Хандке Петар - лауреат књижевног Нобела за ово лето!

[Милан Ракић]

Нзнм да ли је било или не. Ипак мислим да јуједињену тему несмо имали. А одјекнуло је! Не као атомски здесна или лева, али је свакако пореметило учмалост литерарне кризе са почетка двајеспрвог столећа.

Елем, каже Краљевска швеЦка академија наука да је Ноблесову награду о.г. завредио остеррајшки списатељ Петар Хандке!

У последња, задња (и предња) времена, није било, са страна која о нама немају мишљење да смо најбољи, највреднији, ултимативно врхунски; дакле, кажу медији који пратУ "материју" (ипак у највеЧем не оспоравајући списатељски потенцијал лауреата), да је поменути у најмању "руку" контрадикторан.

Спочитавају му "помирљив" став према скоту милошевићу, а понајвише његов однос ка "тзв. злочину геноцида у Сребреници"...

Кроз такове медије се провлачи његов ангажман на Космету - нарочито у смислу посета српским енклавама тамо и подршка нашем народу доле...

Којекаква удружења просвједују, најпре, судеЧи према реакцијама тзвих. "Мајки Сребренице" да је одлука жирија упитна - у најмању руку; пренебрегавајући притом одлуку жирија ШвеЦког (`ладно, `ал стандард), да је Петар Нобела добио "због језичке иновативности кроз писану реч, која описује људску маргинализацију и уникатност живљења".

А ко чита одлуке...

Како год беше, "неки тамо" су одлучили да поред свих оспоравања лауреата исти буде богатији за нешто мало више од милион евра... Неки се буне... Оспоравају одлуку и проче..

Шта ви мислите? 

[Милан Ракић]

.

[Поет]

Moj BRAAAAAAAAAAAAAAAAAAATIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIC !!!!!!! :D :D :D 

 

[Поет]

Pa kaze , Moj Brat, Idiot ja, i Idiot 2 deo. Jos spijem ne zamerite, mlogo radim ! :D :D 

 

[Срндаћ]

Нисам био чуо за њега до сада.

Нисам ништа од њега читао.

Појма немам зашто је толико битно да ли је подржавао Милошевића или не за то да ли заслужује Нобела за књижевност.

Појма немам зашто једни мисле да је то некаква легитимизација Милошевића која се не смије десити, или зашто други мисле да је то некаква легитимизација Милошевића која је добродошла.

Појма немам зашто је ово битно за балканске националне митове.

Само знам да је читав српски интернет се запалио славећи Хандкеовог Нобела "у инат аутошовинистима" или из искреног увјерења да ово некако посредно пере Милошевића за његове злочине, диктатуру и ужасну политику, а да се овај други интернет исто тако запалио из истог увјерења.

 

[Поет]

@Срндаћ Uzmi citaj ga sinovac, mani Milosevica, pa ce vis.

[Срндаћ]

Пре сат времена, Nikola Stojanovic рече

@Срндаћ Uzmi citaj ga sinovac, mani Milosevica, pa ce vis.

Јахала два Турчина и један каже да оће до ријеке да се напије воде. Каже му јаран да ће га сачекати док се он не врати. Оде делија до ријеке али заскочи га хајдук те се почеше тако рвати једних сат времена подобро. Омрзло се више јарану му чекати па га поче зазивати:

- Ооо брате, па шта се толико задржа само воде да попијеш!?

Одговара му побратим:

- Ма нађох некаког ајдука вој па га уфатих!

- Па пусти га! Ми журимо болан!

- Ма пуштио би ја њега, ал неће он мене!

 

Е тако и ја. Пустио бих Слобу, али посљедњих дана само ми он искаче по интернету због ове фаме око Хандкеа 

[Предраг М]

Pokrenuta peticija za oduzimanje Nobelove nagrade Peteru Handkeu

BA.N1INFO.COM

---

Pokrenuta je peticija za povlačenje odluke da se austrijskom autoru...

тамо неки чобани, будале... 

[Поет]

@Срндаћ Znaci provodis mlogo vremena citajuci i gledajuci glupostiiiiii.

 

[Срндаћ]

Пре сат времена, Nikola Stojanovic рече

@Срндаћ Znaci provodis mlogo vremena citajuci i gledajuci glupostiiiiii.

 

Јок вала.

Ја само пошао да попијем воде, па ме ајдук заскочио и не пушта 

[Milan Nikolic]

Жалосна је цела ситуација. Мени је овај снимак доста отворио очи:

Milosevic interview 4/19/1999

 

 

 

[Милан Ракић]

Handke kao balkanski dinamit

UrednikdanaListopad 18, 2019/Comments closed

Piše: Novica Milić: (Libreto)

Pre samo nedelju dana dodeljena Nobelova nagrada za književnost književniku Peteru Handkeu već je izazvala buru, da ne kažem eskploziju nezadovoljstva na Balkanu i među različitim zaštitnicima raznoraznih balkanskih politika. Zajednički imenitelj tih eksplozivnih reakcija – one su često više u emocijama nego u razlozima – predstavlja to što je Handke bio, još početkom devedesetih, protivnik raspada Jugoslavije i njen veliki ljubitelj, potom, kad su se ratovi po Bosni i Hrvatskoj okončali, pokazao jasne simpatije prema Srbima. Tako je najpre objavio Rastanak sanjara od izgubljene zemlje (1991), a potom Zimsko putovanje na reke Dunav, Savu, Moravu i Drinu (1996), propraćeno vrlo brzo i Letnjim dodatkom zimskom putovanju. Već je prva od ovih knjiga, napisana protiv secesionističke politike Slovenaca (Handke ima i slovenačke, odnosno koruške korene), izazvala negativne komentare u austrijskoj i nemačkoj štampi, koja je najvećim delom navijala za raspad zajedničke države. A kad je antisrpski stav prevladao u većini zapadnih – i to onih najvećih, i štampanih i tzv. elektronskih – medija, Handkeov zimski putopis je dočekan na nož, a blagonaklonost prema Srbima je proglašena za revizionizam tekuće medijske istine. Odnekud je izvučena fotografija Handkea kako stoji pred putokazom za Srebrenicu, i narativ je dobio ono što će se ponavljati i desetak godina kasnije, kad, na primer, u Oslu bude primao Ibzenovu nagradu za dramu, dočekan medijski zgodnim transparentom bošnjačkih aktivista na engleskom “Genocide denier”. Bio je protiv NATO bombardovanja, što mu je takođe jače zamereno. U “politički leš”, kako se izrazio jedan novinar Špigla, ukucao je sam sebi poslednji klin kad je 2006. otišao u Požarevac na sahranu Slobodana Miloševiča, “balkanskog kasapina” (izraz nastao u francuskoj štampi), svrgnutog šest godina ranije, optuženom na Sudu za ratne zločine u Hagu i po mišljenju većine na Zapadu, skoro svih u Bosni i Hrvatskoj, i dobrog dela tzv. Druge Srbije ovde, najvećeg krivca za raspad Jugoslavije. Handke nije mislio tako, i to mu nije oprošteno ni danas, naročito u povodu ovog Nobela.

Razumljiva mi je nepokolebljiva pobuda Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka – tome su se sada pridružili i Albanci – da se održi veliki narativ koji Srbe drži krivcima za sve, jer njih to opravdava i čini žrtvama; razumem i potrebu da se Milošević takođe proglasi za krivca, čak jedinog, iako nije jedini, makar bio i najveći; i nisam razumeo Handkea zašto je otišao na požarevački pogreb. Njegove knjige, i Oproštaj i Putovanje čitao sam odmah po objavjivanju i njegova blagonaklonost prema prokaženoj strani bila mi je i bliska i jasna. Mogao je da se ne izloži medijskim hajkama na Zapadu, mogao je ćuti, skloni se, i piše svoju književnost. U tom slučaju Nobela bi dobio mnogo ranije. Ipak, on je putovao po Srbiji, o svom trošku, gledao i zapisivao. Shvatio sam da je reč o čoveku koji je prznica, ide protiv struje, a u sukobu je sa medijima na nemačkom jeziku već decenijama, i više nego njegov austrijski prethodnik u buntovništvu te vrste Bernhart. Brojni su skandali bili s Handkeom u štampi i na javnoj sceni i pre njegovog “srpskog” inaćenja. S te strane ništa novo. Novo je da ga, i posle toliko godina, umalo tri decenije, i dalje posmatraju kroz prizmu njegovih političkih stavova a da o Handekovoj književnosti među onima nesklonim Handkeu jedva ima reči. Ako je Nobelov komitet hteo “kontroverzu” svakako je dobio.

Oglasili su se, vrlo brzo po objavljivanju vesti o ovoj nagradi, i Salman Rušdi, koji, mada sam žrtva politike i religijskog fanatizma, “kolegijalno” Handkea časti najgorim “titulama”. Oglasila se i gospođa Amanpur sa CNN-a, koja je devedesetih izveštavala sa bosanskog ratišta, držeći stranu Izetbegovićevim trupama, što nije najgore, jer je gore bilo njeno brkanje činjenica, čak i toponima. Pojedini francuski i nemački novinari, oni koji imaju neraščišćene račune s Handkeom, i oni koji bi da takve račune, ako mogu, imaju, skandalizovani su, šokirani i listom lično uvređeni, iako su balkanski stavovi pisca već daleki, i geografski i istorijski. Javio se i Slavoj Žižek, dobra prilika da ga se medijski po svetu citira. Na balkanskoj sceni, reagovalo je, i to zvanično, Hrvatsko ministarstvo inozemnih i evropskih poslova, “izražavajući zabrinutost” što je nagrada dodeljena “osobi politički angažovanoj u davanju podrške velikosrpskoj politici Slobodana Miloševića 90-ih godina prošlog veka”, te je “narušen ugled i doveden u pitanje kredibilitet same nagrade”. Bošnjački mediji su listom zgroženi, na Kosovu se pokreće peticija za oduzimanje već dodeljene nagrade, čemu se pridužuju i u Albaniji, a slično je i sa Ženama iz Srebrenice, izmanipulisanim političkim krilom Izetbegovića juniora. Obnovljene su zaboravljene medijske veze, pokrenuti već zarđali mehanizmi međunarodnih lobija, čak je i američki PEN centar zagunđao. Kod nas su se uzbudili dežurni medijski komesari, koji dele, otvoreno ili prikriveno, istu priču i verovatno iste resurse. Stvarno, šta bi se dogodilo kad bi se makar umanjila snaga narativa o srpskoj vele- i jedinoj krivici, još iz devedesetih? Ustanovila istina s više ravnoteže? Sumnjam, nema još na Balkanu intelektualne snage za to. A i ne pitam to, već pitam šta bi se desilo s medijima i ljudima koji taj narativ moraju da perpetuiraju do u večnost, da li bi umeli nešto drugo da misle, pišu, a neki i da od tog drugog žive?

Pre nego što me maliociozni optuže za bilo šta, volj da branim Handkea, volj da napadam bukače, da odmah kažem da Handkeu i sam zameram što se petljao u Slobinu sahranu i davao izjave koje su mogle nekoga da povrede. Nemam, eto, nameru da branim Handkea od političkih napada, bio je politički i naivan, pa je srljao u nešto čemu nije znao ni dubine ni razmere, i nedovoljno obavešten, jer je prilično rano stao na jednu stranu, onu projugoslovensku (verujući da je i prosrpska zapravo to), i, ukratko, ispao politički negativac. Ne može se to pravdati, niti braniti. I nema potrebe. Ali ono što hoću da branim, to je Handkeova velika književnost, jedna od najvećih u našem vremenu. A ta je kniževnost nagrađena Nobelom, svakako ne njegovi medijski i politički “izleti”.

Petera Handkea sam sreo tri puta. Jednom, pre blizu 40 godina, posredstvom pokojnog Mila Dora, koji je bio i moj i Handkeov prijatelj. Preda mnom su se sećali kako su proveli noć u istoj hotelskoj sobi krajem pedesetih godina, kad je Handke održao govor na jednom skupu mlađih pisaca nemačkog govornog područja, o tome da je dotadašnja nemačka literatura kaputt, da treba pisati i sasvim drukčije i mnogo hrabrije.  Dor je u bečkom restoranu u VIII bezirku išao oko stola imitirajući Hndkea iz te prevratničke noći. “Nisi mi dao ni da trenem”, rekao je Dor. “Šta ćeš, mladost” , smejao se Handke. Handke je upamtio da ima jedan beogradski mladi student književnosti koji je pročitao sve njegove knjige.

Drugi put sam Hadkea sreo, od svih mesta – u Prištini. Bilo je to po objavljivanju domaćeg prevoda Putovanja, pred tamošnju promociju. Ja sam u Prištini bio sasvim drugim povodom, i kad sam ispred notornog hotela Grand sreo Žarka Radakovića, davnog poznanika, a Handkeovog prevodioca i prijatelja, on me je poveo do stola gde je sedeo s piscem. Handke je bio još uvek pod utiskom napada u nemačkoj i evropskoj štampi na njegovu knjigu i njega, povremeno je ustajao od stola i šetao po čitav minut da se smiri; podsetio sam ga na Dora i bečki susret, ali mu se, tog dana, nije razgovaralo o književnosti.

O kniževnosti sam s njim pričao kad sam ga sreo po treći put pre godinu ili dve, od svih mesta na uglu Brankove i Pop Lukine; čekali smo obojica semafor. Išli smo onda zajedno do Saborne i Pariskom na Kalemegdan; pričali o literaturi, zastajali više puta, pominjali Mila Dora, Beč – Handke je ambivalentan prema tom gradu, ja nisam – i još je pamtio da sam njegov veran čitalac, iako više nismo mladi, ni on ni ja. Rekao sam da je pogrešio oko svoje “srpske” politike, on me je pogledao iznad naočara i odmahnuo rukom, nastavljajući da priča o Celanu, čije je pesme voleo i verovatno znao sve napamet. Rastali smo kod glave Bore Stankovića. “Eto”, rekoh mu na rastanku, “ako budete srpski književnik nabiće vam glavu na kolac ovako, post mortem“. “Na medijski kolac su mi je već nabili ante mortem“, nasmejao se. Setio sam se toga ovih dana u halabuci oko Nobela.

Svi će ovi karavani proći. Ostaju Dugo pismo za kratko rastajanje, Golmanova zebnja pred penalom, Užas praznine, Kroz sela, Spori povratak kući, Pouke planine Sent-Viktoar, Dečja povest, scenario sa Vendersom za Nebo nad Berlinom, romani, putopisi, pesme. Balkanski dinamit je ipak potpaljen od strane nekih drugih, makar toj eksploziji svojim dahom doprineo i Handke. Njegova književnost nije kriva.

https://radiogornjigrad.wordpress.com/2019/10/18/handke-kao-balkanski-dinamit/

[Таша]

Mene je zaista obradovala vest o dodeli nagrade Handkeu. Ako se iole  poznaje njegova biografija razumece se i njegov knjizevni opus kao i politicki stavovi. Kao Srbi trebamo biti ponosni na njega jer su retki intelektualci svetskog kalibra koji mogu da shvate ovu nasu balkansku mocvaru i prevazidju stereotipe.

[JESSY]

РЕЧ ДВЕ О ПЕТЕРУ ХАНДКЕУ

 

Петер Хандке је добио Нобелову награду за књижевност у уторак, 10.децембра 2019.године. У Грачаници је тим поводом одржана Академија у његову част, и на крају академије приказан инсерт из документарног филма ,, Универзум бола" Ранка Ђиновића. И онај осећај када ти читаво тело прожме нека језа и када ти се и коса на глави нарогуши од болних успомена помешаних са страхом. Случајно или не, на исти дан, када је Хандкеу који је тражио Правду за Србију, уручена Нобелова награда за књижевност, двадесет и једну годину пре, Срби из Ораховца и околине су ишли пешице ка селу Драгобиљу у тзв. ,, Маршу мира", да траже логор у којем су по некој дојави били смештени киднаповани Срби у нападу на Ораховац, јула те године. Међу њима 43-оје из ораховачке општине. Тада их нисмо нашли, нит смо их нашли живе 1999., нит 2000.... нити наредних година.

    

Срби из села Оптеруша и Ретимље од те 1998.у своје село нису крочили, све до трећег дана Васкрса 2006.године, када са групом песника долази Петер Хандке и са неколико Срба из Ораховца, Велике Хоче, Ретимља и Оптеруше у пратњи наоружаних вијника немачког и аустријског контигента КФОР-а улази у обесрбљена села Ретимљеи Оптерушу. Хандке је корачао са женама, мајкама, сестрама из ових села, по згариштима њихових кућа, загледао се у затрпане и коровом обрасле бунаре, запалио свећу на гробу убијеног старине Анђелка Костића. Анђелко је убијен на кућном прагу те 1998. године, сахрањен на брзину на сеоском гробљу у Ретимљу, пред супругом и снајама, рођакама које од уперених пушчаних цеви у њих нису смеле ни стигле да га достојно оплачу. Хандке је запалио свећу на Анђелковом гробу, међу гробовима са порушеним споменицима и крстачама... Хандке је погледом тешио мајке Ретимке којима су синови одведени: Петру, Лазарку, Живку, Момирку, Драгицу... Хандке је изуо ципеле ходајући улицом којом су неколико година пре њега ходале ноге младића и њихових очева одведених у неповрат из Ретимља и Оптеруше: Срећка, Лазара, Тодора, Живка, Сашка, Рајка, Цветка, Димитрија, Миодрагa, Мирољуба, Небојше, Младена, Светислава, Витомира, Векослава, Божидара, Младена, Немање, Новице, Миодрага, Спасоја, Сретена, Спасе. ... Хандке је гледао у групице Шиптара окупљених испред неколико кућа у Ретимљу, из које су неки довикивали дојучерашњим комшијама да ,,у селу немају шта да траже!“.

    

Хандке је на рушевинама у манастиру Зочиште, пред камерама , дирнут свиме што је видео и чуо, рекао:,, Ово је универзум бола". И тај универзум бола га није више одвојио од Велике Хоче, Зочишта, Ораховца. Постао је један од ретких пријатеља који је у Великој Хочи пронашао не само светиње и људе, већ и зарасле стазе до црквишта, пронашао беле цветове ,, змијиног цвећа" у близини црквишта Св. Архангела Гаврила, тамо где и ја, одрасла у овом метохијском селу две деценије нисам прошла. Осетио је топлину метохијске земље и њене траве, по којој је често, виђали га мештани, ишао бос, и ишчитао живу књигу, овдашње људе окружене ,,кукавицама" из целог света које нигде другде није чуо да кукају у оноликом броју. Хандке је осетио моје село, и препознао његове лепоте, врлине и мане његових становника, и запазио да се у Ораховцу, гробље у црквеној порти све више шири, да аутобус пред црквом више и не може да се окрене, као кад је први пут долазио. И да, ми знамо да чланове породице не водимо код људи које не волимо, а Хандке је код нас доводио и своју ћерку, и своју супругу.

    

Многи од нас можда никад неће прочитати Хандкеову,, Моравску ноћ" ил ,,Последњи пад“, ал памтиће га као скромног странца у обичном прслуку преко беле кошуље, којег је сам крпио, као човека који је волео да седи на обичном пању у неком сеоском дворишту и крцка орахе, који воли да испија чашу белог вина сорте ризлинг и шардоне... Човека који је заволео и то небо изнад Метохије, онако како га ја волим, како га волимо ми који смо ту рођени, ми којима су корени дубоко под овом земљом и што је наважније, човек којег никада нисмо чули да каже како некога мрзи. Човек који је, поводом двадесетогодишњице од завршетка НАТО бомбардовања наше земље, рекао да воли песму коју пева Тозовац,, иде миле Лајковачком пругом, јер носи поруку у стиху,, немој Миле да остављаш друга, дугачка је Лајковачка пруга“...

И Хандке нас није оставио већ је и своју награду поделио са нама спомињући нас готово у сваком интервјуу.

Зато је Хандкеова награда и наша награда. Па нека нам је са срећом драги моји, драги Хандкеови Срби.

http://www.pravoslavie.ru/srpska/126510.htm