Претражи Живе Речи Утехе

Ексклузивни интервју са Митрополитом волоколамским Антонијем, председником Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, за Tелевизију Храм Српске Православне Цркве Храм Свете Тројице Подворја Руске Православне Цркве у Београду подигнут је 1924. по плановима архитекте Валерија Сташевског за Русе који су после Октобарске револуције избегли пред комунистима. Углавном су то били образовани људи, припадници виших слојева друштва, верујући. Стотину година касније, свечано и молитвено обележен је први век ове београдске, руске и свеправославне светиње. Конференција под називом „100 година Светотројичног храма Подворја Руске Православне Цркве у Београду и везе са Српском Православном Црквом“ одржана је 15. новембра 2024. године у Палати Србија. Поред министра задуженог за друштвени положај цркве у земљи и иностранству др Ненада Поповића, викара Патријарха српског и изабраног Епископа британско-ирског г. Нектарија, старешине Подворја Руске Цркве протојереја Виталија Тарасјева, посебно обраћање имао је на овом скупу Високопреосвећени Митрополит волоколамски г. Антоније. Он је управо поводом великог јубилеја Светотројичног Храма допутовао у Србију. Посета је изазвала велику пажњу медија, српских, руских и регионалних, будући да је митрополит и председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, односно шеф руске црквене дипломатије. После конференције, посете Новом Саду и богослужења на дан градске славе са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Порфиријем и Његовим Високопреосвештенством Митрополитом бачким г. Иринејем, а онда и свете Литургије и свечаности поводом јубилеја у Руској цркви, митрополит Антоније у ексклузивном интервјуу за Телевизију Храм говори о утисцима које ће понети из Србије, али и свим актуелним питањима православља у свету. – Благословите, Високопреосвећени. Како оцењујете Вашу посету Србији, какве ћете утиске понети одавде? – Ово није први пут да сам у посети Србији, био сам неколико пута у вашој дивној, гостољубивој земљи. И овога пута разлог мог доласка је посебан, јер славимо диван датум сто година од дана освећења Руске цркве Свете Тројице у Београду. И одговарајући на питање о утисцима о посети вашој земљи и из мојих претходних посета Србији, желим да кажем да се осећам, исто као што су се осећали и Руски прогнаници који су се вољом Божјом нашли у вашој земљи пре сто година, који су се нашли далеко од своје домовине, који су изгубили све, били су овде без посла, без средстава за живот, али су нашли у Србији гостопримство, топлу братску љубав и осећали су се овде не као у изгнанству, већ као код куће. Због обавеза као председник Одељења за спољне црквене везе доста путујем, али овде у Србији никада се не осећам као да сам у иностранству, већ се осећам као код куће, међу породицом, блиским и драгим људима, што ми је веома драго и веома важно. Веома ми је драго што ових дана имам прилику да разговарам и са Његовом Светошћу Патријархом српским Порфиријем и са епископима Српске Православне Цркве. Већ смо имали прилику да посетимо Нови Сад и срели се са Митрополитом бачким Иринејем, истакнутим православним богословом, личношћу која ужива огроман ауторитет у Руској Православној Цркви. Срели смо се и са другом нашом браћом и ово је веома важно и драгоцено за нас, јер нажалост није тајна да тренутно православни свет пролази кроз тешко поглавље у својој историји. Данас постоји подела између православних цркава. Искрено говорећи, постоје напети односи међу појединим помесним Црквама, али говорећи о односу Руске Православне Цркве и Српске Православне Цркве можемо рећи да их карактерише апсолутна једнодушност, пуно међусобно разумевање по свим питањима, који су на дневном реду међуправославних односа. И за нас је то веома важно и веома, веома драгоцено. Председавајући Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије митрополит Антоније Севрјук је рођен 1984. године у Тверу. Чувени Тверски лицеј је завршио са златном медаљом, а још као ученик имао је послушање служитеља олтара и ипођакона у Саборној цркви Васкрсења у Тверу. Године 2002. уписао се на Санкт-петербуршку духовну академију одлуком наставног већа без полагања пријемних испита. Успешно је одбранио дипломски рад „Есхатологија у светским религијама“ и добио награду митрополита Никодима (Ротова). Био је потом приправника у Сектору за информисање Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, помоћник Митрополита смоленског и калињинградског Кирила (сада Патријарха московског и све Русије), предавач у Смоленској богословији. Од фебруара 2009. године је лични секретар Патријарха московског, а исте године патријарх Кирил га уводи у монаштво, дајући му име Антоније. Године 2015. изабран је за викарног Епископа богородског, са задатком да се стара о парохијама у Италији и постављен је за шефа Канцеларије Московске патријаршије за институције у иностранству. 2017. године постављен је за управитеља Епархије бечко-аустријске и будимпештанско-мађарске, а 2019. године патријарх Кирил га је уздигао у чин митрополита. Године 2022. именован је за председавајућег Одељења за спољне црквене везе и сталног члана Светог Синода Руске Православне Цркве са титулом „волоколамски“. – Због Вашег искуства и знања, Високопреосвећени, намеће се питање како приступате анализи стања православног света данас? Да наведемо само два проблема: Косово и Украјина. – Тешко питање сте поставили, али то је такође оно што спаја наше народе, што спаја наше Цркве. Дубоко сам убеђен да особа која никада није доживела патњу не може да саосећа са другим човеком, као и онај ко не зна шта је истинска радост не може бити срећан због другог. У историји наших народа постоји заједничка туга, заједничка патња. За српски народ то је Косово. И ми веома разумемо тај ваш бол. Недавно смо били дубоко огорчени због тога што је Његовој Светости Патријарху Порфирију био забрањен улазак на Косово. Наш Патријарх се због тога веома узнемирио да је написао писмо Његовој Светости Патријарху Порфирију у којем је изразио нашу подршку у овом за њега тешком тренутку. Заиста ценимо ту подршку коју добијамо од Српске Цркве у контексту онога што се данас дешава у Украјини, јер, као и Косово које је извор српског Православља, тако је и за нас Кијев крстионица Свете Русије. Одатле смо примили своју веру. И то што је данас у Украјини највећа хришћанска конфесија у овој земљи, Украјинска Православна Црква, подвргнута најневероватнијем јавном прогону, а све је то прикривено готово апсолутним ћутањем светске заједнице. За нас је ово дубока трагедија и дубок бол. Наша црква је, као што знате, прошла кроз веома тешка искушења у 20. веку. Живели смо у ситуацији да је моћни вођа Совјетског Савеза обећао да ће на телевизији приказати последњег живог свештеника. Али данас би, чини се, све ово требало да буде прошлост. И видимо како у 21. веку земља која изјављује своју опредељеност принципима демократије и слободе, данас прогони свештенике, епископе, вернике Украјинске Православне Цркве. Данас живимо у ситуацији да се епископи Украјинске Цркве држе у затвору, налазе у кућном притвору, да су подвргнути малтретирању, да се храмови на силу одузимају верницима. Наравно, све што данас можемо је да апелујемо на светску заједницу и подстакнемо их да обрате пажњу на оно што се дешава у Украјини. Ми то радимо, али да будем искрен, не добијамо увек подршку, разумевање, па чак ни било какве одговоре. А са стране Српске Цркве, њеног предстојатеља, Његове Светости Патријарха Порфирија, њеног Синода, њених епископа који се не плаше да храбро дигну глас у овој ситуацији и подрже нашу прогоњену браћу и сестре, добијамо подршку на чему је, верујте, руски народ веома захвалан. Ово никада нећемо заборавити. Овога ћемо се увек сећати са великом захвалношћу и великом љубављу. Постављате питање како да се изађе из ове ситуације. Мислим да је за нас, за хришћане, одговор очигледан: морамо сви да радимо по савести и у свему што радимо морамо се руководити светим Јеванђељем. Ако говоримо о ситуацији у Украјини, онда је потпуно јасно да се тамо данас дешава црквени раскол, у који се држава очигледно меша, и да се дешава супротно канонима, супротно православном схватању тога шта је Црква. Данас смо принуђени да верујемо да Васељенски патријарх, седећи у својој канцеларији у Истанбулу, може једним потписом да лаика учини „епископом”, да прихвати као епископа лице које никада није имало никакве канонске хиротоније, ни ђаконске, ни свештеничке ни епископске. Са овим се никада нећемо сложити, јер сви, па и ја, када смо рукоположени у свештенички чин, положили смо заклетву и обећали да ћемо живети по канонима. По савести, наравно, морамо деловати и у стварима које се односе на права, права људи на могућност да знају своје порекло, могућност да слободно посећују она места која се тичу њихове историје и порекла њиховог постојања. А данас је, нажалост, мени лично ово вероватно најтеже. Нисам дуго на овој позицији на којој сам данас, али разговарам са људима који и сами све савршено разумеју, који су свесни шта се данас дешава у свету, а истовремено због нужде да се поштују неке политичке коректности, заташкавају конкретне прекршаје људских права и кршење принципа светског поретка. Они једноставно флагрантно газе темеље међународног права. Чини се да се све ово ради да би људи живели у атмосфери обмане и лажи. Али за нас, за хришћане, то је немогуће. Без обзира на све, никада не смемо губити наду. Знамо да Господ и Црква Његова никада неће бити понижени и истина Божја ће сигурно тријумфовати. Верујте ми, говорећи о ситуацији која се данас развила на Косову и Метохији ми, руски народ, у потпуности смо уз вас. Усрдно се молимо за вас, подржавамо вас колико можемо. Знам да руска држава улаже огромне напоре у циљу подршке Србији у међународној арени. Можда људски не видимо увек конкретне путеве решење проблема, али знамо да Господ чини чуда а ми свакако верујемо и надамо се да Он и дозволи да се правда испуни и да Косово, које је саставни део Србије и срце српског народа, мора у овом контексту правде заузети место које му припада. Руска Православна Црква или Московска Патријаршија је помесна и аутокефална Црква са достојанством Патријаршије, на петом месту у диптиху. Има чак 290 архијереја, 224 епархије, 788 манастира и више од 110 милиона верника. – Руска Црква видљиво велики труд последњих година улаже у своје медије, као и у дигиталне платформе и друштвене мреже. Зашто ту врсту комуникације сматрате важном? – Дозволите ми да одговорим на ово питање као један од најмлађих епископа Руске Цркве. Пуно комуницирам са својим вршњацима и одлично разумем да свако има свој пут до храма. Неко је крштен од детињства и живи и расте у верујућој породици, па за њега је бити у цркви нешто природно и логично. Неко долази у Цркву у каснијем узрасту, у школи или на факултету и чини први корак у храм и остаје у храму. Али у исто време, у сваком друштву, а верујем да Србија није изузетак, увек постоји жеђ да чујемо реч Божју. Али не може свако сам да учини први корак да би дошао у храм. Знам из искуства своје земље и из искуства мојих вршњака са којима комуницирам, да многима није тако лако, пролазећи поред цркве, да уђу у храм и остану тамо. Стога, Црква увек треба да тражи могућности да допре до људи, да нађе пут до њиховог срца. У ствари, то је оно што су апостоли радили. И апостол Павле и његове чувене речи да је свима постао све, да би сачувао макар изабране, значи да Црква мора увек, у условима брзих промена у свету, да пронађе могућност да допре до свих људи са Јеванђељем. Данас живимо у ери комуникација, у ери развоја друштвених мрежа. То је нешто што нико није разумео пре двадесет година и нико није мислио да ће се живот овако развијати. И чини ми се да је могућност да се до људи дође преко медија, пре свега, прилика да се пренесе реч Божја за млађе генерације хришћана, будућих хришћана. И заиста видим многе данас, гледајући интервјуе добрих свештеника, читајући свештенике који су блогери, који преносе преко својих друштвених мрежа реч Христову, читајући добре телеграм канале, многи кроз ово почињу да размишљају о томе шта је хришћанство, почињу да размишљају шта је Црква и на тај начин нађу пут ка Христу. Још једном истичем да је за свакога пут другачији, али Црква, чини ми се, треба да отвори сва врата, сва могућа врата, да људима да прилику да дођу Христу. Даље је све у Божјим рукама. Господ свакога води својим путем. За неке ова врата могу бити одговарајућа, за неког другог нека друга. Наш патријарх Кирил, Његова Светост Патријарх московски и све Русије, који је био дугогодишњи ректор Духовне академије и комуницирао са младима, и сам је био један од првих који је започео путем медија, путем телевизије, да се обраћа људима. Дуги низ година водио је диван програм под називом Реч пастира, који се емитовао суботом на Првом каналу на телевизији. Као врло млад, школарац, гледао сам тај програм и био сам запањен како, тада још увек митрополит, Светејши Кирил налази начин да пренесе сложена питања хришћанске теологије младим људима попут мене, у најједноставнијим и разумљиви м формама. Знам да је за многе постао својеврсни прозор који их је довео у Цркву. То је било тада, пре двадесет година, када је још постојала само телевизија. Данас постоји много више таквих алата. А наш Патријарх, поставши предстојатељ Руске Цркве, све свештенике подстиче да активно иду у народ, да на приступачан начин и средствима која разумеју, у којима су у стању да пронађу праве могућности, да са тиме иду и допру до људи и створе прилику за свакога да открије Цркву, открије Христа. Зато сада имамо православне ТВ канале, не само један. Штавише, они су укључени у руски државни пакет за емитовање програма, тј. сви људи који имају сателитску телевизију могу да гледају православне канале. Поред свега, ту су и дивни свештеници, који, као што сам већ рекао, воде сопствене блогове, своје телеграм канале. Знам да су за многе, посебно савремене људе, за оне који већину времена проводе на друштвеним мрежама, такви свештеници, такви телеграм канали и друга средства комуникације били њихов први корак на путу ка Цркви. Стога мени, као још увек младој особи, то се чини веома важним. И дивно је што Српска Црква данас много чини како би се кроз медије приближила људима и пренеле им јеванђељску поруку. После Београд и Новог Сада, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије митрополит Антоније је отпутовао у Бања Луку. Нама, упркос свим изазовима које има православље у свету данас, остаје снажан добар утисак после његове изјаве да је „Руска црква у Београду мост између две сестринске цркве које везују најтоплији односи”. На многаја љета! Разговарала: Сања Лубардић, главни и одговорни уредник Телевизије Храм и Радија Слово љубве Превод са руског: ђакон Николај Сапсај Извор: СПЦ

У интервјуу за Православље, новине Српске Патријаршије, Митрополит бориспољски и броварски Антоније, руководилац послова Украјинске Православне Цркве, је истакао: -У речима патријарха Иринеја увек се осећала подршка Украјинској Православној Цркви и Митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију. Поводом блаженог уснућа Патријарха српског г. Иринеја, многи поглавари и представници помесних Православних Цркава упутили су речи саучешћа Српској Православној Цркви и српском народу. Из Украјине је било упућено чак два писма саучешћа. Међу првима се огласио „митрополит” Епифаније, поглавар расколничке организације Православне Цркве Украјине, формиране почетком 2018. године. Његово саучешће, које су пренели многи српски медији позивајући се на саопштење амбасаде Украјине у Београду, јесте акт којим се прижељкује да нови поглавар Српске Цркве буде више наклоњен њима. Потом је уследило писмо саучешћа поглавара канонске Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, у којем се високо цени лични допринос патријарха Иринеја у очувању православног јединства и подршка канонске Цркве у Украјини. Како би покушали да одвојимо „жито од кукоља” (Mт. 13:24-30) и укажемо ко су истинити служитељи Христови, а ко вукови у овчијем руну (Мт. 7:15), почињемо циклус разговора са представницима канонске Украјинске Православне Цркве о њиховом животу и делатности у Украјини, и потешкоћама са којима се суочавају. Први саговорник је Митрополит Антоније, руководилац послова Украјинске Православне Цркве, са којим смо разговарали у Кијево-печерској лаври. *Ваше Високопреосвештенство, Ви сте једини представник из помесних православних цркава који је молитвено испратио и митрополита црногорско-приморског Амфилохија и патријарха српског Иринеја на вечни покој. Вратимо се најпре у Подгорицу. Да ли је то била Ваша прва посета Црној Гори? – Није то била моја прва посета Црној Гори. Пре отприлике три године, на празник Светог Василија Острошког, имао сам прилику да саслужујем са архијерејима Српске Православне Цркве у предивном манастиру Острог и да упијем ту духовну снагу верног народа. Пореклом сам из Закарпатске области, где су људи и после атеистичког совјетског периода сачували веру, а наши храмови су препуни. Међутим, онда сам видео да је цела планина пуна људи, да је скоро немогуће проћи од великог броја, углавном младих људи, који су тамо и спавали чак на поду. Величанствен је био тај „мравињак” православног народа, поновићу, углавном младих, између 17 и 25 година, мада је било и осталих узраста. Затим смо узели учешће у литији у Никшићу. То је такође био задивљујуће искуство општења за јерарсима, свештенством и верним народом. Тада сам и осетио снагу вере православних хришћана у Црној Гори. Боравио сам тамо после још неколико, минимум једном годишње. Прошле године сам по позиву покојног владике Амфилохија био на његовој слави. Тог дана смо служили у цетињском манастиру и тада сам по први пут видео шта је слава. Код нас је традиција мало другачија, ми славимо имендан, свог небеског покровитеља, а у Српској Цркви то је прослава покровитеља целог рода. Био сам задивљен видевши како је владика Амфилохије, иако већ у зрелијим годинама, цео дан био на ногама, примао честитке. Био је тако опуштен у разговору са народом. Колико разумем, свако ко је имао жељу и могућност прилазио је до владике и о нечему причао. После отприлике два сата проведених с владиком, отишао сам да се спакујем за одлазак. Када сам се после два-три сата вратио да се поздравимо, владика је и даље био на ногама у окружењу већ других људи. Био сам фасциниран како све то издржава, а после су ми рекли да се то тако одужи током целе недеље. Зато је за мене однос са православним људима у Црној Гори и Србији веома важно искуство и духовног јединства и перцепција те традиције, коју чува верни народ веран својој Цркви и својим православним јерарсима. *У једном интервјуу, после сахране у Подгорици, рекли сте, да је „митрополит Амфилохије свети човек” и да је то „огроман губитак за људе у Црној Гори”. А за Вас лично, Владико, ко је био владика Амфилохије – Митрополит, отац или брат у Христу? – Наравно, сви смо ми браћа у Христу, и ако говоримо са канонске тачке гледишта, ми смо служитељи пред Престолом Божјим, јерарси Православне Саборне Цркве. Узимајући у обзир однос наших година, он је духовни отац. И не само по узрасту, већ по духовном искуству које је поседовао владика Амфилохије. Ја сам о владици први пут чуо још док сам био студент. Знали смо да у Србији постоје три јерарха, иманентних богослова, међу којима је био и владика Амфилохије. Тада смо покушавали да нађемо његове радове у мери у којој је то било могуће, јер је још увек био совјетски период. Али, ипак је информација о томе стизала и у духовне школе. Од тада је прошло више од 30 година и наравно да се за то време Владика још више испунио духовном снагом, снагом речи, не теоретске, не апстрактне, већ речи која произилази из духовног живота. Због тога је сваки мој сусрет са њим био веома драгоцен, чак и када сам постао Епископ и Митрополит, јер сам свакако био млађи по годинама. Иначе, он је био исто годиште као и мој отац, који се упокојио почетком године, на Богојављење. Стога је Владика за мене био као отац и у том погледу. Када сам долазио у посету, није требало да се посебно спремам за тај сусрет, али је разговор увек био користан и мени је било чак интересантно гледати како прича са другим људима: са монасима, монахињама и верним народом. Јер управо тада се види искреност човека. Када човек говори, посебно када одговара на нека веома важна, актуелна питања, не измишљајући и без претварања, а све то говори од срца, испуњеног хришћанском љубављу, испуњеног драгоценим хришћанским искуством у богословљу, у духовном животу и аскетском животу, и види се како се човек мења када му неко прилази. Људи свештенику најчешће не долазе са радосним вестима већ са тужним и болним проблемима. И приметио сам како се Владика веома смирено, без претенциозности обраћа, и човек се пред очима мења. Због тога је за мене то било веома важно духовно искуство, да будем поред њега. Осим у Црној Гори, сусретали смо се на конференцијама са црквеном тематиком и на другим догађајима, јубилејима помесних православних цркава. Између нас се некако само по себи створило пријатељство, ма како претенциозно то звучало, због тога што никада нисам себе могао да поредим са њим. Увек сам осећао своју немоћ и видео његову величину као богослова, као свештеника, као патриоту своје отаџбине, свог народа и просто као човека који је успео да поред свих потешкоћа са којима се сусрећемо током земаљског живота, ипак живи по Јеванђељу, а то је најважније. *На сахрани митрополита Амфилохија имали сте прилику да се, како се испоставио, последњи пут видите са Његовом Светошћу Патријархом српским Иринејем. Његова Светост је и поред свих ограничења и прекора дошао у Подгорицу да испрати сабрата на вечни пут. Какав је Патријарх био тог дана? О чему сте говорили? – Са патријархом Иринејем смо говорили о стању у православном свету. Њега је интересовало како стоје ствари у Украјини, и у његовим речима увек се осећала подршка Украјинској Православној Цркви и Митрополиту кијевском и целе Украјине Онуфрију. Али оно о чему сам после говорио, и каквог сам запамтио Патријарха тог дана, то је његова снага и здравље, иако то сад парадоксално звучи. После повратка из Подгорице, у разговору са Митрополитом Онуфријем истакао сам своје дивљење како је Патријарх са својих 90 година стајао целу Литургију и опело. После опела, када су почели говори јерараха и државних званичника, донели су му столицу. Али он је рекао: „Не, нећу да седим” и померио је. И све до краја опела, и после, када смо сахранили митрополита Амфилохија, он је изгледао веома витално. Током ручка, који је уследио, разменили смо пар речи са Патријархом. Иако је било већ око пет сати увече, патријарх Иринеј је веома активно причао са јерарсима, са представницима власти, чак је и у пар наврата коментарисао поједине изјаве. О томе сам говорио са Митрополитом Онуфријем. Кажем, „Ваше Блаженство, дивим се како Господ чува Свјатјејшег Патријарха Иринеја у 90. години и како је све издржао. И не само издржао. Видело се да има још снаге и физичке и духовне.” разговарао: Николај Сапсај Православље, новине Српске Патријаршије - интервју у целости објвљен у Православљу број 1290 од 15. децембра 2019. године