Оријенталне Православне Цркве (Копти, Јермени, Етиопљани..)

[Nicholas]

Каиро тврди да у Египту живи 5.130.000 Копта, а Копти - да их је 17 милиона!

Коптска Православна Црква уложила је египатским властима официјелни протест, оптуживши их да намерно умањују број Копта у земљи.

Централна статистичка агенција Египта претходно је објавила да у тој земљи живи 5.130.000 хришћана (Копта) и да они чине само 4 одсто од 83 милиона становника Египта.

Коптска Црква је, међутим, по налогу свог патријарха Шенуде Трећег, током прошле године обавила свој православног становништва у земљи и утврдила - да хрићана (Копта) у Египту живи око 17 милиона. А то је: петина укупног становништва.

Податке Коптске Цркве потврђују и процене експерата аустријског фонда Pro Oriente.

Шеф египатске статистике Абу Бакр ал-Џунди одбацио је сумње и изјавио да су подаци „потпуно објективни“.

Режим Хоснија Мубарака је 2008. тврдио да је Копта у Египту једва 3,3 милиона, а сами Копти - да их је најмање 12 милиона.

Копти се прибојавају да ће се њихов поново умањени број и под новом влашћу користити за њихову маргинализацију.

 

 

извор

[Иван]

 

Иване,

Не знам како ми је промакла ова тема на форуму ЖРУ. Цело поподне исчитавам постове на њој. Ово је тема којом сам се интезивно бавила пре неколико година, али након што сам одбранила дипломски - мастер рад на тему: Савремни богословски дијалог Православне Цркве са Оријенталним (дохалкидонским) Православним Црквама, била сам у великом послу око припреме једне књиге која нема везе са овом темом, а и искрено нисам баш имала времена да пратим форуме. Рад сам одбранила октобра 2009. године, ментор је био проф. високопречасни отац Радован Биговић, а у комисији су били о. Радомир Поповић и о. Драган Радић. То је било време када си се ти одприлике значајније активирао на форуму Верујем.

Одушевљена сам твојим великим интересовањем, иако кажеш да ниси теолог?.

Приликом писања професор ми је неколико пута рекао да рад треба објавити, јер на српском језику има јако мало чланака на ову тему, али ја ништа нисам предузела око тога, мислећи да код нас не постоји интересовање за овакву тему. Одкад се отац Радован Биговић упокојио, с времена на време, мучи ме свест зашто се нисам потрудила око тога да његов савет озбиљније схватим и потрудим се да га испуним. Његова изненадна смрт ме дубоко потресла, он је заиста био изузетан теолог и изузетно добар човек.

Тема је веома сложена, да то није случај - до уједињења цркава би давно дошло. За почетак поделићу са тобом и члановима форума списак литературе коју сам користила ... видела сам да си ти на форуму доста линкова поставио, што је за сваку похвалу

 

 

Сања, баш ме радује што се неко и професионално озбиљно бави овом, код нас запуштеном темом (а још случајности, у исто време).

Нисам теолог, економиста сам. Након што је у Теолошким погледима објављен превод текста Петера Фарингтона о Севировој христологији, и након што је изашао негативан одговор владике Атанасија, престао сам да се активно бавим овом темом. Наиме, одговор владике Атанасија, по мом никаквом мишљењу, је дубоко незадовољавајући, јер је Фарингтоновом раду приступио врло површно, што потпуно нетипично за њега, као аутора. Али, онда сам се ударио по челу и замислио над смисленошћу тога да указујем где није у праву један доктор теологије и велики молитвеник пред Богом. Чак и да није у праву, наћиће већ Бог кроз кога ће продисати Дух Свети и довести до помирења две породице Цркава... 

 

Да не дужим причу, хајде да пређемо право на ствар. Лично ме занима: до ког закључка си дошла у свом мастер раду? Која су то нерешена питања којима треба да се баве стране у дијалогу? До ког степена је напредовало православно разумевање христологије дохалкидонских цркава?

[Сања Николић]

Трудила сам се да теми приступим објективно, научно-истраживачки, без доношења личних закључака. Нерешени проблеми везани су у највећој мери за христологију. Ми исповедамо веру у две природе, воље и енергије ипостасно сједињене у Једноме Господу Исусу Христу, а они једну божаснско-човечанску природу, вољу и енергију у Једноме Господу Исусу Христу. Слагање се односи  на то да је сједињење несливено, непроменљиво, нераздељиво и неразлучно. Питање је, дакле, да ли је реч о различитом схватању истих теолошких термина при изражавању исте христолошке истине или о изражавању различитих христологија постојећом терминологијом. Заједнички Светитељ нам је Св. Кирило Александријски, али за нас је његова христологија имала халкидонски развој, а они Халкидонски сабор не могу да прихвате, мада тврде да се ,,односе позитвино''. Оно на шта је професор Радомир Поповић приликом разговора о овоме указао, јесте да они нису отишли даље од Севирове христологије. Мислим да је то на неки начин спорно, јер ако желе да се разјасни терминологија и дају прихватљива христолошка објашњења, а на крају опет потврде оно своје што су на почетку тврдили, изражено истом спорном терминологијом, питање је колико је такво слагање реално. 

Прошло је толико година од Друге заједничке христолошке изјаве 1990. и Предлога за скидање анатема 1993., оптимизам и жеља да се раскол превазиће су тада били евидентни, али очигледно недовољни да би до тога дошло. Руска Црква се 1997. огласила да ове документе не треба прихватити као завршне документе довољне за успостављање јединства, управо јер документи садрже нејасноће у  христолошким формулацијама, али  они су и покретачи даљих иницијатива за дијалог. Видећемо шта ће бити, време ће показати своје.

Постоје поред овога и проблеми канонске, јурисдикцијске и литургијске природе. Наравно културни, национални и етнички фактори имали су велики утицај  на коришћење догматских поблема за сепартизам Копта, Јермена и Сиријаца и њихов отпор према Византијском царству. Дуги временски период одвојености је такође утицао на компликовање ових осталих проблема. Мене лично одушевили су многи детаљи из њиховог богослужбеног живота и брижљиво чување појединих обичаја.  Веома поштујем традиције ових Цркава, то је заиста мученички народ. Право је чудо како су успели да очувају своју веру у муслиманском окружењу. 

[Иван]

Оно чега се бојим, то је да ми њих покушавамо да разумемо нашим разумевањем појмова лице/ипостас/природа/суштина , као и да у целу причу уведемо и расправу на тему исправна-неисправна терминологија и кроз то наметнемо нашу терминологију као једино исправну. Чини ми се да је то погрешно и да ће то бити још један камен спотицања у дијалогу. На страну што делим мишљење да је њихов христолошки појмовник инфериорнији од православног, управо због двозначности појединих појмова, конкретно "природе" у различитим контекстима, која се на једном месту користи за исказивање двојне суштаствености ХРистове (што радимо и ми), а на другом месту за исказивање и истицање једног субјекта у Христу ("једна оваплоћена природа") где ми користимо ипостас. 

 

Дакле, њих и њихову христологију треба читати њиховим речима и њиховим смислом појмова који користе. Такав приступ имао је и св.Кирило Александријски приликом помирења Египта и Сирије 433.године, односно велики Кападокијци 100 година раније. 

 

Што се тиче Севира, ту би такође било корисно променити угао гледања. Уместо садашњег анализирања Севира из нашег угла, потребно је од дохалкидонаца чути (и пробати разумети) како они виде Севирово учење и христологију. Не би требало да упаднемо у замку да им као њихово учење импутирамо евентуално спорна места која ми налазимо код Севира (а да немамо очигледан доказ да они томе заиста следују).

 

Мој утисак, на основу до сада прочитаног, јесте да између нас нема несагласности по питању вере.

 

п.с. На које литургијске проблеме мислиш? Можда јерменску праксу бесквасног хлеба и вина без "топлоте"?

 

 

[Сања Николић]

У њиховом црквеном и богослужбеном животу дуго је владала велика слобода при стварању нових литургијских форми,  нових литургија, које су касније кориговане различитим канонским нормама. Њихове литургије садрже многобројна чисто (моно)миафизитска одступања и додатке у односу на православне традиционалне норме, помињање спорних светитеља и читање молитава тих светитеља. Један од тих спорних уметака је и додатак Трисветој песми -  Свети Боже, Свети Крепски, Свети Бесмртни који си распет за нас. У Коптској литургији Св. Василија Великог пева се: Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, који си рођен од  девице, смилуј се на нас. Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, који си разапет за нас, смилуј се на нас. Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, који си устао из мртвих и вазнео се на небеса, смилуј се на нас. Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин. О Света Тројице, смилуј се на нас. Коптска литургија св. Григорија Богослова се нарочито разликује јер су њене молитве упућене Лицу Господа Исуса Христа, а не Богу Оцу, како то захтева канонизована литургичка традиција (21. правило трећег Картагинског сабора). Ово што си навео је очигледна разлика. Литургијски проблеми су веома сложени у целој причи, а званично дијалог око разматрања ових проблема није ни почео.  

[Сања Николић]

Слажем се са тобом да заиста треба имати нарочити приступ при разумевању њихове христологије. Треба покушати прићи христологији из њиховог угла, онако како они схватају кључне термине, мислим пре свега на поистовећење природе и ипостаси, за разлику од нашег поситовећења природе и суштине. Они имају разликују појмове природа и суштина.  Док халкидонци мисле на две суштине, говорећи о две  природе,  Дохалкидоске Цркве не подразумевају једну суштину када говоре о једној природи после сједињења.

 

Папа и Патријарх Коптске Православне Цркве Шенуд III у делу ,,Природа Христова''[1] коментаришући дијалог Оријенталних Православних Цркава са Православном и Римокатоличком Црквом каже да се током историје настављала погрешна интерпретација да верују у једну природу Христову природу и поричу другу. ,,Ми се питамо коју од две природе Александријска Црква пориче? Да ли је то Божанска природа? Сигурно није, наша Црква је најжешћи борац против Аријеве јереси на Сабору у Никеји, одржаном 325. године, и пре, као и после њега. Или је то Господња човечанска природа коју Црква Александрије пориче? Св. Атанасије Александријски разрешава ово потпуно у најстаријој и највећој књизи о овом питању О Оваплоћењу Логоса. Израз Једна природа не означава божанску природу саму или човечанску природу саму, већ означава јединство обе природе у Једној природи која је Једна природа оваплоћеног Логоса.''[2] Потом додаје да Св. Кирил учи да се не говори о две природе после сједињења. Он каже да израз ,,две природе'' укључује у себи поделу и раздвајање, премда  они који верују у ,,две природе'' признају јединство, тон раздвајања је очигледан на Сабору у Халкидону- разлог који је изазвао да одбију Сабор и узроковао изгнанство Диоскура Александријског. Наводећи примере за сједињење божанске и човечанске природе у Христу, папа и патријарх Шенуд III  се позива на примере Отаца и то: пример сједињења гвожђа и ватре, при чему се гвожђе не претвара у ватру нити ватра у гвожђе (позива се да су овај пример користили Св. Кирило и Диоскур);  пример јединства између душе и тела (позива се на Св. Кирила, Блаженог Августина и велики број других богослова). Наводи сличност да је природа душе сједињена са физичком природом тела, које су сједињене у једну природу, а то  је човечанска природа. Ово сједињење не укључује да тело само, нити да је душа сама, већ да су обоје заједно у комбинацији без мешања, раздељења, промене, претварања. Никакво претварање се не дешава душе у тело, нити тела у душу, већ обоје постају једно у суштини и у природи, тако да кажемо да је то једна природа или једна личност. Он каже: ,,Стога, ако ми прихватимо идеју јединства душе и тела у једној природи, зашто ми не прихватамо јединство божанства  и  човечанства у једној Природи?!''[3]После ових речи посебно наглашава следеће питање: ,,Да ли ми сви признајемо да природа коју зовемо човечанском природом садржи пре јединство две природе: душу и тело? а ипак, они који тврде да су ту две природе у Христу: божанска и човечанска, не спомињу две природе човечанске душу и тело, већ их сматрају једном. Ако идемо у детаље, ми можемо наћи пре три природе у  Христу!!! Божанску, душу и тело и свака од њих има свој ентитет и суштину... Наравно, ово је неприхватљиво за обе стране. Када се прихвата јединство душе и тела у једној природи у Христу, и када ми користимо богословско изражавање, постаје нам лакше да користимо израз ,Једна Природа Христова'' или  Једна Природа Бога, оваплоћеног Логоса''. Као што кажемо да је човечанска природа једна природа, која се састоји из два елемента или природе, ми можемо такође рећи о овалоћеном Логосу, да Он је један ентитет од два елемента или природе.''[4] Патријарх Коптске Православне Цркве Шенуд III затим потврђује: Веровање у Једну Природу оваплоћену Логоса је суштинско, неопходно и основно за спасење.[5]

                        У делима православних Отаца постоји одговор на овакаве тврдње, конкретно код Св. Јована Дамаскина: ,,Све оно што се види као заједничко и у многима, и што не постоји у некима више а у некима мање, назива се суштином. Пошто је дакле сваки човек састављен из душе и тела, сагласно са тим велимо да сви људи имају једну природу. Говорећи, међутим, о Господу, не можемо рећи да је у Њега једна природа, јер оне, свака појединачно, и након сједињења задржавају своја природна својства, и није могуће наћи Христа као врсту. Јер није било другог Христа, насталога из божанства и човечанства, који би исти био Бог и човек. И опет: није исто бити један у односу на човечију врсту, и један у односу на суштину душе и тела. Јер један у односу на човечију врсту указује на јединствену сличност која постоји у свим људима, док један у односу на суштину душе и тела уништава само њихово биће, водећи их у потпуно непостојање; јер, или ће се једна суштина претворити у другу, или ће од онога што је различито настати нешто потпуно друго, те ће и једно и друго (и душа и тело) бити измењени, или ће, остајући у својим границама бити две природе... Каже се, још, да  сваки састав настаје слагањем непосредних чинилаца; не кажемо, наиме да је кућа састављена из земље и воде, него од опеке и дрвета. Морало би се, иначе, рећи да је и човек сложен из најмање пет природа, односно четири елемента и душе. Тако и када је реч о Господу нашему Исусу Христу, не испитујемо делове делова, него оно што непосредно учествује у Његовом саставу, односно божанство и човечанство.''

Цела христолошка расправа са нехалкидонцима делује веома сложено, мада можда није таква у суштини. Постоје угледни црквени оци, теолози на обе стране, који ће вероватно  у будућности заједнички детаљно разматрати христолошка питања и боље разумети једни друге, дијалог ће већ дати неке резултате. 

 

[1] H.H.Pope Shenouda III, The Nature of Christ, http://www.copticchurch.net/topics/theology/ nature_of_christ.pdf

[2] Исто.

[3] H.H.Pope Shenouda III, The Nature of Christ, http://www.copticchurch.net/topics/theology/ nature_of_christ.pdf

[4] Исто.

[5] Исто.

 

[Иван]

У њиховом црквеном и богослужбеном животу дуго је владала велика слобода при стварању нових литургијских форми,  нових литургија, које су касније кориговане различитим канонским нормама. Њихове литургије садрже многобројна чисто (моно)миафизитска одступања и додатке у односу на православне традиционалне норме, помињање спорних светитеља и читање молитава тих светитеља. Један од тих спорних уметака је и додатак Трисветој песми -  Свети Боже, Свети Крепски, Свети Бесмртни који си распет за нас. У Коптској литургији Св. Василија Великог пева се: Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, који си рођен од  девице, смилуј се на нас. Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, који си разапет за нас, смилуј се на нас. Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, који си устао из мртвих и вазнео се на небеса, смилуј се на нас. Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин. О Света Тројице, смилуј се на нас. Коптска литургија св. Григорија Богослова се нарочито разликује јер су њене молитве упућене Лицу Господа Исуса Христа, а не Богу Оцу, како то захтева канонизована литургичка традиција (21. правило трећег Картагинског сабора). Ово што си навео је очигледна разлика. Литургијски проблеми су веома сложени у целој причи, а званично дијалог око разматрања ових проблема није ни почео.  

 

Знам за њихову христолошку верзију Трисвете песме. Али, ако је упоредимо са "Јединородни Сине", не налазимо много тога различитог:

- "бесмртан си"

- "оваплотио се од... увек Дјеве Марије"

- "распео си се Христе Боже"

- "један си од Свете Тројице"

 

Наравно да се констатује да се њихово Трисвето разликује од нашег. ЊИхово је христолошко наше је тројично. Али питање је да ли је догматски, тако да кажем, прекршај? Не бих рекао (лично мишљење)

Није добра идеја да се у погледу литургијских разлика примењује акривија. Нису литургијске разлике нити јерменско вино без топлоте довеле до раскола, зар не? Биле су то ипак друге ствари. Узгред, јерменска литургијска пракса вина без топлоте пре-датира христолошки спор.

 

Не знам шта бих рекао за коптску литургију св.Григорија Богослова. To je за одмеравање. Занимљиво је да се та литургија користи и код унијатске верзије Копта....

[Иван]

Одговор на последњу поруку мораће да сачека бар сутра

Има доста тога, а и ја морам да освежим памћење

[Сања Николић]

Не знам шта бих рекао за коптску литургију св.Григорија Богослова. To je за одмеравање. Занимљиво је да се та литургија користи и код унијатске верзије Копта....

Код Кипријана Керна сам пронашла о унијатској коптској литургији св. Василија Великог, а о унијатској литургији св. Григорија Богослова нисам имала прилике да читам. Литургија за копте-унијате, је колико је то било нужно и могуће прилагођена циљевима римокатоличке пропаганде међу египатским хришћанима. Превод литургије светог Василија на енглески језик уз напомене J.Bute садржи следеће особености: Не помињу се јересијарси и учитељи монофизитизма (Диоскур, Север и други) именима прва три Васељенска сабора додата су још имена 630-це отаца Халкидонског сабора. Под именима ,,Оца, Архијереја и Папе, Абуна Н:Н'' и ,,Епископа, Абуне Н.Н.'' - J.Bute разуме папу и његовог апостолског викара, а не коптског каирског патријарха и дотичног дијецезалног епископа. У Символу вере додате су речи ,,и од Сина''. Метанисања која је цео Исток наследио од дубоке древности, унијати су заменили олакшавајућим латинским клечањем. Али безусловно највише запада у очи што су речи Спаситеља (words of institution) штампане масним и великим словима, како је то обичај у римокатоличким мисалима и у унијатским литургиконима, док се молитва епиклезе штампа обичним словима, и то смо у енглеском преводу без коптског оригинала.

 

[свештеник Александар]

Пажљиво пратим разговор Сање и Ивана. Питање за обоје. Да ли би дијалог требало да се води у светлости схватања ипостаси код кападокијских отаца, јер хришћанскијег , да тако кажем, поимања ипоостаси нема у историји патролошке мисли?' За Ивана питање - уколико и прихватимо догматско слагање обеју страна, да ли би само то било довољно за заједницу'? Исповедање вере је само део, наравно важан, у оквиру онога што је Црква и црквено јединство. Претпоставимо да се  у будућности и сложимо са дохалкидонцима, ко би онда био глава Цркве у Александрији, шта ћемо са Епархијама и паралелним Епископима у Египту, ко би био глава Цркве у Сирији, шта са Епархијама у Европи и Америци које се поклапају...? Видите Иване да питање јединства није само ствар вероиспооведања ,које је наравно веома важно,већ и ширег црквеног контекста. Нама Диоскор никада неће бити светитељ,као ни њима Лав Велики.Шта ћемо са тим,без обзира што су повукли анатеме. Прихватам ваш став да су нам дохалкидонци  догматски блиски и да је предрасуда осуђивати их  за монофизитизам , мада, мени  лично је крајње недоречена Северова интерпретација ипостаси и крајње мутна, потпуно ван токова кападокијске теологије о ипостаси. Мислим да би кападокијска теологија била основа за дијалог и теолошко сједињење.

[Иван]

Оче Александре, хвала вам што пратите ову тему и разговор. 

Ево баш сам устао и поново укључио рачунар да кажем још нешто на овој теми, пошто ми се мотају неке мисли пред спавање. Наиме, бављење темом дохалкидонаца раније прекинуо сам на неко време, схватајући да је то нешто што превазилази не толико умне могућности, колико мој сиромашни опит. Сада сам се опет активирао, али дилеме и бојазни остају иако сам их накратко заборавио.

Било би много лакше, да ова тема није питање вере, него да је неко питање које захтева чисто научни-методолошки приступ. Али, ово је тема где се превасходно пита Бог и његова благодат. 

Имајући то у виду, ово значајно превазилази мене и моје духовне могућности. И бојим се да би ми ова "храна" била сувише тврда. 

 

Због тога, а и због опасности од сопствене прелести (управо читам нешто од св.Игњатија Брјанчанинова с тим у вези), као и од саблажњивања других мојим расуђивањем, повукао бих се из даље дискусије. Надам се да ће текстови и књиге које сам постављао овде и на Верујему бити од користи некоме попут Сање, вама оче, или ко се већ овим буде бавио у неком даљем раду.

 

Бићу ту ако буде требала помоћ у налажењу додатних материјала у сврху наведену у претходној реченици, али бих се суздржао од даљег изношења личног мишљења на ову тему. 

 

Надам се да ме разумете. 

[свештеник Александар]

Разумем Иване,мада могу да похвалим ентузијјазам и резон,који сам приметио у Вашим текстовима,с обзиром на то да немате формално теолошко образовање,ако смем уопште да приметим као неки вајни свештеник.Иначе ,форум није место за дубљи дијалог,јер као што видимо,има свађалица без дара али и свађалица са даром.Хвала на текстовима.

[Nicholas]

Њихову христологију треба читати њиховим речима и њиховим смислом појмова који користе. 

 

Мој утисак, на основу до сада прочитаног, јесте да између нас нема несагласности по питању вере.

 

 

И ја се слажем да међу нама нема несагласности по питању вере. И Васељенски патријах Димитрије је мислио да је између нас и њих само проста разлика у изразу. Ево шта каже у писму обраћајући се коптском патријарху Шенуди:

"Најблаженији брате..... најсветије Коптске Цркве"; 

"Нажалост, тако је много векова прошло у (међусобној) отуђености... Након познатих оптужби свештених људи са обе стране, раскол је за Копте био више средство националног ослобођења, док су догматске ствари биле само ПРОСТА РАЗЛИКА У ИЗРАЗУ.

[Сања Николић]

Иване,

разумем твоју одлуку, нарочито ако тренутно читаш Св. Игњатија Брајчанинова, и сама сам прошла кроз разна искушења бавећи се овом темом. Није узалуд раније постојала црквена забрана читања јеретичких књига. На срећу, ја сам томе приступила по благослову, претходно задојена православљем, тако да ме је све ово, усуђујем се да кажем, утврдило у нашој православној вери и допринело да још боље разумем православну христологију, али ми је, такође, отворило очи, да никако не требамо да будемо затворени за дијалог са другим црквама. Дијалог доприноси бољем међусобном разумевању, које је потребно, пре свега за сведочење православне вере. Мене је, као и тебе, вероватно Божија промисао довела до упознавања са овом темом. Мислим да није грех размењивати сазнања о овој теми. На неки начин, чак је и потребно са упућеним заинтересованим људима поделити сазнања, уз обазривост да неко не буде непотребно саблажњен. У Божијој је вољи како ће тећи даљи званични дијалог са Оријентално православнима. Да би дијалог био успешан, неопходно је да уследи слагање и прихватање закључака код  црквених клирика  и верног народа.

  

[Сања Николић]

Оче Александре,

Тријадолошки спорови резултирали су детаљно објашњење кључних богословских појмова од стране кападокијских Отаца. Појаму ипостас је дато значење личности, за разлику од појма просопон који је уносио познате забуне. Кападокијски Оци су објаснили појам ипостас уз јасно указивање на различитост са појмом суштина. Св. Атанасије је председавао на Сабору одржаном у Александрији 362. г. на коме је Александријска црква прихватила разликовање између суштине и ипостаси, када се говори о Св. Тројици. Није, међутим, донета никаква посебна одлука о појму природа. Корен неспоразума, може се, можда тражити у различитим традицијама две водеће богословске школе у првим вековима: Александријске и Антиохијске, као и наслеђу које су неговале поштујући превасходно свака своје Оце и ауторитете. Антиохијско предање је термин природа изједначило са термином суштина, а александријско предање изједначава термин природа са термином ипостас.  Христолошке дебате између 448.г. и 451. г. настале су највећим делом различитим схватањем појма природа. За разлику од византијских Отаца који су сматрали да је ипостас начин постојања природе, притом изједначавајући природу са суштином, где једна ипостас може бити из више природа, за александријске учитеље, касније нехалкидонце, природа јесте синоним за ипостас. Дакле, док халкидонци мисле на две суштине  говорећи о две природе, нехалкидонске цркве не подразумевају једну суштину када говоре о једној природи после сједињења. Термин латинског порекла натура-природа из Лавовог Томоса, у делу када се говори о две природе, преведен је од стране халкидонских Отаца изразом у две природе. Александријским Оцима је израз у две природе звучао погрешно, јер су се ослањали на Кирилову формулацију Једна природа Бога Логоса оваплоћена. Халкидонци су желели да искључе могућност схватања једне суштине после сједињења, тако да је, можда, према речима о. Јована Романидиса, Александријским Оцима лакше било да схвате користећи израз у две суштине, него у две природе. На непризнавање Халкидонског сабора од стране Копта, Јермена и Сиријаца значајно су утицали политички, етнички и културни фактори. Постојао је национални отпор према Византијском царству, а и језичке баријере за правилно разумевање ових теолошких појмова.