Приче из књиге „Куцам на врата Вашег срца"...

[JESSY]

                

 

У Палестини постоје два језера. Једно је слатководно и у њему живе рибе. Обале су му украшене зеленилом. Стабла шире гране над њим и продужују жедно корење како би се напила те лековите воде.
Река Јордан то језеро пуни бистром водом с околних брежуљака. И тако се оно смеши на сунцу. А људи уз њега граде куће, птице свијају гнезда, и сваки облик живота је срећнији зато што се налази управо тамо.
Река Јордан затим тече према југу и улази у једно друго језеро. Овде рибе не искачу не површину, овде не шушти лишће, нема песме птица, нема дечјег осмеха. Путници бирају неки други смер, осим ако им се силно не жури. Ваздух над том водом је тежак, а не жели да је пије ни човек, ни животиња, ни птица.
И у чему је та силна разлика између два суседна језера?
Ствар није у реци Јордану. Она и у једно и у друго доноси исту квалитетну воду. Није ствар ни у земљи у којој се налази, ни у околини око њих.
Ево у чему је разлика: Генисаретско језеро прима, али не задржава реку Јордан. За сваку капљицу воде која уђе у језеро, једна из њега истекне. Давање и примање једнаких су размера.
Друго језеро је ‘лукавије’ и љубоморно гомила оно што прима. Не допушта да га у искушење доведе било какав великодушан подстицај. Задржава сваку кап коју прими.
Генисаретско језеро и даље живи. Друго језеро не даје ништа. Називамо га Мртвим морем.
На овом свету живе две врсте људи. У Палестини постоје два језера.

 

https://otacmilic.com

[JESSY]

Циркуски слон
Кад сам био дете, много сам волео циркусе, а у циркусу су ми се највише свиђале животиње. Пажњу ми је посебно привлачио слон, који је, како сам касније сазнао, свој деци био најдража животиња. Током представе огромна је животиња свашта изводила са новчићем, неуобичајена комбинација величине и снаге…
Али након наступа и непосредно пре доласка на позорницу, слон је увек био везан за мален колац забијен у земљу, ланцем који је држао само једну ногу. Осим тога, колац је био мален комадић дрва забијен једва неколико центиметара у земљу. Иако је ланац био дебео и моћан, било ми је јасно да се животиња која је у стању ишчупати стабло с кореном, могла с лакоћом ослободити коца и побећи. Тајна ми је и даље била нејасна. Шта га онда држи? Зашто не побегне?
Кад ми је било пет или шест година, још сам веровао у мудрост одраслих. Па бих питао учитеља, оца или стрица за ту мистерију са слоном. Неко од њих ми је објаснио да слон није побегао јер је био истрениран. Поставио сам питање које се само наметало:
“Ако је истрениран, зашто су га везали?”
Не сећам се да сам добио икакав смислен одговор. С временом сам заборавио на мистерију са слоном и његовим везивањем и присетио бих га се само кад бих сусрео оне који су се каткад питали исто. Пре неколико година открио сам да је неко, на моју срећу, био довољно мудар да пронађе одговор: Циркуски слон не бежи зато што је везан за сличан колац још кад је био веома мален.
(…) Тај големи и моћни слон кога видимо у циркусу не бежи јер, јадник, мисли да не може.
Урезала му се у сећање она немоћ коју је осетио убрзо након рођења.
Сви смо ми помало попут циркуског слона: ходамо по свету везани за стотине колаца који нам одузимају слободу. Живимо мислећи да ‘не можемо’ учинити мноштво ствари једноставно зато што смо једном давно, док смо били деца, покушали и нисмо успели.
Учинили смо тада исто што и слон и та нам се порука урезала у сећање: Не могу, не могу и никада нећу моћи. Одрасли смо носећи ту поруку коју смо себи наметнули и зато се више никада нисмо ни покушали ослободити коца. Кад повремено осетимо вериге и чујемо звецкање ланаца, испод ока погледамо колац и помислимо: Не могу и никад нећу ни моћи.

[JESSY]

Била девојка која је саму себе мрзела због тога што је била слепа. Она је мрзела и све друге осим свог вољеног момка. Он је увек био ту за њу.
Рекла му је: „Кад бих само могла да видим свет удала бих се за тебе. „Једног дана, неко донира пар очију за њу. Када су јој одстранили завоје могла је да види све, укључујући и свог момка.
Он је упита: „Сада кад видиш свет хоћеш ли се удати за мене?“
Она га погледа и уочи да је он слеп. Призор његових затворених очних капака је шокира. Није то очекивала. Сама помисао да их мора гледати читав свој живот поведе је да одбије да се уда за њега.
Њен момак оде растужен и неколико дана касније написа јој писмо: “Добро чувај своје очи, драга моја, јер пре него што су постале твоје, те очи су биле моје.“

[JESSY]

Причао ми је деда како је схватио да је одлазак у Цркву и молитва Богу важнији од сваког другог посла. Каже он: Једне недеље сам био у дилеми да ли да одем у Цркву на Службу или да обавим три важна посла који су ме чекали. Коњ ми претходне ноћи није дошао са паше тако да нисам ни знао где је. Са друге стране Торника остало ми је брашно у воденици и требало је ићи по њега, јер смо остали у кући без брашна. Њива коју сам засадио вапила је за водом коју је требало довести цревом из оближњег потока. На крају сам одлучио да одем у Цркву да се помолим Богу па ћу све то решавати кад се вратим. Сетио сам се очевих речи: Док Бог даје вода не може однети. Док сам се враћао са Службе видех да је њива добро натопљена водом и да је коњ везан у штали. Улазећи у кућу видех жену како меси ново брашно за хлеб и зачудих се ко га је донео. Жена ми појасни да је комшија заливао своју њиву и заборавио да помери црево тако да се вода низ бразду сливала и на нашу њиву која је била испод његове. Други комшија је ишао у воденицу по своје брашно и грешком натоварио наше па нам је донео и вратио се за своје. Коњ је сам дошао кући и жена га је због непослушности казнила и везала у штали.
Изашао сам испред куће подигао руке ка Небу и захвалио Богу: Господе ја сам према Теби испунио само једну малу обавезу, а Ти си мене заменио у три моје велике обавезе. Сетио сам се речи и свештеника који је у Цркви рекао: Онога дана када из сваке куће у нашем селу буде на Служби бар по једно чељаде, свако зло ће мимоићи наше село. После онога што сам лично доживео, сигуран сам да је тако.

[JESSY]

У Египту је у древном хришћанству било доста великих манастира, један монах дружио се са неуким простодушним сељаком, каквих је било много у земљи. Сељак једном приликом рече монаху:

• И ја поштујем Бога, који је створио овај свет! Свако вече сипам козије млеко у чанак и оставим га испод палме, а Бог ноћу дође и попије га. Много му се свиђа моје млеко! Никад се није десило да у чанку остане и кап млека.
  Када је чуо те речи, монах није могао да се не насмеје. Он добродушно и једноставним речима објасни свом пријатељу да Богу није потребно козије млеко.
  Пошто се сељак тврдоглаво држао своје приче, монах предложи да следеће ноћи кришом прате шта се догађа пошто чанак са млеком оставе под палмом. Речено – учињено! Те исте ноћи су се монах и сељак притајили мало даље и по месечини ускоро видели како се чанку прикрала једна лисица и полокала млеко до последње капи. Сељака као гром да је ударио кад је то видео. – Да – скрушено признаде он – сад видим да то није био Бог!
  Монах је покушао да утеши сељака па му стаде објашњавати, како је Бог заправо Дух, како је Он потпуно другачији од нашега света, да Њега људи познају на нарочит начин… Али сељак је само стајао пред њим оборене главе, а затим је заплакао и пошао у своју колибу.
  Тада се и монах запутио у своју келију. Али кад јој се приближио, испред врата угледа Анђела који му је препречио пут. Био је истински запрепашћен па је у страху пао на колена. Тада му Анђео рече: – Тај простодушни човек није ни учен, ни мудар, ни начитан да би Бога поштовао на другачији начин. Чинио је то онако како је најбоље умео, а ти си му својом мудрошћу и начитаношћу одузео ту могућност. Можда мислиш да си исправно поступио? Ех, мудраче, једно ипак не знаш. Видећи колико је искрено срце тог сељака, Бог је сваке ноћи слао лисицу да оде до палме да би га на тај начин утешио и примио његову жртву.

[JESSY]

Миш и његов страх
По једној басни постојао је један миш који је живио у непрестаном страху од мачака.
Један чаробњак сажалио се на њега и претворио га у мачку.
Али миш је тада почео да страхује од паса.
Чаробњак га је онда претворио у пса, али овај је онда почео да се боји пантера.
Кад га је чаробњак претворио у пантера, он је почео да се боји ловаца.
Чаробњак се на крају предао и поново га је претворио у миша и рекао му:
“Никако не могу да ти помогнем, јер ти увек задржаваш срце миша.”

[JESSY]

Седим на летњој тераси посластичарнице у прометној улици у центру града. За столом на другом крају терасе седи двоје деце и са великим задовољством у великим залогајима једу сладолед из својих, до врха напуњених, чаша. Уз њих седи озбиљан мушкарац, вероватно њихов отац.
Пред собом држи широм отворене новине и с наглашеном пажњом чита нешто, барем за њега, врло важно. Потом, степеницама уз терасу наилази неки човек и, без претходног упозорења, наглим покретом истргне мушкарцу новине из руку. Мушкарац се на час силно запањи, али већ следећег тренутка обојица прасну у смех те се срдачно поздравише.
– Откуд ти овде? – упита човек мушкарца који је читао новине.
– Ево – рече он. – извео сам децу на сладолед. А ја мало читам новине.
Човек га је неколико тренутака посматрао. И, док је полагано слагао новине и одлагао их на сто, упита:
– А зашто си ти, онда, уопште са њима? Мушкарац за столом се с нелагодношћу осмехну. Хтеде нешто одговорити, али га, пре него што је нашао праву реч, човек који је наишао поздрави и оде. Мушкарац је неко време збуњено седео и посматрао децу која су још увек била запослена око сладоледа. Потом пружи руку према новинама, али, пре него што их је дохватио, повуче руке ка себи, готово као да се опекао. Осмехну се и поче нешто говорити деци. Деца са занимањем подигоше поглед са сладоледа и међу њима потече жив разговор.
Док сам их посматрао питао сам се како се ја односим према времену које проводим са својима. Питао сам се шта сам све спреман ставити у исти тренутак, како ништа не бих пропустио. И шта све побркам у настојању да уштедим време. Колико времена потрошим штедећи га.
Јер биће да је у чаши дечјег сладоледа садржано много више истине него и у најдебљим и најозбиљнијим новинама. И да човек животу и свету може много више додати својим односом према дечијем сладоледу него према новинама. Оно најважније увек се догађа у простору између очију чији су се погледи срели. И због тога није добро гледати мимо очију оних с којима човек живи, са којима се сусреће. Није добро пропуштати непоновљиве тренутке.
Истина, може се због тога догодити да човек нема увида у све што се у свету збива. Али то је сасвим небитно ако човек има увид у душу оних које воли. Ако може дотаћи срећу у њима. Бити реалан учесник у њиховој срећи.
Када се мушкарац спремао да заједно с децом пође, осврнуо се нелагодно око себе да провери да ли је ко уочио шта се на тераси догодило.

[JESSY]

Има једна прича о десетогодишњем паметњаковићу који је дошао да се наруга мудром седом старцу.
Дечак је у шаци држао птицу. Лицу, ишараном борама мудрости и окруњеном седином, поставио је дечак своје изазовно питање:
– Деда, је ли овај птић у мојој руци мртав или жив? Одговори, ако си тако паметан.
Сигуран да је птић жив, старац је схватио замку: Ако каже да је жив, безосећајни дечак здробиће птића пре него што отвори шаку. Ако каже да је птичица мртва, дечак ће је пустити да одлети у слободу и наругати му се. Гледајући га продорно у хладне очи, седи старац благо одговори:
– Синко, онако је како ти хоћеш да буде.

[JESSY]

После 21 године нашег брака моја жена је пожелела да изведем другу жену на вечеру и у биоскоп. Рекла ми је: “Волим те, али знам да те и ова жена воли, можда и више од мене, и да би радо провела неко време са тобом.“ Та друга жена, коју је моја супруга хтела да изведем на вечеру и у биоскоп, била је моја мајка. Била је удовица већ 19 година. Ипак, због превише обавеза и због моје троје деце, нисам био у могућности да је виђам баш често.
Послушао сам супругу и те исте ноћи сам назвао своју мајку и позвао је да изађемо на вечеру, а после и у биоскоп. “Шта није у реду, сине, јеси ли добро?!“ узвратила је питањем. Моја мајка онај тип људи који ако их назовете касно у ноћ одмах помисли да се нешто лоше десило.
Тога петка, после посла, кренуо сам до њене куће. Био сам јако нервозан. Када сам стигао испред куће, приметио сам да је и она била мало нервозна због нашег изласка. Имала је лепу фризуру и носила је хаљину коју је носила на некој од њених годишњица брака. Имала је широк осмех који је зрачио анђеоским сјајем.
“Рекла сам својим пријатељицама да излазим са својим сином и све су биле импресиониране. Једва чекају да им испричам како је прошло.“, рекла је у даху.
Изашли смо у врло леп ресторан, не превише елегантан, али са јако финим амбијентом. Док смо улазили мајка ме је узела под руку. Сели смо и ја сам узео да читам јеловник, она је због слабог вида могла да чита само велика слова.
Читајући, подигао сам поглед и приметио да ме мајка гледа. Носталгичан осмех појавио јој се на уснама. “Ех, а некада сам ја теби читала јеловник кад си био мали“, рекла је.
“Добро, онда је време да се опустиш и да ти узвратим услугу, мајко.“, одговорио сам.
Током вечере водили смо сасвим обичан разговор дотакнувши се и неких заједничких доживљаја. И толико смо се занели у разговор да смо и заборавили на филм.
Када сам је увече одвезао кући, рекла ми је: “Изаћи ћемо опет, али само под условом да ја тебе изведем.“ Сложио сам се.
“Какав је био излазак?“, упитала ме је супруга кад сам стигао кући. “Врло, врло леп. Много боље него што сам очекивао.“, одговорио сам.
Неколико дана касније, моја мајка је умрла од срчаног удара. Десило се све тако изненада, да нисам имао прилику да јој било како помогнем.
Након одређеног времена примио сам коверту са признаницом од ресторана у који сам последњи пут изашао са својом мајком.
Унутра је на једној цедуљи било написано: “Платила сам овај рачун унапред. Нисам била сигурна да ли ћу и ја бити присутна, али свеједно, платила сам вечеру за двоје, тебе и твоју супругу. НИКАД НЕЋЕШ ЗНАТИ КОЛИКО МИ ЈЕ ЗНАЧИЛА ОНА НОЋ. ВОЛИМ ТЕ, СИНЕ.“
Тог тренутка сам најзад схватио важност речи ВОЛИМ ТЕ и важност времена које одвојимо за оне које волимо.
Ништа у животу није важније од наше породице. НИШТА.
Проводите више времена са онима које волите, јер овакве ствари не могу бити одложене за неки други пут

[JESSY]

Власник трговине је на врата обесио натпис: ‘ШТЕНЦИ НА ПРОДАЈУ.’
Тај је натпис мамио децу. Један је дечак дошао до продавца и упитао га: ‘Колико коштају псићи?’ Власник му је одговорио да су између 3000 и 5000 динара. Дечак је извадио кованице из џепа и рекао: ‘Имам само 25 динара, смем ли их погледати?’
Власник се насмејао и зазвиждао. Из псеће кућице дотрчала је Лара и њезиних пет штенаца, али један од њих је заостајао. Дечак је одмах спазио штенца који је заостајао, па је упитао: ‘Шта је с тим псићем?’
‘Тај је другачији од осталих, родио се с маном, тако да никада неће моћи трчати као други псићи.’ На то је дечак одмах рекао: ‘Управо тог желим купити.’
‘Али тај штенац има ману, не можеш га купити. Ако желиш баш њега, поклонићу ти га.’
Разочаран дечак погледа продавца у очи и рече: ‘Не желим да ми га поклоните, желим га купити. Одмах ћу вам дати 25 динара и сваки месец по 50, док га не отплатим.’ На то продавац одговори: ‘Тај штенац не кошта ништа јер не може трчати и скакати као остали псићи.’
Дечак погледа према земљи, подиже леву ногавицу, показа своју протезу и рече: ‘Ни ја не могу трчати и скакати као друга деца и баш зато желим тога пса, кога ћу само ја разумети.’
Продавац се замисли и са сузама у очима рече: ‘Драги дечаче, желео бих да сви моји псићи добију тако добре господаре као што си ти.’
У животу није важно какав си, него да те неко цени и да те прихвати таквог какав си!

[JESSY]

„А књижевници и фарисеји доведоше жену ухваћену у прељуби, и поставише је на средину.
И рекоше му: Учитељу, ова жена је ухваћена у прељуби на делу; А Мојсеј нам у Закону заповједи да такве каменујемо. Ти дакле, шта велиш? Ово пак рекоше искушавајући га да би га имали за што окривити. А Исус сагнувши се доље, писаше прстом по земљи. А кад га упорно питаху, исправи се и рече им: Који је међу вама без греха нека први баци камен на њу. Па се опет саже доље и писаше по земљи. А они чувши то, и покарани од своје савести, излажаху један по један, почевши од старешина до посљедњих; и остаде Исус сам и жена стојећи на средини. А када се Исус исправи, и не видевши никога до саму жену, рече јој: Жено, где су они што те тужаху? Зар те нико не осуди? А она рече: Нико. Господе. А Исус јој рече: Ни ја те не осуђујем; иди, и од сада више не греши.“ ( Јн 8, 3-11)
Ево прилике да присуствујемо једном величанственом призору, како би се и ми умудрили. Како би се научили и како би разумели, ко је извор радости неисказане, оне радости, којом су се радовали апостоли и мученици Христови. Ходите и ви, грешници, јер се то највише тиче вас. Ходите пред језик, који вас не осуђује; ходите под руку која вас милује; и пред очи које плачу за вама. Ходите пред цара сви ви кљасти и убоги духом, да вам Он додели бесмртна племства; да вас обуче у царску порфиру; да вам стави венце царске на главе; да вас постави покрај себе за трпезу, заједно с анђелима Својим светим. Ходите и чујте и видите, како Он Свемилостиви, поступа са грешницима, – да би радост обасјала срца ваша. Једнога јутра сеђаше благи Господ пред храмом у Јерусалиму, и храњаше гладне душе људске Својом слатком науком. И многи народ беше се сабрао око Њега (Јов. 8,1). О радости вечној говораше Господ народу, о радости вечној праведника у вечној домовини на небесима. И народ се слађаше Божанским речима као медом. И горчина многих огорчених душа, и злоба многих озлобљених, ишчезаваше као снег под јарким Сунцем. И ко зна како би дуго трајао тај прекрасни призор мира и љубави између неба и земље, да се не догоди нешто изненадно. Човекољубиви Месија никада се не би осетио уморан у поучавању народа, нити би
богољубиви народ икада осетно сустао од слушања лековите и чудесне мудрости. Али се догоди нешто грозно, варварско, свирепо. И то нешто, наравно дође онда, као што и данас најчешће долази, од књижевника и фарисеја. Кад год се народ наслађивао миром и хармонијом с Богом својим, ту су увек охолице књижевничке и фарисејске, жалосне вође, да са својим ђаволом наруше тај мир и унесу своју безобразну дреку у ту божанску хармонију, неразумљиву и недрагоцену за тупе и јевтине њихове душе. Шта учинише, дакле, књижевници и фарисеји? Да не победише неку силну војску? Или да не ухватише неког харамбашу разбојничког? Ништа од тога. Него довукоше једну бедну жену грешницу, ухваћену у прељуби, довукоше је с тријумфалним поносом и дреком заглушујућом. Ставише је пред Христа и викнуше: Учитељу, ова је жена ухваћена сад у прељуби, а Мојсије нам у закону заповеди да такве камењем убијамо; а ти шта желиш? А ти шта велиш? Тако представише ствар неизвикани грешници, ловци туђих грехова, вештаци у прикривању својих рана. Преплашени народ раступи се у две групе, и даде место својим старешинама, да терају своју зловољу. Неки се од страха разбежаше. Њихови нерви нису могли подносити ову језиву грмљавину после онако благог времена. Јер Господ говораше о животу и радости, а ови дрекавци дречаху о убиству. Докле Господ сејаше радост и весеље у сва срца, и семе растијаше као на доброј земљи, дотле народни прваци, прваци у власти и у безобразлуку, удараху као градобитни облаци по том усевима. Било би умесно питање: зашто те старешине, као чувари закона, нису сами каменовали ону жену; зашто су је изводили пред Исуса? Закон Мојсијев давао им је право на то (III Мојс. 20, 10). Ваљда би то била прва грешница, каменована њиховим рукама! Или прва крв просута на тлу њиховоме! Кога би то у те дане изненадило? Или ко би се бунио? Нико, нико. Баш нико. Ко се данас буни, када се изврши смртна казна над неким злотвором? Мојсијев закон ставио је телесни грех, грех прељубе, у ред злочина који се кажњавају смртном казном. Зашто, дакле, старешине јеврејске доведоше ону жену грешницу пред Господа? Не зато да би издејствовали од Њега ублажење казне или помиловање; заиста не то. Него ју доведоше са смишљеним пакленим планом, да Господа ухвате у речи, противној закону, па да и Њега окриве. По својој покварености они нису ишли за тим да смањују зло у свету него да га повећавају. Једним ударом они су хтели убити два живота, и жене преступнице и Христа. Тежина је акцента њиховог на оном питању: а ти шта велиш? А ти шта велиш? Зашто Га питају, кад је Мојсијев закон јасан? Јеванђелист, који описује цео овај догађај, објашњава њихову намеру овим речима: ово пак рекоше кушајући га да би Га имали за шта окривити. Они су већ више пута дизали руке на Њега, да Га каменују, да Га убију, али им се Он измицао, или се бојаху народа, јер га народ држаше за пророка. Но сада су уловили згодну прилику, да остваре своју жељу. Ту баш пред храмом Соломоновим, у коме су се чувале таблице закона у ковчегу завета под сенком крила херувимских, и ту пред огромним бројем народа треба Он, Христос, да се изрекне против Мојсијевог закона, и онда је њихова сврха постигнута. Они би онда камењем убили Христа и жену грешницу. Чак би радије каменовали Њега него њу, као што су доцније пред Пилатом радије гласали за ослобођење разбојника Вараве него Христа. Зар не видите сада јасно, какав се таман и градобитан облак наднео беше и над грешницом и над Безгрешним? Сви присутни очекивали су једно од двога, на име: или да ће Господ ослободити грешницу по Своме милосрђу, и тиме порећи закон, или пак да ће одобрити закон и рећи: чините онако како закон пише, и тиме порећи Своју заповест о праштању и милосрђу. У првом случају био би и Он осуђен на смрт, у другом пак био би исмејан и поруган. Можда је у оној гомили било и таквих, који су с притајеним дахом очекивали од Исуса нешто треће, велико и непознато. То су могли бити они, који су присуствовали и ранијим кушањима Господа од стране злобних и безумних старешина. Опет су то они исти кушачи, опет она иста ловачка дружина, која се занимаше ловљењем туђих греха у своје мреже, опет они исти крволоци, којима крв пророчка беше слађа од сваке крви грешничке. А ти шта велиш? Када кушачи поставише питање: а ти шта велиш? наста тајац. Наста тајац међу судијама грешне жене. Наста тајац у сабраном народу наоколо. Наста тајац без дисања у души жене грешнице. Силан тајац настаје у великим циркусима, где укротитељи зверова изводе укроћене лавове и тигрове и командују им разне покрете, радње и ставове, према својој вољи. Само што пред нама овде не стоји никакав
укротитељ зверова него укротитељ људи, једна дужност много тежа од оне. Јер је често много теже укротити подивљале од греха него ли дивље по природи. А ти шта желиш? Пред белокаменим храмом стајао је Онај који је већи од храма. Цео трг био је као патосан људским главама, све глава до главе, све тајац до тајца, и све очи управљене у Њега. Нико у целој тој непрегледној маси народа није могао ни слутити, да одговор који Он буде дао у томе часу, на томе сунчаном дану, пред храмом премудрога цара, покрај једног бедног и грешног људског створења, које је требало кроз неколико минута бити камењем скрхано и смрвљено и претворено у једно блато од крви и меса — нико, велим, није могао ни слутити да ће Његов одговор имати такав одјек у времену и простору, какав је имао. Нико није могао слутити, да ће се тај Његов одговор после деветнаест столећа понављати с поштовањем, дивљењем и радошћу у овоме нашем граду, као и у Цариграду, у Риму, у Лондону, у Њујорку у Токију и по свим крајевима света. Само је Он једини знао. Само је Он знао, да сви Његови слушаоци нису присутни на том месту и у том часу. Само је Он знао, да ће Његов тадашњи одговор бити слушан и понављан у једноме данашњем хришћанском поколењу у двадесетпрвом веку пред милионима људи. А где су тек остали милиони, остале милијарде хришћана, који пре нас то слушаше и понављаше? Где ли и још све остале милијарде, које ће после нас то слушати и понављати? Само је Он, Свезнајући, знао, да Његов тадашњи одговор има да буде морални устав коленима и племенима и народима до скончања времена. Један тренутак Господ је ћутао. Мислио је гледајући у земљу. Јер стоји написано, да не гледате на њих, на Своје ненависнике и кушаче. Него ћуташе и мишљаше. Његов начин мишљења није био сасвим једнак нашем начину мишљења. Његово мишљење било је гледање – гледање духом. Он је духом гледао у скривене тајне бића, у тајне ствари, у тајне људских душа, у високе тајне небеса, у дубоке тајне земље, у далеке тајне времена и пространства. Ја верујем, да је Он у том тренутку видео и нас који ово читамо. Кад је све видео, све прозрео, све крајеве историје створенога света досегао, у једној духовној визији, одговор је био готов. А ти шта желиш? још једном наваљиваху на Њега лица злобом зажарена и искривљена. Тада се Уставотворац морала и владања људског саге ка земљи, заравна шаком прашину и прстом писаше по земљи. То је оно треће, неочекивано, изненадно, драматично до највећег степена. Шта то писаше Господ по прашини? Јеванђелист је то прећутао и није записао. Сувише је то одвратно и гнусно, да би се записало у Књигу Радости. Но да је Господ писао нешто страшно, јасно је из наглог обрта ствари после тога писања. Али ако Јеванђелист није хтео да нам саопшти, остао нам је наговештај о томе у народном предању. И из тог предања ми сазнајемо, шта је Господ писао тада прстом по прашини. Писаше он нешто неслућено и поражавајуће за оне старешине, тужиоце жене грешнице. Њихова најскривенија безакоња јављаше Он прстом по прашини. Јер ти ловци туђих грехова и судије јавних грешница и извиканих грешника беху вештаци у скривању својих грехова. Но залуд скривати нешто од очију Онога који све види, и чије је знање виђење. М(ешулам) је похарао благо црквено – писаше прст Господњи по прашини; А(шер) је учинио прељубу са женом брата свога; Ш(алум) се криво заклео; Е(лед) је ударио свога родитеља; А(мариах) је приграбио имање удовичко; М(ерари) је учинио содомски грех; Ј(оел) се клањао идолима. И тако редом писао је по прашини страшни прст праведнога Судије. А они, којих се то тицало, нагнути читаху написано с неизрецивим ужасом. Гле, њихова највештије скривена недела, којима се газио закон Мојсијев, била су Њему знана и ево сада пред њиховим очима написана. На једанпут су њихова уста замукла. Дрски хвалисавци својом правдом и још дрскије судије туђе неправде стајали су сада неми и непомични као стене у зидовима храма. Од страха су дрхтали. Један другог нису смели у очи погледати. На жену грешницу нису више ни помишљали. Мислили су само на себе и на своју смрт, која је била исписана у прашини. Ниједан језик више није се могао покренути да изрекне оно досадно и лукаво питање: а ти шта велиш? Господ не вели ништа. Он није рекао ништа. Он се гадио, да Својим пречистим устима изрекне њихове грехе. Због тога је и прибегао писању по прашини. Оно што је тако прљаво заслужује само да се напише по прљавој прашини. Други разлог, због чега је Господ писао по прашини, још је већи и чудеснији. Оно што се по прашини пише, брзо се брише, и не остаје. А Христос није желео ни њихове грехе да објављује свима и свакоме. Јер
да је то хтео, Он би их казао пред целим народом; и окривио би их, и довео би их до каменовања, сходно закону. Али Он, незлобиво Јагње Божје, није смишљао освету ни смрт њима, који су Њему смишљали хиљаду смрти, и који су више желели Њему смрт него себи вечни живот. Господ је хтео само да их упути да мисле на себе и на грехе своје. Хтео је, да их опомене да под теретом својих безакоња не буду оштре судије туђих безакоња; и да као губави од греха не журе да буду лекари туђе губе; и да се као мрачни преступници не гурају да буду вође другима. То је све што је Господ хтео. И кад је то завршио, прашина је опет била заравната, и писање се изгубило. После тога усправи се велики Господ наш и благо им рече: који је међу вама без греха нека најпре баци камен на њу. Као кад би неко одузео оружје од својих непријатеља па онда им рекао: сад пуцајте! Малочас охоле судије жене грешнице стајаху сада обезоружани и као кривци пред Судијом, неми и непомични. А благи Спаситељ поново се саже, и опет писаше нешто по земљи. Шта сада Он писаше? Да ли набрајаше и друге скривене злочине њихове, те да им не би дао за дуго отворити замрзнута уста? Или пак писаше, какви треба да буду старешине и вође народне, да би их привео савести? Није нам нужно ово испитивати. Главно је да је Он Својим писањем по прашини успео да изведе три ствари: прво, да олују, коју против Њега беху дигле старешине јеврејске, разбије у ништа; да у окорелим душама њиховим пробуди умртвљену савест – бар тренутно; и треће, да спасе грешницу од смрти. Јер се вели за старешине: а кад они то чуше, и покарани будући од своје савети излажаху један за другим од старешина до последњих: и оста Исус сам и жена стојећи на средини. Трг пред храмом Соломоновим био је на једанпут испражњен. На њему није остао нико осим њих двоје, које старешине беху обрекле на смрт – грешница и Безгрешни. Жена је стајала а Он је још био сагнут. Нигде никога изван њих двоје. Свуда тишина и тајац. На једном се Господ опет исправи, погледа око Себе и не виде нигде никога до само жену. Жено, рече јој, где су они што те тужаху? Ниједан ли те не осуди? Зна Господ, да је ниједан није осудио, али хтеде овим питањем да охрабри жену, да јој срце подигне и душу оживи, да би јасније чула и схватила оно што ће јој Он потом рећи. Као што искусан лекар најпре охрабри болесника, па му онда пружи лек. Ни један ли те не осуди? Тада жена одреши свој језик и одговори: Ниједан, Господе. Ове речи изрече оно бедно створење које мало час није имало наде, да ће икада више реч проговорити, створење које ваљда први пут у животу осети струју праве радости. Дотле је та грешница знала само за бол и понижење, мислећи само о уживању, то јест о томе што џелепу припада. А сада је осетила радост, то јест нешто што припада људима и друштву људском. Најзад рече благи Господ жени: Ни ја те не осуђујем, иди, и од сада више не греши. Када вуци одусташе од своје жртве, то наравно ни пастир не пожели смрт овци својој. Само треба знати, да Христово неосуђивање значи далеко више него људско неосуђивање. Када људи не осуђују тебе за твој грех, то значи, да ти они не додељују казну за грех, али остављају грех твој с тобом и у теби. А кад Бог не осуђује то значи, да ти Он опрашта грех, и вади га из тебе као гној, и чини душу твоју чистом. Отуда Христове речи: ни ја те не осуђујем значе исто као и речи: опраштају ти се греси твоји. Иди, кћери, и од сада више не греши. Ево радости неисказане! Ево радости од истине, јер Господ откри истину заблуделим. Ево радости од правде, јер Господ учини правду. Ево радости од милости, јер Господ показа милост. Ево радости од живота, јер Господ сачува живот. Ово је Еванђеље Христово, ово је Радосна Вест, ово је Наука о Радости, ово један лист Књиге Радости. Али ко хоће да окуси ову радост, непознату фараону мисирском и ћесару римском, тај мора одустати од греха. Јер грех је узрок жалости и умртвитељ радости. Нарочито је опасан грех телесни, који беше учинила она жена грешница. Шта је то телесни грех? То је онај грех, који ставља себи у службу све остале грехе: и кривоклетство, и клевету, и грабеж, и паљевину, и презрење родитеља, и убиство, и одрицање Бога и најзад самоубиство. Ко чини телесни грех тај не поштује своје тело и не поштује Бога, Створитеља тела. Постоји ли такав луд цар у свету, који би своја најскупоценија кола употребио за вожњу ђубрета? И тела су најскупоценија кола, која је Бог саздао на земљи и од земље, да се у њима возе царска деца, царске душе. Ко чини телесни грех, тај по лудилу своме употребљава та скупоцена кола за вожњу ђубрета. У истини телесни грех је лудило. Луд је онај, ко кроз тај грех мисли достићи радост, јер тај грех доноси собом најцрњу жалост. Од како је сатана унео
тај грех међу људе, он је увек и за увек доносио људима само пропаст, болест и смрт. Најтајнији од свих грехова он је најужаснији од свих и у својим последицама он је најјавнији од свих. Кад би се пред вашим очима откриле душе оних, који држе тај грех у себи, ви би се згрозили. Ви би видели кљасте и богаљасте душе, каква никад не могу бити тела у овоме свету. Како би такве душе вређале поглед ваш својом наказношћу! Како би одавале неподношљив мирис! Бог нека вас сачува од тога греха, децо Божја, од те смртоносне жалости. А ви који сте згрешили похитајте пред ноге пречистога Христа, као она покајница, да вас Он очисти од губе, Он једини, који може и хоће. У Њему је истина, у Њему је правда, у Њему је милост, у Њему је живот. Од Њега долази радост, а не од крви и костију, што постојано умире и трули и што постаје најзад блато гадније од сваког блата, због чега се и не држи на земљи него под земљом. Али том жалосном блату Створитељ даде част, да се из њега рађају цареви и пророци и свештеници и песници и мудраци и часни радници. Заиста лудило је извртати циљ који је Творац тела наменио телу. Лудило је понижавати још више оно што је већ судбом и грађом својом довољно понижено. Лудило је гасити у себи лучу божанске целисходности а упаљивати смрадни катран пакосне страсти. То лудило, што га производи телесни грех, руши брак, убија љубав, чини нејаку децу сирочићима код живих родитеља, ствара злу крв између браће и пријатеља, окреће част у бешчашће и углед у понижење, излаже мудраце подсмеху, обара снажне, ломи здраве, умножава болесне, пуни и препуњава душевне болнице, гаси огњишта, распирује мржњу, пуни гробља самоубицама, преоптерећује судове, препуњава тамнице, подиже ратове, обара престоле, чини престонице помијарама, мермерне палате домовима туге и жалости, народ ништавним жабљацима, државе оборима стада сатанскога. То лудило није намењено вама, децо Божја. То је намењено отпалом од Бога ђаволу и његовом стаду. Вама је намењено царско достојанство у бесмртном царству Цара Бога. За вас је припремљена радост – радост неисказана, којом се радују анђели на небесима и свете душе на земљи. Амин!

[JESSY]

Припрема за вечност
Један краљ је био на самрти. Дође му у посету његова дворска луда, човек који је са собом увек носио један штап који је добио од краља.
Краљ му је једном рекао да тај штап преда ономе кога нађе да је луђи од њега, а како му се чинило да таквог нема штап је већ дуго носио са собом.
Краљу мој, како сте? – упита га дворска луда.
Ах, шта да ти кажем. Не осећам се добро. А како се осећате краљу?
Лоше. Идем ти у неку туђу земљу и, знаш, више се никада нећу вратити.
Дворска луда ће на то: “Јеси ли знао да ћеш путовати тамо?“
“Знао сам да ће доћи време за то путовање.“– одговори краљ. “Е па кад си знао онда си сигурно све учинио да и тамо себи саградиш неку кућу.“
“Видиш, лудо, нисам на то мислио.“ Одговори краљ.
Тада му дворска луда предаде штап говорећи:
“Краљу мој, мислим да овај штап припада теби. Човек који иде на пут са кога се никад неће вратити и који се не труди да сазна где иде и како да се припреми за ново обиталиште, већа је луда од мене, јер се ја бринем о овим стварима“.

[Tavita]

Свиђа ми се тема <3

[JESSY]

Некада давно деда је своме унуку испричао једну животну истину.
У души сваког човека се води битка. Као борба између два вука. У души свакога од нас.
Један вук представља зло. Представља бес, завист, љубомору, жаљење, похлепу, ароганцију, самосажаљење, кривицу, грех, срџбу, инфериорност, лаж, лажни понос, егоизам…
Други вук представља добро. Представља оно што пружа мир, љубав, наду, ведрину, понизност, љубазност, доброту, срдачност, дарежљивост, истину, саоосећање и веру.
Унук се замисли на неколико тренутака. Све своје мисли вредно усмери у дубину дединих речи, па га упита;
-Који вук на крају победи? Деда одговори са смешком на свом старом лицу:
-Побеђује увек онај кога храниш…

[JESSY]

Сваки дан сам питао своју жену исто питање и то ми је спасило брак! Годинама смо се моја супруга Милица и ја мучили у браку. Кад погледам уназад, нисам баш сигуран шта нас је и повезало, али је сигурно да нам се карактери нису слагали. Што смо дуже били у браку, разлике су постајале видљивије и веће. Чињеница да смо искусили “славу и срећу” није баш олакшала наш брак. Шта више, то нам је проузроковало још веће проблеме. Напетости међу нама су биле толико честе да се одлазак на турнеју због књиге чинио као олакшање, мада смо ту цену увек изнова плаћали. Наше свађе су постале непрестане и било је јако тешко замислити миран дан међу нама. Постали смо непрекидно нападачки расположени па смо око својих срца изградили емоционалне баријере. Били смо на граници развода и о томе смо разговарали више пута.
Био сам на једној од турнеја поводом своје књиге кад сам постао свестан стварности. Управо смо се били гадно посвађали телефоном и Милица ми је спустила слушалицу. Био сам сам и усамљен, фрустриран и љут. Дошао сам до тачке кад нисам знао ни куда ни како даље. У том тренутку сам се окренуо Богу или сам укључио Бога у то. Не знам како то назвати, је ли то молитва, или можда викање на Бога. Можда то ипак није молитва, или јесте, али било како било – то што сам тада започео, никада нећу заборавити. Стајао сам под тушем у хотелу и викао на Бога како је наш брак лош и да ја тако више не могу. Колико год сам мрзео помисао на развод, бол који сам трпео у таквој вези био је превелики и нисам га више могао поднети. Био сам збуњен. Нисам могао схватити зашто је брак с Милицом био тако тежак. Дубоко у себи сам знао како је Милица добра особа. И ја сам био добра особа. Зашто се онда нисмо могли сложити? Зашто сам оженио особу која је толико другачија од мене? Зашто се она не промени?
На крају, сав сломљен и промуклог гласа, сео сам под туш и почео плакати. У дубини мог очаја, добио сам снажну инспирацију. Милоше, ти њу не можеш променити, али можеш променити себе. Тада сам се почео молити. Господе, ако ја њу не могу променити, онда Ти, промени мене. Ту ноћ сам провео у молитви. Сутрадан сам се молио на путу до куће. Молио сам се док сам улазио у кућу где ме је дочекала хладна супруга која ме једва приметила. Те ноћи, док смо лежали у брачној постељи удаљени центиметрима, а опет се чинило да смо километрима једно од другог, добио сам идеју и знао сам шта морам учинити.
Следећег јутра сам се у кревету приближио Милици и питао сам је: “Што данас могу учинити за тебе да ти улепшам дан?” Милица ме љутито погледала и рекла: “Шта?” “Како ти могу улепшати дан?” “Не можеш никако”, рекла је. “Зашто ме то питаш?” “Јер то мислим”, рекао сам. “Само бих хтео знати што могу учинити како бих ти улепшао дан.” Цинично ме погледала и рекла: “Хтео би нешто учинити? Хајде сиђи и очисти кухињу.” Она је очекивала да се на ту њену реченицу разљутим, а ја сам само климнуо главом и рекао: “Добро.” Устао сам и очистио кухињу. Следећег дана сам је опет питао исто питање: “Како ти могу улепшати дан?” Погледала ме са сумњом и рекла: “Очисти гаражу.” Дубоко сам удахнуо. Већ сам имао напоран дан и знао сам како је упркос томе она то затражила. Био сам у искушењу да јој све саспем у лице, али сам уместо тога рекао: “Може.” Устао сам се и следећа два сата сам чистио гаражу. Милица није уопште знала шта би мислила. Дошао је и следећи дан. “Како ти могу улепшати дан?” “Никако!” рекла је. “Не можеш ништа учинити и престани ме то питати.” “Жао ми је”, рекао сам. “Али не могу престати да те то питам. Себи сам нешто обећао. Реци ми, како ти могу улепшати дан?” “Зашто то радиш?” “Јер ми је стало до тебе”, рекао сам. “Стало ми је до нашег брака.” Следећег јутра сам је опет питао исто питање, и опет следећи дан, и следећи, да би се током друге седмице и мојих упорних питања, догодило чудо. Док сам је питао како јој могу
улепшати дан, њене очи су се напуниле сузама. Почела је плакати и коначно кад је успела нешто изустити, рекла је: “Молим те немој ме то више питати. Ниси ти проблем. Ја сам та која је проблем. Са мном је тешко живети и мени уопште није јасно како си остао са мном.”
Нежно сам јој подигао браду док ме није погледала у очи и рекао сам јој: “Остао сам с тобом јер те волим. Како ти могу улепшати дан?” “Ја бих то тебе требала питати.” “Требала би”, рекао сам. “Али не још. Сада ја требам бити тај који се мења и ти мораш знати колико ми значиш.”
Наслонила је главу на моја рамена и рекла: “Жао ми је што сам била тако зла.” “Волим те”, рекао сам јој. “И ја тебе волим”, рекла је. “Како ти могу улепшати дан?” Нежно ме погледала и рекла: “Можемо ли провести мало времена заједно?” Насмешио сам се: “Волео бих то.”
Наставио сам је питати ово питање дуже од једног месеца и ствари су се заиста промениле. Свађе су престале, а онда је Милица почела мене питати: “Што ти ја могу дати? Како ја могу постати боља супруга?”
Зидови који су били око нас срушили су се. Почели смо смислено разговарати о стварима које смо желели у животу и о томе како једно друго можемо усрећити. Не, нисмо нашли решење за наше проблеме. Не могу ни рећи како се никад након тога нисмо ни посвађали. Но, природа наших препирки се променила. Не само да смо се све мање свађали него у нашим свађама није више било оне снаге као раније. Из њих смо исисали сав кисеоник. У нама није било више онога чиме смо једно друго толико у прошлости вређали.
Милица и ја смо у браку више од тридесет година. Не само да волим своју жену него ми се јако свиђа. Волим проводити време с њом. Она ми је потребна. Многе наше разлике су постале наша снага и остало није ни битно. Научили смо се како да бринемо једно за друго, и још важније, добили смо жељу за тим.
Брак је тежак. Али тешко је и бити родитељ и бити у форми и писати књиге и све друго чинити што ми је битно и вредно у животу. Имати некога у животу је невероватан дар. Такође сам схватио да нам брак може помоћи у исцељењу наших слабости и оних делова нас самих које баш и не волимо. А сви ми имамо те делове.
Током времена сам схватио како је наше искуство било илустрација много веће лекције о браку. Питање које свако ко је у преданој вези треба питати ону другу особу је: “Како ти могу улепшати дан?” То је љубав. Романтични романи (и сам сам написао неколико таквих) говоре о жудњи и срећном завршетку, али срећан завршетак не долази од жудње – барем не од оне која је описана у већини тих познатих романа. Права љубав није жеља за особом, него жеља за срећом те особе, не ретко и на уштрб наше властите среће. Права љубав не значи да од вољене особе треба да начинимо копију. Та љубав је ту како би се прошириле наше могућности толеранције и бриге, како би се активно тежило за истинском срећом те друге особе. Све друго осим тога је само спектар властитих интереса.
Не кажем како је оно што се догодило Милици и мени рецепт који ће функционисати код сваког. Не тврдим ни како сваки брак треба спашавати. Но, што се мене тиче, ја сам невероватно захвалан за подстицај који сам добио давно онога дана под тушем. Захвалан сам јер је моја породица остала сачувана и јер ја још увек имам своју супругу, свог најбољег пријатеља, свако јутро кад се пробудим она је уз мене. Захвалан сам јер се једно другом свако јутро приближимо у кревету и кажемо: “Како ти могу улепшати дан?” За то питање се заиста исплати пробудити.