Интервју са сестром Гаврилијом

[JESSY]

Пут за Емаус: Такође ме је дотакло писмо које је написала једној мајци, Гркињи, која је била очајна јер јој је ћерка прешла у Будизам. Мати јој је у одговору написала: „Честитам вам, имате тако дивну ћерку ….“. Добар је такав почетак писма.

Сестра   Гаврилија: Да, почела је писмо позитивном реченицом, а зашто? Позитивно је што је та девојка била једна осетљива душа која је трагала за Богом. Трагала је за нечим чистијим, јаснијим, смисленијим у свом животу од свега другог са чим се сусретала. Зато је мати тако почела у стилу „Прихватам вас. Честитам вам, али …“ То је позитиван став.

Пут за Емаус: Мати Гаврилија је такође рекла: „Господ нас позива једног по једног“, и сигурна сам да она није очекивала да сви буду као што је она.

Сестра   Гаврилија: Имала је обичај да цитира реченицу Господа нашег у Јеванђељу када је рекао: „Ви сте со земљи“, а такође би додавала: „Јесте ли икада видели брдо соли? Нисмо јер ми узмемо прстохват соли одавде, прстохват оданде. Тако се со расподељује на земљи. Минимална количина је потребна да месо не иструне. Не одлазимо у солане да скупљамо со. Ми смо сви малена зрнца соли – Бог нас не позива у великом броју по четрдесет људи, по сто. Могло би и тако, али то није правило. Он сваког понаособ позива.

Пут за Емаус: Последње питање … имате ли још нешто што бисте поручили нашим читаоцима?

Сестра   Гаврилија: Постоји нешто што бих желела да додам – јер читаоци вашег часописа су већином тек ушли у Православље и потребно је да имају у виду да је Црква небеска институција, али да су људи који раде у Цркви, људи као ви и ја, обични људи. Никада не треба да нас спречи разочарење које ће свакако доћи. Разочарање мора доћи, зато што живимо у палом свету. Стално ово потенцирам. Бог жели да превазиђемо разочарење и наставимо даље. Ништа не сме да нас заустави. На крају ћу вам дати један пример који нам је мати Гаврилија често говорила. „Црква је као један огроман брод пун морнара, који уједају једни друге, скачу за врат, чупају се за косу, туку се, али је највеће чудо што брод долази до луке, зато што је Христос за кормилом“. И пошто се обраћамо читаоцима, од којих су неки можда тек постали Православни, такође бих им поручила да имају стрпљења и да не забораве причу Светог Антонија када је из своје пећине имао виђење пустиња препуна рупа и замки. Он је Господу рекао, „Господе, ко се може спасити од упадања у ове замке?“ Онда је чуо глас, „Смирење спашава људе. Смирени никада неће упасти у замку“. Иако сам се родила као Православна, и ја сам као и свако ко је тек постао Православан, ушла, у цркву у четрдесетој години – и када сам видела шта се дешава у цркви рекла „Не, то није могуће, зашто се ово дешава?“ Али то Бог допушта да бих ја све то превазишла и само ишла напред, без заустављања и падања у очајање. Превазилажење препрека је пут Хришћана. Немојте мислити да је то нека шетња по плажи, на месечини. Имајте стрпљења, то је све.

Извор: https://www.scribd.com/document/175956547/The-Obedience-of-Love

Сва права задржана ©Преводилачка радионица