Позив свим теолозима на разговор

[Александар Милојков]

Ὄνομα δὲ, τῷ μὲν ἀνάρχῳ, Πατήρ· τῇ δὲ ἀρχῇ, Υἱός· τῷ δὲ μετὰ τῆς ἀρχῆς, Πνεῦμα ἅγιον. Φύσις δὲ τοῖς τρισὶ μία, Θεός. Ἕνωσις δὲ, ὁ Πατὴρ, ἐξ οὗ, καὶ πρὸς ὃν ἀνάγεται τὰ ἑξῆς...[1]

 

Беспочетном је име Отац, почетку Син, а ономе који са почетком Дух Свети. А природа те тројице је једна, Бог. Јединство је Отац, од којег су и ка којем се узводе друга двојица [Син и Дух Свети];

 

---

[1] Λόγος 42, 15; PG 36, 476В.

[Александар Милојков]

ὅταν μὲν οὖν πρὸς τὴν θεότητα βλέψωμεν, καὶ τὴν πρώτην αἰτίαν, καὶ τὴν μοναρχίαν, ἑν ἡμῖν τὸ φανταζόμενον· ὅταν δὲ πρὸς τὰ ἐν οἷς ἡ θεότης, καὶ τὰ ἐκ τῆς πρώτης αἰτίας ἀχρόνως ἐκεῖθεν ὄντα καὶ ὁμοδόξως, τρία τὰ προσκυνούμενα.[1]

 

По нама, Бог је један јер је једно божанство; и према једноме се односе они који од њега имају порекло [буквално: који су подигнути од њега], иако верујемо у Тројицу...

Дакле, када гледамо према божанству, ка првом узроку и ка једноначалству [монархији], у себи замишљамо једно; а када гледамо ка онима у којима је божанство, који су из првог узрока, одатле бивајући безвременски и са истом славом, тада исповедамо тројицу.

 

---

[1] Λόγος 31, 14; PG 36, 149А.

[Александар Милојков]

Τηροῖτο δ᾿ ἂν, ὡς ὁ ἐμὸς λόγος, εἷς μὲν Θεὸς, εἰς ἑν αἴτιον καὶ Υἱοῦ καὶ Πνεύματος ἀναφερομένων, οὐ συντιθεμένων, οὐδὲ συναλειφομένων· καὶ κατὰ τὸ ἑν καὶ ταυτὸ τῆς θεότητος, ἵνα οὕτως ὀνομάσω, κίνημά τε καὶ βούλημα, καὶ τὴν τῆς οὐσίας ταυτότητα.[1]

 

По мом мишљењу, то да је Бог један чува се ако се Син и Дух узводе ка једном узроку, на спајајући их, нити их мешајући; односити их ка једном и истом, да га тако назовем, покрету и вољи божанства и једнакости суштине.

 

---

[1] Λόγος 20, 7; PG 35, 1073А.

[Александар Милојков]

μήτε τῷ Πατρὶ τὸ τῆς ἀρχῆς κατασμικρύνειν ἀξίωμα, τῆς ὡς Πατρὶ καὶ γεννήτορι· μικρῶν γὰρ ἂν εἴη καὶ ἀναξίων ἀρχὴ, μὴ θεότητος ὢν αἴτιος τῆς ἐν Υἱῷ καὶ Πνεύματι θεωρουμένης.[1]

 

Не умањивати Оцу достојанство да буде начело, што Оцу и припада као родитељу; јер био би начело нечег малог и недостојног, уколико није узрочник божанства које се созерцава у Сину и Духу.

 

---

[1] Λόγος 20, 6; PG 35, 1072C.

[Александар Милојков]

μικρῶν γὰρ ἂν εἴη καὶ ἀναξίων ἀρχὴ, μᾶλλον δὲ μικρῶς τε καὶ ἀναξίως, μὴ θεότητος ὢν ἀρχὴ καὶ ἀγαθότητος, τῆς ἐν Υἱῷ καὶ Πνεύματι θεωρουμένης...[1]

 

он [Отац] би био начело неких малих и недостојних, или јасније речено, начело у малом и недостојном смислу, ако није начело божанства и доброте, које се созерцава у Сину и Духу.

 

---

[1] Λόγος 2, 38; PG 35, 445C.

[Александар Милојков]

Μήτε ἀρχὰς τρεῖς, ἵνα μὴ Ἑλληνικόν, ἢ τὸ πολύθεον· μήτε μίαν μὲν, Ἰουδαϊκὴν δὲ στενήν τινα, καὶ φθονεράν, καὶ ἀδύνατον· ἢ τῷ ἀναλίσκειν εἰς ἑαυτὴν θεότητα, ὃ τοῖς προάγουσι μὲν ἐκ τοῦ Πατρὸς τὸν Υἱόν, εἰς αὐτὸν δὲ πάλιν ἀναλύουσιν ἤρεσεν· ἢ τῷ καταβάλλειν τὰς φύσεις, καὶ ἀλλοτριοῦν θεότητος, ὃ τοῖς νῦν ἀρέσκει σοφοῖς...[1]

 

Нити [исповедамо] три начела, да не буде јелинско, или многобожачко; нити пак [исповедамо] јудејско једно које је стиснуто, завидно и немоћно; односно, као да божанство само себе поништава, што чине они који иако изводе Сина од Оца, ипак га поново разрешују [назад у монаду][2]; или свлачити доле њихове [Сина и Духа Светога] природе и чинити их страним божанству,[3] какве исправке чине неки садашњи мудраци...

 

---

[1] Λόγος 25, 16; PG 35, 1220D-1221A.

[2] Ово се односи на савелијанство.

[3] Ово се односи на аријанство.

[Александар Милојков]

Све горе наведено су речи Светог Григорија Богослова. Ја бих га назвао Оцем тријадологије, Оцем богословља - буквано је родио православно богословље.

[Ćiriličar]

Управо сада, Александар Милојков рече

Појам слободе где ми прво постојимо па онда одлучујемо о односима јесте појам наше људске и то пале егзистенције. Њу у Христу ваља да превазиђемо.

Е...

Управо сада, Александар Милојков рече

Суштина хришћанства је једнинство, заједница - литургијски догађај Христа

Овде је превелик скок - оправдано, с обзиром на контекст, али мало ћу да "пецнем", нека буде дигресиј(иц)а - пробелм се јавио код нас данас у начину превазилажења јер смо ту, у том процесу, закалаузили Етику. Очекујемо све од Господа! Господ даје заповест о "другости", заповест љубави - али она је не-и-спу-њи-ва  без Етике, а и сама заповест је Етика и налаже да нам онај нај-бли-жи буде први у хијерархији "другости"...али ми ради неких наших "узвишених циљева" то јако често не испуњавамо.

------

Сад Александар удара са "касетним бомбама" Зато је Николај превелики, човек пева Богу, а људи слупају, разрешава најдогоматскију догматику, не да ти убије мозак, него ти загрејје срце, озари ум, утопли душу...."распевана Лира Духа Светога"...а кад почну ови са јелинским методама...ле-ле...

 

 

 

[Александар Милојков]

О слободи унутартројичних односа, Свети Григорије:

ὁ μὲν γεννήτωρ καὶ προβολεύς, λέγω δὲ ἀπαθῶς, καὶ ἀχρόνως, καὶ ἀσωμάτως· τῶν δέ, τὸ μὲν γέννημα, τὸ δὲ πρόβλημα, ἢ οὐκ οἶδ᾿ ὅπως ἄν τις ταῦτα καλέσειεν, ἀφελὼν πάντῃ τῶν ὁρωμένων. οὐ γὰρ δὴ ὑπέρχυσιν ἀγαθότητος εἰπεῖν θαρρήσομεν, ὃ τῶν παρ᾿ Ἕλλησι φιλοσοφησάντων εἰπεῖν τις ἐτόλμησεν, οἷον κρατήρ τις ὑπερερρύῃ, σαφῶς οὑτωσὶ λέγων, ἐν οἷς περὶ πρώτου αἰτίου καὶ δευτέρου φιλοσοφεῖ· μή ποτε ἀκούσιον τὴν γέννησιν εἰσαγάγωμεν, καὶ οἷον περίττωμά τι φυσικὸν καὶ δυσκάθεκτον, ἥκιστα ταῖς περὶ θεότητος ὑπονοίαις πρέπον. διὰ τοῦτο ἐπὶ τῶν ἡμετέρων ὅρων ἱστάμενοι τὸ ἀγέννητον εἰσάγομεν, καὶ τὸ γεννητόν, καὶ τὸ ἐκ τοῦ πατρὸς ἐκπορευόμενον, ὥς πού φησιν αὐτὸς ὁ θεὸς καὶ λόγος.[1]

 

Он [Отац] је родитељ и исходитељ, кажем пак [да је то] бестрасно, безвремено и бестелесно: њих [Сина и Духа Светога] дакле [родитељ и исходитељ], од којих је један род, а други исхођење, или не знам како би се то другачије рекло, само нек се одстрани све видљиво. Јер, нећу се охрабрити да говорим о преливању добра, као када се препуни ћуп, што се усудио да говори неки од грчких философа, који је философирао о првом и другом узроку.[2] Ми пак не уводимо рођење које би било невољно [усиљено], попут природног излучивања које се тешко задржава, што је нешто што најмање заслужује наше поимање божанства. Због тога, утврђујући се унутар наших граница уводимо [у наше учење] нерођеног, рођеног и од Оца исходећег, као што негде каже и сам Бог и Логос.

 

---

[1] Λόγος 29, 2; PG 36, 76C.

[2] Вероватно се ради о Порфирију. Свети Августин такође помиње његово учење о два, односно Плотиново учење о три начела: De civitate Dei X, 24; PL 41, 300.

 

Кључни термин у овом Григоријевом појашњењу је ἀκούσιον.[1] Односи се на личност и означава невољно деловање (које је неспојиво са личносношћу).[2] Конкретно речено, Григорије тврдњом да у говорењу о монади која се од искони покренула не уводи невољно рођење (ἀκούσιον τὴν γέννησιν) дефинише божанско ἀρχή или αἰτία као личност. Тако, монада, односно ἀρχή је γεννήτωρ καὶ προβολεύς, ипостас Оца. Дакле, ἀρχή као личност Григорије доводи у везу, тачније повезује са слободом. То говори да је божанско ἀρχή вољно екстатично биће, личност и овде Григорије прави отклон у односу на неоплатонску екстатичност или преливање безличног Једног. Ту безличну природу,  да је тако назовемо, суштину која постоји per se, Григорије везује за невољност, односно за природну нужност.

 

---

[1] У свом повезивању слободе са појмом αἰτία, на овај Григоријев израз позива се и митрополит Зизијулас, Заједница и другост, 139.

[2] G.W.H. Lampe, „ἀκούσιος“, A Patristic Greek Lexicon, 64.

[Александар Милојков]

пре 4 минута, Ćiriličar рече

Овде је превелик скок - оправдано, с обзиром на контекст, али мало ћу да "пецнем", нека буде дигресиј(иц)а - пробелм се јавио код нас данас у начину превазилажења јер смо ту, у том процесу, закалаузили Етику. Очекујемо све од Господа! Господ даје заповест о "другости", заповест љубави - али она је не-и-спу-њи-ва  без Етике, а и сама заповест је Етика и налаже да нам онај нај-бли-жи буде први у хијерархији "другости"...али ми ради неких наших "узвишених циљева" то јако често не испуњавамо.

 

То је друга (и важна тема), али ја нисам неко ко умањује значај хришћанске етике. Наравно да је важна. Литургија није пелцовање Христом - већ живот у Христу. А у животу човек мора да научи да се односи према другоме - то и јесте оно преображавање од палог начина постојања о којем сам горе говорио. Зато је потребна хришћанска етика - као педагог врлина, као учитељ досезања праве онтологије.

[Александар Милојков]

Пре сат времена, Ćiriličar рече

Не секирај се роде, воли тебе Ацо, мене је блокирао...

Одблокиран си. Уздравље.

[Ćiriličar]

Управо сада, Александар Милојков рече

али ја нисам неко ко умањује значај хришћанске етике

Напоменуо сам да је дигресија, да је "пецкање" (не тебе, наше теологије) и да није превелик скок с обзиром на контекст...али да ту празнину треба посебно обрађивати јер је рак-рана данашњице наше.

[Александар Милојков]

пре 17 минута, Ćiriličar рече

Сад Александар удара са "касетним бомбама" Зато је Николај превелики, човек пева Богу, а људи слупају, разрешава најдогоматскију догматику, не да ти убије мозак, него ти загрејје срце, озари ум, утопли душу...."распевана Лира Духа Светога"...а кад почну ови са јелинским методама...ле-ле...

 

Да бисмо певали, морамо пре тога да научимо речи песме. Ја цитирам Светог Григорија Богослова (који је такође певао Богу), да бисмо научили речи, да можемо певати. Проблем је кад човек хоће да пева а не зна речи песме. Није га баш пријатно слушати.

[Александар Милојков]

пре 2 минута, Ćiriličar рече

Напоменуо сам да је дигресија, да је "пецкање" (не тебе, наше теологије) и да није превелик скок с обзиром на контекст...али да ту празнину треба посебно обрађивати јер је рак-рана данашњице наше.

То је велика и важна тема. Свакако да нам данас недостаје квалутетних теолошких говора (радова) на тему правог односа онтологије и етика и на тему правог појма хришћанске етике. Нажалост, често имамо поларизацију - да се етика схвата као идеологија, која и нема везе са заједништвом, чак више вуче ка индивидуализму и, са друге стране, да онтологија представља формализам - пелцовање Христом, како сам горе рекао.

[Ćiriličar]

Управо сада, Александар Милојков рече

Нажалост, често имамо поларизацију - да се етика схвата као идеологија, која и нема везе са заједништвом, чак више вуче ка индивидуализму и, са друге стране, да онтологија представља формализам - пелцовање Христом, како сам горе рекао.

Амин!