ХРИСТОС ЈЕ НАШ ЖИВОТ, Митрополит Лимасолски Атанасије

[JESSY]

Питао ме један дечак:

— Оче, да ли ти је некад неко признао да је извршио убиство?

Одговорио сам:

— Да!

— И ниси се скаменио?

— Нисам се скаменио.

Изненађено ме је погледао:

— Озбиљно?

— Озбиљно.

Камо среће, да ми је само један човек исповедио тако нешто... Многи људи носе велики терет и у савременом свету је тако много проблема. Ако све то не будемо држали у себи, ако све то предамо Христу, нећемо страдати и мучити се. Христос преузима наш терет, јер је Он «јагње Божије», Он носи на својим плећима грех читавог света, па и наша сагрешења. Христос је заправо онај, који све то преузима на себе, а ми само само Његове слуге, наспрам Христоса, који прима под своје окриље сваког човека. То не говорим само као верник, који се исповеда једанпут у 2-3 месеца, већ као исповедник са стажом од 35 година, који је исповедио хиљаде људи. Светој тајни исповести, коју извршавамо и по 50 пута на дан до изнемоглости, присуствује сам Христос, у то сам убеђен. Ми смо стални сведоци тога: Он прима људе, Он слуша људе, Он им одговара, Он их исцељује, а ми смо само посматрачи. Духовник је нешто попут благајника у банци. Кроз његове руке свакодневно пролазе милиони динара, али они не припадају њему. Он их само пажљиво бележи и шаље шефу, једнставно испуњава своју радну обавезу. Тако је и духовник сведок, он сведочи у цркви о Божијем присуству, он је оруђе, којим се служи Бог. Христос изврашва велику тајну спасења и исцељења, Он је тај који одговара на сва наша питања и недоумице.

[JESSY]

Ми уважавамо друге људе, чак без обзира на то што се човек моли дрвету. Међутим, то није зато што верујемо у то дрво. И, нећемо му рећи: „Ти си исти такав балван као и то дрво чему се клањаш“.

Када је свети апостол Павле био у Атини и разгледао град, испуњен мноштвом жртвеника и идола, видео је на једном од жртвеника натпис: „Непознатом Богу“. Стао је пред Атињане и рекао им: „Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни“ (Дела ап. 17:22). Није им рекао: „Зар вас није срамота што сте испунили град идолима Афродите и Артемиде? Зар мислите да ћете се спасити на тај начин?“

Ништа слично. Рекао им је да су они побожни људи који траже Бога и чему као доказ служи олтар са натписом о Непознатом Богу. Он је дошао да би са њима говорио о томе Непознатом Бога, Кога они не знају али траже. Видите какав је Христов апостол који је са љубављу дошао тамо не да убије, осуди, изгони, већ да их обгрли и говори им о истини.

Када уважавам другог човека, не значи да прихватам дрво коме се он моли, не верујем у дрво, али уважавам човека који се моли, не ругам му се, не осуђујем га, не чиним било шта против њега, већ говорим: „Видим брате да се клањаш овом дрвету. Ако то чиниш зато што желиш да љубиш Бога и тражиш Га, ево, ја ћу ти говорити о истинитом Богу“.

[JESSY]

Можете да испуните све наложено, али да све то буде узалуд. Исто као што је фарисеј испунио сав закон, али није нашао милост у Бога, а цариник, који се није владао по закону, беше оправдан и Богу мио. Дакле, питање је како човек ходи пред Богом, с каквим умом стоји пред Богом и да ли постоји живи однос, који превазилази закон и све оно што је само споља.
Неки би могли да кажу: «Ако желиш да живиш по Богу, треба да чиниш то и то.» И непрестано слушамо нешто од чега ми се диже коса на глави, а посебно је упућено младима. Говоре им: «Да би био црквен човек, Божији човек, добар човек, треба сваке недеље да идеш у цркву, да се не понашаш недолично, да не чиниш то и то, да се причестиш 3-4 пута годшње, и да се исто толико пута годишње и исповедиш.» И, ето, тиме се све завршава.
Међутим то није у реду. То је потпуно погрешно. Ми треба да откријемо везу нашег бића са Богом, живу везу, онако као што волите другог човека, без схема и унапред смишљених форми и рецепата. Као што је ваш однос са другим човеком жив, такав треба да буде и однос са Богом. Једино тако ћете моћи да схватите пуноћу о којој се говори у Јеванђељу.
Митрополит Атанасије Лимасолски

[JESSY]

О МОЛИТВИ И ЉУБАВИ - Митрополит Атанасије Лимасолски

Сећам се да је у Новом Скиту живео старац Елпидије. Свети човек. Имао је дар молитве. Када сам дошао у Нови Скит, живели смо у великом сиромаштву, а често ни хране нисмо имали. Овај старац је сваког месеца примао малу пензију, од које је живео он и цело братство. Често су нам долазили просијаци (њих има много на Светој Гори). Старац је увек свима давао милостињу. Наравно, већина просијака није била толико сиромашна, већ им је то једноставно био посао. Један такав је дошао и рекао: «Старче, дај ми хиљаду драхми!» Сви смо знали да је овај човек преварант, па сам рекао старцу: «Немојте му дати хиљаду драхми. Он има новаца. Његово занимање је да буде просијак. А овде живимо у великом сиромаштву! Дајте му мање новаца – петсто драхми!» «Добро, нека буде петсто», одговорио је старац. Отац Елпидије је дао петсто драхми лажном просијаку и он је отишао. После вечерњег смо видели да је старац веома узнемирен. Никако није могао да се смири. Рекао ми је да осећа да га је данас Бог напустио, а затим је објаснио и разлог: неки просијак је данас дошао и тражио хиљаду драхми, које му нисмо дали.» «Како то мислите, старче? Дали смо му! Дали смо му петсто драхми!», одговорио сам. «Не», рекао је старац, «иди и пронађи га. Дај му осталих петсто, јер не могу да се молим. Изгубио сам молитву. Немам је.» Тако смо узели још петсто драхми, ишли од манастира до манастира и пронашли тог монаха и дали му тражени новац.

Размислите о овоме, али искрено. Немогуће је да се молимо Богу ако нарушимо заповест о љубави! Остали греси могу много мање да ометају нашу молитву. Чак и у случају телесног греха, ако се човек покаје пред Богом и стане тако рањен пред Њега, његова молитва ће се чути. Међутим, када нарушимо заповест о љубави, ову препреку је немогуће превазићи. У том смислу, Бог не допушта компромисна решења, јер је и Сам рекао: «Ако принесеш дар свој жртвенику и сетиш се да твој брат има нешто против тебе, остави дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па се онда врати.» Христос није рекао: ако принесеш дар, тј. молитву, након почињеног телесног или каквог другог греха, иди и изглади га, па се онда врати… Не, Он говори о љубави. Он никада не помаже ономе који се моли, уколико та особа има нешто против ближњег. Још прецизније речено, Господ нам неће помоћи у молитви, уколико ближњи има нешто против нас. О томе говори ово место из Јеванђеља. У њему се не каже: «Ако имаш нешто против брата, изглади то са њим», већ: «Ако се сетиш да твој брат има нешто против тебе», а то значи ако је наш брат узнемирен због нас или смо га увредили, онда не можемо да се молимо.

[JESSY]

Ево нас у периоду поста. Телесни пост је један од основних предуслова молитве. Свети оци кажу да када човек пости, да се чак и његова крв на неки начин очишћује, што умногоме помаже молитви. Од тога је узвишенији једино духовни пост – смирен ум. Треба да престанемо да скупљамо смеће у наш ум. Телесни пост подразумева да човек једе онолико колико му је потребно да нормално живи и ради, али да одсеца свако прекомерно узимање хране. Слично се дешава и у случају суздржавања чула: све што је сувишно треба одсећи, а оставити само основне потребе.

Без обзира на све обавезе, треба да имам унутрашњу пажњу, да ми је ум усмерен на молитву. Када чиним оно што је неопходно, онда у томе не постоји никаква препрека мојој молитви. Стварне препреке настају када се човек уплете у беспотребне ствари, које нису неопходне, посебно уколико оне нарушавају Божије заповести. Очигледно је да не можемо да се молимо уколико свесно нарушавамо заповести Божије. Чим станемо на молитву, наша савест се буни, устаје против нас и попут високог зида не дозвољава благодати Божијој да сиђе на нас.

Бог се не јавља тамо где се преступају његове заповести, а посебно ако се оглушимо на потребе ближњих. Као резултат тога, одмах губимо молитву. Немогуће је да творимо молитву, уколико смо окренули главу од ближњег. Чак и у случају телесног греха, ако се човек покаје пред Богом и стане тако рањен пред њега, његова молитва ће се чути. Међутим, када нарушимо заповест о љубави, ову препреку је немогуће превазићи. У том смислу, Бог не допушта компромисна решења, јер је и сам рекао: „Ако принесеш дар свој жртвенику и сетиш се да твој брат има нешто против тебе, остави дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па се онда врати.“ Дакле, љубав је неопходан услов молитве и она се односи на све аспекте нашег живота. У брачној заједници, на пример, не можемо да се молимо уколико смо у нашем дому створили непријатељску и хладну атмосферу.

Следећа ствар која наноси велику штету молитви је осуђивање. Када осуђујемо, не можемо да се молимо. Важи и супротно: ако желимо да се молимо, морамо научити да мислимо и говоримо добро о људима и са људима. Видите ли сада зашто се бракови распадају? Зато што ниједан од супружника не упућује другоме лепу реч. А колико је то све једноставно! Живимо духовно, називамо се хришћанима, али у нашим домовима муж неће да упути лепу реч својој жени, нити жена своме мужу – реч која ће другоме дати крила, реч изговорену из дубине срца које воли!

Други важан услов за молитву подразумева да пред Богом стојимо са смиреним мислима и скрушеним срцем. Срце скрушено привлачи Бога. Пребивајући у молитви, Свети оци су себе сматрали најгрешнијим људима. Само са таквим ставом можемо да стојимо пред Богом.

Ако ти помисао каже: „Зашто се молиш, кад и после тога опет падаш у сагрешења? Поново се гневиш, чиниш друга грозна дела. Нећеш моћи да се молиш! Немој да се молиш!“ Никада не прихватајмо такве помисли. Другим речима, не треба да губимо нашу смелост пред Богом. Завапимо му, чак иако смо оптерећени и погружени у грех. Треба смирено да завапимо Богу, да га преклињемо. Када наш ум за време молитве лута тамо-овамо, када почнемо да се молимо и почнемо да сагледавамо сопствену нечистоту, када у себи осетимо дух противљења, када не верујемо, када уместо молитве похулимо – чак и у тим тренуцима не треба да губимо своју смелост пред Богом. Треба да наставимо да се молимо. Да останемо у молитви. Бог ће на крају победити. Не губимо мир, не тугујмо, већ пребивајмо у молитви. Шта год да се догоди, шта год да осећамо или не осећамо, без обзира да ли је ум сабран или није, без обзира на мноштво сагрешења – пребивајмо у молитви. То подразумева снагу онога ко жели да се моли. Шта год да се деси, са великим трпљењем се помолимо Богу. Бог ће нас тада посетити и осетићемо непроцењиве плодове молитве.

Митрополит Атанасије Лимасолски

[N.Petrovic]

ЗДРАВ ОДНОС ЧОВЕКА ПРЕМА БОГУ

 

Као што већ имамо обичај, пробаћемо и данас да проучимо и објаснимо, колико можемо, један део из Апостолске посланице која ће се прочитати следеће недеље на Литургији. Реч је о посланици Ап.Павла Галатима 3.

23.А прије доласка вјере бисмо под законом чувани и затворени за вјеру која се имала открити.24.Тако нам закон постаде васпитач за Христа, да би се вјером оправдали;25.А када дође вјера, више нисмо под васпитачем.26.Јер сте сви синови Божији вјером у Христа Исуса.27.Jер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте.28.Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу.29.А кад сте ви Христови, онда сте сјеме Авраамово и насљедници по обећању.

4.1.Али кажем, за вријеме док је насљедник дијете ништа се не разликује од роба, ако и јесте господар свега.2.Него је под старатељима и управитељима до рока који је отац одредио.3.Тако и ми, када бијасмо дјеца, бијасмо поробљени стихијама свијета;
(Зач. 209).4.А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом,5.Да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење.

Шта нам овде Апостол Павле каже децо? Прво нам говори о Мојсејевом Закону који је био педагошки и који је васпитавао човека за Христа. Као што неко васпитава мало дете за живот тако је нас, Мојсејев Закон васпитавао за Христа. Видите овде, да нам Апостол не каже да нас овај Закон води ка учењу Христовом или Закону Христовом, већ ка самом Христу. Јер оно што разликује Цркву од било ког другог система је да нас Црква не учи да будемо само ученици неке науке или испунитељи неких заповести или закона Божијих, већ нас води ка једном личном односу у љубави и заједници са Господом Исусом Христом. Значи са самим Христом. Зато Црква делује на један терапијски начин на човека чистећи и лечећи га да би се човек могао сјединити са Христом. Било која ствар која нас одваја од Бога, од нашега Господа Исуса Христа је грех.

Цео Мојсијев Закон и све ондашње заповести Божије, су имали педагошки карактер и помогли су човечанству да се приближи Христу. Али то не значи да се то одиграло у једном историјском тренутку и да се завршило, јер нам је много пута у животу потребно да извршимо неке законе и ако нам не изгледа су оживљавајући, јер нам могу помоћи и заштити наш од неких духовних недостатака и болести које нас могу одвојити од нашег Оца. Тако много пута можемо видети, и између нас, да постоје људи и браћа који имају један однос према Богу који , да кажемо, није савршен, није тачан и одговарајући. Тако неко може имати ропски однос, да се боји Бога и да се боји да га Бог не казни. Није добра ствар бојати се Божије казне. Међутим са друге стране, макар и на тај начин, који је ропски, детињи, који није савршен и који не изражава Бога Оца нашега, тај човек, макар и тако, се плаши и не чини лоше ствари и на тај начин штити себе од ствари и рана које би учинио да се не плаши. Наравно, циљ је да човек полако напредује, да сазрева и одраста, постајући савршеним у Христу. Да не остане на том дечијем узрасту који не може изражавати савршенство Јеванђеља.

Као кад би хтели наћи објашњење за неки сложени механички систем, тада не узимамо мало дете из првог разреда основне да нам објасни, већ рецимо завршног студента те области која нас интересује. Међутим, ако и узмемо мишљење овог осноца у обзир, онда га морамо расуђивати по мерилима његовог узраста Тако и ми. Осећамо да смо на предшколском духовном узрасту. У реду, као што каже Апостол Павле: Кад бијах дијете, говорах као дијете, размишљах као дијете, размишљах као дијете. Кад сам постао човјеком, завршио сам с оним што припадаше дјетету. Ово требамо знати када се налазимо у Цркви и наилазимо на понашања и менталитете наше браће, који нас можда не изражавају.

 

[N.Petrovic]

(nastavak)

Скоро ми рече један човек: Ја не идем у Цркву јер су сви лицемери. Иду само да покажу нову одећу и да оговарају једни друге. Па добро – рекох му – Зар су баш сви лицемери? Како можеш знати кад не идеш? На крају крајева, види, сигурно су неки од нас лицемери, сигурно неко долази да покаже одећу, али има и оних који то не раде. Па зар ми који смо лицемери, немамо ништа добро? Зашто то теби смета ако сам ја лицемер? Зар си толико беспрекоран да не можеш издржати једног лицемера поред себе? Е... буди мало стрпљив. Зар је лицемерје заразно па ћеш се заразити? Многи људи око нас имају овакав утисак. Много пута им ми сами дајемо основу зато зато што у Цркви постоји велика разноврсност духовне старости које су сличне телесној старости. Имамо дечицу, младе, старце, одрасле.... Сви смо тамо јер се Црква не дели на годишта од...до.... и то зато да научимо да волимо једни друге и научимо да живимо једни са другима. Јер ако погледамо мало боље, онај који само види лицемере и оне који показују одећу, и сам има неки проблем. Неки проблем постоји. Треба да промени начин на који види друге људе. У Цркви постоји та духовна старост. Имамо тај дечији, плашљиви однос. Постоје такође људи који одлазе у Цркву да би узели нешто од Бога. Па каже: Идем у Цркву да ми Бог да добра. Да ми посао иде добро, деца да буду добро, економија... Прижељкују један дај-дам однос са Богом. -Дајем ти Боже мој, рецимо, своју Црквеност, долазим у Цркву, али хоћу и Ти да ми даш Твоју помоћ.... Добро. Али ако ти не помогне Бог, ако не иде све баш добро и како желиш, и ако у једном тренутку дођу тешкоће у твој живот, болест, несрећа једно урушавање целог живота... шта ћеш урадити? Одбацићеш одмах Бога? Сигурно. Сигурно, ако не одбаци Бога, тај ће човек тотално променити свој однос ка Њему. И то видимо доста често у Цркви. Чим човек наиђе на тешкоћу, једну стварну и тешку катастрофу, видимо велики потрес код њега и оно бесконачно: Зашто?Зашто то мени да се деси? Ја који сам ишао у Цркву. Који сам се молио, чинио добра дела, избегавао зла дела, зашто сам све ово доживео? У реду. И ово је једна степеница да имаш један размењивачки однос са Богом. Дајем ти... желим. Није то добро. То је трговачки однос јер се Бог доживљава као бакалин коме дајеш 100 динара и заузврат узмеш ствари у тој вредности и ако ти да ствари за 110, супер је, али ако ти да за 90, а ту већ почиње свађа.

 

Овде Апостол Павле говори да је човечанство прошло од једног детињег узраста. Од забавишта до универзитета док није дошао Христос. И дошавши Христос укида све ове стадије и постаје центар нашег постојања. Исти Он сам Христос. Исти Он сам као Лице. Ово је нешто што морамо схватити да у Цркви ми немамо неке односе само са учењем Христовим или Његовим заповестима, већ имамо један лични однос са самим Христом. Треба да успоставимо тај однос љубави са самим Христом. Треба да се спојимо са Њим. Ако се не спојимо са Њим, већ се само држимо онога што нам каже, или само верујемо у оно што нам каже, иако је то основно, важно, једна основа на којој зидамо, али само тиме не можемо достићи и схватити стварни циљ због којег је Христос постао човеком.

Даље наставља Апостол: Јер сте сви синови Божији вјером у Христа Исуса. То јест, постајемо деца Божија вером и уједињењем са Христом. Дакле наш прави однос са Богом је однос Оца и детета. Зато нас је и Христос учио да у молитви Бога називамо Оцем нашим. И баш као што нашег земаљског оца призивамо без обзира шта смо урадили, добро или зло, имамо храброст и слободу за то знајући да један отац никада не негира своје дете и да је увек уз њега без обзира на његове несташлуке или непослушност и то зато што је, једноставно, његов отац. То и ми требамо разумети ово и имати храбрости према Богу те да се не разочаравамо и очајавамо гледајући наше слабости и наше падове и гледајући неке ствари које нам изгледају немогуће. Постоје људи који кажу да не се не могу приближити Богу, да се не могу исповедати, да не иду у цркву јер сматрају да се не могу очистити од страсти, да нису чисти, да нису слободни од греха и зато се удаљују. Овај став, иако изгледа да произилази из смирења и самоспознаје, она ипак штети човеку јер самим тим удаљавањем постајемо ближи нашим страстима и гресима. Не очекујмо да ћемо се, удаљавањем од Бога, поправити. Тиме се више ослепљујемо и срце нам постаје хладније те долазимо до тога да се и не желимо вратити Њему. То се дешава са човеком који каже: Прићи ћу Богу, кад будем спреман.

 

[N.Petrovic]

(nastavak)

Насупрот томе, када се човек приближава Богу са једним синовским духом, са једним детињим духом као онај блудни син који каже. Поред свега што сам урадио вратићу се оцу и пасти на колена говорећи да сам му згрешио. Тако, када човек са оваквим осећањима прилази Богу и каже: У реду, учинио сам што сам учинио, али Он је мој Отац и ја сам дете Божије. За мене је Бог постао човек, за мене се разапео и прошао све оно да би нам показао колико нас воли. И све људе заједно и мене лично. Јер се Христос распео и за мене лично и за све нас људе заједно. Оваквим начином се човек треба полако приближавати Богу и да ту чека Божије присуство. Имамо за пример и наше светитеље који су имали огромне борбе и огромне падове. Имамо светитеље који су били чинили и велике злочине , али нису после тога падали у очајање већ су држали своју душу пред Богом, приносили покајање пред Богом и нису губили своју храброст пред Њим чекајући Његову милост. Тако и ми, немојмо очајавати гледајући наше страсти. Оне наравно нису само телесне већ постоје и оне које можда и нису очигледне али су много веће: егоизам, среброљубље, лукавост, злоба, злопамћење... и ово су страшне страсти које нас одвајају од заједнице са Богом.

 

Овде нам даље Апостол павле каже да смо деца Божија. Ово требамо разумети. Сви који сте се крстили у Христу, у Христа сте се обукли. Не само да га слушате, не само да га верујете, већ сте се обукли у Њега. Даље Апостол каже: Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу. Овде Апостол поништава разлике међу нацијама. Поништава чак и разлике између роба и слободног где се у то време робови нису сматрали за људе. ``Ствар`` су их називали Римљани. Поништава и разлике између мушкарца и жене. Нема оног: Ја сам мушко, такав и такав, ти си женско, таква и таква. Говорећи опет : јер сте сви један човек у Христу, не каже да смо једно, већ један, зато што сваки човек задржава своје личне особине у томе ``један`` предупредујући да неко помисли да ћемо бити безлични у томе једно. Мушкарац остаје мушкарцем, не постаје жена, такође и жена остаје женом, не постаје мушкарац. Јудејац остаје Јудејац. Турчин остаје Турчин и Грк остаје Грк.... али смо сви ми један човек.

 

Нисмо једна ствар. Христос одржава човечију личност са свим оним што је чине. Њена историја, особине.... Али шта јој чини? Одсеца њене страсти, њене грехе, њена духовна отровна загађења... сасеца јој оно духовно раздвајање као кад човек каже: ``Ја сам овакав и он је онакав и немам никакве везе са њим`` и даје таквој души осећање да је други човек његов брат. Други човек је ја. Ми смо један човек. Не једна иста ствар, већ један човек. Сви ти људи чине једног човека као што и Отац, Син и Дух Свети чине једног Бога. Једно Божанство. Три лица која чине једно. Тако и човечанство са милионима лица чини једног човека зато што смо уједињени у Христовој љубави. Достићи ово није лака ствар. Како ће неко гледати другог као себе самога?

Био сам скоро у једној кући и укућан ме замолио да одгледамо једну емисију на ТВ-у. Ја немам телевизор нити гледам било шта, али тад... ајде. Е... беше неки генијалац који држи говор и рече: `` Требаш волети самог себе јер је Христос рекао да волимо ближње ко саме себе. Ако не волиш самог себе како ћеш волети другог?``У реду.... шта да кажеш? Дође човеку да почупа косу кад чује како поједини објашњавају Писмо. Јер кад каже да волиш ближњег као самог себе, не значи то буквално тако. Јер дође неко и каже: Ја не волим самог себе. Има много таквих људи. Има оних који не само да не воле себе него се и рањавају. И шта сад значи? Овај човек не треба да заволи ближњег? Није то тако. Кад каже да заволимо ближњег значи да га заволимо као да је наше ``ја``, наша личност. Други човек није други, није странац, није онај који је преко пута мене већ је он моје ``ја``. Ја сам тај други. И ово је оно што се тражи од нас. Ово је што каже Апостол да смо један човек. Ти си као личност цео свет. И како то постижеш? То постижеш кад надмасис самог себе. Када себично волиш самог себе, самољубљем, немогуће је да заволиш другог човека. Ниједан егоиста не воли другог. Таква је себична љубав. Светска, телесна... која воли само када је неко други воли. Воли али жели нешто заузврат. Док љубав Божија, љубав Христова не тражи ништа заузврат и зато ослобађа човека. Даје му слободу. Зато је и тешко човеку да заволи ближњег као самог себе, међутим то може постићи кроз саму љубав Христову.

 

(moj prevod sa Grckog)

 

[JESSY]

МИТРОПОЛИТ АТАНАСИЈЕ ЛИМАСОЛСКИ
Наше процене о нашем духовном нивоу су мало вештачке. Када сам прве две године био монах, отишао сам старцу Пајсију и рекао да се веома старам молити се и не видим никакав резултат. Питао ме је какав ја хоћу резултат. Одговорио сам да хоћу оно о чему ми читаму у књигама. Тада ми је старац предложио да васкрснем његову мртву мачку. «Ти хоћеш да твориш чуда?» - питао ме је старац. Тиме је моје питање било решено.
20 истин от митрополита Афанасия Лимассольского

[JESSY]

Наш однос са Богом је питање љубави. То није питање дуга - да идем у цркву, да на одређени начин размишљам, да уредно извршавам наређења и да будем добар човек. Однос са Богом није однос који се оставрује некаквим задужењима, већ је то однос љубави и поштовања. Као што човек обузет љубављу не дела по разуму, већ узима гитару и хита под прозор оне коју воли, као што је то био обичај у прошлости, и целу ноћ пева не би ли се ублажила његова љубавна туга, а она само баци једну саксију - то смо могли да видимо на филмовима. Не знам како се то данас ради, ваљда шаљу електронску пошту. Све се то променило, све се свело на конзерву. Чак и односи међу људима. Однос са Богом је веза љубави у којој та љубав нема граница. Она не подлеже никакавим схемама, нити програмима и не може да ишчезне. Она је огањ, пламен, који се разгорева у самој суштини човековог бића, и он не налази начин да изрази ту своју љубав. То не зависи ни од чега спољашњег. Онај, пак, ко све гледа и мери по спољашњем поретку ствари, вероватно се тако понаша и у својој породици, што наравно угрожава породичне односе, јер такав човек каже: „Зар нисам добар супруг? Како нисам? А ко ти даје новац са којим сваки дан одлазиш у продавницу?! Зар не стижем сваки дан кући на време? Не гледам друге жене! Никада те нисам ни грдио, а камо ли ударио! Зар не идемо свако лето на крстарење? Зар не излазимо сваког викенда?" Другим речима, испуњавам читав списак некаквих правила и то значи да сам добар човек. Али оног тренутка када изађе на видело да је једна страна занемарена, или да има другу везу, њихов дом се руши, породица пропада, а онда се ти људи питају: „Али зашто?" Не схватају да се такве везе не могу одржати некаквим рецептима које ћете добити од лекара или у апотеци. Нити било каквим испуњавањем правила - ако чиним то и то, онда је све у реду. Можете да испуните све наложено, али да све то буде узалуд. Исто као што је фарисеј испунио сав закон, али није нашао милост у Бога, а цариник, који се није владао по закону, беше оправдан и Богу мио.

[JESSY]

СМИСАО СТРАДАЊА И ВАСКРСЕЊА

УЦркви ми не само да се сећамо историје, која се догодила пре две хиљаде година. Ови драматични догађаји у Цркви су представљени у сасвим другачијем светлу. Празници имају дубоко духовно значење у животу Цркве. Опит светитеља показује да догађаји који се савршавају у Цркви на земљи, имају непосредну и органску везу са небеском Црквом Божијом, Црквом Анђела и Светитеља. У ове нарочите дане смо призвани да се приопштимо благодати и да постанемо саучесници догађаја који се одиграва пред нама.

Али да би смо могли да се приопштимо овим догађајима, неопходна је припрема, треба да знамо шта се заиста збило у те дане. Уколико на богослужења долазимо неприпремљени, ништа не схватајући, сами себе лишавамо (учешћа). Може се десити да ће, када видимо Распеће или Плаштаницу, нешто и одјекнути у нашем срцу, али да истински постанемо учесници оног што се дешава могуће је само онда када се правилно припремимо.

А како се правилно припремити? Уколико у те дане будемо усредсређени и не будемо били расејани на сто страна, уколико посећујемо сва богослужења, уколико се молимо, уколико читамо, уколико у молитви замолимо Бога да и ми понешто осетимо, тада ће нам Свемилостиви Бог и Отац наш засигурно дати оно што молимо. Да у нама остане осећање Христових страдања, да не ропћемо када се суочавамо са тешкоћама, да се спустимо са неба на земљу и схватимо какав је наш пут у овом свету. Уколико желимо да идемо за Христом, проћи ћемо кроз две страшне ствари: прво, одрицање од светског успеха, а друго – добровољно прихватање нашег страдања. Ово морамо да схватимо. Не тражимо светско благостање и признања, тако да се не треба саблазнити када нас свет одбацује, када долазимо у додир са болом, страдањем, неопходношћу жртве – све је ово неопходно да би смо ишли за Христом, да би смо имали однос љубави са Њим.

У догађају Христових страдања централно место заузима Сам Христос. Све што је Христос претрпео за нас – пљувања, ударања по ушима, ругање, трнов венац, жуч – све оно што Црква тако детаљно описује, није неопходно стога да би смо имали сажаљење према Христу, већ да би нам помогло да Га заволимо. Да би нам показало колико нас је Христос заволео и да би покренуло наше срце да га заволи. Да би се, пребивајући у љубави према Њему, спасили и вечно живели са Њиме. Дакле, Христова страдања нису узрок туге, већ спасења. Исто тако и Крст Господњи, на Коме је Христос био усмрћен, постао животворан, постао знамење живота, спасења и радости и на тај начин престао да буде оруђе убиства и проклетства, што је био раније. Сами Бог га назива знамењем Сина Човечијег.

Када гледамо на икону Распећа, видимо да је Христос пун свештеног достојанства: очигледно је да је Он на страдање пошао добровољно, да је Он – Господар онога што се дешава, а не жртва судбине и људске злобе. Христос – Цар Славе, Који свештенодејствује у Тајни људског спасења кроз страдање и Крст и Који даје васкрсење. Свакако, уколико неко посматра Христа и Његово страдање људском логиком, он ће осетити жалост. Црква нам, међутим, предочава Богочовека Христа, Који је спасао човека. Христос није препуна жалости жртва људске злобе. Он је, као Велики Архијереј, принео Богу Себе, постао Сам жртвоприношење и отворио нам врата раја. Када Црква изображава Христа, Богородицу и светитеље, не показује нам само околности и историју догађаја, већ нам предаје и оно што се подразумева, односно оно што није уочљиво – саму суштину. Да – Христос је на Крсту, Он страда и умире. Али Крст би на крају крајева био сасвим тужан и људски, ако након њега не би следило васкрсење. Сваке недеље Црква празнује, не Распеће, већ Васкрсење. Управо је оно основа и центар Цркве. Заснивајући се на васкрсењу, Црква живи сав свој живот. Васкрсење – дан васкрсења; управо он одређује читав недељни празнични круг и све остало у Цркви.

Васкрсење Господа се понавља као празник у Цркви сваке недеље. Није Божић, нити Богојаљење, нит Велики Петак, већ је Васкрс основа Цркве . Уколико Христос није васкрсао – онда је, како говори апостол Павле, узалудна вера наша, узалудни трудови наши, јер би човек и даље остао заробљеник смрти (уп. 1Кор. 15:17).

Дакле, васкрсење нас је ослободило од смрти, али шта нам оно значи уствари? Говоримо: „Ево Крстом дође радост свему свету“, „Васкрсење Христово видевши, поклонимо се светом Господу Исусу, Јединоме безгрешноме“. Шта за нас значи Христово васкрсење и шта оно мења у нашем свакодневном животу? Васкрсење Христово означава Царство Божије, означава други живот, да тако и ходимо у обновљеном животу (Рим. 6, 4); као што појемо у Пасхалном канону, нови Живот засија из Гроба. Ми, као чеда Цркве, треба да живимо овом реалношћу новог живота у Христу. Не можемо живети као робови смрти и пропадљивости. Наш живот не може бити живот погружен у поквареност ада. Свакако да ће мо обавезно наићи на много потешкоћа у животу, на много туге и борбе. Немогуће је избећи ову чашу страдања, ма шта да чинимо. Главно је то, какву корист извучемо из тога, на који начин ју испијемо – ропћући или славословећи.

Премда живимо у Цркви, појемо, читамо, често нам недостаје оне пасхалне радости, јер се још увек нисмо ослободили од ствари овога света. Ми смо још увек привезани за овај свет и занимају нас људска дела. Нисмо превазишли људско, нисмо стекли дух оних хришћана који су говорили: „Јер овдје немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи“ (Јевр. 13, 14). Има људи, у чијем се срцу може видети живо присуство Христово. Ово их не чини безосећајнима и безличнима, они учествују у животу света исто као и остали, али са другим стањем духа и имајући у себи вечни живот. Осећај вечног Царства Божијег нам не дозвољава да се утопимо, јер знамо да је све људско пролазно. Ништа неће остати, једино Христос остаје до века. Уколико човек живи на овај начин, он ће све што се дешава прихвата са истинским достојанством.

Христос је развалио адова врата, уништио замке и окове, који су нас свезивали и ослободио нас од греха. Ропство је све оно што нас држи робовима овога света. Ми не као да презиремо овај свет, ми га употребљавамо, као они који као да га не употребљавају, како каже св. ап. Павле (уп. 1Кор. 7, 31). Односно, ми употребљавамо овај свет, али нисмо употребљени од њега. Употребљавамо све радости, све благослове, које нам Бог даје кроз овај свет, све оно добро и што даје радост, али нисмо робови овога света – Христос нас је ослободио од ропства. И само када се ослободимо од окова овога света, можемо заиста да уђемо у радост Божију.

Заиста је за хришћанина трагедија да уместо радошћу васкрсења живи притиснут унинијем због уобичајених незгода људског постојања. Бог нам даје такав дар, а ми га не узимамо, остајемо несрећни и мали људи. Бог нам нуди слободу васкрсења, а ми је не прихватамо, не искоришћавамо је, иако ћемо у њој наћи смисао живота и осетити се до краја слободни и радосни.

Христос је рекао: „радост вашу нико неће узети од вас“ (Јн. 16:22) – односно, вашу радост вам нико не може одузети. Ово није она радост коју даје свет, већ радост Христова. Уколико не искусиш бол, нећеш се одвојити од овога света, да би удахнуо кисеоник присуства Христовог. Христос ти даје радост васкрсења, да би удисао ваздух слободе, а ти си отишао и од њега начинио угљендиоксид. Христос те је начинио царским сином, а ти си отишао и постао роб и напасаш свиње, јер, премда си и позван на вечеру Христову, ниси хтео да прихватиш Његов позив. Ето шта је уочљиво у Цркви. Призвани смо да живимо у Христовом дворцу, као истински царевићи, а грех је од нас начинио робове, глупости нас чине несрећнима, а ми не раскидамо ове окове, да би смо их збацили са себе и рекли да не желимо ово ропство, да не желимо да живимо у Божијој слободи, која наш живот чини радосним у овоме свету.

Васкрсење Христово даје смисао нашем животу и само захваљујући светлости васкрсења може се схватити и издржати оно што се дешава око нас, супротставити му се и трпети. Пре свега трпети себе, а онда и нашу браћу (и сестре) који нас огорчују својим слабостима, исто тако како и ми огорчујемо њих. Призвани смо да подржимо једни друге: „Носите бремена један другога и тако испуните закон Христов“ (Гал. 6, 2).

[JESSY]

Наш однос са Богом је питање љубави - Митрополит Лимасолски Атанасије

* То није питање дуга - да идем у цркву, да на одређени начин размишљам, да уредно извршавам наређења и да будем добар човек. Однос са Богом није однос који се оставрује некаквим задужењима, већ је то однос љубави и поштовања. Као што човек обузет љубављу не дела по разуму, већ узима гитару и хита под прозор оне коју воли, као што је то био обичај у прошлости, и целу ноћ пева не би ли се ублажила његова љубавна туга, а она само баци једну саксију - то смо могли да видимо на филмовима. Не знам како се то данас ради, ваљда шаљу електронску пошту. Све се то променило, све се свело на конзерву. Чак и односи међу људима. Однос са Богом је веза љубави у којој та љубав нема граница. Она не подлеже никакавим схемама, нити програмима и не може да ишчезне. Она је огањ, пламен, који се разгорева у самој суштини човековог бића, и он не налази начин да изрази ту своју љубав. То не зависи ни од чега спољашњег. Онај, пак, ко све гледа и мери по спољашњем поретку ствари, вероватно се тако понаша и у својој породици, што наравно угрожава породичне односе, јер такав човек каже: „Зар нисам добар супруг? Како нисам? А ко ти даје новац са којим сваки дан одлазиш у продавницу?! Зар не стижем сваки дан кући на време? Не гледам друге жене! Никада те нисам ни грдио, а камо ли ударио! Зар не идемо свако лето на крстарење? Зар не излазимо сваког викенда?" Другим речима, испуњавам читав списак некаквих правила и то значи да сам добар човек. Али оног тренутка када изађе на видело да је једна страна занемарена, или да има другу везу, њихов дом се руши, породица пропада, а онда се ти људи питају: „Али зашто?" Не схватају да се такве везе не могу одржати некаквим рецептима које ћете добити од лекара или у апотеци. Нити било каквим испуњавањем правила - ако чиним то и то, онда је све у реду. Можете да испуните све наложено, али да све то буде узалуд. Исто као што је фарисеј испунио сав закон, али није нашао милост у Бога, а цариник, који се није владао по закону, беше оправдан и Богу мио.

[JESSY]

У породичном животу најважнија је хармонија

Црква сву своју пажњу усмерава на познање основног, дубинског животног проблема. Зашто се породице распадају? Након пажљивог испитивања може се закључити да се узрок проблема налази у једној озбиљној заблуди која је веома распрострањена у нашем друштву.

На жалост, нико нас у данашњем друштву не учи правилним односима са ближњима. Уверио сам се у то посматрајући децу различитог узраста док сам тесно сарађивао са образовним институцијама. Неправилно васпитање почиње од раног узраста и веома брзо доноси своје жалосне плодове. Од детињства нам говоре да је важно да редовно похађамо школу, да је важно да стичемо различита знања, одрасли се труде се да израстемо у добре људе, уче нас добрим манирима и изражавању. То исто су училе и наше баке: „Буди пристојан, понашај се како треба, научи се да говориш само лепе речи“. И у школи нас уче да будемо пристојни, да се обраћамо онима који су старији од нас са „Ви“, итд. Све је ово наравно потребно.

Међутим, ми смо пропустили нешто јако важно. Општење се не састоји само у пристојном понашању и изражавању. Општење је умеће да слушамо другог човека. А томе нас практично нико не учи. Међутим, и у Православљу и у нашој култури се томе придаје јако велики значај. Ако погледамо подвижничка дела древних и савремених Отаца Цркве, па чак и древних грчких философа, можемо да приметимо да они велику пажњу посвећују овој теми.

На пример, Свети Никодим Светогорац, монах, аскета, који се подвизавао у пустињи Свете Горе у 18. веку, у својим саветима духовницима говорио је на који начин је потребно да слушају људе који им долазе. Како је потребно да духовник седи на столици, како да гледа на особу која се исповеда, како да сусретне човека који је дошао на исповест. Чак је давао савете и у вези са обраћањем пажње на своју мимику. Свети Никодим је саветовао духовницима да пазе на своје покрете да не би случајно на неки начин узнемирили човека. Чак је говорио и о начину дисања у време док се слуша исповест. Таква чудесна премудрост искуства међуљудских односа која извире из предања наше Цркве је, на жалост, у нашем веку практично изгубљена. Ми смо научени једино да говоримо. Умеће слушања нам није познато.

Покретани добрим мотивима, родитељи, мужеви или жене нам доводе на разговор своју децу или супружнике са којима су у лошим односима. Међутим, боравећи у непријатељству они муче и себе и друге. Чим започну дијалог истог трена постаје очигледан њихов проблем: они не слушају једно другог, почињу да говоре у исто време, понављају као са касетофона раније научене фразе у којима се налазе све само „за“ и „против“ у вези њих самих. И тако поступају обе стране. Сви знамо да два касетофона никада неће моћи да пронађу заједнички језик међу собом. Они ће једноставно бити у стању једино да пренесу информацију записану на касети. Исто је и са људима: свако тежи да изнесе своју тачку гледишта и није у стању да саслуша другог.

Можда ће неко на ово рећи:“Да, на жалост, то је тужна реалност, али шта да се ради!“

Ја бих као одговор на то да се позовем на сопствено лично искуство разговора са брачним паровима: 90% бракова се не распада због ванбрачних афера једног од супружника. Превара једног од њих представља само последицу. Прва пукотина се појављује због тога што се муж или жена – оправдано или не – затварају у себе саме. У ово ме је уверило дугогодишње искуство разговора са супружничким паровима. Муж се забија у посао преко главе, са самоодрицањем и поносом ради од јутра до мрака, понекада ради два посла како би одговорио на захтеве савременог живота. Исто тако поступа и жена. И какав је резултат? Обоје долазе увече толико уморни и опустошени да чак нису у стању ни да поразговарају једно са другим и, на жалост, сваљују сав тај психосоматски премор на оног другог. А ако имају и децу, онда сматрају да им је довољно да просто буду „добри очеви“ или „добре мајке“: „Чиним за своју децу и кућу све што је неопходно. Трудим се да им ништа не недостаје, да се не осећају ускраћеним ни у чему“.

Међутим, искуство показује да оно што је деци највише потребно јесте – хармонија у породици, а веома често управо она и одсуствује у породици.

Ви, као родитељи, врло добро знате да деца имају јако суптилан осећај који не можете обманути. Можемо избегавати да се свађамо испред њих и не рећи им ни реч о нашим међусобним напетим односима. Међутим, дете на нама несхватљив начин схвата шта се догађа. И зато саветујем мајкама које долазе на исповест са децом да их оставе код неког од рођака, јер сам приметио да док се мајке исповедају, њихова деца саосећају са оним што мајка говори. Дете може бити беба и ништа не разумети, али када мајка која га држи на рукама почиње да говори о нечему што је тужно или плаче, или је јако узнемирена онда и беба видевши узнемирену мајку, почиње да бива узнемирено. Зато говорим мајкама: „Не долазите са дететом на исповест!“

 

„Па, он је још увек дете, не разуме ништа“, одговарају ми.

 

Разуме! Још много пре рођења већ све разуме. Данас је то и наука доказала и већ постоји „пренатална психологија“. То јест, чак и плод прима раздраженост и различите негативне емоције које се дешавају око њега. Тако да немојмо бити наивни сматрајући да наша деца ништа не разумеју. О, разумеју! Деца су јако осетљива. И тешко од њих сакрити наша осећања.

Понављам: најнеопходније нашој деци и нама самима јесте хармонија у односима. То је нешто што се само по себи подразумева. Али, како да је стекнемо?.

Брак представља непрестани рад на сопственом усавршавању. Овде није све тако једноставно. Брак је наука над наукама.

Прилично често посећујем градске и обласне школе и институте. Након наших разговора неки од студената остају и постављају ми питања:

 

–  Владико, зашто Црква не допушта ванбрачне односе? Зар је то толико неприхватљиво? Зашто је Црква толико строга?

–  Да, Црква строго прилази овом питању. Не зато што не жели да допусти односе између двоје људи, већ зато што жели да ови односи буду сазидани на правилној основи.

 

Ако од малих ногу не научиш да у другом човеку посматраш не супротни пол (мушкарца и жену) већ личност (нпр. Марију, Константина, Ђорђа, итд. ) када будеш ступио у брак можеш да се суочиш са јако озбиљном тешкоћом. У браку нећеш доживљавати другог човека управо као човека, већ само као мушкарца или жену.

Надам се да ме разумете шта говорим. Ако особа не буде у себи превазишла разлику полова неће бити у стању да створи ни правилне односе у браку. На пример, неки говоре: „Не могу да схватим зашто се моја жена жали на мене! Шта јој смета? Добар сам муж, бринем о кући, доносим новац, ништа не ускраћујем. Шта јој још треба?“ И жена размишља на сличан начин: „Спремам му, перем, сређујем кућу, све правилно радим што се тога тиче, једино о чему размишљам је наша породица. Зашто је незадовољан?“

Међутим, они нису у стању да схвате да је, наравно, све то јако важно у браку, али се све то не тиче друге особе. Не схватају да душевно и саосећајно општење има првостепену важност у браку док су материјално збрињавање породице и обавезе по кући – од другостепеног значаја.

 

Као што већ рекох, у браку је неопходно другог прихватати пре свега као личност.

 

Видите, да би спасио човека Христос је Сам постао човек. Бог није спасио свет само тиме што је оставио Своје заповести или послао на проповед пророке који су чинили чуда. Не! Он је Сам на Себе примио људску природу.

Тако је и у браку: да би брак био чврсти да се не би распао, муж и жена треба да се потруде да схвате душевни свет оног другог, да могу да предосете какве потребе и тешкоће може друга половина да има. На тај начин се брак јача. И делујући на тај начин, муж и жена постају „једно тело“, то јест, један човек. Не одвојено муж и жена, већ супружничка заједница, целина. Две особе у, за њих, апсолутно новој стварности и људској личности.

Муж и жена постају нови човек кога благосиља Христос у Тајни брака и сједињује нераздељиво. Од тог трена овај нови човек не може да делује само једним делом себе. Муж више не може да замисли своју жену као део нечег другог, већ једино као делом себе. Тако обоје постају „једно тело“, без обзира на то што су природа и психологија мушкарца и жене потпуно различити. Ето, шта је предивно у браку – то што један допуњује другог.

Међутим, постајући „једно тело“ у браку, један члан породице уопште не овладава у потпуности другом особом и не „гута“ његову личност. Не! Мушкарац доноси жени своја практична познања, а жена са своје стране, даје мушкарцу своје женско искуство и своје виђење живота тако да они заједно постају нови, благословени у браку, човек који кроз супружнички савез у свет доноси плод свог брака – децу. Видите, колико је предивна Премудрост Божија: дете се не рађа само од мајке већ и уз учешће оца, то јест, од двоје потпуно различитих људи који се некада нису ни међусобно знали.

 

Деца јако често личе на родитеље не само спољашњим цртама већ такође и начином понашања и душевним особинама. Зато често родитељи у својој деци виде сопствени наставак. Највећи поклон који можемо нашој деци да дарујемо јесте наша пажња.

Склад о коме смо говорили се достиже само уз труд, рад на себи и пожртвовање. Важно је знати да су душевни мир, мир у породици и међу супружницима много важнији од свега материјалног и да се не могу стећи ни за који новац.

Потребно је веома одговорно се односити према уласку у брак, примењујући за то правилне критеријуме. Гледајмо на другу особу као на човека, трудећи се да је прихватимо онаквом каква јесте. Потрудимо се да разумемо какве потребе и жеље има наша друга половина. Потрудимо се да разумемо да је наш задатак у браку да дајемо себе другом, а не да захтевамо од другог да нам себе целог да.

Велика је грешка захтевати од своје друге половине љубав са речима: „Од тебе тражим само једно: да ме волиш“. Овакви захтеви се често могу чути од људи који су тек ушли у брак. Када чујем сличне изјаве, исправљам их говорећи: „Децо, поставили сте неправилан темељ за породичан живот. Када захтеваш нешто од некога, онда ће твоји захтеви бити разлог за спор и свађе. Ако захтеваш од другог љубав, говорећи: `Једино што од тебе тражим је да ме волиш. Хоћу да ме уважаваш. Да будеш добра жена`, то је онда то! Од тог тренутка почиње непрекидна свађа јер ћеш затим рећи: `Ти ниси она о којој сам маштао`. На почетку је потребно човеку прво дати целог себе, а тек онда тражити. А тражити нешто од самог почетка – велика је грешка.

 

Боље реци својој жени: `Оно што ја заиста желим јесте да те волим. Трудићу се да увек први направим корак теби у сусрет у тренуцима када се не слажемо.`“

 

Према учењу Цркве, права љубав „не тражи своје“, како пише апостол Павле: „Љубав све сноси, све трпи, свему се нада“. Господ Исус Христос је савршено заволео човека – онако како нико други није био у стању да га заволи. Своју љубав је доказао Својом Великом Жртвом за човека. У браку мушкарцу веома приличи слика Христа Који љуби Своју Цркву. И мушкарац је такође дужан да љуби своју жену по том примеру, то јест, у браку имаш могућност да оваплотиш своју љубав, да даш целог себе без икаквих претензија, трампи, без икаквог тражења нечега за себе. Тада ће твоја друга половина, видећи твоју племенитост бити веома дирнута и радо ће поделити са тобом целокупно своје унутрашње богатство колико је год могуће.

Потрудио сам се да вам објасним где се појављује прва пукотина која се постепено повећава и која за собом повлачи све остале проблеме.  

Хајде да тежимо томе да пружамо своју љубав, целог себе другоме без ограничења. Хајде да се потрудимо да чујемо и саслушамо другог. Да бисмо чули другу особу потребно је да прво заћутимо и сами се претворимо у уво. Жена нека слуша мужа и муж жену. На тај начин ће супружници ојачани чврстом заједницом дати сопственој деци најбоље што имају, јер својој деци родитељи који их воле, врло радо дају своју љубав, своју пажњу и саосећање.

Желим вам све најбоље, желим да увек радујете своје породице. Учите своју децу свему добром. Учите их да буду активна и да постижу своје добре циљеве да би била благословена од Бога.

https://www.pravoslavniroditelj.org/u-porodicnom-zivotu-najvaznija-je-harmonija/

 

[JESSY]

За хришћане не постоји „јуче“ или „сутра“, постоји само „данас“

 

                                                         

 

Ваше Преосвештенство, имате ли утисак да живимо у ненормалним временима? Многи људи данас, и то не само хришћани, имају општи утисак узнемирености и нелагоде. 

– Мислим да смо остарили и да због тога идеализујемо прошлост и мислимо да је била боља од садашњости. Очигледно је да свет иде ка свом крају. Међутим, за хришћане не постоји „јуче“ или „сутра“. Постоји само „данас“ које се живи у Божијем присуству кроз Свете Тајне и Божанствену Литургију. Када прослављамо црквене празнике, ми кажемо „Христос се рађа данас“, „данас је Крштење Христово“, или „данас је Христос разапет“. На тај начин живимо садашњицом, и Царством Небеским које ће доћи на крају. Мислим, драги мој, да морамо Богу бити захвални због Царства Небеског. Као што је старац Пајсије знао да каже, кроз што више невоља пролазимо, утолико нас Бог више благосиља.

Значи, не постоји „јуче“ ни „данас“ у Цркви; али чудне ствари се догађају изван окриља Цркве. Сведоци смо досад невиђене пропаганде разврата, злодела, ту директно пред нама. Јесмо ли у праву када кажемо да је свет у коме живимо другачији од оног од само пре педесет година?

– Размислите о овоме: услови су увек били тешки за нашу Цркву. Основана је у време незнабоштва. Вековима је била прогањана. Сетите се шта се десило у Русији пре само неколико деценија? Без обзира на све, наша Црква и даље истрајава. Ми не очајавамо, уместо тога се захваљујемо Богу што нас сабира у Цркву, и молимо Му се, да останемо у Цркви. Молимо се за људе који су изван Цркве, да би наша браћа доживела Бога, јер је то исто наша одговорност. Знамо да је ђаво кнез овога света изван окриља Цркве. Али, Христос ће тријумфовати над ђаволом, и они који траже Христову истину ће увек бити са Њим. Највећа одговорност људи у Цркви је да проповедају Јеванђелску истину онима који желе да је чују.

Почетком 90-их, Русија је доживела праву експлозију духовног одушевљења, али данас јасно видимо да опада интересовање људи за веру. Како да хришћани одрже ревност у вери?

– Отпадање људи од Христа је увек тужно за Хришћане, али оно такође постаје мотивација за показивање љубави и молитву за оне који су се удаљили од Хришћанства. Према онима који не верују у Христа треба да се понашамо са великом љубављу и саосећањем. Христос нам у Јеванђељу каже, да треба „тако да се светли наша светлост пред људима“, да могу да спознају Бога. Наша је кривица што постоје људи који не познају Христа. Требало би да осећамо огромну одговорност за душе таквих људи. Ако постанемо свети, привући ћемо људе ка Христу. Наш проблем, међутим, је недостатак светости у нама самима. Тако да смо ми, у ствари, неправедни према нашој браћи, која не виде светост у нама и због тога нису присније привучени Јеванђељем. Тако да оно што нам је заиста потребно су светост и светитељи у Цркви.

Шта би требало предузети да се одржи вера и жеља за светошћу? Лоше ствари се дешавају и тамо где смо мислили да је то немогуће. На шта би савремени Хришћани требало да се фокусирају, да се лоше ствари не би дешавале?

– Наш живот ће, свакако, увек бити пун искушења. И наравно, сва та искушења ће имати задатак да искорене нашу љубав према Богу. Поред неопходности будности и активног учешћа у нашим животима, за људе који желе да одрже топлину срца је веома важно да имају праведног и побожног духовног оца, коме могу да се обрате у тешким тренуцима искушења. Вођени Благодаћу Светог Духа, наши духовни оци нам помажу да задржимо Љубав Божију у нашим срцима. Такође би требало, да хранимо своје душе молитвом и читањем духовне литературе. Тако ћемо уз помоћ наших духовних очева, моћи да превазиђемо искушења у нашим животима, и у свету око нас.

Рекли сте да је добро имати духовног оца, али данас има много младих свештеника, који једноставно немају довољно духовног искуства или немају нарочите духовне дарове. Шта би већина Хришћана, који немају комуникацију са светим људима, требало да раде?

– Старац Пајсије је знао да каже да, тамо где нема људске помоћи, постоји обилна Божија помоћ. То што ви кажете је, наравно, врло логично. Међутим, то није Божанска логика. Богу нисам потребан ни ја, ни било ко други, чак ни старци Порфирије и Пајсије. Бог може Сам да спроведе Своју вољу у људским душама, зато никада не треба да очајавамо.

Црква је Света Тајна Божијег присуства и Његова манифестација у овом свету. Ако бисте пришли старцу Пајсију без вере, не бисте од тога имали никакве користи. И обратно, ако приђете духовном оцу са вером и скрушеношћу у Име Христово, добићете одговор који ће одражавати вољу Божију. На Светој Гори сам чуо причу о монаху чији се духовни отац упокојио. Овај монах је ставио одећу свог старца на цепаницу и рекао, „Пошто немам духовног оца, питаћу ову цепаницу“. И почео је то да ради. Једном када је поставио питање цепаници, чуо је глас, који му говори, „Не, немој то да радиш!“

Бог делује у складу са нашом вером. Ја вас врло добро разумем, али бићемо у невољи уколико очекујемо помоћ од људи, а не од Бога. Чак и у Грчкој, многи људи нису знали Старце Пајсија и Порфирија, иако су они били изузетни Светитељи. Оно што је битно је да Христова Црква настави са мисијом.

Ако имате живу веру и ако волите Бога, не треба вам ништа осим Њега и Његове Цркве. Али како ћете се спасити ако ваша вера и ревност јењавају?

– Такви Хришћани би требало да ураде оно што је урадио апостол Петар када се давио. Узвикнуо је: „Господе, спаси ме!“ И Господ је испружио Своју руку и спасио га. Христос је жив! Он је увек близу. И ко год Му затражи помоћ, добиће је…

А шта ако се молите, а не добијате никакав опипљив одговор на ваше молитве? Шта ако изгледа да Господ не одговара?

– Ако чекате на резултате ваших молитава, никада их нећете дочекати. Ја се не молим да бих нешто издејствовао. Молим се да ми Бог опрости грехе, да се смилује на мене.

Бог нам даје Своје Тело и Своју Крв, опрашта нам грехе и кроз Цркву нам дарује Благодат Светог Духа. И све што треба да радимо је да просимо Његову Милост на понизан и једноставан начин. Скрушена особа има поверење у Бога и не сумња да је Бог чује. Ако желите да видите резултате ваше молитве, то значи да сумњате. Пошто Бог не жели да нам сопствена гордост нашкоди, Он скрива плодове наше молитве. Врло је вероватно да ће нам их Он показати када постанемо скрушени, и моћи ћемо да уживамо у плодовима молитве, а да их и не разумемо.

Један старац је рекао монаху, који је стално желео да види резултате својих молитава: „Ти си као онај човек, који пошто посеје семе у земљу, ископава га сваки дан, да би видео да ли се примило. Остави то семе у земљи, заливај га и брини се о њему, и оно ће онда расти само од себе“.

Како можемо ову истину објаснити људима изван Цркве? Многи људи мисле да је живот супермаркет у коме могу да купе нешто на брзину. Они запале свећу и очекују од Бога да излечи рак, да им нађе посао или стан итд.

– Ми нисмо Божији адвокати. Не морамо увек да објашњавамо шта Бог чини за сваког човека. Морамо учити људе да воле Бога онако како Га воле деца, а не као потрошачи.

Треба да имамо поверења у Бога и Божију вољу. Бог ће пронаћи пут до свачијег срца и ми не треба да бринемо шта ће бити са светом и са људима у њему. Христос је Спаситељ света. Он је био разапет због људи и неће бити неправедан ни према коме. Бог ће се обратити срцу сваког човека, онда када је потребан. Ако Бог ћути, то треба да радимо и ми.

Свако треба да потчини своју душу Божијој вољи. Понекад, да би осетио присуство Божије у свом срцу, човек мора да прође кроз многе невоље, искушења и неспоразуме. Сећате ли се шта се десило са Многострадалним Јовом? Бог је допустио да прође кроз многа искушења и обратио му се тек на самом крају. Бог зна када је време да се обрати људском срцу. Морамо имати поверење у Бога и Његову љубав за цео свет. Када видимо некога коме је потребан Бог, треба да се молимо за њега, и Бог ће се сигурно дотаћи његовог срца.

Па како би онда Црква требало да спроводи своју мисију? Ви кажете да не треба да бринемо шта ће бити са светом и да ће се Бог обратити људским срцима у одговарајуће време. Међутим, ми би требало да нешто предузмемо да привучемо људе Цркви. Шта би требало да буде права мисија Цркве? 

– Земљорадник посеје семе у пољу, помоли се Богу да оно никне, и више не мисли о томе. Исто тако, ми треба да сејемо семена и да их заливамо, али не и да се бринемо о њиховом расту.

У којој мери би требало да учествујемо у животу света да бисмо утицали на њега? На пример, да ли свештеници треба да иду на рок-концерте, играју фудбал и тако даље? Да ли ови методи могу бити употребљени да привуку људе Цркви?

– Мислим да свету нисмо потребни на рок-концерту или на фудбалској утакмици. Мислим да смо свету потребни тамо где нас људи могу пронаћи, то јест ми треба да будемо за аналојем у цркви, да исповедамо људе и да будемо отворени за духовни разговор. Људима је потребно да чују Реч Божију од нас. Потребно им је да их прихватимо с љубављу и пажњом. Не требамо им на фудбалској утакмици или да пијемо алкохол у диско клубу. Потребни су им наша љубав, пажња и светост живота.

Већ две године заредом долазите у Русију да присуствујете конференцији о монаштву. Како бисте описали тренутно стање у њему?

– Веома сам дирнут што Његова Светост Патријарх Кирил, архипастири и пастири показују интересовање за питања савременог монаштва. Очигледно је да постоје многа питања о којима треба расправљати, на која се треба фокусирати и која треба унапредити, али ово не важи само за Русију, него чак и за Свету Гору. Свака земља има сопствену традицију, правила и народ. Монаси постоје у разним земљама, и живе заједно са локалним становништвом. Мислим да све иде како треба. То не значи да нисам свестан реалности. Видим да се све дешава природно, и да су игумани и игуманије решени да исправе неке погрешке, и да уче да раде ствари на бољи начин.

Постоји ли веза између добрих хришћанских породица и добрих монаха?

– Увек кажем да би добар монах био добар породични човек, а да би лош монах, ако би се оженио, био лош породични човек. Хришћански циљ и у монаштву и у браку је исти – то је вечна заједница са Христом. То је оно чему треба да тежимо и у монаштву и у брачном животу. Можете да ме питате да ли је боље постићи овај циљ у монаштву, али ја то не могу да потврдим. Свако мора пронаћи сопствени пут ка Христу.

Често имамо прилику да чујемо питање “Шта могу монаси да знају о породичном животу?”

– У овом случају, морамо да завиримо испод површине, пошто је циљ исти. Описи монаха-аскета нас уче да превазилазимо егоцентризам и страсти, и да одбацимо “старог” човека, да бисмо успоставили контакт са собом, са другим људима и што је најважније са Богом. Људи у браку би требало да читају Патерике да би научили како треба да створе добру породицу, зато што Патерици дају одговоре на многе проблем са којима се сусрећемо у животу.

Ваше Преосвештенство, као владика велике епархије, духовни отац и игуман многих манастира, да ли имате времена да исповедате и да духовно руководите мирјане?

– Свуда у хеленском свету – не само на Кипру – владике проводе пуно времена исповедајући мирјане. Код нас се исповест разликује од оне у Русији. Колико је мени познато код вас је исповест кратка и своди се на набрајање грехова. Наш народ се другачије исповеда: исповест може трајати сатима, зато што нам људи причају о својим гресима и проблемима, постављају питања и практично, говоре о свему што их мучи.

Пре неки дан дошао ми је млади наставник на исповест. Дошао је у пет поподне једног дана и отишао у шест ујутру наредног. Хвала Богу био је једини тог дана. (смех)

Пошто исповедате велики број људи, генерално вам је познато духовно стање ваших епархиота. Који су греси најтипичнији за данашње време?

– Један од разлога што ја лично исповедам је тај што не желим да изгубим контакт са људима, не желим да будем у канцеларији као неки менаџер. Исповест је најједноставнији начин да се сазна шта људи мисле и да се разумеју њихови проблем и бриге. Веома сам срећан када људи у владици виде свог оца. Срећан сам што знам да људи могу да дођу у моју цркву и изложе ми своје проблеме. Одлазим у седиште своје епархије једном или два пута месечно. Тамо се осећам као градоначелник, па стога више волим да будем у цркви и да тамо примам народ. Црква је природно окружење за владику.

Ипак, шта је по вама највећи духовни проблем данашњице?

– Видите назив греха (убиство, абортус, похота) није важан; важна је суштина греха. А у суштини сваког греха је одрицање од греха. На грчком реч “грех” значи промашити циљ. Када би антички Грци гађали луком и стрелом и промашили, узвикнули би “имартон” што значи згрешио сам, то јест промашио сам циљ. Када људи немају Христа у срцу, доносе погрешне одлуке. Ја сам постао духовни отац и почео сам да исповедам када сам живео на Светој Гори, као веома млад. Једном приликом упитао сам старца Пајсија, шта треба да питам људе који долазе на исповест. Неки од њих су тражили да им постављам питања на која би могли да одговоре. Старац Пајсије ми је рекао: “Покушај да избегнеш постављање питања, али ако људи инсистирају, твоје прво питање би требало да буде – да ли волите Бога? – какав је ваш однос са Богом?” Онда их питајте да ли воле људе у својој околини, да ли воле себе и свој живот, и тек онда их питајте у вези са осталим”. Зато Бог каже да је прва и највећа заповест “Љуби Господа Бога свим својим срцем”. Остало ће доћи само по себи.

Поменули сте старца Пајсија. Вероватно се често сетите учења старца Пајсија, Порфирија и Јосифа. 

– То је истина. Господ је уредио да још као студент сретнем многе савремене светитеље. Старца Атанасија сам знао из манастира. У другом манастиру на Кипру разговарао сам са једним другим старцем Атанасијем, такође веома побожним човеком. Касније када сам дошао у Грчку, упознао сам се са старцем Јефремом, старцем Харалампијем из манастира Дионисијата, са старцем Јефремом који сада живи у Аризони, САД, са старцем Јосифом који је био мој духовни отац и који ме је замонашио. Господ ме је удостојио да упознам старца Порфирија, старца Јакова из Еубеје, старца Филотеја, старца Софронија из Есекса, старца Емилиана из манастира Симонопетра и многе друге мање познате старце. Од сваког од њих примио сам многе препоруке и чуо многе беседе.

Општи осећај који сам стекао у комуникацији са њима је да су због благодати Божије били духовно и психички здрави. Нису имали никакве мане. Нису били претерано строги. Старци су били уравнотежени, разумни, и тактични. Били су пуни љубави Божије и љубави према људима. Били су такође веома срећни људи.

Када бисте погледали било кога од њих, помислили бисте да је баш таквог човека Бог имао на уму приликом стварања, зато што су они задржали лик Божији у себи, у својим срцима, те су изгледали као њихов Небески Отац. Сви су били чеда Цркве. Сви су поучавали да би требало увек да будемо у контакту са Црквом, да имамо мир у души без обзира на животне околности и да гледамо на све Христовим очима. Могао бих о њима да причам сатима, али не желим да одузимам превише од вашег времена.

Свакако да постоје неке поуке које се посебно издвајају. Којих се у разговору најчешће сетите?

– Старац Пајсије је увек апеловао на људе да вредно раде да не би разочарали Бога. Посебно је истицао “Знам да заслужујем да одем у пакао, али то не желим да не бих разочарао Христа”. Старац Јефрем катунакијски је стално понављао да је вршење послушања буквално све за монаха. Старац Порфирије би знао да каже да је Бог све – и са Христом смо увек срећни, идемо за Њим где год да нас води. Чак и ако треба да идемо у пакао, радо бисмо ишли тамо, ако је Христос са нама”.

Сви ови свети старци имали су нешто заједничко – сви су живели Христом. Сећам се једном кад је старац Јосиф дошао да обедује са нама и када бисмо читало неко религиозно штиво чим би чуо реч Христос заплакао би и не би могао да једе.

Ваше преосвештенство, хвала вам на овом поучном разговору. Шта бисте нам могли рећи на крају, као епилог?

– Не могу ништа да кажем у сопствено име. Сви ти говори и проповеди које штампају наша браћа у Русији такође нису речи саме за себе. Могу само да кажем да сви треба да волимо Христа и да ће све бити у реду ако Њега имамо у срцу. У супротном, све је узалуд.

Извор: pravoslavie.ru

[JESSY]

У Царство Божје НИКО није ушао живећи лагодно

 

Аутор зборника беседа под називом „Отворено срце Цркве“, који је брзо стекао популарност међу верницима, Лимасолски (Лемески) митрополит Атанасије (Николау) говори на тему смрти и дотиче се питања које је важно за сваког хришћанина: како човек да живи да би наследио Царство Божје?

„Уместо да кажете: ‘Ако буде угодно Господу и ако будемо живи, учинићемо ово или оно’, ви се размећете због своје надмености: свако овакво разметање је зло“ [1]

Ова надменост је попут безумља. Евангелије безумним назива двојицу људи. „Рече безумник у срцу свом: ‘Нема Бога’…“ [2], каже Свето Писмо. Безуман је онај ко не верује у Бога. Други безумник је богати човек који је рекао: „Срушићу житнице моје и саградићу веће и сакупићу све моје жито и све моје добро и рећи ћу својој души: душо, много добра имаш за многе године: наслађуј се, једи, пиј и весели се“. Али му је Бог рекао: „Безумниче! Ове ноћи ће ти бити узета душа; коме ће остати све што си припремио? [3]

Оба човека болују од исте болести – атеизма. Уместо да верују у Бога они верују у друго: у мамона, богатство, снагу, здравље итд.

Бог је овог човека назвао безумним зато што није хтео да буде поред Њега и човек не мора да буде хришћанин и да чита дела светих отаца и Евангелије да би то схватио. То је питање здравог разума. Упитај кога год хоћеш чији мозак исправно ради: знаш ли шта ће се десити сутра?

Сваког дана се дешава тако много смртних случајева. Читао сам колико људи умире сваке секунде, време нас разара, сваки тренутак који прође одузима нам део живота. Дакле, питање је здравог разума да то схватимо и да учинимо више духовних ствари, то је питање благодати. Међутим, да бисмо схватили оно о чему сад говоримо потребна је логика. Зашто Бог безумним и лудим назива човека који не разуме да не сме да се понаша на тај начин? Зашто се тако понашаш, да ли си бесмртан? И да ли ћеш исправити цео свет, причаш и мислиш да ћеш покорити свет? И куда ћеш поћи? С ове тачке гледишта смрт је заиста добро, које прекида управо ову надменост и људску хвалисавост како зло не би постало бесмртно.

Смрт је ушла у наш живот да зло не би постало бесмртно и тако се прекида ово људско безумље.

Иако знамо да ћемо умрети чинимо велико мноштво безумних поступака. Замислите кад бисмо знали да нећемо умрети. Шта би се онда десило? Ко би нас уразумио? Нико не би могао то да учини. Наравно, ако човек не помисли да је све то ван Христа, може пасти у очајање, односно, мисао о смрти је толико драгоцен и важан догађај да представља основу духовног живота. Али потребна је издржљивост, зато што је смрт наша природа и непријатељ нашег постојања и превладавамо је само у Христу, јер иза ње видимо Христа и не остајемо у њој. Не заустављам се пред смрћу, зато што су смрт врата на која улазим, јер знам да се иза врата налази Христос и радосно их отварам. Истовремено, ако изгубим Христа који се налази иза врата, улаз на ова врата ће за мене бити веома болан. Човек увек треба да има Христа поред себе. Посебно кад се бори с очајањем и види да се живот ближи крају, да стари и болује или кад га обузима мисао: „Шта ће се десити? Сад ћемо умрети! Шта се дешава с нама?“ Да, све ово заиста није пожељно, али постаје и дивно кад у то сместимо Христа. Онда смрт за нас постаје прелаз од садашњих ствари на вечне. Од трулежних ствари ка нетрулежнима, из овог света ка вечном животу с Владиком.

Христос Пантократор- мозаик, Света Софија, Константинопољ

Замислите да нам неко сад каже:

– Умрећеш за минут!

Ако верујем да ћу сад угледати Христа Којег сам бар мало, по својим могућностима, заволео у свом животу, тражио Га и тежио ка Њему, онда ћу се заиста осећати мирно и то ће ми помоћи да савладам овај проблем. Али ако желимо друго, наше срце ће осетити тугу и имаћемо проблема.

Због тога треба стално да одржавамо Христово присуство поред себе.

Само тако можемо да игноришемо трулежне људске ствари. Прилазиш огледалу и видиш да си порастао, да си остарио, да ниси више какав си некад био, гледаш старе фотографије и кажеш себи: „Какав сам био и какав сам сад постао? Имам толико и толико година, мој живот се ближи крају, како су године брзо пролетеле! Живот је као пара“.

Дакле, противимо се Христовом присуству. Христос је наш живот и ми Га тражимо. Или човек седи и размишља о целом човечанству: колико људи познајем који су живели у овом свету и познавали моје претке? Моју прабабу, чукунбабу? Никога. А они су били људи као и ми, са својим сновима, децом, унуцима, послом и маштањима, проживели су свој живот, живели су у овом свету, њихов живот се завршио, и наш живот ће се завршити и за сто година, ако свет буде постојао, нико нас се неће сећати. Само ће нас се Бог сећати ако смо сједињени с Њим. Зато у Цркви кажемо: „Вјечнаја памјат!“

Нажалост, на сахранама људи говоре некакве апсурдне речи које изазивају љутњу у човеку. Какве све речи чујемо! Понекад намерно искључим микрофон, јер падам у искушење да се разгневим и зато мрмљам у себи да нешто не бих рекао у микрофон:

– Незаборавни друже, вечно ћемо те се сећати!

Чуј, зар ћеш вечно живети да би га се сећао? Колико година ћеш још живети? Несрећниче, ко ће се кога вечно сећати? Ако и ти ускоро умреш као он, и неко други, и ја? Ко ће се тебе сећати и ко ће се сећати другог човека? Вечно сећање значи да ће те се Бог вечно сећати и Бог се сећа оних који су Га заволели и тражили у свом животу. Тако се молимо за умрлог брата. Да, и ми ћемо те заборавити после, као што ће други нас заборавити, и ми ћемо отићи из овог света, али ти молитвено желимо да те се Бог увек сећа! То значи „вјечнја памјат“ – вечно сећање Бога.

Ово говоримо у Цркви, сећамо се покојника и на Светој литургији, сећамо их се, разуме се, и Бог их се сећа, Он никога не заборавља, сећа се свих, али кад кажемо да те се Бог сећа, то значи да ће ти Бог дати своју милост и благодат, разуме се, ако си Га заволео и ако си Га тражио. Зато верујућем човеку не прети опасност да ће бити заборављен, већ он пребива у Божјем сећању, и Бог га се сећа. Тако смо мирни у свом срцу и мирно идемо својим животним путем. Да, то је пролазан живот, и шта год да радиш, и у ма колико дрвећа да куцнеш (што се каже, куцни у дрво)! Па добро, куцни у дрво, куцај колико год хоћеш! Неће те мимоићи ова судбина.

Управо Божје присуство нам даје наду у живот. Све радимо, подвизавамо се, живимо данашњим даном, данас, хлеб наш насуштниј дажд нам днес! Проживи богоугодно данашњи дан, што можеш лепше, боље, радосније, благословеније уз Божју помоћ. Пусти сутрашњи, он не припада нама, но припада Богу, исто као и јучерашњи дан, он је прошао и то је готово. Гледај данашњи дан. „Ако Господ да и будемо живи, учинићемо то и то“.

Говорите овако: „С Божјом помоћу, ако Бог да, учинићу то и то“.

Знате ли какву наду то даје нашем срцу? Као прво, ослобађа нас стреса који нас разједа да обавезно треба да учинимо неке ствари и тешко нама ако их не учинимо! Али чините оно што можете, нешто људско, па ако успе – добро је, а ако не успе – опет је добро. Неће свет пропасти, ништа битно се није десило. Не везујте се за ове ствари, оне су пролазне и привремене, не губите своје време на таштину. Ако можеш да учиниш нешто одређено – учини. Да ли си учинио? Благодари Богу што си то учинио како би се обрадовао што си учинио нешто добро и корисно за себе и за своју породицу. Ниси учинио? Ниси могао да учиниш? Буди благословен! Препусти то Богу.

Потпуно поверење у Бога нас ослобађа стреса који разједа чак и малу децу, и она имају стрес. А да ли ће то Богу бити угодно? Постави ово питање. Али често кажемо: Не! Ово треба учинити по сваку цену! Али откуд знамо шта треба да се деси? Зашто треба да се деси? И кад би се све десило, шта желимо? Знате, наш живот је толико промењив и не зависи увек све од нас, јер ако човек буде покушавао да постигне да све буде како он хоће, лако може да уништи свој живот. Добро је што се нешто дешава онако како желимо, а друго не. Зашто онда уништавамо свој живот толико ревносно? Прихватите ову стварност, прихватите ствари какве јесу.

Једном сам читао неке новине како бих сазнао шта се дешава у свету. У њима је био објављен чланак о сахрани 70-годишње жене, мајке нетрагом несталог сина. Рекао сам себи: „Гледај, завршен је живот мајке која је изгубила своје дете. Оно је нетрагом нестало“. Живот јој је прошао у патњи. Размислите шта значи изгубити дете и не знати да ли је живо или није, да ли ће бити пронађено или неће. Ако знаш да је умрло, плачеш, сахрањујеш га, прихваташ стварност као такву, онакву каква јесте, али нетрагом нестало – то је највећа бол. Наравно, то је причињавало огромну патњу овој жени, живот јој је био тежак – 30 година није знала шта је било с њеним дететом. Северни Кипар се од 1974. године налази под турском окупацијом. За време упада турске војске много људи је нетрагом нестало. Али сад је њен живот завршен, завршене су њене муке. Сад, после одласка из овог живота, сва њена бол је у Вечном Царству Божјем као благо, као да је прикупила драгоцено благо. Како каже старац Пајсије: „Кад умремо, прво што ћемо учинити чим отворимо очи у Царству Божјем – видећемо својим очима стварност, суштину ствари, а не онако као што их сад овде видимо, – и благодарићемо Богу за све муке у свом животу. Нећемо рећи Богу: „Боже мој, хвала! Како сам лепо проживео живот! Имао сам децу, богатство и леп посао! Ах, мој живот је био диван!“ Не! Човек се неће тога сетити, него ће се сетити свих мука, искушења и тешкоћа – онога што му је помогло да сакупи Небеско благо. Све добро, што је Бог такође благословио, неће нам припремити венце. Нећемо имати венац од Бога због тога што смо проживели леп живот.

Сећате се шта је Бог рекао богатом човеку: „Синко! Сети се да си већ добио добро у свом животу, а Лазар – зло; сад се он овде радује, а ти патиш“. [4] Немој да се жалиш. Он је живео, био је напуштен, намучен, а теби је било лепо, ти ниси имао никаквих проблема, ниси спознао бол и јад.

Зато свети оци не хвале живот без жалости. Нисмо ми мазохисти да бисмо се мучили. Али они не говоре о томе, већ о томе да смо у животу – хтели ми то или не – приморани да испијемо многе горке чаше. И ако чак ништа више тешко не искусимо, наша трулежност је већ горка чаша, наше трулежно и болесно „ја“ које иде ка смрти је горка чаша за нас. Дакле, ако човек правилно подноси своје невоље, оне се заиста претварају у вечни живот. А касније ће се у Царству Божјем видети како су се ове тешкоће претвориле у благо. Како ће се за неког ко живи врло бедно одједном испоставити да има огромну суму новца – овај човек неће чак ни обратити пажњу на незнатну оскудицу којој је био подвргнут.

Важно је рећи: „Ако Богу буде угодно!“ али не зато што одговорност за своје послове пребацујемо на Бога, и не зато што нас Бог лишава слободе, или је одузима Себи. Мирно препуштамо свој живот у Божје руке и тако постижемо мир, ослобађамо се своје напетости и речи: „Ово хоћу! Ово нећу! Ово ћу учинити! Нећу поднети ако се деси другачије! Урадићу овако!“ Све ове громогласне речи су као мехур од сапунице, све људске ствари су пролазне, само је Бог вечан. Човек који верује у Бога има осећај вечности и мира у свом срцу, не негодује, не паничи, не секира се због тога што се нешто није десило онако као што је планирао, но прихвата то и благодари Богу.

О покојницима на опелу појемо: „Приђите да дамо последњи целив покојнику благодарећи Богу“, односно, заблагодаримо Богу и не ропћимо. Зашто? Зато што је то наш пут: наш брат је умро, данас он, сутра други, један за другим, као авиони на аеродрому који полећу на свака два минута. Долеће следећи, па још један авион и на крају ће долетети и наш авион! Као да диспечер на аеродрому говори у мегафон:

– Путници који лете у Ларнаку нека дођу до излаза бр. 5, а путници који лете на Небо нека дођу до излаза бр. 0!

И тако. Улазиш и одлећеш…

* * *

„Нико није ушао у Царство Божје живећи лагодно“, – каже Исак Сиријски, односно, скачући и вичући: „Тра-ла-ла!“ У ствари, ове речи говоре о томе да су свеци с радошћу умирали мученички. Да, они су се радовали, али су пре тога достигли крајњи максимум своје издрживости у искушењима и управо ту су срели Бога. Човек кроз ово стање пролази једном у свом животу, тешко да се то може достићи двапут. Једном достиже крајњу границу својих снага. То може бити час његове смрти или неки други тренутак – не знамо, али достижући то човек је заиста сломљен од боли. Међутим, тајна је баш у томе. Бог јача човека у тешко време и то може бити један минут, један дан, једна година, али Бог човека држи за један кончић који се назива вера. Једном нам је папа Јефрем Катунакиотис рекао да је доживео смрт која се приближава, односно, имао је предукус смрти: утонуо је у такав очај и у овом паклу је провео 6-7 минута, али су ови тренуци за њега представљали вечност. Међутим, Бог га је спасио и зачуо је у својој души оно што Христос каже у Евангелију: „Долазим код тебе“. Мрак је одмах нестао, његово срце је оживело, Бог је расејао таму. Ко уништава мрак смрти? Христос. Смрт долази и каже: „Сад ћу да те прогутам! Раскомадаћу те!“ Али ти стави Христа пред себе и одмах ће се све променити.

Зато су свеци радо ишли на муке – прождирали су их лавови… Ко се не боји лава и џелата са секиром? Али су чак и мала деца ишла на то – нису гледала лава или џелата, него Христа, Који се налазио иза лава или џелата и нису се плашила. Сваки човек кад му је тешко треба да стави Христа као противтежу. Онда ће, као што је у Старом Завету Мојсеј горку воду претворио у слатку, и вода искушења добити сласт, ако у њу ставиш Христа, ако Га се сетиш и ако Га ставиш испред себе.

Такође, ниједан светац није веровао у себе. Напротив, што су већу светост достизали, тим већи очај су осећали. Знате ли шта их је спасило? Уздање у Бога. Говорили су: „Да, ништа нисам учинио, ништа немам!“

Папа Јефрем је говорио: „Желим да нађем нешто добро у себи и ништа не налазим!“

А толико година је провео у пустињи! Исихаста, с огромним стеченим искуством од Бога. Шта ће нас онда спасити? Уздање у милост Божју, односно у Бога и у Његову велику милост, а не у наша дела! [5]

 

Приредио: Хронограф