manje, jer smo sve niže. Pa nije valjda ona, komunistička, država bila bolja? U mnogočemu jeste, u ovome svakako. Neuporedivo bolja; veliki romani, književnost uopšte, nezaboravne predstave, kult pozorišta, festivali, slikarstvo, filmska, televizijska, književna kritika, časopisi za kulturu, monografije, polemike, filozofske rasprave, umovi pred kojima su otvarane sve granice i sva vrata. Znalo se šta valja a šta ne valja. Ovo drugo nije prelazilo prag kuće samozvanog umetnika ili je bila podzemna pop-kultura. Za seoske vašare i drumska svratišta. Ali, bilo je ideološkog đubreta umotanog u formu pripovetke, romana, filma… Da, bilo je, ali se znalo da je đubre, i znalo se ko i zašto to đubre iznosi na trpezu. Šta se danas zna? S kojom i kakvom umetnošću, u kakvoj kulturi, odrastaju naša deca, čime se hrani naša omladina, ovi koji će, po zakonu prirode, sutra preuzeti volan i menjač države Srbije? Ko od njih sluša Dragana Stojnića, Nadu Knežević, Lolu Novaković, Arsena Dedića…? Čuli su, pretpostavljam, za Cuneta Gojkovića, a znaju li bar pet pesama koje je snimio? Znaju li ko je bio Sava Jeremić? Aleksandar Šišić? Čitaju li Dučića, Rakića, Ilića, Pandurevića? Šta im znače imena Svete Vukovića ili Dragiše Nedovića? Koje su pesme njihove mladosti? I da li su to pesme? Da li je, ovo što slušaju, muzika? Ovo što im se u ogromnim količinama servira sa važnih ekrana. Jedna od definicija kulture kaže da je to stvaralaštvo retkih, odabranih, ljudi sa božanskom česticom. Umetnici stvaraju ono što drugi ne mogu, ne znaju, nije im dato. Svako može da stvara ovo što danas u Srbiji tretiramo kao savremenu muziku. Svako, bez izuzetka. Tu ne treba talenat, niti ga ko traži. To je kompjutersko i glasovno zavijanje. Tekstove piše ko hoće, ko ima vremena i volje. Ali, nije to glavni problem. Muka dolazi otuda što su diletanti, ambiciozni a netalentovani, preuzeli ne samo muzičku kulturu, već kulturu Srba uopšte. Kapa dole pred izuzecima ali oni su na margini, po hodnicima, u polumraku. Pred kamerama, na pozornicama, uglavnom su ovi što pojma nemaju ni o čemu, počev od padeža. Njihova skala vrednosti je broj pregleda na društvenim mrežama, količina plastike u gubicama i grudima i udaljenost destinacija sa kojih šalju slike, razgaćeni i preplanuli. Snimamo filmove i televizijske serijale po uzoru na ono što dolazi iz inostranstva. Samo su toponimi i imena drugačiji. Nekoliko žanrovskih šablona, sa unapred poznatim raspletom. Gde smo mi? Naša istorija, velikani? Mali ljudi, naši, prepoznatljivi u prvom kadru? Šta je danas srpska književnost? Ko su perjanice? Talenat je proteran, nepoželjan. Talentovanom može pasti na pamet da se pozabavi nacionalnom temom. Dominiraju po medijima, i niko im ništa ne može, niti sme, ovi što zapišavaju svaki srpski predznak a vazdižu evropejstvo i jugoslovenstvo. Mera literarnog “talenta” u Srbiji odavno je politički stav autora. Taj stav je poznat; “Srbija je kriva za sve. Srbi su razbili Jugoslaviju. Srbija mora da prođe kroz katarzu. Srbija je faktor nestabilnosti na Balkanu”. Ko ovo ponavlja, ništa mu drugo ne treba. Kakav crni talenat? Ko još u Srbiji uči mlade da je slikarstvo, gle čuda, slika; pejzaž, portret, mrtva priroda. Da su vajari oni koji zaista vajaju, oblikuju kamen, glinu. U ovom domenu umetnosti odavno su primat uzeli (nimalo slučajno, dato im je) sastavljači instalacija. To je srpska savremena umetnost; stare palete, vodovodne cevi, felne točkova, wc-šolje, žive svinje, bodljikava žica, lanci na kojima vise kosturi. Ko misli da je ovo obično sranje, taj je u problemu, posebno ako to i kaže. Cilj je da se u Srbima ubije osećaj za lepo. Za umetnost. Za spas. Kakav boljitak očekujemo kad 95 odsto naše dece i omladine zna ko su Jeca, Kija, Ceca, Luna, Maja, Buba Koreli, …ali pojma nemaju ko je Milunka Savić. O prvima znaju sve, o Milunki ne znaju ništa. U Srbiji, putem mas-medija, prostitutke drže predavanja o moralu, one su idoli naše dece. One su na naslovnim stranama, po zidovima dečjih soba. U Srbiji je odavno sramota, i priličan rizik, spominjati nacionalnu prošlost, ličnosti sa kojima bi se ponosila svaka nacija. U Srbiji je stvorena atmosfera u kojoj je, blago rečeno, neprimereno deklarisati se kao Srbin. Antisrbizam postaje ideologija. Znamo li šta se krije iza imena Deževa i gde je to? U Srbiji odavno, puni novca i raznih privilegija, žive spodobe čija je osnovna delatnost silovanje svake nacionalne ideje. I kažete da posle korona virusa ništa više u Srbiji neće biti isto. Sve će ostati isto, dragi moji, jer neko je odavno shvatio da se presudan udarac Srbima može zadati samo na polju kulture. Znači, nema spasa. Ima, ali to je druga, teška i složena tema. Ratko Dmitrović INTERMAGAZIN

Srbija daklem ima svog dr mr Zakir Naika. Pravoslavci tutubana koji je ušo u raspravu sa profi polemičarom i manipulatorom. Istoričara nigde ni za lek. Pored njih se prosipaju razne teorije od toga kako nije bilo danka u krvi do toga da su Rusi izazvali prvi svetski rat.

ONO ŠTO ZAČUĐUJE JE NAVODNA NESPOSOBNOST KNINSKO-DRNIŠKO-ŠIBENSKE POLICIJE DA OTKRIJE POČINIOCE NAPADA U SELU UZDOLJE. PREVEDENO NA PRILIKE U SRBIJI, TO JE ISTO KAO ŠTO BEOGRADSKA POLICIJA NE MOŽE DA PRONAĐE RUŠITELJE IZ SAVAMALE "Lako je biti Srbin u Kninu, treba sad biti Srbin na Kosovu", napisao je sredinom 1986. godine u tadašnjem listu "Duga" Brana Crnčević i time nehotice otvorio oči mnogima u Srbiji da negde tamo u Hrvatskoj postoje sredine gde su Srbi većina, poput Knina, gde ih je bilo 85 odsto (plus jedno pet odsto Jugoslovena, većinom takođe Srbi). Nepune tri godine kasnije, početkom 1989, u Kninu je održan i takozvani miting podrške antibirokratskoj revoluciji Slobodana Miloševića, i gradić od nekih 13.000 stanovnika, sedište opštine sa 43.000 žitelja, dolazi u fokus beogradskih režimskih medija. Posle tog mitinga, stvari su krenule drugim tokom. Odjednom su Srbi u Kninu postali ugroženi, barem prema sumanutom "pumpanju" režimske propagande u Beogradu. Ni druga strana, hrvatski nacionalšovinisti, nije zaostajala. Tako se u jednom zagrebačkom listu pojavio izveštaj da je na tom mitingu podrške pevano: "Slobodane, šalji nam salate – biće mesa, klaćemo Hrvate". Niko od učesnika skupa – uglavnom radnika koji su tuda prolazili idući sa posla prema autobuskoj stanici – to nije čuo; nigde to i nije bilo zabeleženo u izveštajima kninske policije, niti Službe državne bezbednosti (a ni šibenske, kojoj je Knin bio potčinjen). Ali, perje iz jastuka je prosuto. Kupiti ga, besmisleno je, lepo je to devedesetih objasnio politički učitelj sadašnjeg predsednika Srbije Vojislav Šešelj. Na Vidovdan 1989. u Kosovu kod Knina održana je proslava 600 godina Kosovske bitke, i sve ostalo je otada poznato, "otišlo k vragu". Vlasti u Srbiji, a i u Hrvatskoj, Knina se sete samo na godišnjicu "Oluje" – u Beogradu liju krokodilske suze, ne objašnjavajući nijednog sekunda zašto su Srbe nahuškali na pobunu, pa ih ostavili na cedilu da izginu i kolektivno izbegnu, a u Zagrebu slave "pobedu", a da ni sami ne znaju koga su i kako pobedili, i kakva je to "pobeda" kad im je "hrvatski kraljevski grad" pust. Odselili su se čak i Bosanci dovedeni tu 1995. i kasnije obećanjima o sigurnom životu bez rada, samo od podsticaja i "skrbi". SVI ZNAJU SVE Da nije bilo incidenta u selu Uzdolje u takozvanoj Kosovskoj dolini (plodno polje između Knina i Drniša), kada je grupa maskiranih "fantoma" upala u kafić "Petko" u kome su meštani gledali utakmicu Crvene zvezde, niko se u beogradskim vlastima i medijima ne bi zapitao kako ostatak godine žive tamošnji preostali Srbi. Inače, Kosovska dolina sastoji se od više sela i uglavnom su naseljena Srbima, a 90 odsto Hrvata ima samo jedan zaselak u Kosovu (Konforte) i u Biskupiji. Iz Kosovske doline potiču i roditelji dvojice igrača Crvene zvezde – Milana Borjana i Miloša Degeneka. A u tom kafiću u Uzdolju gledala se ne samo ta utakmica Zvezde protiv Jang bojsa, kad je došlo petnaestak maskiranih huligana da ih zbog toga napadnu i prebiju (dva naoružana na jednog nenaoružanog), nego i ona nedelju ranije, utakmica za "biti ili ne biti" u Kopenhagenu kad je zahvaljujući Borjanu "Zvezda ušla u dalji krug takmičenja. Tada se i te kako slavilo zbog dvojice "zemljaka". Zašto tad "domoljubi" nisu upali u kafić u Uzdolju (na pola puta od Knina prema Drnišu, 12 kilometara od oba grada) koji im, inače, nikako nije usput i ne mogu slučajno navratiti na piće u prolazu? To se najslikovitije može objasniti činjenicom da od polovine jula do polovine avgusta sva sela u Kninskoj krajini ožive, jer dolaze desetine ljudi koji su izbegli 1995. – od onih koji žive u Srbiji, do državljana SAD, Kanade i Australije. Sličan slučaj se desio i u kafani u selu Đevrske, između Kistanja i Šibenika, ali tu je bilo samo verbalno nasilje, nije bilo fizičkog. "Te ‘ustaše’ nisu naivne, znali su da bi, kad njih 15 dođe u kafić da prebije Srbe, za tri minuta došlo bar 100 naših da im se naj..e majke", kaže jedan od tih letnjih posetilaca zavičaja koji živi u Beogradu. "Onaj ko je nahuškao te golobrade Hrvate, tačno je znao kad šta da tempira – prošlo je vreme godišnjih odmora Srba i na selima su ostali samo starci, ili oni retki mlađi koji su se vratili tu da žive." Osuda hrvatskih zvaničnika bila je samo deklarativna, putem medija. Naravno, odmah je usledila i reakcija tih nazoviustaša, koji su preko svojih opskurnih sajtova odmah udarili "kontru" – kako je tačno pre godinu dana u tom istom kafiću izvesni B.P., pijan i u majici sa likom Draže Mihailovića, vređao i pretio predsedniku podružnice HVIDRA (Hrvatskih vojnih invalida domovinskog rata, otprilike kao nekad SUBNOR u bivšoj Jugoslaviji). I nema imena tog predsednika podružnice, nema ni epiloga celog slučaja, da li je policija posle "očevida podnijela kaznenu prijavu", niti kako je ta prijava prošla na sudu. Ono što začuđuje je navodna nesposobnost kninsko-drniško-šibenske policije da otkrije počinioce napada u selu Uzdolje. Prevedeno na prilike u Srbiji, to je isto kao što beogradska policija ne može da pronađe rušitelje iz Savamale. Autor ovog teksta je pre nekoliko godina bio svedok u Kninu kada je jedan srpski mladić, u stanju alkoholisanosti, u neko doba noći, prolazeći pored malog jarbola sa hrvatskom zastavom na mestu gde je u "Oluji" stradao jedan vojnik, tu istu skinuo. I što je još gore, odneo je kući. Rano ujutro došla mu policija, pretresla kuću sa sve nalogom, pronašla uzetu zastavu, a njega privela i prekršajno je osuđen. Toliko o efikasnosti policije. O slučaju u Uzdolju takođe znaju sve, ali nemaju "mig" da to obelodane. Ljudi koji su znali kad koji hrvatski "kokošar" dođe u srpsko selo da opljačka nešto što nije opljačkano, i na dojavu tih staraca odmah izađu na lice mesta, odjednom su postali nesposobni... "USTALO JE MALO I VELIKO" Kninska opština iz bivše SFRJ je u hrvatskoj državi rasparčana na nekoliko opština – Knin, Biskupija, Civljane, Kistanje i Ervenik. Razlog, samo jedan – da Srbi nigde ne bi bili većina. Pa tako recimo opština Civljane ima skoro isto zaposlenih koliko i stanovnika. A zaposleni putuju na posao iz Knina 40 kilometara do tamo. U čitavoj ovoj priči najveći dobitnik je, ako se može nazvati dobitnikom, gradonačelnik Knina Marko Jelić, čovek koji je rođen u tom gradu i pružio je ruku pomirenja Srbima. Pobedio je na izborima kao kandidat grupe građana, onih autohtonih kninskih Hrvata kojima su Srbi puno draže komšije od doseljenih sunarodnika posle "Oluje". Ovi kninski Hrvati, koji su prognani 1991. i vratili se 1995, izlazili su u susret i pomagali Srbima povratnicima. Na tom talasu je i "odletela" bivša gradonačelnica Josipa Rimac iz HDZ-a, koju su držali glasovi doseljenih Hrvata iz Bosne. Kad su oni, zahvaljujući ulasku Hrvatske u EU, dobili pravo da rade po Evropi, HDZ je izgubio vlast u Kninu i došao je Jelić. Od tada se na području opštine Knin svaki incident u kome se napadaju nacionalne manjine razotkriva i kažnjava. Ali to nije slučaj sa Biskupijom i drugim veštački stvorenim opštinama oko Knina. Da li je neko čuo da se oglasio gradonačelnik Biskupije? A Biskupija je opština u kojoj su Srbi većina. Oštre osude napada u Uzdolju stigle su od predsednika Srbije i SNS-a Aleksandra Vučića, koji uvek voli da se pohvali nabrajajući imena sela oko Knina, od njegovih "seiza" i poltrona Aleksandra Vulina i Miodraga Linte. Vulin, na primer, nije otišao tad u Knin, kao i nikad pre, ali je prošli vikend, sa sve belom košuljom sa nalepljenim grbom Srbije, otišao na Manjaču, da zajedno sa Miloradom Dodikom arlauče pod šatrom na "Kočićevom zboru", pevajući ratni hit "Ustalo je malo i veliko, ne damo te, Srpska Republiko". A Knin – on je svoje platio. I Kninjani sa njim, svih nacionalnosti, ali Srbi posebno. Šta je surova realnost života Srba u Kninu i okolini, a malo ih je onih ispod 70 godina, Vučića i njegove konsiljere ne zanima, kao ni Kolindu Grabar Kitarović i njene. Taj svet tamo svakog dana sve više izumire – bez autobuskog su prevoza, bez mogućnosti snabdevanja osnovnim životnim namirnicama, onemogućeni da odu kod lekara... Od pedesetak sela kninske opštine, u kojima žive starci, samo nekih četiri, pet ima autobuski prevoz, i to jednom dnevno, ali ne i svaki dan. Za mlade Srbe posla u Kninu nema, nema ni za Hrvate – osim u državnoj administraciji, gde se Srbi broje u promilima, i u zdravstvu jer su medicinske sestre i lekari deficitaran kadar. Nešto Srba radi kod privatnika koji ne pitaju za nacionalnost, kao i u fabrici vijaka DIV, ogranku samoborske kompanije koja je kupila TVIK i radnike prima po znanju, a ne po nacionalnosti.

Vrlo, vrlo zanimljivo istraživanje.

Venčanje Zorana Tomića iz Kuršumlije bilo je vest dana. Upoznao je svoju suprugu u jednom selu kraj Skadra, zaljubili su se na prvi pogled i venčali nakon tri dana. Pogledima su se u početku samo i sporazumevali. Zoran nije znao ni reč albanskog, a njegova supruga Edmonda ni reč srpskog. Da bi sve bilo lakše angažovali su prevodioca koji je bio sa njima i na svadbi. Albanke bije glas da su idealne supruge Foto: Profimedia Zoran je bio prvi momak iz Srbije koji je “povukao nogu” i doveo snajku iz Albanije. Ubrzo za njim istu stvar su uradili mnogi muškarci sa sela koji u Srbiji godinama nisu mogli da pronađu suprugu za sebe. Bilo je to pre osam godina. Situacija se danas promenila. Momci se i dalje žene Albankama, ali više nije reč o ljudima sa sela već o lekarima, pilotima, inženjerima... Milenko je do sada pomogao da se sklopi oko 200 brakova Foto: Facebook/Milenko Miško Jovanovic / screenshot - Muškarci koji ovim putem traže supruge su različitih profila. Oženili smo, recimo, lekara iz Beograda, doktora ekonomskih nauka iz Niša, pilota iz Zagreba... ima i skromnih ljudi, dobar deo njih je razočaran u naše devojke. Ima razvedenih i rešenih da nađu ženu za domaćicu nezavisno od obrazovanja. Ti poslednji su obično vrlo situirani i ne žale ni da duplo plate uslugu, ukoliko je sve pošteno i dobro rešenje za njih, priča Milenko Jovanović za Žena.rs, bivši novinar, a sada vlasnik agencije za sklapanje brakova između žena iz Albanije i muškaraca iz bivše Jugoslavije. KO SU MLADOŽENJE Kada je ceo fenomen ovih venčanja tek bio u povoju, uglavnom su mladoženje bile sa sela, uglavnom iz centralne Srbije, Bosne i Crne Gore. Sada je situacija ipak bitno drugačija, i uglavnom su mladoženje Srbi i Hrvati koji žive i rade u zapadnoj Evropi. - Trenutno, od preko 70 mladoženja koji preko nas čekaju ženidbu, 52 je iz Nemačke, Austrije, Amerike, Švedske... Sve ljudi iz bivše Jugoslavije koji žive napolju. Oni namenski traže Albanke jer su se žene sa tih prostora pokazale kao dobre, vredne i odane, a momci iz bivše Jugoslavije su sve nezadovoljniji našim devojkama jer su previše slobodne, pa se plaše da uđu u zajednicu sa njima - kaže nam Milenko. A KAKVE SU MLADE? Albanke koje traže mladoženju su, objašnjava nam sagovornik, uglavnom osnovnog ili srednjeg obrazovanja, a po nekom nepisanom pravilu gotovo sve govore engleski ili italijanski jezik. Vrlo su talentovane u tom smislu, pa srpski uglavnom savladaju dva meseca po udaji. Među njima ima i intelektualki, ali one zahtevaju i da im potencijalni muževi budu obrazovani i govore engleski. Albanke sve to rade jer traže bolji život, one koje već žive lepo ne traže mladoženju na ovaj način, a poslednjih godina sve je teže naći Albanku koja bi se udala na selu. Većinom traže muškarce iz gradova, a Amerika i naprednije zemlje Evrope su u vrhu posebno tražene. KAKO FUNKCIONIŠE TRAŽENJE MLADE? Većina Albanki, ali i mladoženja, žele da se stvar obavi što diskretnije. Nema nikakvih savremenih metoda, poput povezivanja preko društvenih mreža ili brojeva telefona. - Ide se direktno kod porodice potencijalne mlade na upoznavanje. Ukoliko se dopadnu jedno drugom, dogovaraju se detalji. U roku od nedelju dana mlada dolazi da upozna porodicu i mesto gde će živeti. Sve troškove plaća potencijalni mladoženja, koji posle tog drugog susreta dolazi ponovo u Albaniju na veridbu. Nakon veridbe, za nekih 15 dana mladoženja dolazi i odvodi mladu - prepričava nam Milenko. Sve u svemu, od trenutka prvog susreta do venčanja prolazi najviše mesec dana. KOLIKO SVE TO KOŠTA? Mladoženju ova avantura izađe oko 5000 evra, a u troškove se, pored agencije, uračunavaju i stvari poput kupovine zlata za veridbu, čašćavanje mladine porodice, troškovi prevoza kada mlada sa porodicom dolazi na upoznavanje, dnevnice saradnicima i prevodiocima. Sve se plaća po obavljenom poslu, a mlada i njeni ne plaćaju ni dinar, već sve troškove snosi mladoženja. T.G. https://zena.blic.rs/lifestyle/srbi-placaju-masne-pare-da-bi-ozenili-zene-iz-albanije-ne-zele-srpkinje-zbog-ove/jxty7fg

Podela Kosova pokrenula bi domino efekat širom Balkana sa užasnim posledicama za sve. U scenariju podele svako bi izgubio, dobici bi bili jadni. Srbi bi nestali sa Kosova, koje bi tako postalo model za stvaranje etnički čistih država. Balkan bi ponovo postao bure baruta. Pomirenje je preduslov za svako dugoročno rešenje, a ne obrnuto, serijom Tvitova i poruka na Fejsbuku oglasio se iguman manastira Visoki Dečani, otac Sava Janjić. Nakon više tekstova u prištinskoj štampi da navodno Beograd, Priština i Tirana pregovaraju o razmeni teritorija, odnosno podeli Kosova, poruka nemačke, austrijske i američke ambasade protiv ovakih ideja, a potom i kosovskog predsednika, Hašima Tačija, za kojeg se inače tvrdi da upravo on dogovara navodnu "razmenu teritorija" i "podelu" sa Aleksandrom Vučićem, reakcija Save Janjića je prva u srpskoj javnosti na ovu temu, prenosi portal KoSSev. - Ako postoji rešenje statusa Kosova to zasigurno nije podela. Svi znamo da većina Srba ne živi na severu Kosova, već na prostorima juga koji je većinski naselјen Albancima. Tamo su i najvažnije srpske pravoslavne svetinje. Srpska pravoslavna crkva se dosledno protivila promeni međunarodno priznatih granica Srbije. Podela Kosova otvorila bi Pandorinu kutiju nasilja i pokrenula bi domino efekat širom Balkana sa užasnim posledicama za sve - naveo je Janjić. Umesto igre sa životima desetina hiljada nevinih ljudi, rešenja za trenutne probleme na Kosovu treba tražiti u dijalogu i na osnovu međunarodnog prava, podstičući saradnju, pomirenje, poštovanje ljudskih prava i baštine, dodao je on. Foto: E. Čonkić / RAS Srbija Naglašava i šta bi bile dalje posledice podele: "U scenariju podele svako će izgubiti, a dobici će biti jadni. Srbi će nestati sa Kosova (vrlo teško nasleđe za Beograd). Ono što ostane od etnički albanskog, muslimanskog Kosova izgubiće čak i privid onoga što je ostalo od multietničnosti (što će biti još manje privlačno mnogima u EU)." Tako će međunarodni “projekat multietničkog Kosova” konačno doživeti kolaps i umesto toga postaće model za stvaranje etnički čistih država: "Balkan će ponovo postati bure baruta (BiH, MK). Ovo će se kao bumerang vratiti onima koji kratkoročno traže brza rešenja i odraziće se (negativno) na stabilnost EU." Sava Janjić poručuje da dijalog mora da se nastavi i da bude pravilno fokusiran i merljiv uspesima u vladavini zakona, zaštiti manjinskih zajednica, baštine, povratku izbeglica, garancijama privatne imovine, napuštanju jezika mržnje: "Pomirenje je preduslov za svako dugoročno rešenje, a ne obrnuto." https://www.blic.rs/vesti/politika/iguman-sava-janjic-podela-bi-imala-uzasne-posledice-za-sve-srbi-bi-nestali-sa-kosova/wckj7bj

Necu sad na pocetku da ulazim duboko u istoriju,historiju i povijest al recimo da su ova dva naroda jos 1054 prakticno predodredjena da postanu Kain i Avelj jedan drugome sto ce se i desiti skoro 1000 godina kasnije !! Skoro potpuno isti obicaji za iste praznike prema razlicitom kalendaru i pomalo razlicit pogled na Hristos i Majku Boziju uz jezik koji su usvojili od nas !!! Dva plucna krila koja disu isti vazduh na istom prostoru al u razlicitim ritmovima ,pa da vidimo ko ce opstati i kako ? Zajedno nikako ,odvojeno nekako al opet u ovim granicama nikako

Fedor Mesinger je prvi meteorolog u SANU od Drugog svetskog rata. Model "Eta" - čiji je on začetnik i prvi autor - za računanje vremenske prognoze i regionalnih promena klime koristi se u više od 20 zemalja. Jedan je od najviđenijih naučnika numeričke meteorologije i dobitnik više međunarodnih priznanja. Da se zadržimo na ovim detaljima iz njegove biografije, pošto Mesinger ne voli mnogo da govori o sebi. Osim o jednoj temi, ali o njoj na kraju intervjua. Zato krećemo od klime i klimatskih promena, o kojima gotovo niko ne priča. Koliko smo mi u Srbiji kao društvo svesni klimatskih promena i šta nam sve donose? Stanovništvo je, nažalost, vrlo malo svesno šta nam se događa sa klimom. Klima nije više ista kao što je bila. I što pre shvatimo taj globalni fenomen - to bolje za naše društvo. Mnogi ljudi u Srbiji kao da priču o promeni klime vide kao još jednu ujdurmu sveta protiv nas. Imam utisak da naši ljudi ne veruju svetu čak i kad se o klimi priča. I da misle da taj svet jedino od Srbije traži da kupi neku njihovu novu tehnologiju za smanjenje klimatskih problema, a zapravo hoće da nam prodaju maglu. Zašto je to tako? I da li su samo odbojnost prema svetu i nerazumevanje suštine ključni problemi? Prošlog januara bilo je izuzetno hladno na Dunavu. Dunav se zaledio, ne pamtim da se to odavno desilo. A onda vas običan čovek pita: o kakvom globalnom zagrevanju onda ovi govore kada se Dunav zaledio. Radi se, međutim, o razlici između vremena i klime, koju naši građani teško razumeju. Gledano u svetu ukupno, protekli januar je bio veoma topao. Vreme je promenljivo, globalna temperatura postepeno raste i veća je u proseku za jedan stepen nego što je bila u predindustrijskom periodu, negde početkom prošlog stoleća. A taj jedan stepen je veoma mnogo. Pretpostavljam da su vaši čitaoci čuli za Pariski sporazum kojim su se sve ozbiljne zemlje sveta obavezale da se povećanje temperature ograniči na dva stepena. To je veoma urgentan proces, koji je nastao zbog sagorevanja fosilnih goriva, nafte, prirodnog gasa... I ako ovako nastavimo - neće biti dobro za čovečanstvo. Problemi su i što ta dva stepena nisu dovoljna da se kako tako bezbedno osećamo gledajući stotinak godina unapred, kao i što su to spori procesi, tako da povećani ugljen dioksid koji je već sada u atmosferi, uz druge gasove staklene bašte, nema gde da ode, i učiniće svoj dalji doprinos povećavanju temperature čak i kada bismo mogli magičnim štapićem od danas pa nadalje da zaustavimo svo sagorevanje fosilnih goriva na celoj Zemlji. Kad Tramp ne vidi interes da se bavi borbom za smanjenje promene klime, zašto bi klima interesovala naše političare? Jako neprijatna stvar, zato što ne postoje argumenti koji bi opravdali takvu odluku Sjedinjenih Država. Srećom, to je odluka sa sporim dejstvom, kao i odluka koju ne odobravaju više federalnih država SAD, kao Kalifornija, Oregon,Wašington..., pa čak i prave sporazume za ponašanje u pravcu poželjnog smanjenja emisije CO2. Svi hoće da proizvode energiju, ali sa sagorevanjem fosilnih goriva to je put bez povratka. Sagoreli smo već oko jedne polovine fosilnih goriva od količine koja dovodi do povećanja temperature za dva stepena... Problem je što je količina ugljen dioksida u atmosferi povećana za preko 40 procenata u odnosu na onu pre današnjeg industrijskog razvoja, i što to povećavanje uredno napreduje. Možda to nekom ne deluje frapantno, jer ugljen dioskida u atmoseri sada ima samo oko 400 delova na milion. Ali nepobitno je da je sadržaj CO2 veoma bitan za klimu Zemlje. Naime, od veoma toplog perioda klime Zemlje pre oko 50 miliona godina, pa do minimuma temperature za vreme poslednjeg ledenog doba, temperatura blizu tla na Zemlji se smanjila za oko čak 14 stepeni! Nema drugog objašnjenja - za ovo veliko smanjeje temperature od promene sadržaja ugljen dioksida. U SAD je po jednom stanovniku godišnja proizvodnja ugljen dioksida čak 16 tona. Prosečna godišnja emisija po jednom stanovniku Zemlje je oko četiri tone, ni to nije složićete se malo. CO2 apsorbuju okeani, ali to nije baš dobro, jer oni postaju kiseliji, što ne odgovara životu u morima, ribama koje znamo i koristimo. Apsorbuju ga i stene Zemljine kore, ali tu se radi o vremenima reda veličine stotine godina. A ceni se da imamo svega nekoliko decenija vremena, pa da povećavanje temperature ograničimo na ta dva famozna stepena. Bez veoma energičnog smanjenja emisije, koje se ne događa, ozbiljne studije predviđaju za ovaj vek povećanje nivoa mora od oko metar, pa i više. Foto Nedeljnik Kakve promene temperature možemo da očekujemo u budućnosti? Čekaju nas letnje temperature koje kod nas nismo još doživeli. Pre 20 godina za rubriku "Da li znate" u Politici pisao sam da su maksimalne temperature u Beogradu bile mislim 40,3. A nedavnih godina dogodile su se temperature iznad 42 stepena. Kolika je to pretnja? Pobornik sam britanske izreke: dokaz pudinga sastoji se u jedenju. Ali sve je toplije. Poslednje tri godine, temperatura pri tlu zemlje bila je svake godine viša nego prethodne. To se još nikada nije dogodilo od kada postoje meteorološka merenja. To je znak za uzbunu, i to je ozbiljno upozorenje. U kojoj meri je Srbija spremna da odgovori klimatskim izazovima? Situacija u Srbiji je jako nepovoljna. Dve trećine potrebe za energijom omogućavamo sagorevanjem lignita što je najgori mogući izvor energije. Vrlo je neefikasan po količini ugljen dioksida koju napravimo za dati iznos energije. U sagorevanju uglja oslobađa se i živa koja ostaje u vazduhu, čime se narušava njegov kvalitet. Srbija se Pariskim sporazumom obavezala da za 10 odsto smanji emisije ugljen dioksida. Ja ne znam kako će Srbija to da postigne. Nisam primetio da se nešto radi na tom polju. Kad slećete na aerodrome u Beču i tu i tamo Nemačkoj, vi odmah primetite stotine vetrenjača koji proizvode struju na obnovljiv način. To jeste skupo, i primereno je možda uglavnom bogatijim zemljama, ali kod njih očigledno postoji ta opšta svest da se enegrično krene u nove procese proizvodnje energije. Kod nas još nema te svesti. Ko je odgovoran za takav pristup? I našu takvu svest o klimatskim promenama? Vi to znate bolje od mene. U mnogim zemljama postoje ministri za promenu klime ili ministri za održivi razvoj. A kod nas? Političari svuda po prirodi stvari žele narodu da govore samo pozitivne stvari, a ovde se radi o tome da bi trebalo da govore o uvođenju formalno skupih stvari. Ali to je samo na prvi pogled, formalno, skuplje. Dugoročno, pa i u pogledu uticaja na zdravlje - nije. A buđenje svesti naroda o klimi nažalost po prirodi stvari teško može da donosi neke političke poene. Pa kad Tramp ne vidi interes da se bavi borbom za smanjenje promene klime, zašto bi klima interesovala naše političare? Ali zato uništavamo budućnost naših unuka, koji će bojim se platiti cenu za sve što danas ne budemo uradili u suočavanju sa klimatskim promenama. Dotiče li vas politika? Čovek mora unekoliko da prati politiku, ali ne treba da pretera ako ima drugu profesiju kojom se bavi. Šta je tu sve moguće, dovoljno je pogledati jednu Ameriku - ko može da poredi Kartera i Trampa, a obojica su izabrani od manje-više istog naroda. Ljudi u Srbiji priču o klimatskim promenama vide kao još jednu ujdurmu sveta protiv nas. Ne veruju svetu čak ni kad se o klimi priča Imate li utisak nas laika da više ne postoje četiri godišnja doba, nego samo leto i zima? Ne verujem utiscima, verujem brojevima. A brojevi kažu: kada pogledate dijagrame jasno vidite da temperatura definitivno raste. Bilo je i nedavno ljudi koji su stručnjaci, ali nisu verovali u globalno zagrevanje. Danas se rekao bih meteorolozi u svetu spore samo oko toga da li se globalno otopljavanje usporilo, ili nije. Ima i jedna studija koja zaključuje da se globalno zagrevanje atmosfere pri tlu usporilo, ali da se u otprilke istom iznosu količine toplote zagrevanje okeana i topljenje leda ubzalo. Što se tiče reakcije široke publike, možda je dobar primer Koljčickog koji je bio laik, neškolovan za posao. Njegove prognoze nisu imale provereno naučno utemeljenje, ali ljudima su se one tipično dopadale. Naravno, Koljčicki je možda mislio da njegove prognoze imaju ispavan osnov. To možda više govori o psihologiji naroda. Problem je što prognoza nije kao lek za rak, pa ako propisujete lek koji ništa ne vredi, biće uočljiva šteta. I pojaviće se zakon koji će delatnost sveta koji se bavi ovakvim "lekarstvom" zabraniti. Kakav je danas status akademika u Srbiji? U mnogim naučnim discipinama imate nekog akademika ili stručnjaka koji je u svetu priznat i poznat. Ugled u egzaktnim naukama se postiže na svetskoj pozornici, a ne u Srbiji. Nauka je međunarodna i ako hoćete da uradite nešto zapaženo, to onda svet treba da vidi. A postati član SANU je rezultat uspeha u poslu, ali malo je i stvar sreće. Ima mnogo vrednih ljudi sa odličnim naučnim radovima koji nažalost nisu u SANU. Zavisi i od glasanja u Akademiji, koje je tajno. Tu svakako ima i problem što će svet pre glasati za nekog čije rezultate razume, bliski su mu, što favorizuje one discipline koje su već zastupljene u Akademiji. Ograničenje broja članova odeljenja na 25, usvojeno na prošlogodišnjoj Skupštini, trebalo bi da ograniči uticaj ovog faktora. Velika je u svakom slučaju počast biti akademik. Sledeće godine očekuju nas izbori u Akademiji... Naš predsednik Vladimir Kostić uložio je veliku energiju da se uspostavi ravnoteža između odeljenja u Akademiji. SANU u društvenim naukama ima samo šest članova, a u odeljenju za matematku, fiziku, i geo-nauke, kao i medicinskom, više od 20. Ja podržavam Kostića, ali to nije lako ostvariti. Čitate li Dostojevskog? Dobio sam ime po Dostojevskom. Zato vas i pitam? Moja mama je predložila ime. U kući mojih roditelja se mnogo čitalo. Književnost, klasična muzika preko radija, opere, knjige su bili na prvom mestu. Da li vas je ime odredilo - da budete bliži Rusiji nego EU u toj klackalici Srbije? Kultura i književnost su svetske, a ne nacionalne kategorije. Moja mama je volela Dostojevskog, ali znala je na pamet pesme Eriha Marije Rilkea, i mnoge druge, mađarske na primer, tako da sam na isti način svakako podjednak poštovalac i evropske i ruske i uopšte svake kulture. Kada je Andrić dobio Nobelovu nagradu, moj tata, tada beznadežno bolestan, živnuo je za poduže vreme, čitajući koliko može ponovo njegovo ovo ili ono delo. Neostvaren san mu je bio da sa knjigom "Na Drini ćuprija" pređe preko stvarne ćuprije. Nenad ČALUKOVIĆ

Sudbine: Sa našim saunarodnicima u gotovo pustim selima u zapadnoj Hrvatskoj. Većina mladih otišla, stari umiru. O budućnosti retko ko i da sanja. Foto: Dragan Milovanović ZAGREB OD SPECIJALNOG IZVEŠTAČA U LIČKOM zaseoku Poljanu nema ni puta ni trgovine, a povratnik Mile Cvijanović mašta o odlasku, deda Rade Savić u Ćorama kraj Dvora maše prolaznicima kako bi bar razmenio koju reč, u Turiću u blizini Knina, povratničkom paru Bilbija donose vodu da prežive topla leta, a Momčilo Jović nakon što se vratio u Riđane u Dalmatinskoj zagori ljubomorno čuva staru vodenicu koja ga podseća na srećniju mladost kada je Srba ovde bilo mnogo više. Priča je to do priče o nesrećnoj sudbini Srba u Hrvatskoj, proteranom narodu, razrušenim selima, napuštenim kućama i pokojem povratniku u mestima bez struje i vode. Uz mnogo razgovora o politici i nadi "da će sutra biti bolje", baka Milica Dakić (80), iz zaseoka kraj Gline, kaže da su kroz njeno selo u prošlosti protutnjale mnoge vojske. - Lepo je nadati se, ali nas ovde više nama. Mladost otišla, stari umiru i to je danas sudbina Srba u Hrvatskoj - setno nam govori baka Milica. SUSRET SA ISTORIJOM Kako je NDH proterala 104.000 Srba Jednostavne reči ove seljanke, gorde osamdesetogodišnjakinje, udaraju više i jače od crne statistike koja kaže da je danas Srba u Hrvatskoj manje od 180.000, za razliku od vremena pred devedesete prošlog veka kada ih je po zvaničnoj statistici bilo 581.000, a možda i više. A bez Srba nema ni Hrvatske jer ko bi mogao da zamisli "brisanje" iz istorije jednog Nikole Tesle, Sime Matavulja, Grigora Viteza, Pere Kvrgića, Radeta Šerbedžije, Arsena Dedića, Vojina Bakića, Stojana Aralice, Dušana Džamonje, Radeta Končara, da se ne nabraja dalje. Stevan Jablan na pravoslavnom groblju u selu Riđani DANAS su srpska sela najčešće pusta. Oni koji su ostali ili se vratili preživljavaju teško. Ne kukaju, ćute i trpe. Malo ko se, međutim, nada da će biti bolje. Muči ih i sadašnjost i prošlost, a o budućnosti, pogotovo nekoj svetlijoj i ne sanjaju. - Krivo, naopako, preidealizovano, jednostrano i crno-belo pristupanje onom što se dogodilo devedesetih mnogo nas opterećuje još i danas - kaže istoričar Tvrtko Jakovina, dok sve glasniji hrvatski desničari glorifikuju zločinačku NDH. I ponovo su "krivci" Srbi, iako ih praktično više i nema. A živeti pod pritiskom dobro su osetili i devedesetih, čega i te kako ima i danas. Nije lako biti Srbin u Hrvatskoj,ali nije lako biti ni Hrvat Kada se posete mesta u kojima žive Srbi gde su pre bili u većini uvek ista slika. Ljudi se sećaju srećne mladosti, punih sela i razgovora o precima, običajima... Ljudi kao da su se pomirili sa sudbinom i ni od koga ne očekuju ništa. - Eto, ovde u Riđane danas retko ko svrati, a moji su preci u ovom selu 600 godina. Vodenica je u selu i okolini bilo 500, posla preko glave, a danas niko da dođe i melje žito, iako bi mi trebalo dva sata da staru vodenicu stavim u pogon - govori nam Stevan Jablan koji je godinama radio kao električar na železnici. - Sada živim uz mizernu penziju od 120 evra i nemam kome ni da se žalim. Ali nisam se pokajao što sam se vratio, jer tu su moji koreni, tu su moji grobovi. Mile Cvijanović (80) iz ličkog sela Poljane PRIČE o Srbima u Hrvatskoj i njihovim životima danas retko ko čuje, a još ih samo novinari zagrebačkog nedeljnika "Novosti", onog koga ustaše nekažnjeno pale u centru Zagreba, obilaze i beleže kako žive i što ih muči. Džabe, jer te priče ionako malo ko pročita, a naročito ne oni koji bi trebalo ljudima da pomognu da žive kako to priliči ovom veku. U Riđanima koje su dvadesetak kilometara od Knina ima vode, plodna je zemlja, moglo bi da se pristojno živi, ali ljudi nema, škola je zatvorena.... Ličko selo Poljane teško je naći i na karti, a tu je jedan od retkih stanovnika koji je ostao, osamdesetogodišnji Mile Cvijanović. Komšija nema, sama pustoš, tek nekoliko kilometara dalje prve kuće. Pre devedesetih živelo je ovde i stotinak Srba, nikada raskošno, ali lepo. Milin otac poginuo je u partizanima, a u "Oluji" mu je kuća zapaljena i sve opljačkano. Sledile su pretnje i ona već tako poznata priča da je i Mile spasavajući živu glavu morao da ode sa svoje dedovine. Ipak, vratio se i pokajao. - Teško je ovako živeti, bez igde ikoga, samo zato da bi bio blizu grobova svojih starih. Ali, izdržavam iako se svaki dan pokajem - tužno će Mile. Tužno je i u srpskim selima kraj Karlovca... posla nema, problemi se ne rešavaju, kuće trošne, a malo ko brine za ljude. Možete im reći šta god hoćete, samo ne smete spominjati politiku. - Od toga nema ništa, političari obećaju ali se ništa ne događa. Jedino može da se preživi ako mladi odu i pomognu starcima koji ostanu - kaže nam sedamdesetogodišnji Dragan Rajović za kojeg je pečalba ipak nemoguća misija. - Pa gde ću ovako star... a deca, menjaju i veru da ovde dobiju posao. Došlo je i do toga. Malobrojni Srbi u selima između Zadra i Knina Foto Igor Marinković GROBLjA PUNA, KUĆE PRAZNE OD mesta do mesta, sve isto. Naučnik, dr Filip Škiljan kaže: "Srbi su brojniji na grobljima nego u naseljima", pa nekad konstitutivni narod u Hrvatskoj spao je danas na zanemarivo mali procenat. - Stari ljudi su se vratili da bi umrli na svojoj zemlji i u svojoj kući - kaže Škiljan i upozorava na sve veći gubitak osećaja identiteta. NAJTEŽA JE SAMOĆA - NE pada mi teško ni siromaštvo, ni život sa 100 evra mesečno jer zaradim nešto sa strane. Najteže mi je zbog samoće nakon što su mi braća otišla po svetu. Usamljen sam i živim u mislima kako je nekada bilo - setno govori Dušan Vučković iz Trnovca. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:690664-U-Hrvatskoj-Srbi-menjaju-veru-da-se-zaposle

Želeo bih jedno da poručim šiptarima. Dragi šiptari, imate sreću što smo vam mi Srbi neprijatelji. Jer Amerikanci bi vas izdali za pare, a nama takav prijatelj ne treba.

Predsednik Opštine Bujanovac Jonuz Musliju izjavio je danas da zvanična Tirana ima punu podršku za "ujedinjenje Albanije i Kosova", ako izostane njihova evropska perspektiva, ali ne bez Preševa. Musliju je u izjavi za agenciju "Preševa Jon" rekao da podržava ranije izjave albanskog premijera Edi Rame i kosovskog predsednika Hašima Tačija o uniji Albanije i Kosova. "Unija Albanije sa Kosovom bez Preševske doline, bez Medveđe, Bujanovca i Preševa, je besmislena. Sada je ključni trenutak da Albanija i Kosovo pokažu Srbiji da je to deo Albanije u koji ne treba dirati", rekao je Musliju. On je dodao da Rama i Tači imaju moralnu obavezu da u "ovo spajanje" uključe, kako je rekao, i istočno Kosovo. A, ako se to ne dogodi, Musliju smatra da će to biti "nacionalna izdaja". Musliju tvrdi da su Preševo, Medveđa i Bujanovac sastavni deo "države Kosovo" od koje su "nasilno odvojeni". "Zato smo vodili naš oslobodilački rat. Ovaj cilj postoji zapisan u srcima i duhu albanskog naroda. To je potvrđeno 1. i 2. marta 1992. godine i mi nemamo pravo da odustanemo od nečeg za šta su se žrtvovali pripadnici OVPBM", rekao je Musliju. Musliju kaže da je svestan da se to neće dopasti Srbiji, kao što joj se nije dopalo ni, kako je rekao, otcepljenje Kosova. "Bez Niša, ovo nije 'Velika Albanija' i Srbija čak treba da nam bude zahvalna što Albanci traže ujedinjenje samo Albanije, Kosova i Preševske doline", kazao je Musliju. http://www.blic.rs/vesti/politika/ako-se-albanija-i-kosovo-ujedine-neka-otcepe-i-jug-srbije-i-da-srbi-budu-zahvalni-sto/fcwlk32

Prošle godine u Albaniji je letovalo oko 500 ljudi iz naše zemlje. Oni koji se bave turizmom u Srbiji blagonaklono gledaju ka ovoj destinaciji. IZVOR: VEČERNJE NOVOSTI, JELENA SUBIN SREDA, 8.02.2017. | 10:08 (Foto: Thinkstock.com) Hotela i smeštaja ima i u centru Drača i Sarande. Do onih koji su udaljeni od strogog centra grada može da se dođe redovnim autobuskim linijama (karta 0,50 evra) ili taksijem, a cena vožnje je, uz cenkanje, između pet i 10 evra. Od Tirane do Drača i od Drača do Sarande postoji auto-put, koji nije po evropskim standardima, ali je svakako dosta ubrzao putovanje kroz Albaniju. Putarina se ne naplaćuje. Do pre deset godina prirodno razuđena albanska obala bila je gotovo pusta, jer političke i društvene prilike nisu bile naklonjene turizmu. A, onda je na velika vrata ušao kapital albanske dijaspore i povratnika iz inostranstva, pa su se obale Jadranskog i Jonskog mora načičkale hotelima i apartmanima, a poslednjih godina tu odmara i sve više turista iz Srbije. Prema nekim podacima, lane je u Albaniji letovalo oko 500 ljudi iz naše zemlje. Preko agencija otišlo je njih 270. Ipak, ljudi koji se bave turizmom u Srbiji blagonaklono gledaju ka ovoj destinaciji. Drač, Saranda i Valona samo su neka od turističkih mesta u “zemlji orlova”, a turizam se u ovim krajevima razvija brzinom svetlosti. "Mnogi smatraju da je neralno da se radi Albanija kao turistička destinacija, ali ja mislim drugačije", kaže direktor jedne turističke agencije za Večernje novosti. "Na globalnom nivou, broj destinacija za odmor sve više se smanjuje, a naročito se odustaje od Egipta, Tunisa, Jordana i Turske. To su države koje su privlačile veliki broj turista. Albanija ima lepo more, domaćini su ljubazni, a ono što je najbitnije jesu niske cene. Polupansion u hotelu sa četiri zvezdice, na samoj obali Jadranskog mora u Draču, košta 25 evra dnevno po osobi." CENE * kafa 1 evro * porcija ribe 5 evra * porcija lignji 4,5 evra * pivo 1,5 - 2 evra * “Skenderbeg” (flaša) 4 evra Uz Crnu Goru, albanska obala najbliža je Srbiji. Od Beograda do Drača ima nešto više od 600 kilometara, a avioni do Tirane lete dva puta dnevno. Novi deo grada Drača, poznat kao “Majami”, prepun je hotela različitih kategorija, koji nude kvalitetan smeštaj. Većina ih liči na grčke i turske male hotele. I dok su neki odlično sređeni, ima i hotela koji nisu u rangu sa brojem zvezdica koje nose. "Ljudi više ne biraju toliko destinaciju koliko cenu", kaže on. "Kada se politička situacija bude sredila, još više ljudi će ići tamo na letovanje. U hotelima sa tri zvezdice, polupansion se kreće od 18 do 20 evra u sezoni. Noćenje sa doručkom je od 10 do 15 evra. Ležaljke i suncobrani se ne naplaćuju već ulaze u cenu smeštaja." A lepota prirode je nešto što se ne može osporiti. Obala je bogata i razuđena. Kilometarske peščane plaže, koje se nastavljaju iz Crne Gore, čine Drač i severni deo idealnim za odmor. More je toplo i plitko. Nešto južnije, Jadran se utapa u Jonsko more i voda je tirkizna i svake godine privuče veliki broj turista iz Poljske, Nemačke, Ukrajine i BiH. Mesto Ksamil, nedaleko od Sarande na jugu Albanije, ima divne plaže i uvale sa belim i sitnim peskom. Nedaleko od Sarande su Italija i grčko ostrvo Krf.

Policijski auto na čelu kolone blješti sa uključenim svim rotacijama, iza njega džip sa velikim zvučnicima sa kojih odjekuju srpske božične pesme. Potom kolona automobila. Bruje sirene, svetle baklje. Sa prozora, iz dvorišta, Amerikanci koji su proslavili Božić pre dve nedelje, pozdravljaju svoje komšije Srbe. Od sirena jedva se probija uzvikivanje: “Meri krismas“, „Srećan Božić“! Foto: RAS SrbijaOvako je počelo: Crkvenjak Majk sprema se za božićnu gozbu u Midlandu Na Badnji dan i Božić zatekli smo se sa Srbima u Midlandu. Varošici u Pensilvaniji na 40 kilometara od Pitsburga. Danas ovde živi oko 150 porodica, i iako ima mešovitih brakova deklarišu se po veri – pravoslavlju. Žene poreklom Srpkinje u šali kažu da ih muževi slušaju pa se većina pokrstila i danas su Irci, Nemci, Italijani u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ako neko iz Amerike očekuje slavljenje Badnjeg dana i Božića kao usputnu stavku, davno zaboravljenu tradiciju predaka, prevario se. Kao malo gde, poreklom Srbi u Midlandu, danas sa imenima po kojima se nikada ne bi pretpostavilo da su iz Šumadije ili Like, žive tradiciju i običaje države u kojoj nikada nisu bili. Vole tu na mapi daleku Srbiju iako je ne znaju, iako nikada nisu bili, iako tamo nikoga nemaju. Foto: RAS Srbija - Izvinite, kuda treba da vozim, prvi put sam u koloni. Znam da obilazimo ulice, ali koje? Inače, danas mi je rođendan – kaže mladi policajac Kajl, šef stanice.

Ovde možete pogledati i pročitati intervju sa Rigelsom Halilijem, istraživačem iz Albanije koji se bavio srpskom i albanskom epikom i istorijom srpsko-albanskih odnosa. Intervju je na srpskom jeziku. Ovde možete naći u pdf-u celu knjigu Figura neprijatelja, zbornik radova o istoriji srpsko-albanskih odnosa nastao saradnjom mladih srpskih i albanskih istraživača.

Размишљам нешто ових дана, истина је да ми имамо бурну историју као народ и мноштво дешавања који обележавају готово сваки дан у години. Међутим чини ми се да је некако месец март најгори за нас. Или да су се у њему десили неки догађаји који су касније значајно утицали на нашу историју и њен ток. Поћи ћу од 27. марта 1941. Тада се, као што би сви требало да знамо, десио мартовски пуч који је поништио пакт са Трећим Рајхом и довео до распарчавања Југославије а како се све на крају завршило знамо... 1941 - Крунски савет Краљевине Југославије, у Другом светском рату донео одлуку да Југославија приступи Тројном пакту, под условом да јој Немачка и Италија гарантују неповредивост територије. Такође у марту су рођене два Србина једна је Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка, обновитељ државности Србије. А други такође познат војсковођа је Ратко Младић. 1878. - Пoбeдoм Србиje зaвршeн je Други српскo-турски рaт. Али 1992. - Бoсaнски муслимани и Хрвати су нa рeфeрeндуму глaсaли зa oтцeпљeњe oд Jугoслaвиje. 1981 - Под паролом „Косово република“ у Приштини избиле студентске демонстрације косметских Албанаца, које су у наредним недељама захватиле цео Космет. 2006 - У притворској јединици Хашког трибунала преминуо бивши председник Србије и СРЈ Слободан Милошевић. 1856 - Рођен Степа Степановић, један од најистакнутијих српских војсковођа. (†1929). 1946. — Припадници ОЗНЕ ухапсили су генерала и команданта краљевске војске у Другом светском рату Драгољуба Дражу Михаиловића. 2002 - Представници Србије, Црне Горе, Југославије и Европске уније у Београду потписали Споразум о преуређењу односа Србије и Црне Горе. Тиме престала да постоји Југославија. Нова државна заједница, Србија и Црна Гора, формално успостављена 4. фебруара 2003. 1903. - У демонстрацијама око 5.000 студената, ђака и радника против краља Александра Обреновића, које су организовали Димитрије Туцовић и Триша Кацлеровић, у сукобу с полицијом погинуло је пет, а рањено шест људи. 1991. - Чувене деветомартовске демонстрације против режима Слободана Милошевића предвођене Вуком Драшковићем и осталим опозиционим лидерима. 1997. - Београдски студенти шетњом центром града прославили испуњење свог последњег захтева, оставке ректора и студента-проректора. То је био и последњи дан Студентског протеста, који је почео 20. новембра 1996. због фалсификовања резултата локалних избора у Србији. 1999 - НАТО је отпочео агресију на СРЈ . Током 78 дана акције „Савезничка сила“, у којој је учествовало 19 земаља, погинуло је око 2000 цивила, више хиљада је рањено, тешко је оштећена инфраструктура, војни и цивилни објекти. Као последица употребе муниције са осаиромашеним уранијумом велики број грађана у Србији је оболео од малигних обољења. 2003 - Извршен атентат на председника Владе Републике Србије Зорана Ђинђића. Потом годину дана касније 2004 у мартовском погрому растерано са Косова и оно мало Срба што је остало тамо.