Приче из књиге „Куцам на врата Вашег срца"...

[JESSY]

Недавно сам од Стефана Глена чуо причу о славном научнику из подручја медицине. Неки га је новинар упитао зашто је он толико креативнији од просечних особа. Шта га је то толико уздигло од свих других? Одговорио је да је, по његовом мишљењу, узрок томе догађај у
његовој другој години. Покушавао је да дохвати боцу млека из фрижидера, али је била клизава, па му је испала, а све се млеко пролило по поду. Читаво море млека! Када је мама ушла у кухињу, уместо да виче или га казни, само је казала: „Роберте, какав си велики и прекрасан неред направио! Но, штета је већ учињена. Желиш ли да се поиграш у млеку пре но што га почистимо?“ То је и учинио.
Након неколико минута мама је казала: „Знаш, Роберте, сваки пут када учиниш овакав неред, мораш га и почистити и све вратити како је и било. Шта мислиш да сада то учинимо? Узећемо сунђер, пешкир или крпу. Шта би ти највише волео?“ Он је одабрао сунђер, па су заједно почистили неред. Мама је затим рекла: „Знаш, ово што смо видели је пропали покушај ношења велике боце млека двема маленим ручицама. Хајдемо сада у двориште да напунимо боцу водом и да видимо да ли можеш да откријеш начин ношења без проливања.“ Малени је дечак научио да је то могуће уколико обема рукама ухвати боцу при врху. Каква дивна лекција!
Научник је додао да је у том тренутку схватио да се не треба бојати погрешака. Баш супротно томе, научио је да су погрешке само добра прилика за сазнавање нечега новог. То је и суштина научних експеримената. Чак и уколико експеримент „не ради“, обично можемо научити нешто вредно из њега.

[JESSY]

Једне вечери разговарају деда и унук о актуелним догађајима. Наједном унук упита деду:
– Деда, колико ти имаш година?
Деда одговори:
– Да размислим, рођен сам пре телевизије, вакцина за дечју парализу, фотокопир-апарата, контактних сочива и контрацепцијских таблета.
Није било полицијских радара, кредитних картица, ласерских зрака. Нису још изумели клима уређаје, веш машине, сушилице (рубље су једноставно прали и обесили да се суши на свежем ваздуху).
Човек није био на месецу, нису постојали млазњаци. Венчао сам се са твојом баком и живели смо заједно, а у свакој породици су били тата и мама.
Реч „геј“ је била поштовања вредна енглеска реч, која је значила веселог, симпатичног, задовољног човека, а не хомосексуалца.
О лезбијкама нисмо уопште чули, мушкарци нису носили минђуше.
Рођен сам пре рачунара, паралелног студија и групне терапије. Људи нису одлазили на прегледе, него их је доктор слао према потреби на прегледе крви и мокраће.
До 25. године старости сам сваког мушкарца ословљавао са господине, а жене са госпођо или госпођице.
Голубови и зечеви су имали свој пар, не људи. Када је у моје време госпођа ушла у трамвај или аутобус, деца и млади су пожурили да уступе место. Ако је била трудница, допратили су је до седишта и ако је било потребно, ишли су да купе карту за њу и донели јој.
Мушкарци су ходали ивицом тротоара, жене уз куће. На степеницама је женама била препуштена страна до ограде, њих смо прве пропуштали у лифт и из њега, мушкарци су им увек примакли столицу када би седале. Мушкарци нису никада поздрављали жене, а да не би устали ако су седили. Устали би сваки пут када би жена устала, па и само за тренутак. Мушкарци су отварали врата аутомобила или која год друга врата и женама помагали скинути огртаче.
У моје време невиност није проузроковала рак и такве девојке су представљале снагу породице и честитост за своје мужеве.
111
Наш живот је био одређен са 10 заповести, трезним расуђивањем, поштовањем старијих, понашање према закону, те се испуњавао плодним суживотом са ближњима у одговорној слободи.
Научили су нас разликовати добро од лошег и да смо одговорни за своје поступке и њихове последице.
За брзу храну смо мислили да је намењена људима у журби.
Озбиљна веза је значила да смо у добрим односима са браћом, сестрама и осталом даљњом и ближом родбином, пријатељима и пријатељицама.
Нисмо знали за бежични телефон, о мобилном да и не говоримо. Нисмо слушали стерео снимке, УКВ радио, касете, ЦД-е, ДВД-и, електронске писаће машине, рачунаре, преносне рачунаре.
Нотебоок је била бележница.
Сатове смо навијали сваки дан. Ништа није било дигитално, ни сатови, ни кућни апарати нису имали светлећих приказивача. Када већ говоримо о машинама, није било банкомата, микроталасних пећница, радио-будилника. О видеорекордерима и видеокамерама да не говоримо..
Није било инстант фотографија у боји, само црно-беле, а за развијање је требало причекати барем 3 дана. Фотографија у боји такође није било.
Када је на неком производу писало Маде ин Јапан, то је значило да је лошег квалитета, а производа са натписом Маде ин Кореа, Тајван или Тајланд, а поготово Маде ин Кина није ни било.
Нисмо чули за Пизза-кат или МекДоналд’с, ни за инстант кафу, вештачке заслађиваче. У трговини је било могуће купити нешто за 5 до 10 динар. Сладолед, возна карта или освежавајуће пиће стајало је 2 динара.
Нови аутомобил је стајао 10.000 динара , али ко је имао толико новаца?
У моје време, трава је била нешто што смо косили, а не пушили.
Ми смо били последњи који су били уверени да жени треба муж да би имала дете..
Сада ми реци колико ти мислиш да сам стар?
– Е, деда… Више од 200 година!? – одговори унук.
– Не, драги мој, само педесет!

[JESSY]

Цар Јустинијан, један од најмоћнијих византијских царева, пожелео је да сагради најлепшу цркву, какву нико до тада није саградио. Цркву је посветио премудрости Божијој, а њена величанственост је истовремено говорила о величини царевој и о његовом имену. Шта је наумио за пет година је и остварио. Изабрао је најлепше место у Цариграду и најбоље градитеље у целом царству и све их уредно плаћао, чак и више него што су тражили, како би имао што већи благослов у току градње. Често је и сам учествовао у градњи. Данима је надгледао мајсторе како раде, а знао је и сам носити тешко камење које је уграђивано у зидове цркве. Таман када је црква била готова усни цар један сан који га узнемири. У сну је видео како он Богу приноси само половину цркве. Сан га пробуди и он узнемирен дочека зору. Брзо је сазвао учене људе око себе и тражио разјашњене сна. Они му рекоше да сигурно у градњи цркве има још неко чији је дар бог видео и примио. Саслушавши саветнике цар посла гласнике како би се распитали да ли је ко мимо његовог знања нешто плаћа или дарива материјал за градњу или има неко од радника да му није плаћено. После неколико дана доведоше пред цара једну скромну старицу. Објаснише му да она живи у једној трошној кући и да се прехрањује тако што проси по цариградским улицама.
– Зашто сте ми довели ову старицу? – упита цар.
– Честити царе, она каже да је једнога дана, када је видела да се прави нова црква, купила две-три киле креча и убацила их у царску кречану, ето, зато смо је довели – рекоше његови стражари.
– А, од чега живиш, честита старице? – благо је упита цар.
– Од Божије милости, и милостиње добрих људи – мајчинским гласом рече старица.
– А колико си убацила креча у царску кречану? – поново ће цар.
– Ех кад би ја то знала, племенити господару. Била су три грумена, а сваки је мог’о бити већи од две људске шаке кад се овако саставе.
49
Цар устаде, прошета мало по својој царској одаји, па строгим гласом нареди својим стражарима да му одмах донесу три кесе злата. Када се слуге вратише, цар приђе старици, пружи јој три кесе дуката и тихо рече:
– Узми ово, од мене на дар. Од данас више немаш потребу да просиш.
Старица подиже очи, благо га помилова својим погледом и, тихо рече:
– Племенити царе, нека ти Бог подари свако добро и још више блага, али нема богатства на овоме свету за које би ја продала свој дар. Зар ти не знаш да Бог награђује према чистом срцу и уложеном труду. Човек треба да се труди онолико колико је то у његовој моћи. Ја сам дала колико сам могла и имала , а и ти си. Зато нас је Бог наградио исто.
Цар Јустинијан обори главу и дубоко уздахну. Тога дана, дуго је стајао сам поред прозора загледан у прелепу цркву. На месту где је била старица остале су кесе са дукатима као што и црква Божије премудрости стоји на истом месту до дана данашњег.

 

Save

Дели

[JESSY]

Чешаљ и каиш за сат
Некада давно живео је са својом женом, један врло сиромашан човек. Једном, његова жена, која је имала врло дугачку и лепу косу, затражи од њега чешаљ како би је правилно одржавала.
Човек се осећао врло тужно али је морао да је одбије. Објаснио је како нема довољно новца ни за поправку каиша на његовом сату који је био покидан. Она више није инсистирала.
Када је пошао на посао прошао је поред радње са сатовима, ту је продао свој оштећени сат по врло ниској цени, и отишао да купи чешаљ за своју драгану. Увече је дошао кући са чешљем у руци спреман да га да својој женици. Изненадио се када је видео своју жену са кратком косом, а онда је видео да у руци држи нов каиш за сат. Она је продала своју косу и за тај новац купила каиш. У исто време су им потекле сузе, не због узалудности њихових поступака, већ због узајамне снаге њихове љубави.

[JESSY]

ЛЕПТИР

 

Једног дана, појавио се малени отвор на чахури. Човек је седео и гледао како се лептир неколико сати мучи да би извукао своје слабашно тело кроз тај малени отвор. Онда је лептир стао. Зато је човек одлучио да помогне лептиру: узео је маказе и разрезао чахуру. Лептир је с лакоћом изашао.

Човек је наставио да посматра лептира, очекујући да ће се сваког тренутка крила отворити, повећати и раширити, како би подржала лептирово тело и оснажила га. Међутим ништа се није догодило. Лептир је цео свој живот провео пузећи около са слабашним телом и неразвијеним крилима. Никада није полетео.

Човек, упркос својој љубазности и добрим намерама, није разумео да су потешкоће кроз које је лептир морао проћи, излазећи из чахуре, потребне, како би крв из тела лептира потекла у крила и када се ослободи чахуре да буде спреман да полети.

Понекад су потешкоће управо оно што нам треба у животу. Никада не би постали онолико снажни колико можемо бити. Никада не би могли летети.

[JESSY]

Либерално васпитање

Једна бака је на каси велике самоуслуге на реду да плати. Иза ње у реду стоји једна млађа жена са несташним сином од 9 или 10 година. Син стално гура мајчина колица која већ 5-6 пута ударају баку по ногама. Бака се окрене малом и замоли га да престане да је удара. Пошто мали наставља да је удара, бака се окреће његовој мајци и каже:

„Зар не можете да кажете вашем сину да ме не удара?“

Млада госпођа, без узбуђења – хладно одговара: „Не! Моја метода васпитања му дозвољава слободу да ради шта год жели, све док до његове свести не дође да то што ради другима не ваља. Научно је доказано да је та метода далеко ефикаснија!“

У реду иза даме са дететом стоји један момак од неких 20 година, који све то пажљиво слуша, а у руци држи теглу са пекмезом од црвених рибизли. Кад је дама завршила своје објашњење методе васпитања, он отвори поклопац од тегле и мирно истресе целу теглу пекмеза младој дами на главу. Сва бесна, ван себе, дама се окрене младићу, а он хладнокрвно одговара:

– Знате, госпођо, ја сам васпитаван слободно, баш на исти начин као и ваш син. И – ево видите резултат!“

Старица се весело окрене благајници и каже: „Молим вас, ставите ову теглу пекмеза на мој рачун!“

[JESSY]

Био један краљ који је био толико окрутан и неправедан да су сви његови поданици жељно ишчекивали његову смрт или барем свргавање са престола. Међутим једнога дана он их је све изненадио објавивши да окреће нови лист у своме животу.

“Нема више суровости, нема више неправде”, обећао је и држао се своје речи.

Од тога дана он је у целом краљевству био познат под надимком, “Племенити господар.” Месеци су прошли након његове трансформације и једнога дана један од његових управника скупио је довољно храбрости да га упита:

”Господару, шта вам се десило толико важно да се тако изненада промените?”

Краљ му је одговорио:

“Док сам једнога јутра јахао кроз моју шуму, видео сам да један од мојих паса јури лисицу. Лисица је успела да се домогне своје јазбине, али ју је ипак пас успео ујести за задњу ногу и тако је рани и остави убогу за цели живот. Касније сам одјахао у село и видео како тај исти пас лаје на неког човека. Човек без размишљања узе повећи камен, баци га на пса и сломи му ногу. Човек од страха поче ужурбано да трчи путем и ту налети на коња који га прегази и смрска му кољено. Коњ пак настави махнито да трчи, али паде у неку рупу коју није видео и сломи обе ноге. Сведочећи свим тим догађајима, помислио сам: ”Зло привлачи зло. И ако и ја наставим да чиним зло, сигурно ће се и мени нешто лоше десити. Тако да сам одлучио да се променим.”

Његов управник изађе напоље уверен да је коначно дошло време да се краљ збаци са престола.

Заокупљен мислима није ни приметио степенице испред себе. Паде и сломи врат.

[JESSY]

Један је професор на факултету изазвао студенте питањем:

“Да ли је Бог створио све што постоји на земљи?”

Један студент је храбро одговорио: “Да, створио је.”

“Бог је све створио?”-питао је поново професор.

“Да професоре.” – поново је одговорио студент.

Професор је одговорио: “Ако је Бог створио баш све на земљи, онда је он створио такође и зло, јер зло постоји, и судећи према правилу – да наша дела говоре ко смо ми – Бог је зао.”

Студент је након тог одговора заћутао. Професор је био задовољан самим собом и хвалио се студентима како је врло једноставно доказао да је хришћанство само једна мит.

Један други студент подигао је руку и рекао: “Могу ли ја нешто питати професоре?”

“Наравно” – рекао је професор.

Студент је устао и рекао: “Постоји ли хладноћа, професоре?”

Професор је одговорио: “Какво питање. Наравно да постоји. Теби никада није било хладно?”

Младић је одговорио: “Чињеница је да хладноћа не постоји. Према законима физике, оно што ми сматрамо хладноћом – заправо је недостатак топлоте. Предмети или жива бића се могу проучавати кад имају или преносе енергију, а топлота је оно што чини да тело или материја преносе енергију. Апсолутна нула (-460 степени ф) је потпуно одсуство топлоте, материја постаје инертна и неспособна за било какву реакцију на тој температури. Хладноћа не постоји, ми смо створили ту реч да опишемо како се осећамо кад немамо-топлине.”

Студент је наставио: “Професоре, постоји ли тама?”

Професор је одговорио: “Наравно да постоји.”

Студент је одговорио: “Још једном сте погрешили. Тама је заправо-недостатак светла. Светло можете проучавати, али таму не. Тачније, можемо користити Њутнову призму да разбијемо бело светло и проучимо различите таласне дужине сваке боје. Не можемо измерити мрак. Зрак светлости може се пробити у свет таме и осветлити га. Како можете знати колико је одређени простор таман? Оно што можете измерити је количина светлости која је присутна. Да ли је то тачно? Тама је термин који је човек измислио да би показао што се догађа када није присутна светлост.”

Коначно, млади човек је упитао: “Професоре, постоји ли зло?”

Сад већ помало несигуран, професор је одговорио: “Наравно, као што сам већ рекао. Видимо га сваки дан – у примерима човековог нехуманог понашања. У маси криминала и насиља у свету. То је чврст доказ постојања зла.”

На то је студент одговорио: “Зло не постоји, професоре. Или барем не постоји само за себе. Зло је једноставно – одсуство Бога. То је као тама и хладноћа – реч коју је човек створио да би описао одсуство Бога. Бог није створио зло. Зло није као вера, или као љубав које постоје као што постоје топлота и светлост зло је оно што настаје кад човек нема Божије љубави у свом срцу. То је као хладноћа која наступа када нема топлине, или тама која настаје када нема светла.”

Професор га је ћутке посматрао.

Младићево име је било – Алберт Ајнштајн.”

[Primal]

Upravo sam počela čitati knjigu. Dobila sam je na poklon, potpisanu od oca Milića Dragovića, sveštenika Užičke crkve, inače autora knjige. Javiću iskustva!

[JESSY]

пре 5 часа, Primal рече

Javiću iskustva!

moze..

i mozda neki citat ili odlomak iz knjige...

[JESSY]

ПЛОДОВИ И СЕМЕ

Једна жена сањала је да улази у потпуно нову радњу и, на њено велико чудо, за тезгом је стајао Бог: “Шта се овде продаје?” упитала је. ”Шта год ти срце жели.”, рекао је Бог.

Не верујући својим ушима, жена је решила да затражи оно најлепше што људско биће може да пожели. “Желела бих душевни мир, мудрост и да заувек нестане сваки страх у мени.”, рекла је. Затим, промисливши, додала је: “Не само за мене, већ за све људе на земљи.” Бог се насмешио: “Мислим да си погрешно схватила, драга моја. Овде се не продају плодови, већ само семе.”

[JESSY]

ЧАРОБНА БАНКА

Замисли… Ти си на неком извлачењу добио следећу награду: Свако јутро од банке добијеш уплату од 86.400,00 ЕУР на свој приватни рачун.

Ова игра има наравно и своја правила:

1. Све што не потрошиш тог дана, одузима ти се. Тај новац не можеш пребацити на други рачун, мораш га потрошити. Свако јутро када се пробудиш, банка ти уплаћује нових 86.400 еура за тај дан.

2. Банка може прекинути игру кад хоће, казати готово и затворити рачун заувек.

Што ћеш учинити?

Купити све што пожелиш, не само за себе, него и за друге које волиш…!?! Тачно!

Можда чак и људима које не познајеш, јер ти не треба толико да би све потрошио … Тачно!

Покушаћеш сваки новчић искористити и потрошити. Тачно!

Ова игра је стварност!!!

Свако од нас има “чаробну” банку, коју не видимо!

Чаробна банка је време!!!

Свако јутро када се пробудимо имамо 86.400 секунди живота за тај дан и увече када кренемо на спавање, остатак времена нам се брише. Што не доживимо тај дан, брише се заувек!

Јуче је прошлост !

Сваког јутра почиње нови дан и може се прекинути без опомене.

Шта радиш ти са својих дневних 86.400 секунди?

Зар нису вредније од исте количине еура?

Размисли о томе !

Пази на себе и уживај у секундама свога живота. Живот лети и време пролази брже него што можеш зарадити 86.400,00 ЕУР.

Следите своје срце, без обзира на све !

Волт Дизни био је отпуштен неколико пута с места уредника новина јер “није поседовао довољно маште ни добрих идеја”. Неколико пута је банкротирао пре него што је изградио Дизниленд.

Чарлија Чаплина су холивудски студији на почетку одбили, а његову пантомиму прогласили “глупом”.

Године 1954, Џејмс Дин, менаџер Гранд Оле Опри, отпустио је Елвиса Прислија након само једне пробе. Рекао му је: “Ништа ти нећеш направити, сине. Врати се ти радије вожњи камиона.”

Ван Гог је продао само једну слику током целог свог живота. И то сестри својих пријатеља за 400 франака. То га није спречило да заврши више од 800 слика које сада вреде милионе.

[JESSY]

ЗАТВОРЕН ПРОЗОР

Неки је човек живео непрестано с црним облацима на души. Није веровао у доброту, посебно у Божју доброту и љубав. Једног дана док је, задубљен у своје црне мисли тумарао брдима изнад села, сусретне пастира.

Пастир, добар човек бистра ока, осети странчево очајничко расположење и упита:

„Шта те толико мучи, пријатељу?“

„Неизмерно сам усамљен.“

„Ја сам такође сам, али нисам тужан.“

„Можда зато што је Бог с тобом…“

„Погодио си.“

„Ја, напротив, немам Бога, не могу веровати у његову љубав. Како Бог може волети људе сваког појединачно? Како је могуће да мене воли?“

„Видиш ли оно наше село у долини?“, упита пастир. „Видиш сваку кућу, зар не? Видиш ли прозоре сваке куће?“

„Видим“. „Онда немој очајавати! Сунце је једно, па ипак оно обасјава сваки прозор у граду, и онај најмањи скривени прозор током дана оно обасја. Можда си ти очајан зато што ти је прозор затворен?“.

[JESSY]

СУДБИНА

Пожалио се један тешки и дугогодишњи болесник лекару на своју окрутну судбину. Искусни лекар, трудећи се да му помогне и упути реч подршке рече: Ти си онај који утиче на своју судбину. Зар ниси никад чуо за изреку, свако је кројач своје судбине?

Болесник: Чуо сам то. Али ја сигурно нисам крив, а ни одговоран, што ми је Бог дао да се родим овако тешко болестан.

Лекар: Грешиш у свом закључку. Родити се болестан није судбина. То је чињеница. Начин на који ти прихваташ своју болест творац је твоје судбине и положаја у коме се налазиш.

[JESSY]

ПУТ У НЕБО

“Реци нам, како се долази у небо?”, упиташе мудрог старца.

“Након што умре, човек наставља свој ход стазом која води од врата смрти до небеских врата – рече мудри старац. – Но, будући да се небеска врата не отварају свакога дана, догоди се да човек пред њима мора дуго чекати. Кад се, након дужег времена, врата отворе, човек одмах с прага може видети да је небо посве једноставан дом у којем пребивају обични и ведри људи који се с Богом сусрећу у благости и љубави. Човек се због тога силно обрадује. И тако човек улази у небо.”

“Реци нам”, упиташе поново, “како се долази у пакао?”

Мудри се старац насмеши и рече:

“Након што умре, човек наставља свој ход стазом која води од врата смрти до небеских врата. Али, будући да се небеска врата не отварају свакога дана, догоди се да човек пред њима мора дуго чекати. И то га озловољи. Кад се, након дужег времена, врата отворе, човек одмах с прага може видети да је небо само једноставан дом у којему пребивају обични и ведри људи који се с Богом сусрећу у благости и љубави. Човек се тада силно огорчи, јер му постане јасно да овде нема ништа од сјаја и славе о којима је сањао. И тако човек улази у пакао.”

“Реци нам”, упиташе га, “куда води најпоузданији пут у небо?”

“Ако не препознате небо у себи и у онима које волите”, рече им старац, “нигде га нећете наћи.”